Intervju - Ognjen Gogić

"Nasilje nam je toliko uvreženo da ga ne primećujemo. Saživeli smo se sa njim"

Političko nasilje, nasilje u politici, politika i nasilje, kako god da to definišemo, nažalost su, čini se, previše prisutni u svakodnevici. Povoda da pričamo o tome je mnogo. Ali baš zbog toga glavno pitanje je da li je moguće, s obzirom na to da su u Srbiji politika i nasilje čvrsto povezani već decenijama, to nekako promeniti.

Kako izaći iz pretpolitičkog društva i konačno dobiti atmosferu gde je moguće reći kako se međusobno ne slažemo, ali da možemo da funkcionišemo normalno. To su samo neka od pitanja na koja smo odgovore potražili od politikologa Ognjena Gogića koji se specijalizovao za mirovne studije.

„Možda je korisno baš ono što ste rekli i napravili razliku između političkog nasilja i nasilja u politici. Političko nasilje bi kao pojam označilo pojavu da se putem nasilja masovnog i širih razmera, zapravo, ostvare politički ciljevi i da se održava politička vlast. Sadašnju situaciju u Srbiji ne bih baš tako okarakterisao. Pre bih rekao da danas imamo nasilje u politici. E, sada, zašto kažem da ne bih to tako karakterisao. Mi smo, recimo, imali ’90-ih godina prošlog veka političko nasilje. To je ono što bih baš fenomenološki izučavao. Idemo malo unazad. Šta se desilo ’80-ih, ’90-ih godina, konačno je počeo da se urušava sistem, kako god se on zvao ‒ realni socijalizam, samoupravni socijalizam – i ti si video da su te političke elite zapravo spremne da koriste masovno nasilje da bi se sprečila demokratizacija, da bi se sprečilo da padnu sa vlasti, drugim rečima. To je vrlo važno da bismo videli gde smo danas. Jer mi i danas živimo posledice toga. Srbija je u suštini, u bivšoj Jugoslaviji, a i šire u istočnom bloku, imala najtvrdokorniju, najžilaviju partijsku nomenklaturu koja je uradila sve što je mogla da se održi na vlasti. I nama su se posle 1989. godine i pada Berlinskog zida komunisti sačuvali na vlasti, time što su se prerušili u nacionaliste... I time što je primenjeno masovno nasilje, koje je bilo kako duž etničkih linija na prostoru bivše Jugoslavije tako je bilo i političko unutar Srbije. Ali i kada govorim o etničkom, ono je bilo isključivo u svrhu očuvanja njihove vlasti. Tih ’80-ih godina možda su postojali neki krugovi nacionalista u Srbiji, ali je zapravo Savez komunista Srbije preuzeo njihov program, došlo je do kohabitacije i onda je on provodio u delo te stvari. Ali to je bio slučaj da bi sprečili demokratizaciju Srbije i da bi onda zapravo srpski nacionalizam legitimisao svoju vlast. A zašto su hteli da naprave veću državu, po sistemu da svi Srbi žive u jednoj državi...“

Dakle, „Velika Srbija“.

„Proširena Srbija, svi Srbi u jednoj državi kako god da se zvalo... Pa, veća teritorija donosi veći prostor u kome vlada. Ali suština svega je bila, kad gledam sa strane Saveza komunista, zapravo da oni kroz to sačuvaju vlast. I u tome su uspeli. Uspeli su u Srbiji i Crnoj Gori. To je bio najžilaviji sistem. I to je baš političko nasilje. A onda možemo da kažemo i to da je ipak 1991. godine Milošević prve tenkove izveo na ulice Beograda. Izvukli su tenkove, prvi put, i to protiv građana Srbije. Taj režim možemo da označimo kao primer političkog nasilja, a da ne pričamo o tome što je bilo i političkih ubistava...“

Od kojih su neka i dalje nerešena.

