Sport
10.11.2025. 19:35
Sport
15.12.2025. 17:10
Zoran Šećerov
INTERVJU
NIKOLA LAZETIĆ: "Kad hoću da se hvalim, kažem da sam bio kapiten Zvezde"
Drugi su za njega u nekom prošlom vremenu govorili da je dobro dete iz dobre porodice. Takođe, i da je vedar i nasmejan dečkić, dobra duša, uvek spreman da pomogne drugima. Oni koji su se razumeli u fudbal pričali da će jednog dana kad poraste biti i dobar fudbaler. Nisu pogrešili jer on je to uistinu i postao.
I danas je u fudbalu jer bez fudbala teško da može. Trenutno Nikola Lazetić, nekadašnji reprezentativac i internacionalac, obavlja funkciju predsednika Fudbalskog saveza Beograda.
"Živeli smo u Kosovskoj Mitrovici, uz obalu Ibra, kilometar od centra grada. Vreme smo provodili na našoj Topolnici, ogromnoj livadi pored reke okruženoj topolama, na kojoj smo jurili za loptom od jutra do sutra. Jednog dana pojavio se Miško Stolić, legenda kosovskog fudbala. Družio sam se sa njegovim sinom Vladicom, bili smo ista generacija. Predložio je da dođemo na igralište Rudara, trebali su mu igrači za neki turnir u Prištini. Već posle prvog treninga rečeno mi je da donesem krštenicu i dve slike.“
Nikolin otac i stariji brat igrali su odbojku. I on je voleo taj sport, ali...
"Sve se, kad je fudbal u pitanju, događalo strahovito brzo. U četvrtak se dogodio prvi trening na igralištu Rudara, u petak registracija, a već u subotu i nedelju utakmice u Prištini. Ali, to nije kraj. U ponedeljak sam dobio poziv da igram za reprezentaciju Kosova na tada tradicionalnom Turniru republika i pokrajina.“
Priseća se i još jednog bitnog detalja...
"Na putu do Valjeva ispričali su nam da će najbolji dobiti poziv da igraju za reprezentaciju Jugoslavije. Ja sam, međutim, odigrao samo jedno poluvreme. U drugom, i danas se sećam kao da je sve juče bilo, golman Vojvodine Brojin istrčava, ja sam bio baš brz, krenem da ga preskočim i stignem loptu, on se malo podigne i ja ga kolenom slučajno udarim u glavu. Dobio sam odmah crveni karton, a on je helikopterom prebačen u bolnicu. Srećom, sve se dobro završilo.“
Petnaestak dana nakon svega u kući Lazetića zazvonio je telefon. Javili su se ljudi iz Crvene zvezde.
"U kući prava drama, majka nije htela da čuje da odem sam u Beograd. Imao sam strica u Zemunu, on nije imao dece, predložio je da dođem kod njega. Tek posle šest meseci pronašli smo kao porodica rešenje. Moji su prihvatili da budem u internatu sa svom drugom decom koja su sa raznih strana ondašnje zemlje došla u Zvezdu. Goran Drulić stigao je iz Negotina, Paja Delibašić i ja iz Kosovske Mitrovice, golman Jeremić iz Prokuplja, Koroman sa Pala... Živeli smo u školskom internatu na Dorćolu, u Ulici kralja Petra. Upisali su nas i u škole, treneri Toma Milićević i Vojkan Melić su sve kontrolisali, za loše đake nije bilo mesta u klubu.“
Ne krije da ga za to vreme vežu najlepše uspomene. Seća se da je prekoputa internata bio čuveni kafe "Arkade“ u kojem je vreme provodio legendarni Džej Ramadanovski, ali i sve druge urbane legende tadašnjeg Dorćola.
"Nama je to bio fascinantno, to da smo živeli pored njih bilo je nalik na ostvarenje dečjeg sna.“
Brzo je odrastao. Svoju poziciju u fudbalu prihvatio je kao veliku šansu da napravi nešto veliko u životu i da u Beogradu okupi porodicu jer su dole na Kosovu već počeli nemiri.
