12 teških meseci

Šta je rešenje za izlazak Srbije iz političke i društvene krize

policija, protesti, ćacilend ATA — Izvor: ATAIMAGES / Antonio Ahel

Praviti bilo kakve prognoze u situaciji kada se događaji smenjuju iz dana u dan, vrlo je nezahvalno. Istovremeno, baviti se onim što se dogodilo i analizirati šta je i kako bilo, a kako je moglo biti, jeste iluzorno i ne preterano korisno.

U takvoj situaciji, dakle, ostaje nam samo da konstatujemo kako se godinu dana od pada nadstrešnice koja je usmrtila 16 osoba i jednu ostavila invalidom za ceo život, stanje u društvu nije nimalo popravilo. Naprotiv, podele su, izgleda, veće nego ikada.

Tenzije porastu iznenada, onda kada pomislimo da su se makar malo stišale. Periodi relativnog zatišja u sekundi se pretvore u, maltene stanje pred izbijanje građanskog rata. Svi govore o tome da je neophodan dijalog, a dijaloga nema.

Svi govore da je potrebno smiriti strasti, a onda usledi bujica vatrenih govora, nesmotrenih ili sumanutih izjava koje samo potpiruju vatru.

Kao najbolje i najelegantnije rešenje za izlazak iz, ne samo političke, već i društvene krize u kojoj je Srbija već 12 meseci, mnogi vide prevremene izbore. Jedni ih traže, drugi ih obećavaju, ali tek za godinu do godinu i po dana. Da li je moguće čekati toliko, a da u međuvremenu situacija ne eskalira i ne ode u neželjenom smeru?

Na pitanje hoće li Srbija izdržati do vanrednih zbora koje je i sam Aleksandar Vučić najavio za kraj 2026. godine (mada i možda malo ranije), Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju kaže da je u ovom trenutku najpošteniji odgovor da je to suštinski nemoguće prognozirati.

"Mi možemo da prognoziramo na nivou okolnosti koje su predvidive ili na nekom današnjem nivou. Ako vlast može da zadrži sličan ambijent kao što je danas, dakle, ovih dana, narednih godinu ili godinu i po dana, onda će izbori biti tada. Međutim, iskustvo u proteklih 12 meseci pokazuje nam da zapravo mi nismo u stanju da predvidimo koji događaji mogu da se dese. Doslovno ne možemo da predvidimo događaje ni u narednih nekoliko dana, a ne nekoliko nedelja ili nekoliko meseci“, kaže Klačar za "Ekspres“.

On dodaje kako veruje da je namera vlasti da ti izbori budu održani krajem 2026, a možda čak i početkom 2027. godine, jer je, kako kaže, predsednik Srbije indirektno ostavio i tu mogućnost otvorenu.

"To je neki cilj ka kojem će ići. Ali da li je moguće da Srpska napredna stranka do tada obezbedi za sebe predvidivo okruženje, ja nisam siguran. Ne samo zbog protesta i situacije koja može da se menja na terenu, nego i zbog činjenice da se za Srbiju pojavljuje čitav niz drugih problema koji vrlo komplikuje proces donošenja odluka, i proces donošenja odluka u vezi sa izborima. Tu mislim konkretno na energetsku krizu. Ali je isto tako vrlo moguće da energetska kriza otvori i brojna druga pitanja i druge izazove od nekih ekonomskih parametara do geopolitičke situacije“, kaže Klačar.

A jedan od tih izazova usledio je početkom novembra, kada je Evropska komisija predstavila izveštaj o napretku Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, koji je najviše kritičan do sada.

"Verujem da je u interesu vladajuće stranke da izbori budu za godinu ili godinu i po dana. Ali isto tako jasno je da vladajuća stranka ne može predviđati sve korake toliko nedelja ili meseci unapred i da će se vladajuća stranka ponašati tako kao da će izbori biti za godinu ili godinu i po dana, ali da mogu u bilo kom momentu da raspišu i neke prevremene izbore. Otuda postoji i čitav niz mera i čitav niz mehanizama koje vlast koristi koje su nekakva vrsta predizbornog ’garnirunga’. Vlast donosi brojne odluke koje imaju za cilj da amortizuju javno mnjenje. Koje imaju za cilj da pokažu da su oni spremni za izbore, tu ide povećanje penzije, plate, i mere koje se tiču supermarketa...“, objašnjava Klačar.

Ukratko, dakle, vlast se ponaša u skladu sa onom starom komunističkom krilaticom, radimo kao da će 100 godina biti mir, a spremamo se kao da će već sutra biti rat – izbori.

U taj scenario uklapa se i rasprava o izbornom zakonu u Skupštini Srbije, mada tu raspravu bojkotuje opozicija.

