Intervju

Jovan Damjanović: "Trenerski krug zatvoriću u Crvenoj zvezdi"

Iza svakog uspešnog tima stoji figura koja igra ključnu ulogu u postizanju vrhunskih rezultata. Naravno, reč je o treneru koji nije samo zadužen za trening planove ili vođenje utakmice. On je i mentor, motivator i strateški um koji oblikuje ne samo timsku dinamiku, već i karijere sportista, u ovom slučaju fudbalera.

Jedan od onih koji se bez zadrške uklapa u ovaj na teoriji utemeljeni profil jeste i Jovan Damjanović, aktuelni strateg OFK Beograda. Nekadašnji je srpski fudbaler s internacionalnim iskustvom Austriji, Nemačkoj, Belorusiji i Kini.

Kao trener s klupe je predvodio Voždovac i TSC. Bio je i uspešan selektor U17 i U18 nacionalnih selekcija Srbije.

Prati ga glas modernog, studioznog i ofanzivno orijentisanog stratega iz nevelike grupe nadolazećih srpskih trenera (Neđić, Jakšić, Rendulić, Milijaš, Koković, Savić, Pandurović) projektovanih da poljuljani ugled srpskih trenera vrate na pijedestal vrednosti.

Priču počinjemo na neki način i filozofskim razmišljanjima o pobedama i porazima, naravno iz ugla trenera.

„Sastavni su deo igre. Porazi više bole, ne prolaze brzo i duže se pamte. Pobede su lepe, slatke, ali taj osećaj zadovoljstva kratko traje jer je pred vama nova utakmica. Ono što znam jeste da noć užasno dugo traje i posle pobede, kao i posle poraza.“

Njegova ustaljena praksa je da bez obzira na rezultat utakmicu pogleda odmah još jednom. Nekad i u autobusu. Kad dođe kući, učini to još jednom i tek onda radi analizu.

Godinama je igrao fudbal, sada je trener. Kaže da ona prva uloga mnogo manje opterećuje.

„Kad si igrač, uglavnom si koncentrisan na sebe i imaš onaj ustaljeni performans koji se svodi na trening i utakmicu. Kao trener, u obavezi si da misliš o velikom broju ljudi pa su i zadaci koji su svakodnevno pred tobom neuporedivo kompleksniji. Trener je često i više od trenera sa puno uticaja na ono što jedan klub čini klubom. Kad je tako, onda je i odgovornost velika. Uprkos svemu, profesija trenera je lepa, ali je naglašeno stresna.“

Za njega je fudbal pre svega emocija sa amplitudom koja vremenom ne jenjava. Pogotovo ne u Srbiji sa podosta fudbalskih apsurda na dnevnom nivou.

„Imamo tu lošu osobinu da mislimo da je naš posao najvažniji uz veštu manipulaciju uglavnom na sopstvenu štetu kako je ono što mi radimo bitno samo zato što je popularno. I mnogi drugi poslovi da bi se uspešno obavljali zahtevaju maksimalnu posvećenost. I jednako su, čak i više stresni nego naš. Zamislite samo kakve odluke mora u trenutku da donese jedan kardiohirurg, kakav je to samo stres. Fudbal vam na drugoj strani nudi strast, neku vrstu pasije sa maksimalnom dozom adrenalina. U sve to treba uklopiti lične želje, volju i, naravno, znanje. Ko to zna da izbalansira njemu je lakše nego drugima.“

Fudbal svakodnevno evoluira, menja se u mnogo čemu, generacije koje ga igraju danas nisu iste kao one od pre nekoliko decenija.

„Ljubav prema fudbalu je ono što povezuje sve generacije. Odnos prema obavezama je, međutim, drugačiji. I danas ima dobre dece, ali ona svoj karakter formiraju kroz ubeđenje da im sve pripada i da za sve to ne moraju da se izbore. Deo su virtuelnog sveta. Primetio sam da se mnogi lako zadovoljavaju, da im je sasvim dovoljno da se slikaju u nekom dresu, a to da li je dobio utakmicu i kako je igrao kao da je manje bitno. Uvek su zapravo zadovoljni, bez samokritike, što nije njihova samo lična karakteristika, već je slika društva u kome žive. Uprkos svemu, i dalje smo u poziciji da radimo sa dobrom, kulturnom i lepo vaspitanom decom. Da ih bolje upoznam, pomoglo mi je i to što imam sina njihovih godina.“

Rastao je na Zvezdari, tačnije Konjarniku. Imao je, kaže, lepo detinjstvo. S lakoćom je završio osnovnu školu, posle i Jedanaestu beogradsku gimnaziju. Vožnje „sedamnaesticom“ i „tridesetkecom“ sa Konjarnika do Auto-komande i nazad deo su tog tinejdžerskog nezaborava.