"Nikada nisam zakasnio na trening ili napravio neku glupost zbog koje bi me treneri Toma Milićević ili Pižon Petrović ukorili ili kaznili. Oni, treneri, za mene su možda bili i veći autoriteti od mog oca, zapravo mog najvećeg autoriteta u životu.“
Sa 16 godina je već trenirao sa prvotimcima Crvene zvezde. Bio je takođe i standardni igrač svih reprezentativnih selekcija ondašnje Jugoslavije, posle SCG.
"Nikad neću zaboraviti prvo okupljanje. U Petrovac na Mlavi došli su svi najtalentovaniji mladi fudbaleri iz cele Jugoslavije. Sjajni igrači. Već prvog dana posto sam prijatelj sa Mirkom Aleksićem iz Vojvodine. Posle smo zajedno igrali u Obiliću. Bio je tu i Marko Mitrović, njegova porodica me je prihvatila u Beogradu i negovala kao svoje dete. Živeo sam u internatu, njegova majka je sve stvari kada pere svom sinu prala i meni. Hvala joj do neba.“
Bilo je, naravno, i onih drugih manje lepih događaja, ali je iz svakog negativnog iskustva, kako kaže, izlazio jači i sigurniji u sebe.
"Išao sam iz stana u stan i bio podstanar sve dok nisam zaradio prve pare od fudbala i sebi kupio stan na Banjici u kojem moja majka i danas živi.“
Imali su, priča, u tom nekom vremenu kao porodica dosta problema.
"Dve godine posle mene u Beograd je stigao i mlađi brat Žarko (danas trener u Izraelu), takođe u redove Crvene zvezde. I onda se dogodilo da su roditelji došli jednog vikenda da nas obiđu i malo vremena provedu sa nama. U njihovom odsustvu, dole u Kosovskoj Mitrovici su nam zapalili porodičnu kuću. Ko je to uradio, nismo saznali. Sve što smo ikada imali je izgorelo. Svaka slika, svaka draga uspomena.“
Nije se predavao. Svaki problem rešavao je muški bez skretanja pogleda.
"Iznajmio sam kuću u Beogradu i cela porodica je ponovo bila zajedno“, priseća se Nikola.
I kao fudbaler imao je liniju stalnog uspona. Kaže da se u mlađim kategorijama osećao moćno, uvek je igrao, ne pamti da je neki meč presedeo na klupi.
"Čak i u A selekciji odigrao sam 25 utakmica, samo jednu sam počeo sa klupe. Onu kada sam debitovao protiv Brazila i u igru ušao u 75. minutu umesto Peđe Mijatovića. Selektor je bio Milan Živadinović. Od tada sam na svakoj utakmici bio starter.“
Kraj reprezentativne karijere usledio je u 26. godini. Jednostavno, pozivi više nisu dolazili. Zašto, razlog nikad nije doznao.
Nestrpljivo je čekao šansu i na "Marakani“. Juniori su trenirali na šljaci, seća se kako je s divljenjem ispraćao pogledom na pomoćni trening Krupnikovića, Ramba Petkovića, Darka Kovačevića, Bratislava Živkovića, Nenada Sakića, Mazu Vasilijevića...
"Onda je počelo da se šuška kako će mene i Dekija Stankovića priključiti prvom timu. I to se i zaista dogodilo. Već na prvom treningu video sam da mogu, ulazio sam u duele kao da sam sa ekipom ceo život, nisam se osećao inferiorno.“
Podseća i na vreme kada je bilo sasvim normalno da talentovani mladi igrači idu na pozajmicu ili na kaljenje kako se tada govorilo.
"Proveo sam po šest meseci u Železniku, zatim Milicionaru, Budućnosti iz Valjeva, Voždovcu, Hajduku sa Liona. Još nisam bio punoletan, ali sam uveliko igrao seniorski fudbal. Druga liga, Treća liga, pa opet Druga liga i to me je očvrslo. Kad sam počeo da treniram sa prvim timom, već sa imao neko iskustvo.“
Pamti i da je odigrao nekoliko utakmica u crveno-belom dresu po dvadesetak minuta za prvi tim, a onda se dogodilo finale Kupa. Zvezdin rival bila je Vojvodina.
