Sport
27.11.2025. 18:25
Sport
03.12.2025. 17:50
Zoran Šećerov
INTERVJU
IGOR MATIĆ: "Interni dogovor je da budemo prvaci Evrope"
Njegov fudbalski život kreirala je tajna veza između slučajnosti i sudbine.
Fudbal je zapravo oduvek bezgranično voleo. Da nije, nikada ga ne bi ni igrao s toliko radosti i strasti. Od talentovanog klinca dogurao je do profesionalca, zatim i internacionalca, reprezentativca mlade i olimpijske selekcije. Poseban trag kao igrač ostavio je u Zemunu i još više u Čukaričkom. Ostaje, međutim, utisak da je na nekom drugom mestu, u sticaju nekih srećnijih okolnosti, možda mogao i više.
Danas je Igor Matić trener, zvanično selektor U16 selekcije Srbije. Da li će jednog dana kao trener nadmašiti Igora Matića fudbalera?
Na početku razgovora priseća se i detalja koji je bitno uticao na njegov fudbalski put.
"U francuski Kaen prešao sam u zimu 2005, OFK Beogradu je za mene plaćeno veliko obeštećenje. Nisu nam kao ekipi baš cvetale ruže. U maju smo došli u situaciju da moramo da pobedimo četiri poslednje utakmice ukoliko želimo opstanak. Pobedili smo Marselj na Velodromu, njima su bodovi trebali za Ligu šampiona. Odigrao sam taj meč na visokom nivou. Onda smo kod kuće preslišali Sent Etjen. U Tuluzu smo gubili 2:0, ali smo preokrenuli na 3:2. I tu utakmicu sam igrao baš dobro. Poslednja je bila formalnost, Istr je već ispao, ja sam imao malih problema sa zadnjom ložom. Trener mi kaže – Igore, ako te boli noga, nemoj da igraš, utakmica je lagana, ispali su iz lige, igraće sa omladincima. Mi, ukoliko pobedimo, sigurno ostajemo i za trenera nam dolazi Mehmed Baždarević. Dovodi ga Saša Radović, menadžer koji je i mene doveo u Francusku. I šta se događa? Kaen je tu utakmicu, bez mene, odigrao nerešeno i ispao iz lige.
Kaže, kad bi vreme mogao da vrati nazad, tu utakmicu bi odigrao i na jednoj nozi.
"Optužili su me da nisam hteo da igram, trener je išao kod predsednika, revidirali su mi ugovor. Meni Druga francuska liga nije odgovarala, fizički je zahtevna, a ja sam opet bio sasvim drugi tip igrača. I kreću problemi, smanjen je budžet kluba, nije bilo novca od TV prava i marketinga, ulaznica. Imao sam ugovor na tri godine, ostao sam dve i po. Napravio sam zapravo pauzu od šest meseci i onda poslednjeg dana prelaznog roka otišao u Astanu.“
Ne krije da je bilo i drugih ponuda, da su ga između ostalih zvali neki klubovi iz Kine, Švajcarske.
"Bilo bi bolje da sam prihvatio ponudu Grashopersa, imao bih sigurno zapaženiju karijeru. Kazahstan je bio suprotnost svemu do tada, zemlja u ekspanziji, novi stadioni, bogati klubovi sa dosta kvalitetnih igrača, ali uprkos svemu Kazahstan u fudbalskom smislu nije bio Francuska.“
Rođen je u Bugojnu (BiH), olujni vetrovi rata njega i njegovu porodicu doneli su 1992. u Srbiju, u Titel.
"Imali smo tamo rođaka, čovek nas je prihvatio, ali smo se kao porodica vrlo brzo skrasili u Inđiji gde sam krenuo i u školu. Prvi moj klub bio je Zemun. Na nekom turniru u Slankamenu na kojem su učestvovali Zemun, Partizan, Inđija i moja škola, proglašen sam za najboljeg igrača. Legendarni Dragan Lacmanović mi je predložio da dođem u Zemun i onda sam svaki dan putovao od Inđije do Zemuna i nazad.“
Prošao je školu fudbala kluba iz Gornje varoši da bi posle toga obukao i zeleno-plavi dres prvotimca koji je nosio od 1998. do 2003.
