INTERVJU, MARINA MALJKOVIĆ: Lakše je voditi muškarce, žena te gleda pravo u oči i laže!

Mene mnogo tužnom čini osećaj da ljudi misle da sam neki vanzemaljac, s nekom posebnom mentalnom energijom. To mi nije kompliment. Meni je potpuno normalno da budem sasvim posvećena košarci, svom poslu, 24 sata

Marina Maljković je najbolji trener u ženskoj košarci na svetu. U njenom duhu i dahu odjekuju pobeda, znanje, veština i vizija. Kao klinka i "tatina kćerka" sela je na mušku klupu i izdigla srpsku žensku košarku iz zapećka društvenog interesovanja i podrške sve do evropskog trona. Sa pijedestala gleda dalje: da ovaj sport postane pokret! Žena pobednik za Ekspres govori o nesvakidašnjem putu, o zamkama, preprekama i izazovima koji stoje pred onima koji ne znaju šta znači reči strah! Marina je s pet godina krenula na turneju. Prvo Split, pa Limož, Atina, Pariz... Odrasla je prateći šampionsku maršrutu oca Božidara Maljkovića, jednog od najboljih košarkaških trenera koji je dva puta sa Jugoplastikom i jednom s Limožom i Panatinaikosom osvojio Kup šampiona, odnosno Evroligu.

Gde je Marina, zapravo, košarkaški rođena?

- Sigurno, u Splitu. Koliko pamtim, imala sam šest godina. Lokacija: Osnovna škola "Bruno Ivanović" na Gripama. Ono što je bilo pre, Stara Pazova, Crvena zvezda, ostalo je u nekom deliću moga mozga, ali u Splitu, uz Jugoplastiku, tu sam se košarkaški rodila.

Jugoplastiku ističete kao primer košarkaške familije.

- Bilo je jedno magično vreme. To je za mene prvi primer koji rado ističem da ja kao malo dete vidim kako izgleda jedan ozbiljan trening, kako izgledaju ti veliki igrači Rađa, Toni Kukoč, Duško Ivanović, Perasović, Sretenović... To su moja neka prva košarkaška sećanja. Iz njih je počelo da se rađa prvo interesovanje, veće nego kod mog brata Nebojše. Imam i danas svest o ljudima koji su bili u upravi Jugoplastike. Ostalo je upamćeno da ne pričamo stalno o trenerima i igračima, kako je uprava jednog malog kluba dolazila u šest ujutru i odrađivala posao kako bi sve bilo perfektno i spremno za tim. Eto, bila sam mala, ali te slike su ostale urezane.

Tada još "Božina ćerka", devojka koja govori engleski, francuski, španski, a služi se grčkim jezikom, pa je mogla da baci pikado na globus i izabere mesto na planeti na kome će da živi, prvi put pažnju srpske javnosti usmerila je na sebe kad se u leto 1999. godine iz Pariza vratila u Beograd, na koji su još padali prašina i garež od bombardovanja.

- Bilo je sve spremno da odem u Ameriku. Američki đak, haj skul. Ljudi me pitaju o tim svim interesovanjima. Išla sam u srpsku, zapravo jugoslovensku, pa britansku, pa u američku školu u Atini i Parizu. Te '99. imala sam za studiranje ozbiljne dve, tri stipendije i ponude. Ono što me tada posebno zanimalo jesu, pre svega, fotografija, psihologija, pa gluma. Međutim, slike bombardovanja moje zemlje, koje sam gledala iz Parizu, toliko su me pogodile da jednostavno nisam imala izbor.

Svako malo, ja Čelična Ledi. Preterano se ponavljalo, pa sam predložila da napišu Dijamant. Tvrđi je od čelika... Nije pametno preterivati s lažnom skromnošću. To je prevaziđeno

Kako su reagovali roditelji?