"Zove me Dragan Džajić i pita da li sam spreman. Kažem da sam uvek spreman i onda čujem najlepšu moguću rečenicu, a to je da sutra počinjem utakmicu protiv Novosađana. I tako je bilo. Pobedili smo 1:0. Gol je dao Zoran Njeguš, a ja sam bio igrač utakmice. Svi izveštači bili su jednoglasni, dobio sam najveću ocenu, naslovne strane u novinama.“
Od premije za tu utakmicu kupio je svoja prva kola, "jugo 45“. Ali, sreća nije dugo trajala. Za šefa struke u Crvenoj zvezdi došao je Milorad Kosanović...
"Ivan Dudić, Deki Stanković, ja i golman Jevrić igrali smo za Mediteransku reprezentaciju. Zbog svega zakasnili smo 20 dana na pripreme Zvezde. Od prvog treninga video sam da trener ima neki loš odnos prema meni. I ja donesem odluku da idem. Ali, da bih promenio klub, morao sam prvo da raskinem ugovor sa Zvezdom. Pristao sam i na tu soluciju. Otišao sam u Železnik, odigrao polusezonu i tako očistio papire. Posle toga prešao sam u Vojvodinu i potpisao baš ozbiljan ugovor.“
Svetozar Šapurić bio je sportski direktor Novosađana, a Živko Šokolovački predsednik kluba. Trener iskusni Toša Manojlović.
"Ozbiljan klub. Imali smo i strašnu ekipu. Bili su tu Cilinšek, Vranješ, Lerinc, Aleksić, Belić, Drinčić, Batak. Moćan sastav. Te godine debitovao sam i za A reprezentaciju. Fantastično odigramo polusezonu, u vrhu smo sa Zvezdom, borimo se za prvo mesto. Igrali smo i finale Intertoto kupa, pobeđivali velike evropske ekipe. U finalu protiv Verdera iz Bremena pune tribine. Kažu da u Novom Sadu nikad nije bilo više navijača, to je valjda i do danas najposećenija utakmica u istoriji Vojvodine.“
Pamti i da je u to vreme Obilić, klub u usponu, po svaku cenu želeo da ga vidi u svojim redovima. Imao je, istina, i drugih ponuda i sve su bile iz inostranstva, ali je na kraju stigao na Lekino brdo.
"Bilo je svakakvih priča, laži i izmišljotina, ali je istina samo jedna. Hteli su me po svaku cenu i na kraju su Vojvodini platili za moj dolazak milion i petsto hiljada maraka. Bio je to i ostao najveći transfer ikada kod nas. Jedan od uslova bio je i da mi zaposle majku i oca i ljudi u Obiliću su to ispunili. Priznajem, i ja sam dobio finansijski odlične uslove.“
U Obiliću je proveo godinu i po dana, osvojena je prvo titula, onda i Kup. Međutim, uskoro su pale i prve bombe na Beograd.
"Iz Obilića sam prešao u Fenerbahče. U Istanbulu sam upoznao Batu Mirkovića koji mi je bio velika podrška. Bio je pri kraju karijere, ali mi je nesebično prenosio iskustvo dokazanog internacionalca ne dopuštajući da podlegnem iskušenjima ili nekim mojim klinačkim fazonima. Kasnije sam se kao direktor FSS-a za mlađe kategorije borio da Mirković postane selektor mlade reprezentacije, U21. Ubeđivanje je dugo trajalo, ali nisam odustajao. On je bio i ostao simbol čestitosti, ispravnosti i jako je bitno da u ovom trenutku bude u ovom našem sistemu, da sve kroz šta je prošao kao selektor U21 prenese na mlade. Siguran sam da je pred njim lepa trenerska karijera.“
Sa Mirkovićem i Lazetićem u timu Fenerbahče je posle šest godina dominacije Galatasaraja osvojio titulu prvaka Turske.
"Milion ljudi nas je čekalo na aerodromu, ceo grad je onda bio u našim žuto-plavim bojama, bili smo bogovi koji hodaju zemljom. Imao sam i tu privileguju da u dresu Galatasaraja igram u Ligi šampiona utakmice protiv Barselone, Bajer Leverkuzena, Glazgov Rendžersa, Olimpika iz Liona. Bilo je to jedno zaista lepo iskustvo za mene, ali ja sam se nekako osećao loše, u smislu što su tada u Fener dolazili igrači koji su bili na zalasku karijere poput Baljića, Rapajića, našeg Bate. Svi oni došli su da završe karijeru, a ja sam za razliku od njih imao nameru da pravim karijeru.“
U Istanbulu je preko Bate Mirkovića upoznao menadžera Serđa Berija.