„Da, bila su i sredinom ’90-ih, recimo Dada Vujasinović, a već pri kraju su tu i Ibarska magistrala, Ivan Stambolić... To je primer kako se provodi političko nasilje, kako se jedna vlast, autoritarna, ili više od toga, mada ne mogu reći totalitarna, putem nasilja održava. Ovo danas, uz sve to što može da se prigovori vlastima, ne može se reći da se sprovodi masovno nasilje. U poslednjem periodu imamo provale nasilja u politici, imamo elemente nasilja, da tako kažem. Ali ne može se reći da je aktuelna vlast putem masovnog nasilja bilo u zemlji bilo u regionu došla na vlast i da se održava na njoj. To se ne može reći. Ona je imala podršku jednog dela građana sve vreme. Jeste da je poslednje dve-tri godine dolazilo do onog što su neke grupe organizovane, čak i neki partijski kadrovi, ali videli smo situaciju iz februara prošle godine kada je pala vlada Vučevićeva, kada su iz stranačkih prostorija izašli neki ljudi i prebili onu devojku i polomili joj vilicu. Bilo je i sa opozicione strane nekih grupa, odnosno sa strane protivnika vlasti, koji su isto umeli da iniciraju nasilje, baš u Novom Sadu, prošle godine...“

Da li da provociraju, da li da iniciraju?

„Da provociraju, iniciraju, primenjuju nasilne metode. Pa evo sada i u Užicu, neko je pogodio kamermana RTS-a. To je nasilje. I koliko god mislio ‒ ja sam u pravu, vodim borbu ‒ ali ti moraš da biraš sredstva. Znači, cilj ne opravdava sredstvo. Kao i ono Anu Bekutu kada su grudvali. Tada sam rekao, možeš da budeš protiv koliko god hoćeš, ili da podržavaš, to je legitimno, ali ne možeš da bacaš sneg. Dakle, kad govorimo o nasilju, govorimo o fizičkom nasilju. Kako je došlo do ove društvene krize u poslednje dve godine, prepoznaje se da nasilje ulazi u politiku i da elementi nasilja postaju deo političke borbe, od strane vlasti više, ali ima i protivnika vlasti koji posežu za nasiljem kao elementom borbe.“

Koliko je to legitimno?

„Nije legitimno. Niko nikome ne može da ugrozi fizički integritet, niko ničije telo ne može da ugrozi u političkoj borbi. To je sve nelegitimno. Protest je legitiman, pa čak i neka retorika u nekim granicama može da se toleriše, ali fizičko nasilje, bilo koje povređivanje bilo koga fizički je nelegitimno i tu postoji vrlo jasna linija.“

Vrlo često retorika podstiče to fizičko nasilje.

„Može da se kaže. Da, retorika ostrašćuje, ali ovde postoji, više sa strane vlasti, naravno, i operativno. Nije to sada kao da neko sluša neku retoriku uživo, pa kaže hajde sada da pretučemo nekog na ulici. Dešava se i to. Postoje organizovane grupe koje provociraju i preduzimaju nasilne akcije. To je već drugi nivo. Ali ne bih rekao da je ovaj režim vlast političkog nasilja. Drugo, možemo reći da li postoji medijsko nasilje, ekonomsko nasilje, to je nešto drugo. Moramo da ulazimo dublje da neke te pojmove prepoznamo, operacionalizujemo.“

Pod medijskim nasiljem podrazumevate „huškanje“ na protivničku stranu, dok ekonomsko nasilje mogu da budu raznorazne ucene poslovima...

„Ja sam politikolog koji se specijalizovao za mirovne studije i proučavao sam Johana Galtunga, koji ima dosta ekstenzivnu definiciju nasilja, jer pored fizičkog imaš i strukturno i kulturno. Prema toj definiciji, stereotip prema nekoj etničkoj grupi je nasilje. Neka kulturna predstava prema nekome drugom je strukturno nasilje. Ekonomska eksploatacija je nasilje. A veoma lako oblici kulturnog ili strukturnog nasilja mogu da se pretvore u fizičko nasilje. Recimo, ako u kulturi imaš stereotip o nekom narodu, a toga baš ima na ovim prostorima, to može da bude povod ili legitimizacija za nasilje nad tom grupom. Ovde konkretno, zavisi koliko to definišemo široko ili ne. Ali u našem medijskom prostoru postoji to ’huškanje’, mada nisam mislio na to, ali slažem se sa time, već sam mislio na harangiranje i hajke koje postoje...“

Protiv pojedinaca i protiv grupa.

