U fokusu

Premijer liga – engleska, a svetska

Počelo je iznenađenjima. Slavni Mančester junajted poražen je 2:0 od Hala na startu novog šampionata Premijer lige. Bio je to prvi poraz tima iz Mančestera u međusobnim duelima ova dva kluba u elitnom engleskom takmičenju.

Poniženje na početku sezone doživeo je i Totenhem, koji je izgubio od Bredforda 3:0 uprkos tome što su „pevci“ ovog leta potrošili pozamašnu sumu na pojačanja.

Malo je nedostajalo da ista sudbina snađe i zvaničnog vicešampiona. Mančester siti bio je na pragu poraza pred svojim navijačima, ali je u finišu utakmice protiv Bornmuta preokrenuo rezultat i, uz pregršt uzbuđenja, slavio 2:1 golom u nadoknadi vremena.

I ma koliko sve delovalo neočekivano, zapravo i nije. Magija engleske Premijer lige od njenog nastanka upravo je u neizvesnosti. Još jednom se potvrdilo da svaki tim može da pobedi svakoga i da autsajderi, kada se to najmanje očekuje, imaju moć da sruše gigante. Zato je Premijer liga danas jedna od najatraktivnijih i finansijski najmoćnijih fudbalskih liga na svetu.

Ukupna vrednost lige procenjuje se na oko 11 milijardi evra, a pojedini klubovi imaju igrački kadar vredan više od milijardu. Trenutno najskuplji tim ima Arsenal (1,45 milijardi evra), a slede Mančester siti (1,36), Čelsi (1,35), Liverpul (964,5 miliona) i Mančester junajted (874,3 miliona).

Već je postalo deo tradicije da engleski premijerligaši u svakom prelaznom roku potroše milijarde na nove igrače, a ovo leto to ponovo potvrđuje.

Zaključno sa sredinom avgusta 2026. godine na nove igrače potrošeno je oko 2,14 milijardi funti, odnosno oko 2,7 milijardi evra. Prema podacima koje prenosi BBC Sport, engleski klubovi već su u toj fazi premašili ukupnu potrošnju preostale četiri najveće evropske lige.

Najskuplji ovoletnji transfer bio je prelazak Morgana Rodžersa iz Aston Vile u Čelsi za 117 miliona funti. Milion manje Mančester siti uplatio je Notingemu za Eliota Andersona. Ova dva posla obeležila su letnji prelazni rok, koji još nije završen.

Dovođenje najboljih i najskupljih igrača jedno je od objašnjenja zašto je Premijer liga najgledanija na svetu. Mečevi sa Ostrva prenose se direktno u više od 200 zemalja, dok su tribine na prvenstvenim utakmicama gotovo uvek dobro popunjene.

U prošloj sezoni utakmice na stadionima pratilo je ukupno 15.821.657 gledalaca, odnosno prosečno 41.635 po meču. Uprkos partijama koje su bile daleko od briljantnih, najgledaniji klub bio je Mančester junajted sa prosekom od 73.975 navijača na Old Trafordu. U novoj sezoni očekuje se novi rekord posećenosti.

Premijer liga zvanično je osnovana 20. februara 1992. godine, kada su klubovi iz tadašnje Prve divizije (First Division) doneli istorijsku odluku da se odvoje od Fudbalske lige (The Football League). Ta odluka, tvrde analitičari, iz korena je promenila strukturu i ekonomiju modernog fudbala.

Bio je to, na neki način, i iznuđen potez – tračak svetlosti na kraju tunela u trenutku kada je engleski klupski fudbal prolazio kroz duboku krizu. Na takvo stanje uticala je i tragedija na Hejselu 1985. godine, posle koje su engleski klubovi dobili petogodišnju zabranu nastupa u evropskim takmičenjima. Sve učestaliji huliganski ispadi, ponekad sa smrtnim posledicama, dodatno su urušavali ugled igre, a višegodišnje odsustvo iz Evrope donelo je i težak finansijski udar. Rešenje je moralo da se pronađe brzo.

Posle tragedije na Hilsborou 1989. usledio je niz mera usmerenih na bezbednost na stadionima. Uz zabrane prisustva najnasilnijim navijačima, uvedena je i obaveza da stadioni imaju mesta za sedenje, što se ubrzo pokazalo kao važan korak u modernizaciji engleskog fudbala.