"Želeo sam da odem i otišao sam u Italiju. Nosio sam dres šest tamošnjih klubova i ne znam gde mi je bilo lepše. Đenova, grad na moru, Livorno ‒ isto tako. Igrao sam u tandemu sa Lukarelijem. U Torinu sam proveo tri godine, imao status ozbiljnog igrača. Bio sam dugo u Italiji, naučio sam dobro jezik, upoznao sve vrednosti Serije A. U Laciju sam bio u periodu kad su valjda bili najjači. Mančini je bio trener, a na terenu Mihajlović, Deki Stanković, Pankaro, Peruci, Dijego Lopez, Jap Stam, Favali.“
Lacio, Torino, Đenova, Sijena, Livorno, Komo. Kaže da je to bilo predivno iskustvo. Ono čime se ponosi jesu derbiji.
"U Đenovi sam igrao derbi Đenova‒Sampdorija, u Rimu Lacio‒Roma, u Torinu Juventus‒Torino. Svaka od tih utakmica je spektakl za sebe. Još kad svemu dodam i da sam bio na terenu u najvećoj utakmici Turske, velikom derbiju između Galatasaraja i Fenerbahčea, odnosno da sam bio i sudionik našeg večitog derbija Crvena zvezda – Partizan, onda mi je srce više nego puno. Ne znam fudbalera kome je nešto slično pošlo za rukom u karijeri.“
Ali, tu je bio i onaj drugi život koji nije mazio Nikolu Lazetića.
"U međuvremenu sam dobio sina Luku, moje možda i najveće životno ostvarenje. Dosta sam patio, brzo sam se razveo i imao sam potrebu da budem blizu sina koji je sa majkom živeo u Beogradu. I onda sam i bukvalno posle svake utakmice, Serija A se igrala nedeljom u tri, jurio kolima do Milana, nedeljom uveče u 21.00 leteo je avion za Beograd. Ponedeljak sam ceo dan provodio sa sinom da bih se u utorak ujutro letom u šest vraćao u Milano i stizao u Torino na vreme na trening. Bile su to godine moje lične patnje, odrastao sam u okruženju u kome je porodica bila najbitnija stvar na svetu i nisam nikako mogao da se pomirim s tim da ne budem uz moje dete ili da praznike, rođendane i slična događanja provodim sam negde u svetu. Sebe sam naprosto pitao kakav ja to život živim, džaba pare, džaba sve ako si sam i onda sam se 2008. kad mi je istekao ugovor sa Torinom vratio u Beograd.“
Osećao se posebno srećno, priča s osmehom na licu, u trenutku kada je Luku odveo na prvi školski čas. Takođe, i što su te za Luku bitne dane provodili zajedno.
"Dešava se, međutim, da je Zvezda tog leta izgubila od Apoela, bila je katastrofa, navijači su pravili haos oko toga, tražili su smenu trenera Zemana. Tražili su i od mene da se vratim, dolazili na vrata da me ubede. Pošto sam bio slobodan igrač, uprkos tome što je prelazni rok prošao, mogao sam da potpišem. I tako sam ponovo došao na ’Marakanu’. To je isto jedan vrlo lep period u mojoj karijeri i životu.“
Bilo je to, istina, ono vreme kada Zvezda nije imala para ni za autobus, kada je, priča Nikola, prokišnjavao krov, ali i kada je tim imao neverovatnu podršku navijača.
"Ponašali su se prema nama kao da smo prvaci svemira. Na dresovima smo imali one SMS brojeve da bi ljudi zvali i tako pomogli klubu. Sa jednom skromnom ekipom uprkos svemu pravili smo dobar rezultat na terenu i da nas nisu pokrali u večitom derbiju uzeli bismo i titulu. Osvojili smo, međutim, samo Kup.“
A onda mu se dogodilo i nešto što je za doživeo kao najveću čast u karijeri.