„Da. Kada ti, na primer, nekoga demonizuješ u javnosti, sve i da se ne desi da ga neko napadne fizički, on je pretrpeo mentalno nasilje, psihološko nasilje, njegova porodica takođe. Ja sam imao ograničene te momente, minimum sam imao toga, i znam koliko je to teško. A mogu da zamislim kako je kada se neko pojavi u tabloidima. I to je nasilje. Ili ako targetiraš pripadnike vlasti ili opozicije. To je ono što kažemo ’studenti blokaderi’, pa i ’ćaci’, kada se koristi ta terminologija. Mnoge članove SNS-a i funkcionere etiketirate kao ćacije, ali ni to nije legitimno. Neki čovek radi svoj posao, možda je funkcioner koji se ništa i ne pita, i nije opravdano da dobije taj epitet. A da ne pričamo ono ’ustaše’, ’teroristi’ ili takve stvari. To je nasilje. Mislim i na to kada nekoga ucenjuju za posao, dolazak na glasanje, na primer, to je direktan oblik. Hajde, možemo da uvedemo to strukturnije da kažemo korupcija, na primer, to što postoji velika ekonomska nejednakost. Imaš ogromno bogaćenje ljudi koji su povezani sa vlastima, a imaš osiromašenje, proletarizaciju običnih ljudi. Znači oni se bogate na račun nas, koji siromašimo. I to je vid nasilja. Strukturnog nasilja u Srbiji je mnogo, nasilja koje nije manifestovano kroz fizički oblik ima previše.“

I to je zapravo nasilje koje obični ljudi ne prepoznaju.

„Ne prepoznaju kao nasilje. Sada se ljudima daje pomoć iz akcionarskog fonda, pet-šest hiljada dinara. Neko će reći da, ali ti si zapravo toliko osiromašen, inflacija ti pojede tih pet-šest hiljada dinara. Ekonomska politika te osiromašuje. I tebe država drži u toj situaciji da tebi tih pet-šest hiljada dinara znači mnogo. Ti si izložen ekonomskom nasilju na drugi način, tako što više prihodi ne mogu da podmire troškove zbog velike inflacije.“

"Naše društvo je izuzetno tolerantno na nasilje"

Marija Anđelković, ASTRA

Vesti 23.02.2026. 16:06

"Naše društvo je izuzetno tolerantno na nasilje"

Godinama je ovde jedna od najslušanijih rečenica bila kad god neko se pobuni ili negoduje zbog nečega, kažu ‒ ćuti i trpi.

„Da. To je vekovno, kod nas duboko ukorenjeno jer smo dugo bili pod okupacijom, pod stranom vlašću, izgradilo duboke psihološke mehanizme, socijalno psihološko utemeljenje to. A onda postoji i ono drugo – ćuti i trpi, pa onda kada se dignemo onda je to nezaustavljivo. Onda nema mere.“

Onda odemo na drugu stranu u ekstreme.

„Da, onda smo nezaustavljivi, tako je bilo i kod turske okupacije, pa u Prvom i Drugom svetskom ratu, i domaći vladari su ubijani... Mi smo bili dva puta okupirani u XX veku, okupirali su nas Germani i njihovi saveznici, pa smo ih zbacili. A Turke, očistili smo njihove tragove posle. Trpimo, ali umemo i da se pobunimo.“

Postoji li rešenje kako da se nivo nasilja u politici smanji, da ne kažem da se iskoreni?