Istovremeno je pet velikana tadašnjeg engleskog klupskog fudbala – Arsenal, Everton, Liverpul, Mančester junajted i Totenhem – pokrenulo inicijativu za stvaranje nove lige. Dobili su snažnu podršku Fudbalske asocijacije Engleske (FA), koja je u tome videla i priliku da umanji moć Fudbalske lige. Vreme je pokazalo da su tu šansu dobro iskoristili.

Glavni cilj tih klubova bio je da stvaranjem nove lige zadrže veći deo prihoda od televizijskih prava, koji su do tada delili sa ekipama iz nižih rangova.

Izbori u FIFA – Infantinova ofsajd zamka ili čist zicer

Aktuelno

Sport 17.08.2026. 17:46

Izbori u FIFA – Infantinova ofsajd zamka ili čist zicer

U maju 1992. godine Prva divizija je i zvanično prestala da postoji u dotadašnjem obliku, uprkos tradiciji dugoj 104 godine, a umesto nje formirana je FA Premijer liga kao nezavisno privredno društvo. Prelomni trenutak bio je ugovor o TV pravima: Sky Sports, u vlasništvu medijskog magnata Ruperta Merdoka, za 304 miliona funti stekao je ekskluzivna prava za prenose utakmica nedeljom i ponedeljkom uveče. Taj novac omogućio je klubovima da renoviraju stadione, grade moderne trening centre i počnu da angažuju najveće svetske fudbalske zvezde.

Prvi šampion Premijer lige bio je Mančester junajted, tada predvođen ser Aleksom Fergusonom. Uspeh je bio utoliko značajniji što je prekinuo 26 godina dugo čekanje kluba na šampionsku titulu. Mančester junajted je ujedno i najtrofejniji klub u istoriji Premijer lige sa 13 titula.

Pored Mančester junajteda, titulu u eri Premijer lige osvajali su Čelsi, Arsenal, Mančester siti, Liverpul, Lester i Blekburn. Najduži niz uzastopnih titula od 1992. do danas ima Mančester siti, prošlogodišnji vicešampion.

Jedan od kurioziteta ovog izuzetno privlačnog takmičenja jeste podatak da od osnivanja Premijer lige 1992. samo šest klubova nikada nije ispalo iz elitnog ranga: Arsenal, Čelsi, Everton, Liverpul, Mančester junajted i Totenhem. Na drugoj strani su ekipe koje često balansiraju između Premijer lige i Čempionšipa pa ih u Engleskoj nazivaju „jo-jo“ klubovima. Upravo među njima nalaze se i rekorderi po broju ispadanja i povrataka u elitu.

Norvič siti je na vrhu te liste sa šest ispadanja i pet povrataka u elitu. Zanimljivo je da je Norvič u prvoj sezoni Premijer lige, 1992/93, završio na trećem mestu, da bi kasnije postao gotovo sinonim za selidbu iz ranga u rang.

Vest Bromvič je pet puta ispadao u niži rang i isto toliko puta se vraćao u elitu. Iste brojke ima i Lester, s tim što je reč o klubu koji je 2016. osvojio titulu prvaka Premijer lige.

Sanderlend ima četiri ispadanja i pet promocija. Broj povrataka veći je zato što je klub u jednom trenutku skliznuo čak do trećeg ranga.

U sezoni koja je tek počela novajlije su Koventri, Ipsvič i Hal. Prva dva kluba stigla su u elitu na osnovu plasmana u Čempionšipu, dok je Hal, kao šestoplasirani, izborio Premijer ligu kroz plej-of. To mu nije smetalo da već na startu novog šampionata savlada slavni Mančester junajted.

Premijer liga je i svojevrsna fudbalska legija stranaca. U klubovima engleske elite trenutno igra 406 fudbalera sa stranim pasošima, odnosno 70,4 odsto od ukupnog broja registrovanih igrača. Prema podacima „Transfermarketa“, Premijer liga je svetski lider po udelu stranih fudbalera, dok englesko državljanstvo ima oko 29 odsto igrača.