„Fudbal sam počeo da igram u Sinđeliću, a onda se dogodilo da me vidi Jovan Kule Aćimović i već sa 11 godina stigao sam u Crvenu zvezdu. Pripadao sam tadašnjoj miks generaciji, ekipi dečaka rođenih 1981. i 1982. Kao omladinci osvojili smo Ligu Srbije, trener je bio Dule Savić. U tom timu bili su još Luković, Lazetić, priključio nam se i Nemanja Vidić, golman Stojković, onda i pokojni Vlada Dimitrijević. Golman Dišljenković, kasnije golman sa najmanje primljenih golova u ’večitim derbijima’, takođe je deo te generacije. Bio je strašan talenat, jedan od najboljih golmana sa kojima sam ikada radio. Ovaj mali Draškić koji čuva mrežu OFK Beograda me malo podseća na njega. Strašno je miran, a opet dovoljno budan. Takav je bio Dišljenković, golman koji je pravio razliku u timu, što zvuči malo neverovatno.“

Nikada nije debitovao za prvi tim Crvene zvezde. Nekoliko utakmica odsedeo je na klupi za rezerve, ali nije ulazio u igru.

„Igrao sam par prijateljskih utakmica. Pamtim i to da sam bio nestrpljiv. Drulić i Pjanović su zajedno davali po 60 golova u sezoni, bio je tu i Jelić, onda i Boban Stojanović. Sa nepunih 18 godina igrao sam kao pozajmljen igrač za nikšićku Sutjesku uprkos tome što sam imao pravo da još godinu dana branim boje juniora. Sad imam utisak da smo i klub i ja bili jednako nestrpljivi.“

Posle šest meseci vratio se na „Marakanu“, onda je otišao u Železnik, iz Železnika u čačanski Borac. Bilo je priča da će se vratiti u Zvezdu, zvali su ga i iz Partizana, OFK Beograda takođe, ali je na kraju kao slobodan igrač odlučio da ode u Austriju.

„Četiri zemlje, četiri velika iskustva. Umesto vrhunske, imao sam osrednju karijeru uz lepo sećanje da sam na U19 Prvenstvu Evrope bio proglašen za najboljeg napadača. Takođe sam bio i u idealnom timu istog šampionata. Stigli smo do polufinala. Selektor je bio Mile Tomić, a u sastavu golman Poleksić, Milijaš, Luković, Deki Milovanović, Zvezdan Misimović, Danko Lazović, Mrdaković. Sa nama je bio i Mirko Vučinić. Lepa i kasnije uspešna generacija. U borbi za finale izgubili smo od Španaca koji su nam već tada poslali neke poruke kakav će se fudbal igrati u budućnosti.“

S ove distance poredi sve ono što je video i doživeo u više nego različitim ne samo kulturološkim, nego i fudbalskim sredinama. Još dok je aktivno igrao odlučio je da se jednog dana dokaže i kao trener.

„Moj otac koji je bio profesor radio je i kao trener. Malo u Obiliću, malo ženski fudbal, takođe i u Austriji. Zapravo, najviše sa mlađim kategorijama. To je ta jedna linija koja me je odvela na trenerski put.“

Ona druga je opet nešto sasvim drugo.