"Sve stvari koje se čine zapravo nekako idu u prilog tezi da oni ni jednog momenta ne žele da budu nespremni za izbore. Verujem da oni imaju dugoročne planove za godinu ili godinu i po dana, ali isto tako verujem da žele da deluju na svakodnevnom nivou tako da izbore mogu da raspišu sutra“, kaže Klačar.

Šta u međuvremenu možemo da očekujemo? Ako pogledamo sve šta se dešavalo u proteklih 11–12 meseci, od prvih protesta posle pada nadstrešnice, do poslednjeg, komemorativnog skupa u Novom Sadu 1. novembra 2025. godine, i onoga što je u Beogradu usledilo dan kasnije, u najkraćem bismo mogli da kažemo da nas očekuje red mirnih i red ne baš tako mirnih protesta, uz povremene periode zatišja.

Jedno od pitanja koje se u tom slučaju postavlja jeste – da li bi i kome odgovarala radikalizacija situacije? Prema Klačarevom mišljenju, u ovom momentu to ne bi odgovaralo nikome posebno.

"Vlastima radikalizacija ne odgovara jer bi ona verovatno značila dodatnu vrstu eskalacije i obnavljanja protestne energije. A studentima i opozicije ne odgovara jer se čini da od radikalizacije ni oni ne mogu da računaju na dodatnu mobilizaciju. Iskustvo pokazuje da su najveći protest i da je najveća protestna energija onda kada ne postoje nikakvi radikalni elementi na ulici, već onda kada postoje mirne protestne akcije, šetnje, komemorativni skupovi itd. To, međutim, ne znači da će situacija biti permanentno mirna i stabilna. I jedna i druga strana, koliko god ljudi unutar njih imaju slična uverenja, i koliko god da su te grupacije homogene, a jesu homogene po pitanju uverenja, nisu strane koje su bez prisutnosti različitih elemenata koji imaju drugačije pristupe. Postoje momenti koji mogu da privuku te radikalnije elemente među njima, zato što postoji određena vrsta nestrpljenja. I jedna i druga strana, i ljudi među njima, voleli bi da se ovim procesima vidi kraj. A kraj nije blizu“, kaže izvršni direktor CeSID-a i ponavlja:

"Koliko god da su obe strane dobro organizovane, a jesu, to opet ne znači da su obe strane do te mere centralizovane da ne postoji nikakva vrsta samostalnih inicijativa. Ima ih, u obe grupe može da se pronađe puno toga što nisu centralno organizovane inicijative, nego je reč o nekom taktičkom potezu manje grupe ljudi koja se nađe na nekom mestu. Suštinski govoreći, ni jednoj ni drugoj strani ne odgovara radikalizacija, ali je činjenica da među njima ima vrlo nestrpljivih ljudi ili nestrpljivih grupa, koje bi volele ili priželjkivale da se ovim procesima vide leđa na ovaj ili onaj način. Naravno, uglovi su drugačiji.“

Klačar ne misli da bi radikalizacija protesta vlastima omogućila da se možda još oštrije ponašaju prema demonstrantima. Vlast je, kako kaže, proteklih nekoliko meseci reagovala na bilo kakvu vrstu nasilja čime je želela da pošalje poruku svojim biračima da kontroliše političke procese i da je država dovoljno snažna da na sve negativne pojave reaguje koristeći mehanizme koji su im dostupni.

"Ali nekako mi se čini da bi vlast suštinski više preferirala da ne mora da koristi takvu vrstu aktivnosti, već da postoje mirni i uobičajeni protesti koji se pretvaraju polako u nekakvu vrstu ritualnih okupljanja, koja ne mogu da promene političke procese. Čini mi se da vlast ne želi, što zbog reputacije unutar države, što zbog reputacije u međunarodnim odnosima, da provocira nekakve nasilne akcije posle kojih bi uvodila dodatnu represiju. Nisam siguran da vlastima odgovara podizanje represije, niti da je vlast srećna što tu represiju koristi. ’Idealan’ scenario za vlast jesu skupovi posle kojih nema nikakvih konkretnih posledica. Skupovi koji traju, koji su mirni, ali posle kojih nema nikakvih dramatičnih posledica ni u javnom mnjenju ni po funkcionisanje države i državnih organa“, dodaje on.

Upravo takav skup je, donekle, bio onaj od 15. marta u Beogradu, ali i od 1. novembra u Novom Sadu, s tim što su oni imali jedan drugi aspekt koji vlastima nije baš išao u prilog. Bili su izuzetno masovni.