Strani fudbaleri u Premijer ligu dolaze iz 60 zemalja. Najbrojniji su Francuzi, a slede Holanđani, Brazilci, Španci i Portugalci. Ne postoji striktna kvota stranaca, ali „homegrown“ pravilo ograničava listu prvog tima na najviše 25 igrača, među kojima najmanje osmorica moraju imati taj status. Reč je o fudbalerima koji su najmanje tri godine proveli u engleskom ili velškom klubu pre 21. rođendana. Praktično, klub može imati najviše 17 igrača koji ne ispunjavaju „homegrown“ uslov.

Izlaskom Velike Britanije iz EU promenila su se i pojedina pravila u Premijer ligi. Igrači iz inostranstva više nemaju automatsko pravo rada, već moraju da sakupe dovoljan broj bodova kroz GBE sistem kako bi dobili radnu dozvolu. Bodovi se, između ostalog, dobijaju na osnovu nastupa za reprezentaciju, kvaliteta lige iz koje igrač dolazi i međunarodnih rezultata njegovog kluba.

Klub sa najvećim udelom stranaca trenutno je Vulverhempton, u čijem je rosteru čak 83 odsto igrača sa inostranim pasošem, a najbrojniji su Portugalci. Brentford ima oko tri procentna poena manje stranaca i prepoznatljiv je po skautiranju širom Evrope, naročito u Danskoj i ostatku Skandinavije.

Na drugoj strani je Njukasl, koji već godinama spada među klubove sa najvećim brojem engleskih fudbalera. Od 25 prvotimaca, po nepisanom pravilu, između 12 i 14 je iz Engleske, što je deo dugoročnog klupskog projekta. Uz to, nekoliko ključnih igrača Njukasla čine i engleski reprezentativci.

Među stranim fudbalerima je i nekoliko srpskih internacionalaca – petorica trenutno brane boje četiri kluba. Nikola Milenković stub je odbrane Notingem Foresta, Saša Lukić je posle nekoliko sezona u Fulamu pojačao Ipsvič, a standardni golman Bornmuta je reprezentativac Đorđe Petrović. U istom klubu je i talentovani štoper Veljko Milosavljević, dok Milan Aleksić, perspektivni vezista, igra za Sanderlend.

Norvežanin Erling Haland, prvotimac Mančester sitija, prvi je na listi najplaćenijih fudbalera Premijer lige sa nedeljnom platom od 525.000 funti. Virdžil van Dajk u Liverpulu zarađuje 350.000, dok Bruno Fernandeš u Mančester junajtedu prima oko 300.000 funti nedeljno.

Među engleskim fudbalerima u sezoni 2026/27. najveća i gotovo identična primanja imaju trojica igrača: Bukajo Saka iz Arsenala, Markus Rašford iz Mančester junajteda i Džek Girliš iz Mančester sitija, sa oko 300.000 funti nedeljno, odnosno 15,6 miliona godišnje. Sledeći je Fil Foden iz Mančester sitija sa oko 280.000 funti nedeljno.

Značajan uticaj na kvalitet igre, ali i na identitet lige, imaju strani stručnjaci. U aktuelnoj sezoni čak 14 od 20 klubova vode treneri izvan Velike Britanije, odnosno 70 odsto. Samo šest klubova ima domaće menadžere – stručnjake iz Engleske, Škotske, Velsa i Severne Irske.

Dominiraju španski stručnjaci. Najduži staž ima Mikel Arteta, koji predvodi šampionski tim Arsenala. Ovog leta Čelsi je preuzeo Ćabi Alonso, dok Unai Emeri već nekoliko sezona vodi Aston Vilu. Na Enfild je, takođe ovog leta, stigao Andoni Iraola, posle odličnih rezultata sa Bornmutom. Peti španski stručnjak, Alvaro Arbeloa, preuzeo je Fulam i najavio uspešnu novu sezonu.

Ugled nemačke škole fudbala brane Marko Roze u Bornmutu, Danijel Farke u Lidsu i Fabijan Hirceler u Brajtonu. Italijani Enco Mareska i Roberto de Zerbi vode Mančester siti, odnosno Totenhem. Od stranaca su tu još Sergej Jakirović na klupi Hala, Francuz Pjer Saž u Kristal Palasu, Matijas Jajsle u Njukaslu i Austrijanac Oliver Glasner u Notingemu.

Englezi, očigledno, ne beže od tuđeg znanja – rado ga angažuju i dobro plaćaju. Mikel Arteta je sa oko 15 miliona funti godišnje trenutno najplaćeniji stručnjak Premijer lige.