„Kad odrastate u Crvenoj zvezdi, igrate jedan fudbal, onaj u kome se osećate dobro i dominantno. Stičete i hrabrost koja omogućava da kontrolišete stvari na terenu. Kad sam odlazio na kaljenje ili igrao u inostranstvu, bio sam akter sasvim drugačijeg fudbala, onog u kom si kao igrač u podređenom položaju, daleko od protivničkog gola, bez puno prilika da zatreseš mrežu. Zbog toga sam malo patio usput priželjkujući da ličnu strast za dokazivanjem prenesem i na druge. Kao treneru, ta mogućnost mi se ostvarila. Momcima sa kojima radim dajem priliku da igraju jedan proaktivan, agresivan i hrabar fudbal. Takođe i jasno organizovan.“

Po ko zna koji put naglašava da su ljubav i strast prema fudbalu preduslov za kvalitetne igre i generalno karijeru. Takođe i lično obrazovanje.

„Imam završene sve licence, od one početne do PRO. Mislim da je to put kojim bi trebalo da idu svi koji se bave trenerskim poslom. Teško je, međutim, izaći iz okvira ukoliko iz dana u dan ne naučite nešto novo. Formalno obrazovanje je temelj i prostor za rad. Ono pravi razliku. Ali, to nije dovoljno. Moj najveći kvalitet je što posle svakog razgovora, dijaloga ili obične priče sa ljudima, čak i van struke, postajem za nijansu bolji. Suština je, naravno, kako to procesuirate. Danas nema tajni, niko ništa ne krije. Literatura u video-prezentacijama je svima podjednako dostupna. Pitanje je kako vi to oblikujete, da li imate sposobnost da odvojite bitno od nebitnog. Uz mane koje imam, mislim da je moj najveći kvalitet zapravo to da prepoznam vrednost onog što čujem ili vidim i da onda idem tim putem.“

Govori, takođe, i da trener nije svemoguć, ali i da je podjednako važan i na terenu koliko i u svlačionici. Ukoliko njegova energija nije prisutna i u svlačionici, mnoge stvari, tvrdi, neće ići u željenom pravcu.

„Ne postoje dva ista trenera, takođe ni dve identične utakmice. Ako mislite da ćete i vi isto uraditi neke stvari koje rade drugi, onda ste u zabludi. Trenerski zanat ide iz stomaka, ako ono što osećate možete da prenesete na igrača, onda je to ta konekcija koja donosi rezultat. A ako u tome uspete sa celom ekipom, onda je to onaj pečat ili trenerski rukopis koji se na utakmici prepoznaje.“

Govori i o pojavi karakterističnoj za srpski fudbal u kojem često one krucijalne odluke u klubovima donose ljudi kojima fudbal kao igra nije blizak.

„Mene to dovodi do ludila, to da vam pamet sole oni koji manje znaju od vas. Moja je sreća što sam kao trener imao priliku da radim u dobro organizovanim klubovima. Mislim na Voždovac i TSC juče, odnosno OFK Beograd danas. Kad uz sebe imate ljude koji razumeju sport, onda vam to olakšava posao. Ima i onih drugih primera. Tada ceh plaćaju treneri. Bilo bi dobro zato i da se ti ljudi sportski obrazuju iz prostog razloga jer sa funkcije odlučuju o sudbinama onih kojima je to život. Moraju imati znanje da bi nečiji rad na pravi način ocenili.“

Ono što mu osim uspeha na poslu donosi i dodatni ugled jeste stabilna porodica. Uz devetogodišnju kćerku, ima i starijeg sina Aleksu koji je znan u svetu fudbala. Kao jedan od najtalentovanijih u generaciji, nedavno se iz Crvene zvezde preselio u Bajer iz Leverkuzena.

„Na dobrom je mestu, što je i te kako bitno za mladog momka od 17 godina. Iskreno, emotivno sam navijao da ostane u Zvezdi, ali kad se transfer već dogodio, suštinski mi nije bilo žao. Verujem da će to biti iskorak u Aleksinoj karijeri, da smo svi zajedno doneli jednu racionalnu i za sve dobru odluku. I Zvezda je finansijski dobro prošla. Trenutno igra za njihov U19 tim, na utakmici odigranoj za vikend postigao je i gol.“

Razgovaramo i na temu koliko je dobro i da li je uopšte dobro što srpski fudbal već sa 17 godina napuštaju najtalentovaniji fudbaleri.