"Vlasti ipak više odgovaraju okupljanja koja ne šalju toliko snažnu simboličnu poruku. Više joj odgovaraju periodična okupljanja koja se ponavljaju iz nedelje u nedelju ili iz meseca u mesec, koja su mirna i koja ne prave posledice po vlasti. Ipak skupovi poput 15. marta, pa donekle i skup u Novom Sadu, šalju jaku simboličku poruku jer pokazuju da su studenti i dalje kadri da okupe izuzetno veliki broj ljudi. Ali ponavljam još jednom, čak i tako veliki skup kao ovaj u Novom Sadu, ako protekne bez ikakvih posledica po vlast, kao što je bio slučaj tog dana, nije nešto što vlasti nanosi nenadoknadivu političku štetu“, ocenjuje Klačar.

Zaista, novosadski skup, koji je prema zamisli organizatora, bio komemorativnog karaktera, prošao je bez incidenata, uprkos nekim izjavama koje su navodile na moguće nerede i nasilje.

"Bilo je jasno da je cilj i jedne i druge strane da stvari proteknu mirno. Naravno, nemoguće je biti u potpunosti homogenizovan ni na jednoj strani pa da ne postoji nijedna disonantni ton. Tu nema nikakve dileme. Niti da može sve da bude centralizovano i da bar pojedinci ne kažu nešto što možda ne odstupa od zvanične ideje. Ali bilo je jasno od početka da je cilj da se taj skup završi mirno. I pod dva, činjenica je da je reč o skupu koji je imao vrlo konkretan datum i bavio se godišnjicom velike nesreće. Mislim da je i ta činjenica uticala na sve ljude da nekako pijetet prevlada neke druge interese u tom momentu“, kaže sagovornik "Ekspresa“.

Samo dan kasnije, potpuno drugačija slika u Beogradu. Dijana Hrka, majka jednog od nastradalih u padu nadstrešnice, odlučuje se da ispred Doma Narodne skupštine otpočne štrajk glađu.

Kao uslov za prekid štrajka ona je vlastima postavila sledeće zahteve: saslušavanje i pritvor svih osoba osumnjičenih za pad nadstrešnice, kako bi, kako kaže, "konačno krenula suđenja“, a ne da odgovara samo 13 prvobitno optuženih; puštanje "svih protivpravno pritvorenih studenata“ i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Dijana Hrka ATA — *Izvor: ATAIMAGES / Antonio Ahel*

Štrajk Dijane Hrka bio je povod za nove tenzije između ljudi okupljenih u šatorskom naselju u Pionirskom parku, nazvanom "Ćacilend“, sa jedne strane, i studenata u blokadi i građana koji traže vanredne izbore, sa druge strane.

Ovaj događaj ostaće upamćen i po, blago rečeno, skandaloznom ponašanju okupljenih u Pionirskom parku koji su na štrajk glađu Dijane Hrka odgovorili puštanjem pesama sa razglasa, a stih jedne od njih gasi: "Pošla majka sina da potraži“.

"Dan kasnije sve se promenilo, čini se iz onog razloga koji sam već pomenuo – nestrpljenja. Čini mi se da je to nestrpljenje čak i više vezano za neke grupe koje nisu studenti. Vezano je i sa tim da je jasno da ovaj događaj u Beogradu nije bio organizovan i koordinisan, za razliku od onog događaja u Novom Sadu koji je imao, što se kaže, i glavu i rep u organizaciji. Jasno je da se ovde radilo o određenoj emotivnoj reakciji. I logično je da, kada imate tu vrstu polarizacije na jednom mestu, postoji mogućnosti da situacija eskalira“, kaže sagovornik "Ekspresa“, uz izražavanje nade da do toga ipak neće doći jer, procenjuje, tako nešto ne ide u prilog ni jednoj ni drugoj strani.

"Ne mogu da zamislim da je ovo incident koji može da odgovara studentima ili opoziciji. Prosto ne mogu da pronađem njihove interese da je ovo njima u korist. Ali mogu da zamislim da postoje određene grupe ljudi koje nisu kontrolisane, koje nisu zvanični organizatori koji su emotivno reagovali na određene procese. Isto tako mi se čini da ni za vlasti nije neophodno da taj Pionirski park bude visoko na agendi, da se ne priča toliko o njemu jer on izaziva veoma velike kontroverze u društvu i čini mi se da je i za vlast bolje da Pionirski park, dešavanja u Pionirskom parku, ljudi koji su u Pionirskom parku budu nekako ispod radara koliko god je to moguće“, kaže Klačar.

To je, svakako, teško, s obzirom na činjenicu da je taj prostor u centru Beograda blokiran već sedam meseci, ali je isto tako istina i da su se ljudi koliko-toliko, u određenoj meri, navikli na postojanje šatora ispred Doma Narodne skupštine i trude se da ne obraćaju pažnju ni na šatore, ni na ljude koji u njima borave.

