ZORAN ĆIRIĆ KOLUMNA: Naš čovek u Liverpulu

Avaj, čovek se onesvešćuje u sladostrašću, a nikad u patnji. Veliki marginalac Majkl Hed se pomirio sa svačim, spreman na sve; skupio je svoja jedra i čeka udar bure, okrenut leđima vetru i glave pognute na grudi

Prema strogo odmerenom mišljenju Gorana Terzića, našeg prestižnog kulturologa i nepobedivog znalca ezoteričnih umetničkih veština, Majkl Hed je najveći britanski pop kompozitor u poslednjih trideset godina. Nešto slično tvrde i Nik Kent, najpismeniji i najekscentričniji engleski rok kritičar i praktičar, kao i Noel Galager, glavni arhitekta onoga što se zvalo „britpop". I to nisu jedina zvučna imena koja i dalje ne mogu da prikriju šok i žaljenje što je Majklova grupa „Shack" tokom dvodecenijskog (neredovnog) postojanja doživela totalni debakl kod tzv. široke publike - iako se radi o ubedljivo najboljem ostrvskom bendu na prelasku vekova. Za svaki slučaj, „New Musical Express" ga je još 1998. godine krunisao najvišom titulom, i to na naslovnoj strani, i od tada većina upućenih zna kome treba da se moli za malo muzičke milosti.

Krajem prošle godine - u sebe i rodni Liverpul povučeni, i ne naročito zainteresovan za sopstvenu legendu - Majkl Hed objavljuje dugoočekivani novi album „Adios Senor Pussycat", posle kojeg su ga, opet i opet, proglasili za nacionalno blago koje nikada neće postati komercijalno čudo ili barem respektabilno uspešan muzičar koji svoju veličinu može da potvrdi i boravkom u gornjem domu top-lista. Tako to ide u svetu statičkog elektriciteta...

Kao i sva ostala umetnost, ni muzika nije nevina i samim postojanjem mora odbraniti svoju krivicu. Majkl Hed je i ovog puta pokazao da je svestan tog arhetipskog izazova. Pesme s njegovog novog albuma bez zazora i poziranja potiru granice između vrline i poroka, ispravnosti i prestupa, dobra i zla. Hedovim pesmama ne može se suditi ni po estetskim ni po moralnim normama, shvaćenim u laboratorijski izolovanom akademskom smislu. Jedino nam preostaje da u njima sagledamo potrebu autora za ispitivanjem sebe, za samoiskušavanjem, za samospoznavanjem, bez obzira na ishod, rešenje, zaključak koji će proizići iz tog više nego osetljivog poduhvata.

Pevajući svoje pesme neobično spokojno, Majkl Hed nam razotkriva psihu koja je sve samo ne nevina, ali zato što se razotkriva s neodoljivom iskrenošću, što odaje svoje sklonosti i anomalije, autor obznanjuje da ne priznaje kompleks krivice, niti krivicu samu. A pomoću doslovno prekrasnih melodija brani se i iskupljuje; posedovanjem kompozitorskog umeća koje prevazilazi uobičajene standarde produhovljenih zanata, jedinstveni Hed čini vidljivim svet svojih opsesija i slušaoce nežno ali neumoljivo navodi na njihovu draž, tražeći od nas pristajanje na izbor života i način delanja koje slavi u svojim muzičkim komadima.

Iako je narav njegovog rada usmerena na privatno, intimno, introvertno, Hed bez skanjeranja priznaje: „Lakše mi je da napišem pesmu o drogama nego o majci", što baca zakrivljeno svetlo na njegove ionako iščašene senke koje nastanjuju stihove i muziku potpuno ravnopravno s osećajem neke nedokučive nebeske pravde - alegorijska sinteza uzvišenog i prizemnog, ono nešto što ljudsku svakodnevicu čini poetskom dokolicom prepunom malih, nevidljivih svetkovina, nalik mimohodu pijanih duhova koji su se umorili od sopstvene moći transformacije dobroćudne tupavosti u zlobivu oštroumnost.

Glavni junak novog albuma jeste pojedinac suočen sa prošlošću, kome sve izmiče osim nerešive zagonetke koja mu sugeriše da između života i smrti nema pomirenja ili dijalektike, nego postoji igra, izazov, antagonizam koji ne dozvoljava nikakvo religiozno ili mistično stapanje polova u jedno. Ne znam šta je metafizika, kao što ne znam šta je to idealistička tragedija, poručuje nam autor. On samo peva o željama, pripremama, okolnostima, nagoveštajima, dvosmislenim aluzijama, ambicioznim nesporazumima. Usput uspeva da tu fascinaciju prenese i na slušaoca, koga dira u skrivena mesta njegovih vlastitih želja. Kroz klasicistički skrojene refrene i nenapadno otkačene harmonske pasaže upuštamo se u maštanja, prizivamo opasnosti, nesvakidašnja uzbuđenja, ali kako se ništa osim slušanja i maštanja zapravo ne događa, od svih tih opasnosti ostajemo u stvarnosti savršeno zaštićeni.