„Jako je bitno gde idu. Iz Zvezde se uglavnom sele u timove Bundes ili Premijer lige, dakle u ozbiljne sredine. Zvezda ne prodaje mlade igrače u Saudijsku Arabiju, već u Bajer Leverkuzen, Štutgart, Lajpcig, Aston Vilu. To su dokazani sistemi i klubovi, što je jako značajno za mladog igrača. Prihvatam i to da niko od njih još nije tamo napravio karijeru. Postoji i odgovor zašto je to tako. Ne bi bilo normalno da dete od 17 godina iz srpskog kluba odmah zaigra u Bundesligi. Ali, za pola godine ili godinu, priča će verovatno biti drugačija. Uz, u tamošnjim uslovima, dobar rad i ličnu želju za afirmacijom, verujem da će većina njih nadgraditi svoj talenat.“

Za gospodina Damjanovića nema dileme ni da li bi bilo bolje da talenti prvo ovde stasaju pa tek onda krenu put inostranstva.

„I to je jedna od mogućnosti. Ali, ko može da garantuje da će igrač iz naše lige, sa 23 godine starosti, odmah dobiti mesto u nekom evropskom klubu. Suština je da mi imamo talentovane igrače, ali mi te igrače kroz način treninga i fudbal koji igramo ne razvijamo na način da sa 22 ili 23 godine imaju mesto u nekom ozbiljnom inostranom klubu. To je naša realnost.“

Problem je očigledan, pitanje je kako ga rešiti. Damjanović u prvi plan ističe neke navike kojih se kao fudbalska nacija moramo osloboditi.

„Nama fali kultura treniranja, kvalitetan pristup igrača prema svom telu i obavezama. Hoćemo da menjamo stvari nabolje, a i dalje radimo po starom. U toj kombinaciji boljitak je nemoguć. Bavljenje sobom pravi razliku. Ako si profesionalni sportista, onda moraš da imaš i navike koje karakterišu profesionalca. Primer koji treba slediti je Novak Đoković. Naravno, ne mogu svi biti Đoković, on je fenomen, ali biće dovoljno i ukoliko mu se bar približe sa navikama.“

Upitno je i znanje trenera. Mnogi zbog svog „stila“ ne bi trebalo da imaju mesto u fudbalu.

„To su druge stvari. Nije, naravno, dovoljno da se samo trenira. Mnogo je bitnije kako se trenira. Imamo mi u mlađim kategorijama mnogo talentovanih, ali i trenera koji rade pod pritiskom i ubeđenjem da su dobri samo ako pobeđuju. To prokletstvo rezultata i generalno pobede stvara konfuziju koju je teško nadvladati. Greši se i kad se porede ova i prošla vremena. Ovo su nove generacije, druga je i sociološka karta, puno je razlika. Onaj ko sve ima, a danas deca puno toga imaju, gubi želju da ono što nema sam stvori. Razumete, govorim o motivaciji pojedinca koji je unutar sistema.“

Svaki početak u fudbalu po nepisanom pravilu u vezi je i sa uzorom. Da li u srpskom fudbalu trenutno postoje igrači koji bi to mogli da budu.

„Teško pitanje. U ovoj poslednjoj generaciji mnogo dobrih poruka mladim fudbalskim naraštajima poslali su Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović. Kod Tadića, lidera tima, videlo se da brine o svom telu, da poseduje kulturu treninga, manire profesionalca na najvišem nivou. I Mitrović je u tom smislu bio primer. Siguran sam da su se na njih ugledali mnogi mladi ljudi.“

Zanimljiv je odgovor i na pitanje zašto se naša selekcija za sve pare po pravilu bruka na velikim takmičenjima. Dva svetska i jedno evropsko prvenstvo završila je već u prvom krugu.

„Očigledno je da ne možemo da ispratimo fudbal koji se menja. Tapkamo u mestu dok se drugi nekim stvarima ozbiljno bave. Lutamo u moru hiljadu i jednog mišljenja dok drugi krupnim koracima napreduju. I kad nešto napravimo, imamo tu osobinu da sami sebe spotičemo. Uopšte se ne bavimo sobom, mislim da na pravi način ne koristimo resurse, talenat koji imamo. Umesto da se fokusiramo na bitno, energiju trošimo na sporedne stvari.“

Zoran Jovičić - golgeter koji je imao sve osim sreće

Intervju

Sport 04.08.2026. 18:21

Zoran Jovičić - golgeter koji je imao sve osim sreće

Gospodin Damjanović nudi zanimljiv odgovor i na pitanje šta više ceni, četvrtu poziciju U17 selekcije na EP-u ili činjenicu da je nekoliko sjajnih igrača iz te generacije stasalo u prvotimce i reprezentativce.