"Imali smo moćan tim u kome su kvalitetom odskakali Dragan Mladenović, Ilija Stolica, Nenad i Milan Milijaš, Željko Kalajdžić, Nikola Jolović, Željko Milošević, Vanja Popović.“
Kao mlad igrač, često je menjao trenere, što je i te kako uticalo na njegov put afirmacije.
"Mile Tomić me je promovisao u prvotimca. Nenad Milijaš i ja debitovali smo istog dana. Lepo sam sarađivao sa Tomićem, krasila ga je staloženost, znao je da priđe mlađim igračima. Onda je došao Nebojša Miličić. Dugo godina je bio trener u Španiji, i danas živi tamo. Dopala mi se njegova vizija, ideja, model fudbala, njegov trening, taj španski šmek. Međutim, za njega nije bilo mesta u Srbiji, sve na čemu je insistirao za nas je bilo neprihvatljivo, vrednost njegovog rada nije bila prepoznata.“
O Ivanu Čabrinoviću priča s osmehom uprkos tome što je kod njega proveo više vremena na klupi nego na terenu.
"Dosta problema sam imao kod njega. Bio sam klinac koji je do njegovog dolaska odigrao dosta utakmica za prvi tim. Međutim, on nije voleo mlade igrače. Govorio mi je – mali, dobro igraš i dobro treniraš, ali te trener ne voli. A on mi je bio trener. I onda mi kaže, mali, bog si mi za ove slobodnjake, ali nećeš da mi igraš. Imao je i foru da te zagrli pre utakmice, što je značilo da sigurno nećeš igrati. Sećam se i jednog razgovara, kaže – mali danas si dobro trenirao, a ja kažem da uvek dobro treniram. Usledila je replika koja se ne zaboravlja, njegova u stilu šta sam ja, Rej Čarls pa ne vidim. Pitao sam se često, bože, šta sam ja ovom čoveku uradio da me toliko ne voli.“
Sad iz ove perspektive priznaje i ono što nekad ne bi ni za živu glavu.
"To su neke stvari koje se zauvek pamte. Ma koliko tada bile mučne, danas su postale anegdote. Ali, to me negde i ojačalo. Dosta stvari sam istrpeo u tom periodu. Bio sam mlad igrač, ali sam u sebi nosio i taj pobednički karakter. Na terenu sam uvek hteo da budem najbolji.“
Trebalo je da ide u španski Herez, zvao ga je Nebojša Miličić, spakovao je i kofere, ali se klubovi na kraju nisu dogovorili i ostao je u Zemunu.
"Čabrinovića je nasledio Miki Ivanović, kod njega smo u nekom trenutku igrali možda i najbolji fudbal. Uoči jedne utakmice sa Partizanom, mi u karantinu u hotelu ’Jugoslavija’, dolaze kod mene u sobu Miki i Goran Čumić, trener golmana. Igrao sam tada ofanzivnog veznog, Duljaj zadnjeg veznog u Partizanu. Kaže Miki, slušaj, mali, sutra ako ne budeš najbolji na terenu, nećeš više nikad igrati kod mene. Kada bih danas ovoj deci rekao tako nešto, mogu misliti kako bi to prihvatili. Uprkos ovom pedagoškom činu, odlično sam odigrao, čak su me i novinari proglasili za igrača utakmice i više me niko nije mogao izgurati iz tima.“
Kad o sebi priča kao igraču, ne zaboravlja da naglasi kako je uvek voleo da igra pod pritiskom i naravno da pobeđuje.