„Sad tu moram da citiram ljude koje ne volim, neću da im kažem imena jer ih ne cenim, ali to ne znači da nisu u pravu. To je vezano za ono što sam pomenuo sa političkim nasiljem ’90-ih. Zato što je to nama normalizovalo sve. Nama je to podiglo prag za nasilje. Ja sam u Švedskoj studirao dve godine. Tačno vidiš drugačiju senzitivizaciju ljudi za neke stvari. Neke stvari su nama svakodnevica, i to je normalno. Tamo su sablažnjavajuće. Ne možeš da zamisliš da se neko na ulici posvađa, to je nezamislivo. Tamo je mnogo niži prag tolerancije. To nasilje koje imamo, ta ubijanja, to je u krvi, pa bombardovanja... Mi smo traumatizovani. I onda je nama nekako nasilje toliko uvreženo da ga ne primećujemo, kao da smo se saživeli sa njim. To je prva stvar. Druga stvar, posle 2000. godine, nije došlo do raskida i diskontinuiteta. Nismo povukli granicu. Evo sada ne mogu da ne pomenem i Ratka Mladića. Uopšte to nema veze sa time da li je u Srebrenici bio genocid ili nije. Ljudi kažu da je počinjen zločin, dakle priznaju zločin. I jeste, bilo je zločina protiv Srba, ali ’90-ih godina Mladić je odgovoran za najveći broj žrtava, za najveći broj stradanja. Ne mislim samo na Srebrenicu, mislim i na Sarajevo, na Podrinje... I ako sad porediš sa Tačijem, Haradinajem, Gotovinom, mada je nemoguće meriti ljudsku patnju, ali on je najviše ljudi pobio. I sada kad je preminuo, ne očekujem ja neku moralnu osudu, ali neki ljudi o njemu govore a da ne vidiš da im je neprijatno, nelagodno. Glorifikuju ga, a da nikome nije neprijatno. Pa sve i da je odgovoran za smrt samo jednog čoveka, to je neprimereno. Kad znaš da je on ipak odgovoran za smrt velikog broja ljudi, slagao se ti sa time da li je u Srebrenici bio genocid ili nije bio genocid, mora neku nelagodu da izazove.“

Morao bi da pokažeš da ti je bar malo nelagodno.

„Da. A kod nas je bilo tako da se niko nije ustručavao da hvalospeve o njemu priča. I tu je teza da ne bi bilo RS bez njega, jer on je vojnim putem utvrdio granice RS, a mi podržavamo to i ne možemo mimo toga. Treba da kažeš da je makar crno-belo. On ima neke zasluge, možda je neke Srbe zaštitio, ali ipak je počinio zločin. I to ako si ti nešto uradio pravedno, ne može zbog toga zločin da ti se oprosti. A da ne pričamo o tome da kada je pala Krajina, on nije mrdnuo, da ne kažem čime... Nije ništa uradio.“

Pomenuli ste Tačija, Orića, za mnoge je upravo to argument ‒ oni nisu odgovarali. Da li onda misle da je time i Mladićev zločin manji?

„To da oni nisu odgovarali je potpuno legitimna i ispravna primedba i na tome Srbija treba da insistira, što za mnoge zločine nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu niko nije odgovarao. Ono što je bilo po Euleksovim sudovima na Kosovu, to je sve poništeno i pušteno. Niko nije odgovarao. Po pitanju Tačija videćemo šta će da bude, ali i njih terete maltene više za ubistva Albanaca nego Srba. Kad govorimo o Bosni, najveći zločini nad Srbima bili su baš u Podrinju srednjem ‒ Skelane, Kravice 1992, 1993. I to je legitiman stav da se traži odgovornost. Ja bih rekao ovako. Krenuo bih obrnutom logikom. Srbija je isporučila sve haške optuženike. Karadžić i Mladić su dobili doživotnu robiju. Čak mislim da ta situacija, da taj zločin u Srebrenici, za koji toliki broj presuda postoji, daje nama za pravo da kažemo – a šta je sa ostalima? Upravo prihvatanje tih presuda daje Srbiji pravo da kaže, moralno pravo, da kaže pa čekajte, a ovo ostalo? Možda su to manji zločini po obimu, ali ubistvo je ubistvo. Ne možemo reći da to što je ubijeno manje ljudi na jednom mestu ne zaslužuje osudu. Zaslužuje procesuiranje. A ovde se to što ti zločini nisu procesuirani koristi kao da se maltene traži opravdanje mesto za Mladića. Ima jedna stvar kod Srebrenice koja me, ne mogu da kažem nervira, ali ne mogu da nađem bolju reč. I to sam rekao i pre dve godine kada je na dnevnom redu u UN bila rezolucija o Srebrenici. Dešavaju se zločini širom sveta u ratovima i nijedan zločin koji je počinjen od 1945. pa naovamo u ratovima nije dobio taj nivo pažnje međunarodne javnosti i taj nivo osude kao Srebrenica. I onda kažem, pa dovoljno je bilo. Hajdemo da se bavimo zločinima koji nisu dobili to. Za Srebrenicu već imaš toliko presuda i sada ti još treba rezolucija. Pa, zašto to? Hajde da se bavimo ovim drugim stvarima. Koliko će ljudi da odgovara za zločine u Gazi? Neće niko odgovarati. Pa zar nemamo tu više žrtava? Upravo zato što je toliko fokusa i resursa dato za otkopavane grobnice, da se analizira forenzički... To su ogromne pare na kraju, a da ne pričamo o tim suđenjima, advokatima, veštacima. Ja mislim da može da se kaže u jednom momentu e, u redu je bilo to. Te žrtve su jedne od retkih koje su dočekale pravdu, iako znam da to nikada nije dovoljno ljudima.“