"Hoću da kažem da čak i samo postojanje izaziva kontroverze. Ali je za vlast lošija vest samo postojanje i blokada jedne ulice, jedne vrlo važne ulice, jednog parka, dodatno je loše za vlast ako se iz tog parka ili oko tog parka dešavaju nekakvi incidenti. Ne mogu da pronađem ni politički interes vlasti da takvo stanje ostane u nekom dužem vremenskom periodu. I nekako mi se čini da bi za obe strane u ovom momentu bilo dobro i da je u skladu sa njihovim interesima da se stvari malo politički relaksiraju i koliko god da je to moguće, procesi vrate na onaj dan pre od 1. novembra, ili neki dan pre toga“, dodaje Klačar.

Posle svega, pomalo izlišno možda ostaje postavljanje pitanja o mogućem dijalogu. Predsednik Srbije je u jednom od obraćanja ponovio da je on spreman i da je njegova ruka pružena. U istom danu ministar zdravlja Zlatibor Lončar izjavio je kako danas niko nikoga ne sluša i niko nikoga ne želi da čuje. Šalju se kontroverzne poruke oko dijaloga, i logično je upitati se može li ga posle svega i biti.

"Za razvoj incidenata, koji čini mi se nikom ne odgovaraju, dijalog za mnogo više od nijanse odgovara vladajućoj stranci. Otvaranje dijaloga na jednoj strani pokazalo bi i govorilo o spremnosti vlasti da razgovara sa političkim protivnicima, sa svima koji su nezadovoljni. Na drugoj strani dovelo bi proteste u situaciju koja vlasti najviše odgovara – da protesti prostoje, da se ritualno ponavljaju, ali da ne mogu da izazovu nikakve promene. Dijalog bi na neki način otupio zamah i oštricu protestne energije koja postoji na ulici. Studentsko-opozicioni blok suštinski, politički veoma zavisi od toga koliko su ljudi spremni da izlaze na ulice i da se bore za one ciljeve koji su postavljeni. Studentsko-opozicionom bloku odgovara malo predreferendumskog ili referendumskog ambijenta. A ako postoji dijalog, onda to znači da se ide na određenu vrstu konstruktivne kompeticije, gde bi se za glasove, za podršku javnosti borile neke grupe u jednoj kompetitivnoj trci sa različitim imenima, ljudima, programima, ideologijama. A kada želite referendumsku atmosferu, onda vam dijalog nije prva stvar koju zagovarate. Vama je potrebna mobilizacija.

Dijalog nije način kako možete da mobilišete protivnike vlasti jer oni od vas u suštini ne očekuju dijalog, oni očekuju promene, očekuju da budete spremni da se okupljate zbog tih promena. To su razlozi zbog kojih vlast insistira na dijalogu“, kaže Klačar ističući i da je vrlo teško ili gotovo nemoguće očekivati da će do dijaloga između vlasti i studenata doći, zato što je izgubljeno svako poverenje, i zato što ne mogu svi akteri da pronađu interes u dijalogu.

BEZ POŠTOVANJA I UVAŽAVANJA

"Došlo je do potpunog gubitka poverenja. Poverenje je izgubljeno zbog najrazličitijih akcija, a među njih spada i javni govor koji je u Srbiji već godinama veoma problematičan, vrlo često i preko ivica onoga što bi javni prostor trebalo da dozvoli. Nepoverenje je između ostalog podignuto i načinom kako se jedna strana obraća drugoj jer je vrlo teško posle takvih reči sesti za isti sto. Bilo je slučajeva u prošlosti kada su izgovarane iste ili slične reči, pa se sedalo za sto, ali je postojala jedna velika razlika. Govorim o ’90-im godinama kada nije bilo samo teških reči. Bilo je i vrlo ozbiljnijih pritisaka na samu opoziciju, da ne kažemo da je bilo i različitih nerazjašnjenih pa i razjašnjenih napada i ubistava, pa su neki ljudi između sebe pregovarali. Postoji velika razlika. Ipak je u Srbiji tada bio koliko-toliko strukturiran politički život. Postojale su političke stranke sa jakom infrastrukturom i ljudima koji su imali različita zaduženja u strankama. Danas je ipak fluidan. Čak ni Srpska napredna stranka, koja jeste velika organizacija, više deluje kao pokret, narodni pokret nego kao politička stranka. I kada u takvim okolnostima nemate strukturiran politički život, a imate puno emocija, puno nepoverenja, vrlo je teško sesti za sto a posebno je vrlo teško sesti za sto kada nema tog podsticajnog okruženja. Podsticajno okruženje zapravo znači određenu vrstu uvažavanja iako postoji neslaganje. Ja nisam siguran da mi u Srbiji trenutno možemo da govorimo ni o postojanju bilo kakve saglasnosti, a da na žalost ne možemo da govorimo ni o tome da postoji međusobno uvažavanje“, kaže Bojan Klačar.

Više gimnazija i srednjih škola u dvodnevnom bojkotu nastave, i nastavnici uz njih