E, zato je tu isusovski Majkl Hed, koji uvek ima na umu onu englesku izreku: „Moraš da praviš sopstvene greške. Možda ga zbog toga nemali broj slavnih i anonimnih naziva najvećim umetnikom našeg vremena! Iskupljenje bez mučeništva je tako retka pojava, nešto u čije postojanje doista nije lako poverovati - sve dok ne čujete „Adios Senor Pussycat". Posle 11 godina hibernacije, tokom koje je uspeo da se skine s heroina (drugi put!), kao i s alkohola (prvi put!), ovaj opskurni genije u potpunosti opravdava sve megalomanske, ekstatične titule kojima ga obasipaju svih ovih godina i decenija. Još jednom njegov beskrajni dar da komponuje kompleksne a pevljive i pamtljive melodije dolazi do punog izražaja. I pustite sva kritičarska naklapanja o majstorski svarenim uticajima grupa „Love" i „Byrds", ovako nešto ni njegovi liverpulski zemljaci, planetarni Makartni i Lenon, nisu uspeli da stvore. Jednostavno, na vrhunskom nivou kreativnosti svako poređenje je nesuvislo i neumesno. Hed nastavlja tamo gde je stao s prethodnim remek-delom, „The Corner Of Miles And Gil", uz nešto bazičniji koncept, prošaran klavirskom samoćom i prozračnim akustičnim gitarama što prizivaju mitsku nežnost folk tradicionala, mada pomereni pop senzibilitet i nadalje dominira. Ovo su mračne i melanholične priče ispevane bez ikakvog samosažaljenja, didaktičnosti, patetike ili pokajanja. Samo ogoljene emocije koje zrače toliko moćno da probijaju svaki oklop, predrasudu, ravnodušnost ili prepotenciju.

„Adios Senor Pussycat" nas tera da se zapitamo ima li u tome neke čovečnosti kada se podržavaju očajnici. Jesmo li se ikada usudili da pomislimo koliko smo podešeni za nesreću? Avaj, čovek se onesvešćuje u sladostrašću, a nikad u patnji. Veliki marginalac Majkl Hed se pomirio sa svačim, spreman na sve; skupio je svoja jedra i čeka udar bure, okrenut leđima vetru i glave pognute na grudi. Njegove pesme nam kazuju da su mistično blaženstvo i samosvest o sopstvenom ništavilu isuviše hvaljeni, te da je dogma o budućem životu izmišljena iz straha od smrti ili iz želje da joj se nešto otrgne. Majkl Hed zna tajnu i ne libi se da je podeli s nama. Zamor od života nam ne pritiska ramena dok stvaramo. Otuda ovaj samotnjački trubadurski čudak veruje da bi mogao pisati još dosta dobrih stvari, ali se uvek pita - čemu to. To je utoliko urnebesniji paradoks jer se on ne oseća obeshrabreno: naprotiv, nove pesme pokazuju da ulazi više nego ikada ranije u čistu muziku, u beskonačnu lepotu. Tome teži, to je ono što ga vuče, zbog čega ne može da potone u ponore u kojima je tako često plutao. Još pre završnog takta Hed se pretvara u vrača, mada bi on samo pomirljivo slegnuo ramenima i kroz umorni osmejak promrmljao kako postaje pomalo lud ako je ikada i prestao da bude. Čini se da ima još hiljadu pesama da nam otpeva, i to tužnih, i priznaje da se nalazi u neizmenljivom stanju. To je besumnje neka samoobmana, ali je to sve što ima, i ono jedino što će trajati.

Dijaboličnim talentom obeleženom individualcu ne manjka hrabrosti da prizna koliko voli umetnost, mojsijevski ubeđen da je od svih laži ona ipak najmanje lažljiva. Čitav njegov haotični, gubitnički život dobija viši smisao jer on voli isključivom, žarkom, odanom ljubavlju - svestan da ljubav ne voli nikoga, ali da ga umetnost neće izneveriti. Kakav neopisivi rizik u igri čija pravila ostaju večna misterija za velikog i malog čoveka.

I dok ne možemo da se odvojimo od nove kolekcije pesama Majkla Heda, uživajući u vežbama fatalizma i vaskrsnuća, preostaje nam samo da priznamo (kome?) kako nema više onih umetnika kao nekad, onih čiji su život i duh bili slepo oruđe žudnje za lepotom, posrednici Boga, preko kojih se On dokazivao sam sebi. Za te ljude nije postojao svet; niko ništa nije znao o njihovim bolovima; svake večeri su ležali tužni, a posmatrali su čovečji život začuđenim pogledom kao što mi posmatramo mravinjake u pesmama ukletog Liverpuljanina sve dok nas ne obuzme očaravajuća spoznaja: ako nam oduzmu Majklovu živčanu prenadraženost, ćudljivost duha i prolazna uzbuđenja kojima je tako bolećivo sklon, od nas će ostati tek maleno ništa. Iliti „zilch", kako glasi šifra naše izgubljene, a do koske proživljene mladosti. Adios za one koji se još sećaju sebe iz vremena pre nostalgije i nezaboravnih gubitaka.