Ovaj čovek je (ne)uništiv

Za Dačića će dani koji dolaze biti dugi ko godine, nalik onima Endija Garsije u holivudskom hitu “Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav”. Ali, takve su mu bile i prethodne...

Odmah da vi kažem, ič ne uzimam za ozbiljno ovu Vučićevu kukumavku oko “gubitka izbora”, osim kao ozbiljnu mobilizaciju naprednjačkih glasača, koji bi sada, suočeni sa najavljenim “smakom sveta”,  trebali da pohrle na birališta i obezbede SNS-u dominaciju što približniju, recimo, dominaciji kompartije u kubanskom parlamentu. Viva, Fidel!

Stvari su, da se ne zajebavamo, kristalno jasne. Iako tu I tamo neka sila naivnim novinarima serbskim poturi poneko istraživanje fantomskih preduzeća za presabiranje javnog mnenja (“Eurojournal” ili kako već), koje Vučić namah iskoristi za melodramu pred kamerama, i laiku je jasno da ovo neće biti izbori za srpski parlament, već Vučićevog koalicionog partnera.

Premijer novi-stari se odavno zna, a jedino pitanje na koje se traži odgovor jeste ko će biti paravan i žrtveno jagnje, te u sledećih 4 (ko je rekao 4?!) godine služiti kao dokaz da ni vlast nije savršena. Naravno, sve to za izvesni honorar u vidu X ministarskih, Y direktorskih i Z mesta u upravnim odborima javnih preduzeća.

E, tu Vam se, mili moji, vodi najveća bitka, čiji je (za sada) jedini gubitnik – Ivica Dačić. Ovih dana malo-malo pa pomislim na tog čoveka i bude mi pomalo žao. Stvari, fudbalski rečeno, stoje otprilike ovako: Dačićevi bekovi (čitaj: Ružić i Tončev stariji) centriraju sa boka, pravo u sopstveni šesnaesterac, centarhalf Antić spava ili vezuje pertle, a odasvud doleću naprednjaci i iz punog trka volejem napucavaju jadnoga Ivicu, koji, sam samcit, stoji na SPS golu i sa smeškom prima komad za komadom. Usput, zapeva poneku, da vreme brže prođe dok sudija ne odsvira kraj. Šta ćeš, tako ti je to kad hoćeš vlast po svaku cenu…

Farsa u kojoj je Dačić glavni glumac doživela je svoj veliki finale onomad pred Arenom, gde se “grupica simpatizera SPS”, kao slučajno, okupila da pred unapred obaveštenim novinarima, u stilu navijača Partizana, svrsta premijera među LGBT populaciju.

A on, isti dan, ko da ne zna ko stoji iza vodvilja, ozbiljnim glasom ustvrdi kako koalicioni partneri ne cene to što ih “dve godine drži u vlasti”. A ne bi morao. Naravno, tu sva muka pada na Ivičina pleća, koji onda danima mora da se pravda kako ne kontroliše svaku bitangu u svojoj partiji.

Ali, ovo nipošto ne znači da posle 24.aprila nećemo gledati vladu u istom sastavu, sa Vučićem kao suverenim Zagorom i Ivicom kao tragikomičnim Čikom, samo sa nešto manje socijalističkih dupeta u fotelčjama negoli što je bio slučaj u ovom polu-mandatu.

Naravno, može da se desi i da Vučić zamajac za novu vladu, koju čekaju iskušenja u vidu 30-tak hiljada otkaza u javnim službama, hrvatskim ružama posutim putem u EU, pritiscima za uvođenje sankcija Rusiji, priznanje Kosova, etc, odluči da uhvati hapseći dojučerašnje koalicione partnere koji, hvala Bogu, imaju mašala putera na glavi. Da li će Dačić I Dačićevi u novom filmu glumiti rolu koju su onomad za Oskara odigrali Mišković i sin zavisiće i od rezultata izbora.

Ukoliko, naime, Kanda, Kodža i Nebojša, pardon, Čeda, Boris I Čanak ne pređu census, SPS će verovatno dobiti ausvajs za Nemanjinu, i biće miran do prve sledeće krivine, na kojoj bi mogli da otpadnu kao slepi putnici.

Kako bilo da bilo, za Dačića će dani koji dolaze biti dugi ko godine, nalik onima Endija Garsije u holivudskom hitu “Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav”. Ali, takve su mu bile i prethodne, pa je uspevao na volšeban način da se izvuče, sa sve Halidom na usnama. Kako god, ako i ovaj put pretekne, filmski citat “Ovaj čovek je neuništiv!” nećemo više vezivati za ledgendarnog Batu Stojkovića.}