"Iz Zemuna sam otišao u OFK Beograd. Istekao mi je ugovor, klub je preuzela porodica Karić, nisu me prepoznali kao vrednost, niko mi nije ponudio da produžim saradnju uprkos tome što sam imao status mladog reprezentativca.“
Iz Zemuna je trebalo da se preseli na "Marakanu“, imao je poziv "crveno-belih“, ali se dogodio splet čudnih okolnosti.
"Dva puta sam razgovarao sa Džajićem i praktično sve dogovorio, trener Filipović me je želeo u svom timu, ali se onda dogodilo da je Zvezda izgubila finale Kupa, Filipović je smenjen, a Muslin koji ga je nasledio nije bio za to da dođem. Na poziv Vlade Bulatovića i Zvezdana Terzića otišao sam u OFK Beograd. I nisam pogrešio.“
Na Karaburmi se u to vreme igrao sjajan fudbal, imali su, kaže Matić, odličan tim.
"Damjanac je bio na golu, Bane Ivanović i Duško Tošić desno i levo, onda Marko Baša, Miloš Bajalica i Đorđe Jokić, zatim Boris Vasković, Aleksandar Simić, Dragan Stančić, Miljan Mrdaković, Miloš Kolaković, Adrijan Đokaj, Nemanja Vučićević. Počeli smo sa Bekvalcem, onda je tim kao trener preuzeo Stevica Kuzmanovski pa ponovo Bekvalac. Na kraju na klupu je seo Branko Sosa Babić. Igrali smo dobar fudbal, bili treći, izborili mesto u Evropi, klub je bio sjajno organizovan. Mene su gurali na krilo i jednog dana pitam direktora Terzića kad su dovodili Igora Matića šta ste videli u njemu. Kaže, brz, prodoran, dobar u igri jedan na jedan. Kažem, vi ste gledali pogrešnog igrača, ja ne mogu da igram levo krilo, ja sam ofanzivni vezni, neko ko ima sposobnost da razigra ekipu, da gurne završni pas, šutnem prekid. Imam i dobar tajming dolaska iz drugog plana, ali nisam brz i jak, ne znam da gazim prostor. Posle toga sam zaigrao na mojoj poziciji i napravio transfer u Francusku.“
Sa Karaburme posebna sećanja nosi na polufinale duela sa Atletiko Madridom u polufinalu Intertoto kupa.
"Atletiko je tada bio pun zvezda. Čolo Simeone, Tores, Kontra, Perea, Musampa, Ibagaza, Veljko Paunović. On nam je dao gol u Beogradu. Jesmo izgubili utakmicu, ali smo pružili dostojan otpor. Možda se u početku nismo najbolje snašli. Probali smo da izađemo visoko, ali Španci su to dobro koristili igrom kratkih pasova. Primili smo dva gola za 20 minuta. Vratili smo se golom Simića u drugom poluvremenu, imali i šansu za 2:2, ali nas je Veljko kaznio pred kraj. U Madrid smo otišli na izlet. Jesmo izgubili i tamo, ali smo odigrali dobar meč.“
Imao je kvalitet, bio je i standardni član mlade reprezentacije koju je s klupe kao selektor predvodio Vladimir Petrović Pižon.
"Niko nije računao na nas. Prošli smo kvalifikacije, otišli na evropsko, odigrali sjajno, stigli do finala, izborili pravo učešća na Olimpijskim igrama u Atini.“
Rado se priseća tog šampionata i svega što se događalo.
"Mi smo na EP otišli posle dužeg perioda. Znajući kako smo otišli tamo, nije ni bilo čudo što nas nisu toliko ozbiljno shvatali u medijima. Vratio bih se prvo na kvalifikacije. Imali smo u grupi Italiju, Vels, Azerbejdžan, Finsku. Dobili smo Italijane u Srbiji sa 1:0, što je negde bilo i presudno. Kao i utakmica u Velsu, gde smo pobedili mojim golom. U baražu smo igrali sa Norveškom. Na ’Marakani’ smo dobili sa 5:1. Tad je iz A tima vraćen Nemanja Vidić da nam pomogne i upravo je on dao prvi gol. Na to EP otišli smo sa samo tri igrača u timu koji su bili u inostranstvu. Delibašić je igrao za Majorku, Mijailović za Vislu i Danko Lazović u Fejenordu.