- U celom mom vaspitanju nikad me nisu učili kako se nema ili kako se ne može. Naprotiv, dali su mi, a ti se navikni i bori s tim davanjima i slobodama. I to je, po mom mišljenju, najispravniji mogući put. I ja ću sutra svoje dete tako da vaspitavam. Evo ti, pa se snađi, da budeš čovek, ali nećemo da te uskraćujemo. Zašto to pominjem? Zato što su mi roditelji tada dozvolili da mesec dana budem u Beogradu, da ne idem u školu... A ja ako dva meseca nisam u Beogradu, ne dišem, gde god da sam živela u inostranstvu. I onda sam u proleće 1999. imala prelepih mesec dana. Bilo je odlučeno - idem na studije u Ameriku. Međutim, mene je u Parizu to stravično pogodilo. Rekla sam: "Stop škole, sve, sve... Vraćam su u Beograd."

Još jedno mesto kroz koje prolaze vozovi sećanja jeste Lička Kaldrma.

- Moja povezanost sa Likom je jako velika. I dan-danas idem na te "Ličke susrete". Imamo mnogo prijatelja i među sportistima koji su iz tih krajeva. Mnogo sam vremena kao dete tamo provela. Tamo mi je rodbina i s očeve i s mamine strane, porodica Bursać. Ti koreni su za mene dragoceni. Nažalost, s Ličke Kaldrme preselili su se u bački šor, u Apatin, ali emocije su ostale iste. Sve su to isti ljudi, iz Knina, iz Otočca, iz Srba... Kod mene je neraskidiva ta emocija i ta sećanja na najranije detinjstvo, na vozove u Ličkoj Kaldrmi. Osnovno i ključno odredište u Ličkoj Kaldrmi bila je železnička stanica. Svi porodični odnosi, sva ta prijateljstva ostaju ista. Na drugom sam kraju, ali prisećamo se svega toga, uz neko dobro belo vino jer uz njega, za taj kraj, simbol jeste pastrmaka.

To vino je jako, sugestivno, upravo kao karakter ljudi koji ga prave, zato smo iznenađeni da neko ko je autohtona lička "loza" kao što ste vi u njega sipa vodu?

- Moram da priznam, obožavam špricer. Kakve sam kritike u Francuskoj trpela zbog toga, ne treba pričati. Moji tamošnji prijatelji zatvore oči kad sipam vodu u vino. Ali to je na neki način povezanost s tom mojom Likom, s pastrmkom i sećanjem na detinjstvo. Mada, postoji pet, šest vina koja pijem sama. Omiljeno vino mi je "sanser", iz vinograda kraj Loare, u koje nikad ne stavljam kiselu vodu. Moram priznati da se ipak nisam pofrancuzila, više pijem špricer nego čisto belo.

Vratićemo se na ključni momenat koji je doveo do šampionske berbe, gde su terase Velebita zamenjene evropskim podijumom. Dakle, upis u Trenersku školu u Beogradu.

- To se dogodilo slučajno. Plan je bio potpuno drugačiji. Psihologija, Pensilvanija, najbolji univerzitet u tom trenutku, stipendija, sve na stolu. Ali kad sam se vratila u Beograd, sad je tu bila i košarka, fotografija... U decembru sam imala sasvim druge planove. Sve je bilo stopirano radi bombardovanja i radi dolaska u Beograd. Košarka je tada krenula na neki način, potpuno slučajno. U tom tinejdžerskom raskoraku tražila sam sebe i pitala se gde sam ja u toj celoj priči.

Da je Marina sebe našla u toj priči, za ilustraciju navedimo da je Ušće iz beton lige uvela u Prvu ligu, pa Hemofarm i Partizan, gde je sezonu završavala sa fantastičnim zbirom pobeda - 32:0. Ono što rezultatima i trofejima daje poseban glanc jesu i tri "krpe" namočene zavišću i nepoverenjem. Mlada Marina, devojka Marina i Maljković Marina. Godine, pol i prezime bili su veliko breme. Da li ste nekad razmišljali da zbog košarka promenite prezime i izbacite makar trećinu klipova kojima su nastojali da uspore obrtaje vaše karijere?