"Postao sam kapiten ’crveno-belih’. Osećao sam ogromnu odgovornost, za mene je to da si kapiten uvek bilo nešto najveće. I danas kad se hvalim i pričam šta sam sve napravio u fudbalu, ja prvo kažem da sam bio kapiten Crvene zvezde.“
Možda bi sve trajalo i malo duže da je pronašao zajednički jezik sa tadašnjim rukovodstvom. Nije se dogovorio sa Ivanom Adžićem i Vladanom Lukićem pa je posle svega odlučio da ponovo zaigra za Vojvodinu.
"Vratio sam se u klub u kome sam počeo da gradim svoju seniorsku karijeru. U Vojvodini sam je i završio.“
Možda bi sve to trajalo i malo duže da se nije dogodilo ono finale Kupa Vojvodina‒Partizan. Ogorčeni suđenjem, Novosađani su napravili presedan i napustili teren. Kažnjeni su samo kapiten Nikola Lazetić i trener Zoran Milinković.
"Bile su to kazne reda radi. Milinković je otišao na Kipar i ta mu kazna nije ništa značila kao ni meni jer su znali da sam najavio kraj karijere. I danas sam, međutim, tužan zbog svega. Cela tribina na istoku bila je prepuna Novosađana, bili smo bolji na terenu, sudija nam prvo nije svirao penal, onda nam je poništio gol i sve to je uticalo da donesemo odluku da napustimo teren. Verovali smo naivno da će taj naš čin učiniti da se nekim događajima u srpskom fudbalu stane na rep. Trud uzalud. Tako sam završio jednu karijeru i onda počeo onu drugu.“
Ali, fudbal nije bio sve u njegovom životu. Dogodilo mu se da se ponovo zaljubi. Sonju je upoznao u trenutku kada je slavila rođendan.
"Bila je nešto najlepše što sam video u svom životu. Bio sam od prvog trenutka svestan njene lepote, ali i tuge koju je nosila u očima. Onda saznajem da je nekoliko meseci pre doživela tragediju, da je ostala udovica sa troje dece. Brzo smo se zbližili, družili, a onda sam postao i otac četvoro dece. Sonja i ja smo učinili da ta deca žive normalno, da se školuju i odrastaju u zdravom okruženju, da imaju ispravne stavove. Nikada nisam odvajao Sonjinu decu od Luke. Bilo je u svemu bezbroj iskušenja, ali smo uspeli. Vodio sam računa o svakom detalju, naravno u dogovoru sa Sonjom i hvala bogu danas su svi odrasli ljudi, zdravi i svi vode svoje živote. To što su oni postali to što jesu možda je i moj najveći uspeh u životu.“
Nikola i Sonja su u međuvremenu pronašli svoj raj. Preselili su se na Avalu u kuću s božanstvenom okućnicom. Deca su ostala u kući na Dedinju.
Po sopstvenom priznaju, u jednom trenutku je jako dugo bio van fudbala. Bavio se biznisom, građevinom.
"Prvo smo kupili stan u Trstu, renovirali ga i onda poželeli da kupimo ipak malo veći. U toj kupoprodaji shvatili smo da se od svega može lepo zaraditi. Kupiš stan, renoviraš ga i prodaš. Bila je to nenormalna zarada i to je u jednom trenutku otišlo daleko.“
Možda bi otišlo i dalje da nije dobio ponudu da preuzme ulogu sportskog direktora Vojvodine.
"Zbog novih obaveza vratio sam se u Srbiju, ali od privatnog biznisa nisam odustajao. Sonja je kad smo se upoznali imala restoran ’Šeher’ i pao je dogovor da proširimo poslovanje. Otvorili smo četiri nova restorana. Jedan na Trgu republike, drugi u Knez Mihailovoj, treći u Ušću, četvrti na Novom Beogradu. Međutim, vrlo brzo sam shvatio da ne znam baš dobro da plivam u tim vodama, da nemam živac da se nadmudrujem sa roštilj majstorima i konobarima, da sačekujem inspekcije i slično. Odlučili smo zato da sve restorane prodamo, sve osim ’Šehera’ koji je simbol nečega što nas kao porodicu veže.“
Naglašeni personaliti i jedna vrsta tvrdoglavosti često ga je koštala, ali je i činila da nikad ne izda sebe i svoje stavove.