Prva utakmica na šampionatu protiv Hrvata za infarkt – vođstvo od 2:0, zatim spasavanje na 2:2, ali i gol Baneta Ivanovića za veliki trijumf.
"Bio je veliki pritisak i pre meča. Igrali smo u Oberhauzenu. Hrvati su imali dobre igrače, Srna, Kranjčar, Eduardo... Upravo je on na 2:2 imao nekoliko šansi za Hrvate da dođu do trećeg gola. Onda je u igru ušao Bane Ivanović i doneo nam pobedu.“
Kaže da je Pižon selektirao sjajan tim sa dobrim pojedincima, ali i fudbalerima spremnim da budu u službi tima.
"Ne znam da li ću nekoga zaboraviti. Imali smo Nemanju Vidića, Marjana Markovića, Dišljenkovića na golu. Bio je tu i Bane Ivanović iz mlađih dana, zatim Đorđe Jokić, Marko Baša, Goran Lovre, Andrija Delibašić, Danko Lazović, Nikola Mijailović, Miloš Krasić, Boško Janković, Simon Vukčević, Milan Biševac.“
O Pižonu Petroviću, kao treneru i selektoru, govori biranim rečima.
"Sjajan je demonstrator, neverovatan. Sve je znao i sve nam je rado pokazivao. Meni kao veznom igraču je čak i neke taktičke finese objašnjavao. U rasporedu 4-4-2 stavljao me je levo, ali mi je i govorio kad imamo loptu u organizaciji napada da uđem u vezni red. Prepoznao me kao igrača, govorio mi ti nisi brz, ne možeš da gaziš prostor, uđi između linija, dobar si na lopti, traži je. Kod njega sam bio standardni igrač, pronašao mi je žicu. Znao je sa mladim igračima, njegova tehnika je fenomenalna, znao je svakom od nas da objasni udarac po lopti, dugu loptu, prijem, kontrafelš, uvek je govorio primi loptu đonom. Ima logike, ako je primiš unutrašnjom ona pobegne, ako to uradiš đonom, odmah je imaš pod kontrolom. Kad ti sve to pokaže, tebe je kao igrača sramota ako ne možeš sve to da ponoviš.“
San svakog sportiste je da učestvuje na Olimpijskim igrama. Nije verovao da mu se tako nešto ikada može dogoditi, ali se dogodilo.
"Stižeš u Olimpijsko selo, oko tebe desetine sportskih megazvezda, slavnih sportista, prepoznaješ Karla Luisa, Marlen Oti, Havijera Sotomajora. Gledaš te ljude i ne veruješ da si tu među njima. Nažalost, mi smo na Igre došli nepripremljeni. U FSS-u nisu čak prijavili ni trojicu starijih igrača, na šta su imali pravo. Mi iz OFK Beograda smo doleteli u Beograd iz Madrida gde smo sa Atletikom igrali meč Intertoto kupa i odmah ušli u avion za Atinu. Prvu utakmicu protiv Argentine igrali smo sa 12 igrača, na klupi je pored rezervnog golmana sedeo još samo Krasić. Dali su nam šest komada. Posle su nam pričali da su se za Atinu pripremali 45 dana. U sastavu su imali i ta tri starija iskusna igrača. Ajalu koji je igrao za Valensiju i bio njen kapiten, zatim Hajncea iz Mančester junajteda i Gonzalesa iz Intera. U sastavu su još bili i Tevez, Maskerano i da ne nabrajam dalje. Osvojili su olimpijsko zlato bez primljenog gola.“
Po povratku u Srbiju stigao je u Napredak. Ostao je samo šest meseci, a onda se preselio u Čukarički.
