POVRATAK U BUDUĆNOST: Pesak na nezgodnom mestu

Znate šta mi je sve palo na pamet? Zato što sam sedeo s tim momkom kod Perice i čuo da u Obali Slonovače postoji četrdeset kilometara dugačka plaža?

I oivičena je s jedne strane okeanom, a s druge rekom. Dole pesak, gore nebo, i na nebu južni krst i ostala sazvežđa, ona najsjajnija, koja se vide samo na južnom nebu.

I nema na njoj hotela, turista, ležaljki, barova, samo na pristojnoj udaljenosti poneka kućica, prosta, oslobođena svega onoga što nam je civilizacija nametnula.

I tu, kaže taj momak, odeš, nema telefona, nema ljudi, samo ti, okean, pesak i to južno nebo, na kojem kosmos svako ve če slavi svoj Božić, i svetli, blista i pokazuje ti koliko si mali. Ništa obaveze, posla nema, apsolutna tišina, debelo more, bez kraja, i ti, sam, oslobođen, nesputan, živ..

Ništa obaveze, posla nema, apsolutna tišina, debelo more, bez kraja, i ti, sam, oslobođen, nesputan, živ..

Blagi bože, istog trenutka sam poželeo da se, kako ono ka žu, telepromptujem tamo.

I ko ne bi? Biti Robinzon, pustinjak, brodolomnik, samo na koji dan, biti sklonjen od gužve, svake frke, jurnjave, nemira, briga, problema, svih koje poznaješ, a niko te nije pitao da li želiš da ih upoznaš, biti sakriven od vesti, komšiluka, prijatelja, rodbine... ma nema šta! Red bi se napravio pred telepromterom začas.

I priznajem, predao sam se maštanju, Džek London me je još davno zapalio za južna mora i nebo nad njima, a onda... onda mi je to nešto palo na pamet.

Pomislio sam bez čega sve ne bih mogao od svih gluposti koje me okružuju da me neko, iznenada, prebaci na tu plažu, u prostu daščaru, i pusti me da uživam.

I spisak je bio zastrašujuće dugačak kad sam krenuo da ređam.

I shvatio sam kakav sam ja civilizacijski zatvorenik. I kako mi, na svaki pokušaj slobodnog koraka, bega, ta gadna civilizacija uz prezir kaže: Izvini, a gde si ti pošao? Tamo? Na plažu? Ma, hajde, slobodno.

I onda se ludo smeje. Zato što sam ja na plaži u apsolutnim mukama.

Prvo, nema espresa. Ordinarna glupost, ali bez njega nema ni jutra za mene. Potom, na plaži ne postoje prodavnice, a samim tim ni „davidof primeros“, idealan uz espreso.

Nema ni interneta, nema novina, dakle nema ni vesti, koliko god glupe bile i nervirale me. Nema toalet-papira, vlažnih maramica, sapuna, „tom ford“ dezodoransa i parfema, elektrčne četkice za zube, pene za brijanje, žileta i gomile drugih gluposti iz tog higijenskog paketa bez kojih su ljudi živeli desetinama hiljada godina, a mi, razmaženi, ne možemo ni dan.

Onda nema kafića na toj plaži. Ma nemoj! A gde da smestim cenjeno dupe? Na pesak, koji se onda uvuče gde god hoće?

I pošto nema ni tendi i suncobrana, a nema ni krema za sunčanje, pretpostavljam da ću živ izgoreti. A jekoderma ni za lek.

Pa dalje, kada brisne čovek u daščaru sa sunca, ima li u njoj leda? Ne. Frižider s hladnim pićem? Jok. Šporet? Ne. Krevet? Ima, ali je dosta jednostavan, bez ozbiljnog pokrivača i čaršava. I to je skroz OK jer nema veš-mašine pa ne bi to mogao ni da pereš. Nego lezi na palmino lišće, izpruži se, ne sanjaj o tuširanju kraj tolikog mora i reke, i uživaj.

Ako je malo oko tebe prašnjavo, ne sekiraj se. Sale je kupio svojoj dragoj usisivač za rođendan, sedamsto evra je to platio, i još mu je svašta rekla, tako da ti je jasno da je usisivač nepotreban, a draga svakako ne bi u tu divljinu s tobom.

Nema ni pegle, a ionako su prevaziđene. Ja sam kupio neku, haj tek, pa ni Cica ni ja nismo posle znali da je uključimo.

Prema tome, zaboravi peglu. Šetaj se neopeglan, polugo i ćuti.

Sve što inače radiš, o obavezama pričam, ne postoji, kompjuter niks, ništa da popravljaš, sređuješ, nameštaš, telefona nema, pa ni bilo koga s kim bi da se čuješ, TV sve i da imaš, struje nema, pa ti lepo danju gledaj talase, broj zrnca peska, a noću se upilji u nebo, zvezda ima ionako toliko da ih je nemoguće prebrojati.

Ako negde po toj četrdeset kilometara dugačkoj plaži kreneš, možeš samo peške. Nema kola, tramvaja, autobusa, trola, nema čak ni rikši, nego korak po korak po vrućem pesku.

Na ručak zaboravi. Nema čačkalica, viljušaka, noževa, čaša, roštilja... Perica je hiljadama milja daleko, šah niko ne igra, kelneri su ovde odavno dali otkaz, pa ti vidi.

Da li bi stvarno izdržao? U tom raju, oslobođenom od svega? Ili bi brže-bolje nazad, u teleprompter?

Ne znam šta da vam kažem. Ja sam se vratio onog trena kada mi je sve ovo o čemu vam pišem palo na pamet.

A vi?