"Bilo je problema, ali i danas bih sve isto uradio. Jednostavno, ja moram da istrajem u onome što sam zamislio. Navikao sam kao sportista da se ne predajem, da idem glavom kroza zid i nikad se nisam kajao jer sam znao da ono što radim zapravo radim ispravno. Ako treba, i posvađaću se sa ljudima, ali nikada neću odstupiti. Sad znam da bi bilo bolje da sam s vremena na vreme prihvatio i neki kompromis. Poznajem svoj karakter, možda je to i moja mana, ali kad je moralnost u pitanju, nikad grešku nisam napravio. Kome sam lojalan, lojalan sam.“
Za mnoge je bilo iznenađenje kad se Nikola Lazetić pojavio u FSS-u u ulozi direktora mlađih selekcija.
"Bio sam sportski direktor Vojvodine u jednoj vrlo specifičnoj situaciji. Ušao sam u sukob sa nekim s kim sam odrastao, mislim na Lalatovića, i nisam posle svega više želeo da budem tamo. Dao sam ostavku usput shvativši da sa stavom koji imam i razmišljanjima koja su deo mene retko gde mogu da radim u srpskom fudbalu. Međutim, stigao je poziv iz FSS-a. Vladimir Matijašević i Marko Pantelić su mi ponudili da im se pridružim. Posle nekoliko meseci dogodilo se sve ono što se dogodilo sa Slavišom Kokezom, on je bio uhapšen, Savez je preuzeo Pantelić, a ja sam dobio mogućnost da radim najbolje kako znam.“
Sport
27.11.2025. 18:25
Emotivna praznina - kamen spoticanja
Buru je izazvala Nikolina odluka da promeni sve dotadašnje selektore u mlađim kategorijama.
"Želeo sam da napravim zaokret i da u sve krenemo sa nekim ljudima koji su imali neku igračku karijeru, a koji su kao treneri mladi i ambiciozni. I tako su selektori u mlađim kategorijama postali Damjanović, Luković, Krivokapić. Svi su bili finansijski obezbeđeni, novac im nije bio prioritet, želeli su samo da u normalnim uslovima grade karijeru. FSS u to doba nije imao pare, plata selektora mlađih kategorija bila je 1000 evra. Trebalo je, dakle, naći ljude kojima ćeš ponuditi 1000 evra, a da si siguran da su pošteni, časni i da mogu da budu primer u ponašanju toj deci.“
Da je napravio dobar odabir, dokaz su rezultati. Dve naše selekcije igrale su polufinale prvenstva Evrope, jedna četvrtfinale.
"Oba polufinalna meča izgubili smo posle vođstva od 2:0 na zaista nesvakidašnji način. Jedan penalima i drugi posle čudesne završnice u kojoj je rival već viđen poraz od 0:2 pretvorio u pobedu od 3:2. Bili su to za nas ozbiljni udarci, ali kad se sve pogleda s druge strane nedostajao nam je milimetar da dva puta budemo najmanje treći u Evropi, što bi bio veliki uspeh.“
O nekim drugim vrednostima koje su postale deo svakodnevice u radu sa mlađim kategorijama, a pokazale su se kao vrlo korisne, ne želi da govori. Prepušta da njegovim putem nastave oni koji su ga nasledili. Sada je maksimalno koncentrisan na poslove koje ima kao predsednik FS Beograda.
"Ovo što trenutno radim jeste ono što sam želeo da radim. Posedujem, kažu, menadžerske sposobnosti, a i volim da radim u sistemu gde sam neko ko može da donosi odluke. Čvrsto stojim na zemlji i smatram da ću uspeti da uradim stvari koje će fudbal na području FS Beograda da učine boljim. Kad sam došao, bio sam šokiran, nikad se nisam bavio amaterskim fudbalom i na startu sam ukapirao da ne mogu da donosim neke odluke i težim nekim standardima koji nisu realni u ovom trenutku, odnosno da moram da se prilagodim sadašnjem načinu funkcionisanja ovih klubova koji jedva preživljavaju. Istovremeno će svi, korak po korak, dobijati ciljeve, a ne smernice koje ne mogu da se ostvare. Najlakše je da kažemo da ne može da se takmiči niko ko nema hibridni teren, igralište tih i tih dimenzija, ko nema tribinu. Radićemo, dakle, na standardima koji će za četiri ili pet godina dobiti željeni smisao. Jedan od prvih koraka biće reorganizacija liga“, kaže Lazetić.