"Pozvao me Dragan Obradović, neko mu je dao moj broj telefona, došao sam na razgovor, pričao mi je o novom projektu, ali sam bio sumnjičav. Tad nisam zapravo znao ko je Gale Obradović, imao sam i neke leve ponude iz inostranstva, ali i predrasude kad su u pitanju Brđani. Rekao sam mu na kraju OK, hoću, doći ću u Čukarički, ali pod jednim uslovom, a to je da mi ceo ugovor isplatite unapred. Pružio je ruku i rekao ako čoveka prevariš jednom, prevario si ga za ceo život.“
Sport
10.11.2025. 19:35
Strast kao zaštitni znak selektora br. 13
U Čukaričkom je odigrao možda i najbolje utakmice u karijeri, pogotovo u sezoni 2014/15.
"Kad sam dolazio, govorili su da im je cilj da ostanu u ligi. Ja sam, međutim, pitao zašto ne bismo napali ligu. U sezoni 2013/14. izborili smo Evropu, naredne 2014/15. bili smo treći i osvojili smo Kup. Te sezone proglašen sam i za najboljeg igrača lige. Igrati za Čukarički i biti najbolji nije mala stvar. Postigao sam 15 golova, imao isti broj asistencija. Mislim da je to bila moja najbolja godina u karijeri.“
Na pitanja sa kim je najviše voleo da igra kao iz topa odgovara.
"Sa Ilijom Stolicom sam sjajno sarađivao. Bio je prvi strelac naše lige, dosta sam mu golova namestio. Imao sam pravu talasnu dužinu i sa Draganom Mladenovićem, odnosno Nenadom Milijašem. Kad je ušao u prvi tim Zemuna, imao je 15 godina, ja 17, negde smo se razumeli. I na kraju Nenad Mirosavljević. Neverovatno je kako smo se brzo ukapirali, legao mi je kao saigrač. Uživao sam da igram i pored Slavoljuba Srnića, mislim da je mogao da napravi bolju karijeru.“
Kad je otišao u Francusku, bio je praktično zaboravljen. Žao mu je što nije odigrao bar jednu utakmicu za A nacionalni tim.
"Pričao sam sa Petkovićem kad je bio selektor, ali poziv nikada nisam dobio.“
Imao je i svog idola. Bio je to Dragan Stojković Piksi. Divio mu se bezgranično. Na pitanje zašto njegov idol nije uspeo kao selektor odgovara "nije da nije uspeo“.
"S Piksijem smo bili učesnici dva svetska i jednog evropskog šampionata. Tu su i sjajni rezultati u Kupu nacija. Izgubio je sebe posle odlaska u Katar, odustao je od svog stila, Srbija je do tada igrala napadački fudbal, meni je meč sa Portugalom bio onaj posle koga sam govorio ovo je fudbalski identitet Srbije.“
Danas sebi govori da je pogrešio što u 34. godini nije otišao u Zvezdu. Ne krivi druge, već jedino samo sebe.
"Imao sam poziv, zvao je Terza, Grof Božović je želeo da dođem. Oduvek sam navijao za Zvezdu, ali nisam otišao. Sad znam da je trebalo da odem, pogotovo što se bližio kraj karijere. Ostao sam, međutim, u Čukaričkom, klubu kome sam mnogo dao, u kojem sa igrao najbolji fudbal, bio kapiten, igrač godine, klubu s kojim sam osvojio Kup. Sve to bilo je na neki način logično.“
Po završetku karijere postao je direktor Omladinske škole Čukaričkog.