„Reč je o zaista talentovanoj generaciji, odnosno ekipi u kojoj je igralo nekoliko momaka koji su danas na pragu da budu zvezde srpskog fudbala. Kostov i Maksimović su stigli do A tima, Cvetković i Milosavljević takođe. Vidim tu i Simića. Izbrojali smo petoricu, verujem da će iz te selekcije sutra biti i osam A reprezentativaca. Dakle, ako je najveća uloga selektora da kroz mlađe kategorije afirmiše igrače za A nacionalni tim, onda je moja misija bila uspešna. Pored velikog zadovoljstva, to je i najveća nagrada. Mislim da to vrednuje i FSS.“

Kad je ista selekcija u pitanju, Damjanović sasvim namerno ističe i nešto drugo.

„Mi nismo bili prvaci, ali je opšta ocena da smo igrali najbolji fudbal na prvenstvu. Nisam to rekao ja, već oni koji su sve gledali. Nadigrali smo Portugal, Dance takođe. Igrom smo došli do rezultata, pokazali smo da možemo, potvrdili da imamo talentovanu decu. Bila je to mnogo jača poruka, daleko vrednija od samog plasmana.“

Uspeh ove selekcije bio je i potvrda dobrog rada sa mladima u Crvenoj zvezdi, Partizanu, Čukaričkom. U pričama o svemu često pominje napadača Mihajla Cvetkovića.

„Atipičan je igrač za poziciju koju igra. Nizak je, ali i dinamičan, dobar na lopti. Njegov najveći kvalitet je zapravo karakter. Ispravan je momak, vredan i pošten. Odlazak u Anderleht bio je pravi izbor. S njim se radi planski, bio je u B timu, davao golove, onda se naslonio na prvi sastav. Otišao je i nije potonuo. Ponavljam, izabrao je pravu sredinu. Srbija je iz Belgije dobila nekoliko više nego ozbiljnih igrača. Tamo su svoj fudbalski put trasirali i jedan Lane Jovanović, Kežman, Mitrović i da ne nabrajam dalje.“

U svojim ekipama Damjanović se oslanja na miks iskusnih i mladih fudbalera.

„Poštujem talenat i mladost, njihova energija i vas nosi. Suština je da ja zapravo verujem u igrača bez obzira na to koliko godina ima. Sa onima u koje verujem jako sam strpljiv, nekad možda i na svoju štetu, ali se na kraju to ipak isplati.“

Kaže da su na njegov trenerski rukopis najviše uticali treneri iz Crvene zvezde od kojih je puno toga pokupio.

„Treba znati i slušati. Sećam se jedne besede Kuleta Aćimovića koji nam je govorio ‒ momci, vi kao mladi ljudi sutra hoćete da vozite neku mašinu od pet hiljada kubika, zver koja vredi dvesta hiljada maraka. Ali, da bi vam to pošlo za rukom, vi prethodno morate da postanete ta mašina. Shvatio sam, naravno, poruku. Kule je još pre 30 godina nacrtao Kristijana Ronalda koji je danas ta zver, mašina koja i sa 40 godina može da igra svetsko prvenstvo. Zamislite samo koje je on poruke poslao mladim ljudima. I on i Mesi, koji je takođe svoj nemerljivi talenat nadgradio maksimalnim profesionalizmom. Od sebe su fudbalsku zver napravili i jedan Ibrahimović juče, danas Haland. Zato momcima stalno i ponavljam da kada imaju talenat ‒ imaju sve.“

Od kako radi uvek pokušava da uvede nešto novo u ono što radi. „Diplomirao“ je sa ekipom TSC-a koja je pre dve godine igrala grupnu fazu Lige konferencija. Duel sa Luganom (4:1) se pamti kao dobar primer utakmice u kojoj se pokazalo šta sve može da bude vrednost jednog tima i generalno fudbala sa ovog prostora. Kao trener TSC-a pokupio je i aplauze publike i u Kazahstanu za ono kako je njegova ekipa igrala protiv Astane.