Od javnosti se nije mogla sakriti priča da je upravo on jedan od najzaslužnijih što je Veljko Paunović konačno preuzeo kormilo A tima.
"Sa Veljkom imam bratski i drugarski odnos godinama unazad. To je ta sitnica koja je možda presudila da preuzme srpsku reprezentaciju. Svi su hteli da bude selektor i mnogo ranije, nije nikakva tajna da je i Veljko želeo mesto selektora našeg A tima, ali se kockice jednostavno nisu poklapale. Tek kada smo Branko Radujko i ja otputovali u Madrid i seli da pričamo Veljko je prepoznao jednu nenormalnu želju da ga Savez angažuje.“
Kroz razgovor, naglašava Lazetić, Paunović je insistirao samo na tome da se bavi sportskim delom.
"Želeo je da zna da li on kao selektor može da ima sve sportske resurse na raspolaganju. Pitao je i da li reprezentacija trenira na istoj podlozi na kojoj se igraju i utakmice, da li imamo katapult, dronove koji snimaju trening, da li može da angažuje za pomoćnike ljude koje on želi, odnosno da li može da ima najbolje uslove za rad i mir za reprezentaciju. Ključ je bio da je on od prvog trenutka imao poverenja u mene. Poznajemo se od 12. godine, sve faze fudbalskog odrastanja smo prošli zajedno. Ispričaću vam i jednu priču. Daleke 1995. bili smo na jednom okupljanju, bila je to jedna od najboljih srpskih generacija. Dejan Stanković, Vlada Ivić, Saša Ilić, Veljko Paunović, Mihajlo Pjanović, Vlada Džodić, Nenad Milijaš, Isailoivić… Furiozno smo prošli kvalifikacije za U19 prvenstvo Evrope i kad smo se vraćali posle poslednje utakmice na aerodromu nas je sačekala delegacija FSS-a sa vešću da smo zbog političkih razloga ostali bez prava takmičenja na šampionatu kontinenta. Teško je ispričati koliko smo bili razočarani. Međutim, baš te 1995. rodila se generacija s kojom je Veljko kao selektor 20 godina kasnije postao prvak sveta. I sada, deset godina posle Novog Zelanda, ja dolazim u Madrid s molbom da preuzme A tim. U svemu je video neku simboliku. Za njega je to bio signal da je sada momenat da preuzme A tim.“
Prihvatio je da bez ugovora vodi reprezentaciju u mečevima protiv Engleske i Letonije, verovao je negde da se možda može i nešto učiniti iako je bio svestan da je tako nešto praktično posle tri treninga nemoguće.
"Rekao je dajte mi 10 dana da budem sa porodicom, ali računajte da sam ja selektor Srbije. I tako je i bilo. Shvatio je da ima maksimalnu podršku ljudi iz FSS-a, video je s kim treba da sarađuje. Za novac nije pitao i to je njegova veličina. Jasno mu je da Srbija sa njim želi da napravi jedan kult reprezentacije kakav mora da postoji. Čovek je koji želi sa svima da sarađuje, da svima da podršku. Za pet dana odgledao je 20 utakmica. Viđen je i na ’Marakani’, ali i u Pančevu, na Banovom brdu... Prosto rečeno, čovek je fudbalski fanatik, čovek iz naroda, neko ko hoće sa svima da popriča, da svakom da savet, ali i da savet čuje. Siguran sam da je pravi čovek na pravom mestu i kao takav je potreban da nam pomogne da svi zajedno na krilima njegove velike ambicije i želje nešto zajedno i napravimo“, zaključuje Nikola Lazetić, aktuelni predsednik FS Beograda.
Sport
04.08.2025. 15:25
Fudbalska sećanja PREDRAGA TOMIĆA: "Dočekali su nas kao Tita"
Komentari