Svega nekoliko britanskih stručnjaka drži trenerske poslove u Premijer ligi. Najzvučnija imena su bivši asovi Frenk Lampard u Koventriju, Majkl Karik u Mančester junajtedu, Gari O’Nil u Ipsviču i iskusni Škot Dejvid Mojs u Evertonu.

Među njima je najplaćeniji Majkl Karik, koji na klupi Mančester junajteda zarađuje 6,5 miliona funti godišnje, dok Lampard i O’Nil primaju po pet miliona.

Odakle toliki novac? Glavni finansijski izvori Premijer lige su prihodi od TV prava i komercijalnih ugovora. Višegodišnji ugovori sa emiterima kao što su Sky Sports i TNT Sports donose ligi rekordne prihode pa klubovi iz tog sistema svake godine dobijaju između 120 i 200 miliona funti. Raspodela novca od domaćih TV prava zasniva se na kombinaciji jednakog dela za sve klubove, plasmana na tabeli i broja utakmica emitovanih uživo. Zato su u dodatnoj prednosti klubovi sa najvećom bazom navijača, poput Liverpula i Mančester junajteda.

Analitičari navode i podatak da najlošije plasirani tim Premijer lige na kraju sezone može da inkasira oko 40 odsto više novca od TV prava nego šampion italijanske Serije A.

Razmere finansijske moći najbolje pokazuje istraživanje „Deloitte“-a. Prema tom izveštaju, ukupni prihodi Premijer lige premašuju osam milijardi evra po sezoni, dok španska Primera ostvaruje oko 4,1 milijardu, a Serija A oko tri milijarde evra. To znači da engleska elita sama prihoduje više nego španska i italijanska zajedno.

Jedna od finansijskih specifičnosti Premijer lige jesu i takozvane padobranske isplate – nadoknade klubovima koji ispadnu u Čempionšip. Cilj je da se ublaži finansijski udar i smanji rizik od bankrota. Isplate mogu da traju tri godine: u prvoj klub dobija oko 55 odsto ranijeg prihoda od televizijskih prava, odnosno približno 48 miliona funti, u drugoj oko 40 miliona, a u trećoj između 17 i 28 miliona. Pravila predviđaju i šta se događa ako se klub vrati u Premijer ligu pre isteka tog perioda.

Premijerligaški fudbal cveta i zahvaljujući stranom kapitalu, koji je direktno prisutan u 16 od 20 klubova aktuelne sezone.

Englezima očigledno ne smeta ni činjenica da 80 odsto klubova u elitnom rangu ima strane većinske vlasnike, konzorcijume ili snažne inostrane akcionare. Primat drže Amerikanci: u deset klubova navedenih u ovoj grupi – Arsenalu, Liverpulu, Mančester junajtedu, Čelsiju, Aston Vili, Evertonu, Fulamu, Ipsviču, Kristal Palasu i Lidsu – većinski paket ili ključni vlasnički uticaj pripada američkim biznismenima i investicionim fondovima. Analitičari interes američkog kapitala objašnjavaju ogromnim globalnim tržišnim potencijalom, rastom prihoda od TV prava i mogućnošću primene poslovnih modela iz američkog profesionalnog sporta.

Isti izvori ističu da američki milijarderi engleske klubove vide kao jedinstvenu i dugoročno sigurnu investiciju čija vrednost može da raste brže od imovine u pojedinim američkim ligama. Tome doprinosi i rast prihoda od medijskih prava, sponzorstava, prodaje ulaznica i suvenira.

Postoje i nagoveštaji kako bi sistem mogao da se razvija u budućnosti, uz ideje o zatvorenijem modelu koji bi garantovao stabilnije prihode i smanjio finansijski rizik od ispadanja u niži rang.

Pored kapitala iz SAD, snažno je prisutan i novac iz bogatih azijskih zemalja, kao i iz pojedinih evropskih država. Mančester siti je pod kontrolom šeika Mansura bin Zajeda iz Abu Dabija, dok Javni investicioni fond Saudijske Arabije (PIF), jedan od finansijski najmoćnijih vlasnika u svetskom sportu, kontroliše Njukasl. Kapital iz Kine i Hongkonga značajan je za poslovanje Vulverhemptona. Vlasnik Notingema je Grk Evangelos Marinakis, dok je turski medijski magnat i TV producent Adžun Ilidžali od 2022. prisutan u Halu.