"Planirao sam da ostanem u fudbalu, uprkos što sam te 2017. mogao još da igram. Međutim, Čuka je imao plan da šansu pruži mladim igračima i za mene kao nekog ko ima 34 godine nije bilo mesta. Radio je u celoj priči malo i ego jer ja nikada, pa ni sada nisam igrače delio na mlade i stare, već samo na one koji znaju i one koji ne znaju.“
Kao direktor Omladinske škole uradio je dobar posao, mnogim mladim igračima kod kojih je prepoznao kvalitet pomogao je da ekspresno izađu na scenu seniorskog fudbala.
"Stasala je gomila mladih igrača. Od Drezgića preko Rogana, oba Miladinovića, Bačanina, Cvetkovića. Ne, ne pripisujem sebi zasluge, to je bio moj posao. Klub je prihodovao lep novac od te dece. Kada su dolazili u Čukarički, klub nije plaćao obeštećenje za tu decu, što je takođe nešto značilo.“
Iz fotelje direktora omladinske škole prešao je na užarenu klubu trenera prvog tima. Šansu su dobili mnogi mladi igrači, među njima i Mihajlo Cvetković.
"Uspeće sigurno. Atipičan je, profil Aguera koji je igrao za Siti. Gladan je uspeha, ima savršen mentalni sklop, talenat i samo 17 godina.“
U dogovoru sa direktorom kluba Matijaševićem pala je odluka da se kadet Cvetković priključi prvom timu.
"Kad je otišao Badamsi, nismo imali napadača. Matija je prihvatio, hteli smo prvo da vidimo kakav je na treningu. Već na prvom treningu svi igrači su pričali kakav je ovo igrač. Nametnuo se, ima tu divnu osobinu da ne bira utakmice, ukoliko ga danas stavite da igra za U16 on će igrati kao da je u prvom timu Anderlehta.“
Posle nekoliko treninga s prvotimcima Cvetković je debitovao za prvi tim. Bilo je to na utakmici u Pančevu, Čukarički je gubio 2:1 i Matić je odlučio da u igru uvede Cvetkovića.
"U prvom kontaktu sa loptom zatresao je mrežu. Ali, nije dao samo gol. Mi smo na toj utakmici izgledali loše, kretali smo se po terenu kao zagušen auto na putu. I onda on uđe, mi počinjemo da igramo, stvaramo šanse. Neverovatno je kakav uticaj je imao na ekipu, on, dete sa 16 godina.“
Mnoge je Igor Matić iznenadio kad je odlučio da sedne na klupu Čukaričkog, skoro sve kad je posle Čukaričkog preuzeo Novi Pazar. Da li se pokajao?
"Kad je Čukarički u pitanju, nisam. Za Novi Pazar, priznajem, brzopleto sam doneo odluku. Mene posao direktora škole nije ispunjavao. Takođe ni ona uloga direktora mlađih kategorija u FSS-u. Ali, baš tu sam shvatio da bih mogao da budem trener. U nedostatku selektora, a u dogovoru sa Nikolom Lazetićem, vodio sam U16 selekciju na jedan turnir u BiH. Već posle prvog treninga rekao sam sebi Igore, ovo je tvoj život.“
Čukarički i Novi Pazar. Danas kada rezimira kaže da je nedostatak iskustva bio njegov jedini minus. Plus, loš odabir stručnog štaba, pogotovo kad je Čukarički u pitanju.
"Dozvolio sam da mi drugi nametnu pomoćnike. Tek kasnije sam shvatio neke stvari. Dobro, nisam ni ja cvećka, ali ako sutra dođem u priliku da radim sa nekim mladim trenerom ja ću mu biti podrška.“
Vraćamo se na neke globalne teme, priču o tome zašto je fudbal danas deficitaran sa "desetkama“.