I dočekali su čak i izvinjenje sa srpske strane. Tadić se izvinio, čak je i Vučić otišao u Srebrenicu pa je doživeo to što je doživeo.

„I to je dodatni argument u smislu – da li je to dosta. Hoću da kažem nije tačno da ništa nije urađeno spram toga. Kad pitaš žrtvu, nema toga što je dovoljno za nju. Ništa nije dovoljno. Šta god da uradiš, to nije dovoljno. I kad je bila presuda, oni kažu da, ali to sad ne vredi. Nema tome kraja. Ali krenimo obrnutom logikom, kao neko ko se bavio nasiljem nad civilima u ratovima. Koliko je na svim ratištima od 1945-46. godine, da ne pričamo o Iraku, Siriji, koliko je ljudi ubijeno i da nikada niko neće odgovarati za to. A ovde imaš ozbiljnu presudu i opet niko nije zadovoljan.

Ali da se vratim na prethodno pitanje, i pre zločina u Podrinju kreće prvo serija zločina sa srpske strane ubijanje u Zvorniku, Bijeljini... To je spirala zločina... Pa onda oni uzvraćaju, pa onda mi...“

Pa se onda pozovu na Drugi svetski rat...

„I onda se vrtiš. Pa kad je reč o Mladiću, narativ je da su prethodno bili muslimanski zločini u Podrinju. Ali i pre toga su bili srpski zločini u Podrinju koji su doveli do toga. Teško je sada tu napraviti narativ. To je problem kod nas što mi hoćemo da pravimo neke lažne simetrije. Nisu svi podjednako krivi, nisu svi podjednako ubijali, u Bosni recimo. Nisu imali vojnu moć jedni i drugi da isto rade. Nismo ni mi kao društvo do kraja izašli na kraj sa tim i uvažili stradanja drugih u toj meri, a sada tražimo drugima da uvaže naša stradanja.“

Da li je to posledica i toga da je i kod nas nasilje normalizovano?

„Ili je to uzrokovano. To je začarani krug. Pazi sada ovo, jedno dalekosežno poređenje. Rat 1991. godine, i tu počinje narativ ustaša, povampirene ustaše koje će da počine ponovo genocid nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni. U Hrvatskoj je bio HOS, to je ustaška formacija, ali ne možeš ti muslimane u Bosni nakon 50 godina da proglašavaš ustašama i da oni treba da plate cenu za... Zašto to poredim? Šta se dešavalo u Srbiji prošle godine, pa i ove? Ti studente zoveš ustašama. Ti si rat u Bosni poveo da se boriš protiv ustaša. A sada svoju decu proglašavaš ustašama. Onda su oni isto i onda protiv njih treba da pokreneš rat.“

I tu dolazimo do priče i o verbalnom nasilju, i medijskom nasilju i koliko je to opasno.

„To je dehumanizacija. Ako ti kažeš da je ustaša, terorista, to je onda dehumanizacija. Onda on više nije čovek i nasilje protiv njega je legitimno. To je mehanizam psihološke dehumanizacije. Isto je i sa ćacijima. On je ćaci, on nije čovek.“

Često se govori i o dehumanizaciji predsednika.