„Ono što sam prethodno morao da uradim bilo je da moje igrače uverim da oni mogu da igraju taj fudbal koji Evropa zahteva. Nismo uspeli u Kazahstanu da postignemo gol, 30 puta smo šutirali, četiri puta pogodili prečku, imali posed. Posle utakmice Miloš Pantović je izjavio ’danas je postojala jedna ekipa, a to smo bili mi’. Na konferenciji za medije tamošnji novinari su pitali kako je moguće da jedna ekipa iz tako malog mesta igra tako dobar fudbal. I ja i igrači smo shvatili da je ponekad od samog rezultata važnija poruka koja se šalje. I goste iz poljske Legije smo zbunili. Imali smo posed lopte 70 posto protiv njih, čestitali su nam javno. Na tim utakmicama odskočili su i neki igrači, Stanić i Pantović pre svih.“

Uz Zvezdu i Partizan, samo je njegov TSC igrao grupnu fazu nekog evropskog takmičenja. Ponosan je i na podatak da je TSC igrama u Evropi doneo i pet bodova za nacionalni koeficijent, više dakle nego tri preostale srpske ekipe zajedno koje su istog leta bile na evropskoj sceni (Partizan, Novi Pazar, Čukarički).

U njegovoj trenerskoj filozofiji nema mesta za robotizovan fudbal.

„Volim jasnu organizaciju i unutar te organizacije, odnosno strukture, maksimalnu slobodu igrača. Suština je kad prepoznaš vrednost igrača, onda mu moraš dati i priliku da se iskaže do kraja.“

Jedna pozicija u timu u strukturi Damjanovićeve interpretacije fudbala ima posebno mesto. Reč je o zadnjem veznom ili „šestici“.

„Volim igrače koji vole loptu. Onaj koji igra na toj poziciji jeste onaj koji druge čini boljim. On nije uvek najbolji na terenu, nevidljiv je kad su u pitanju golovi ili asistencije, ali on daje ritam ekipi, što je u fudbalu najteže. Ubrzava, takođe usporava rad tima, odlučuje na koju stanu ide lopta i onda se tako pozicionira da drugi mogu da igraju dobro. Za tim to je izuzetno važan igrač.“

Deo je projekta kome je zadatak da poljuljani ugled OFK Beograda posle godina stagnacije vrati na staze uspeha.

„Radim u fudbalski zdravoj sredini. Nedostaje nam naš teren, još smo večiti gosti. Zapravo, nedostaju nam navijači. I te kako znam koliko su pristalice OFK Beograda zahtevne, ali to je motiv više i za ekipu i mene kao trenera u nameri da ih u što većem broju vratimo na tribine. Nadam se da će nam se ta želja brzo ostvariti. Pozivnica postoji, igramo dobro, pobedili smo u Pazaru, pobedili Partizan, dobro odigrali protiv pančevačkog Železničara. To su velike stvari za ovu mladu ekipu čiju mrežu čuva dečak rođen 2007, ekipu u kojoj ima još dosta mladih igrača, plus dva iskusna fudbalera. Jedva čekam povratak na Omladinski stadion da te igre prezentujemo i pred našim navijačima. Ako je nekada romantika bila zaštitni znak Karaburme, voleo bih da ovo što danas radimo sutra bude to isto.“

Zanimljivo je i šta očekuje od Španca Rijere u ulozi šefa struke u Crvenoj zvezdi.

„Pre svega da navijači na ’Marakani’ svoj tim i svoje igrače ispraćaju u svlačionicu aplauzom.“

Dobro obavešteni tvrde da je i Jovan Damjanović jedan od onih projektovanih stručnjaka koje Crvena zvezda priprema da jednog dana u ulozi šefa struke sednu na njenu klupu.

„Nikada nisam krio, ne krijem ni sada. Ja sam i počeo da se bavim ovim poslom da bih jednog dana bio trener Crvene zvezde. Kad bude vreme, nadam se da ću i taj cilj, odnosno želju ostvariti.“

NIKOLA LAZETIĆ: "Kad hoću da se hvalim, kažem da sam bio kapiten Zvezde"