"Ima i danas takvih igrača. Mali Maksimović je taj profil igrača, fali mu masa. Ima i kod mene u U17 selekciji dečak, Ognjen Matanović, koji je takođe taj profil igrača. Negde vidim sebe u njemu. Ne, nisu se izgubile desetke, drugi je model igre. Piksi bi i danas mogao da igra, Zidan bi takođe pravio razliku, baš kao i Dejan Savićević. Siguran sam i da bi svojim umećem Pižon Petrović i danas bio sposoban da oplemeni igru svakog tima.“
Dotičemo se i Radonjića, jednog od najtalentovanijih igrača sa ovih prostora.
"On je najtalentovaniji godinama unazad. Ali, i danas je na tom nivou. Još ne shvata šta to znači kad izgubi loptu. Stane kao da se ništa nije dogodilo. Svi o njemu pričaju da ima neverovatne sposobnosti, talenat, ali on i dalje ne shvata šta treba da radi u ofanzivi, a šta u defanzivi. Da je to ukapirao, bio bi u Realu.“
Jedan od nezaboravnih događaja u karijeri Igora Matića bilo je finale prvenstva Evrope u kategoriji U21.
"Igrali smo finale i izgubili pred prepunim stadionom u Bohumu. Zašto smo izgubili? Zato što je već u 24. minutu isključen Mijailović. Desetak minuta pre kraja ista sudbina zbog dva žuta kartona zadesila je i Baneta Ivanovića. Italijane smo dobili u kvalifikacijama, u grupi na EŠ bili smo poraženi u ravnopravnoj utakmici. Pred finale su, videlo se, na teren izašli sa strepnjom, ali su u sastavu imali Đilardina, De Rosija, Kanavara...
Igor Matić sada, i za sada uspešno, kormilari brodom U16 selekcije. Kvalifikacije su odlično počeli, dve utakmice su dobijene, jedna je izgubljena.
"Prvi cilj bio je da uđemo u elitnu grupu i to smo ispunili. Dobili smo Bosnu i Maltu i izgubili od Turske. Međutim, baš u toj utakmici u kojoj smo poraženi kao trener bio sam najzadovoljniji. Zapravo upoznao sam do kraja svoju ekipu.“
U elitnoj rundi priča će biti drugačija, protivnici kvalitetniji. Naša selekcija je u drugom šeširu.
"Trebaće nam i malo sreće. Kad je ova selekcija kod Damjanovića igrala polufinale, u završnici je učestvovalo 16 ekipa, odnosno 15 plus domaćin. Sada je u završnici sedam plus domaćin. Dakle, posle elitne runde samo prvoplasirane ekipe u grupi stiču pravo učešća na EP. Naglašavam, mi smo u drugom šeširu, ne bih voleo da dobijemo rivale poput Španije, Francuske ili Nemačke.“
Matić naglašava da je krajnji cilj njegove selekcije da bude prvak Evrope.
"Za tako nešto potrebne su nam četiri stvari. Mislim na disciplinu, organizaciju, hrabrost i talenat. Ako sve ovo potvrdimo i na terenu, onda se treba moliti i da nam i sreća bude naklonjena. Dečacima sam, međutim, naglasio da sreću treba zaslužiti. Dakle, naš sledeći cilj je da odemo na EŠ, a krajnji da osvojimo prvenstvo. To je naš interni dogovor. Rekao sam momcima, pogledajte dobro ove slike okačene u Pazovi, one su istorija fudbala kod nas, na njima su fudbaleri koji su osvajali svetske i evropske šampionate. Pitao sam ih i da li znaju zašto moje slike nema. Onda sam im ispričao da sam igrao finale evropskog, ali nisam ga osvojio. Da jesam, i moja slika bi bila tu. I to je ono za čim posle žališ, to što si imao šansu, a nisi uspeo.“
Sport
26.10.2025. 19:10
GORAN NEGIĆ: I nepogrešivi greše, Filipa Krasoa izbacio je iz tima
Sport
04.08.2025. 15:25
Fudbalska sećanja PREDRAGA TOMIĆA: "Dočekali su nas kao Tita"
Komentari