„Ja sam uvek kritikovao ono dinstanje. Ti dinstaš meso, znači ti ljudsko biće porediš sa, metafora ili ne znam ni ja šta je, porediš sa teletinom, koju si dinstao da bi je pojeo. Znači dehumanizuješ ljudsko biće svojom retorikom. Uopšte ne želim da izjednačavam odgovornost jer onaj ko ima svu vlast i moć…“

Ima i veću odgovornost.

„Da, ima i veću odgovornost. Ali ti tom retorikom isto ostrašćuješ drugu stranu. Ti stvaraš strah od revanšizma, ono – jurićemo vas po ulicama. Ali će taj ko je na vlasti, čak i niži funkcioneri, bojaće se da siđu sa vlasti jer ne zna šta ga čeka. Imaju tu svi odgovornost.“

To izaziva reakciju koja opet izaziva reakciju sa druge strane i ulazimo opet u potencijalnu spiralu nasilja.

„Da, ali to je to.“

Pitanje je kako može to da se razreši.

„Uvek može. To je svesno generisano. To huškanje je svesno generisano. I odgovor bi bio to da ta politička elita, klasa, prvenstveno prestane to da radi. A to je odluka pojedinca. Imali smo primer nekoliko godina kada ljudi koji su bili na vlasti nisu generisali tenziju. Ni Koštunica, ni Tadić, ni Đinđić... Treba da ljudi koji su najodgovorniji promene retoriku, da promene pristup. To što živimo u toj strani nasilja nije samo nešto spontano, nego je to odluka elita. To je njihovo opredeljenje. Kao što mogu da pumpaju nasilje, tako mogu istovremeno i da ga deeskaliraju. Sada je problem u bazi. Ako neko, na primer, nazove studente ustašama, nazvao je tvoje dete ustašama, da je baza, da su građani osetljiviji na nasilje, oni bi to kaznili. Neko ti je rekao da ti je dete ustaša, on nikada ne bi više dobio tvoj glas. Radi se o tome da mi kao narod ne kažnjavamo to, nego nagrađujemo to. Kada bi građani kaznili to na izborima, onda bi se oni unormalili. I onda su i jedni i drugi odgovorni tu da biraju nasilje. Bira se nasilje.“

Zamislite situaciju ja sam tebe do juče zvao ćacijem, ti si mene do juče zvao ustašom, i kako ćemo sada da mi sedimo zajedno?

„To je druga stvar. Uglavnom ti ljudi koji će sedeti zajedno prelaze preko svega. Oni pljuju, pa ližu. Mogu da zamislim posle izbora, ne govorim o običnim ljudima, nego o onima koji vode te stranke, grupacije, da bez obzira na to što su rekli jedni drugima, da opet sednu i dogovore se. Oni pljuju pa ližu. U tome je problem, što se oni zapravo u skupštini posvađaju na mrtvo ime, a onda sede i u skupštinskim restoranima jedu džabe i ćaskaju. Viđao sam to i ranije kada sam se motao po skupštini. Evo primera, Zoran Ostojić i pokojni Zoran Krasić, drugari.“

Zoran Ostojić je bio u LDP-u, a Zoran Krasić u radikalima.

„Svašta će reći ‒ vi ste izdajnici, vi ste zločinci, ali ćemo posle sesti i popiti subvencionisano pivo.“

A među običnim ljudima da li je to moguće? Da li obični ljudi prave razliku između toga kad političari jedni drugima kažu „ustaše“ i „ćaci“, da je to folklor, predstava i način mobilizacije, ili oni to doživljavaju kao nešto stvarno?

„Mislim da ne. Empirijski znam preko porodice, pa preko drugih porodica koje su bliske, koliko se mi svađamo poslednjih godina. Ne razgovaram sa nekim članovima porodice, znam da ne mogu da ih ubedim u nešto i ne pokušavam jer znam da ćemo da se posvađamo. Mislim da to i te kako dođe, spusti se do ljudi i ne bude to kao predstava, nego da se previše uživljavaju u to, da previše shvataju ozbiljno, jer dozvoljavaju sebi da makar ne dođe do svađa, dolazi do netrpeljivosti, razmirica među ukućanima, a da ne pričam dalje.“

Šta je rešenje za izlazak Srbije iz političke i društvene krize