Klubovi sa većinskim ili potpuno engleskim kapitalom su Brajton, Brentford, Totenhem i Koventri. Toni Blum, biznismen iz sveta klađenja, od Brajtona je napravio jedan od najstabilnijih poslovnih modela, dok je Metju Benham kapital stečen u industriji sportskog klađenja i analitike uložio u Brentford. U Totenhemu važnu ulogu ima biznismen Danijel Levi, a u Koventriju Dag King, koji ističe da je svojim ulaganjem pomogao povratak kluba bogate tradicije u elitu.

Ipak, uprkos tome što se milijarderi iz sveta i Velike Britanije otimaju za engleske klubove, ovaj biznis nosi i ozbiljan rizik od gubitka kapitala. Računice pokazuju da su kumulativni gubici pre oporezivanja premijerligaških klubova u prethodnim sezonama bili blizu milijardu funti, dok je samo nekoliko njih godinu završilo sa dobiti.

Zanimljivo je i poređenje finansijske snage engleskih klubova sa ostatkom Evrope. Prema izveštajima „Deloitte Football“-a, Real Madrid je najbogatiji fudbalski klub na svetu sa istorijskim prihodom od 1,161 milijardu evra i prvi koji je probio granicu od milijardu, ponajviše zahvaljujući rastu komercijalnih prihoda i modernizaciji stadiona „Santjago Bernabeu“. Druga je Barselona sa 974,8 miliona evra, treći Bajern sa 860,6, a četvrti PSŽ, aktuelni šampion Evrope, sa 837 miliona. Ostatak prvih deset u velikoj meri čine engleski klubovi, među njima Liverpul (836,1), Mančester siti (829,3) i Arsenal (821,7 miliona evra).

Da ulaganje može biti i te kako rizično pokazuje primer Romana Abramoviča. On je 2003. kupio Čelsi za 140 miliona funti, a zatim uložio još oko 1,5 milijardi kroz beskamatne zajmove, transfere, plate i održavanje kluba. Ta era završena je 2022, kada je zbog političkih okolnosti bio primoran da proda klub konzorcijumu predvođenom Todom Bolijem za 4,5 milijardi funti. Abramovič je potom otpisao svoja potraživanja od oko 1,5 milijardi, dok je prihod od prodaje trebalo da bude usmeren u humanitarne svrhe i pomoć žrtvama rata.

Sudbina oko 2,35 do 2,50 milijardi funti od prodaje Čelsija i dalje je predmet oštrog pravno-političkog spora između Romana Abramoviča i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Novac je zamrznut na računu u britanskoj banci, a glavni problem je neslaganje oko toga kome sredstva treba da budu namenjena. Kada je 2022. pristao na prodaju, Abramovič je izjavio da će novac preko fondacije biti usmeren na „dobrobit svih žrtava rata u Ukrajini“, što bi, prema njegovom tumačenju, moglo da obuhvati i stradale civile i porodice vojnika na ruskoj strani.

Britanska vlada, međutim, insistira da se novac koristi isključivo za pomoć unutar geografskih granica Ukrajine. Tu nastaje pravni spor: London ne odustaje od svog stava, dok Abramovič osporava takvo tumačenje i pravnu bitku pokušava da nastavi pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Pored glavnice, oko 150 miliona funti zadržali su novi vlasnici kluba. Taj novac blokiran je do maja 2027. kao osiguranje za eventualne kazne, pošto je Premijer liga pokrenula istragu protiv Čelsija zbog tajnih isplata agentima i mogućeg kršenja finansijskih pravila tokom Abramovičeve ere.

Sve to pokazuje da ulaganje u engleske klubove može biti izuzetno unosno, ali i veoma rizično, posebno kada se poslovni interesi ukrste sa političkim i pravnim okolnostima.

Uprkos ogromnom kapitalu, engleski klubovi su od osnivanja Lige šampiona do danas sedam puta trijumfovali u najprestižnijem evropskom klupskom takmičenju. Po dva „ušata pehara“ osvojili su Mančester junajted, Liverpul i Čelsi, a jedan Mančester siti. Očigledno je da mnogo novca ne znači uvek i mnogo radosti na terenu.

Mundijal ili fudbal kojim su se zasladili politički i biznis skakavci