- Nikad! Ma kakvi... Ne volim mnogo da pričam o sebi, ali mogu da kažem da nisam plašljiva osoba. Strah nije moja karakteristika. Toliko toga nesvakidašnjeg bilo je na mom putu da sam mogla da sednem i da plačem nad svojom sudbinom. Nisam to uradila, išla sam pravo na probleme, putem koji sam zacrtala. Ušla sam u tu salu u košarkaškom klubu Ušće s tim kadetkinjama nekako potpuno prirodno, kao kad pereš zube. Kako, odakle, šta je to u meni krenulo? Jednostavno, bila je potreba i ja sam to od prvog momenta znala da radim. Otkad sam ušle te 2000. u salu Osnovne škole "Sonja Marinković" u Zemunu, više nikad nisam izašla iz košarke. Krenuo si da radiš nešto svoje i tu se taj tvoj trenerski dar i talenat rađa. I ti to radiš potpuno prirodno, bez razmišljanja o bile čemu drugom.

PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, MUTA NIKOLIĆ: Žalim što nisam osvojio Evroligu!

Ko nije pratio igre devojaka Partizana, sigurno u leto 2011. rečenicu "hoću da napravim revoluciju u srpskoj ženskoj košarci" ili nije registrovao ili je protumačio "šta priča ta Božina mala". Četiri godine kasnije, Srbija je postala šampion Evrope za košarkašice, a koliko je to bio veliki uspeh, govore reči Svetislava Pešića: "Moje svetsko zlato iz Indijanapolisa ne može da se poredi s ovim što je uradila Marina."

- Nije fraza, slobodno mogu reći da sam mnogo više ispunjena činjenicom da ljudi sada znaju u Srbiji šta je ženska košarka i da se ona podigla na tako visok nivo. Ljudi nas simpatišu. Košarkašice su postale idoli, deca se poistovećuju s njima. To mi je najveći uspeh. U odnosu na četiri, pet ili deset godina pre, interesovanje za žensku košarku i njena prepoznatljivost podignuti su na daleko viši nivo. Praktično, bili smo u zapećku javnosti, na margini sportskih i društvenih tokova. U tome se ogleda ta revolucija.

Mada je originalna u građenju karijere, Marina je od oca ipak nešto posudila. Profesor Aca Nikolić je rekao vašem ocu Boži kad je osvojio prvu titulu prvaka Evrope: "Sada kad si postao šampion, više nemaš prijatelja."

- Jaka, tačna rečenica iz vremena koje je bilo znatno čistije od ovog sada. I tada je imala veliku težinu, a sada, nažalost, bar još duplo više vredi. Meni je izuzetno drago što su Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica, dva velika čoveka i profesora košarke, pratili moj rad i moj rast s ekipama koje sam vodila.

Prvi korak na stepenicama ka "Balkonu šampiona" je selektiranje?

- To je ceo jedan put, proces koji je jako dugotrajan. Kad me je Dragan Đilas postavio za selektora u leto 2011. godine, tačnije 19. avgusta, razmišljala sam kako da nadoknadimo sve naše minuse, finansijske i ovakve i onakve. Punih 11 godina reprezentacija nije išla na Evropsko prvenstvo i cilj je bio da se u dve godine plasira. A mi smo kartu za EP izborili za šest meseci. Moja ideja vodilja bila je da osnov reprezentacije bude Partizan, odnosno kreacija tog Partizana, gde sam radila. Tako bismo bile zajedno tokom cele godine, družile se, ujedinile se, imale život na terenu i van terena, imale socijalni život i suočile se s pravilima kako se ponašati s novinarima, kako u pozorištu, a kako s dečicom iz škola mini-basketa i tako dalje. Jednostavno, da taj Partizan bude kičma reprezentacije Srbije. I on je to zaista i bio. Selekcija je izuzetno važna. Kad igračica nema dobro ponašanje, sve ideje i strategije s treninga padaju u vodu.

Kako je voditi 12 devojaka?

- Ekstremno teško! Najteže moguće. Nema uopšte poređenja! Često u motivacionim govorima i predavanjima u firmama, koje više držim u
inostranstvu nego u Srbiji, to objasnim u jednoj rečenici. Jednoj, jedinoj rečenici. Ona glasi: "Žena te potpuno hladnokrvno gleda u oči i laže!"
Muškarac to ne može.

Igračicama kao mantru ponavljate: "Hajde da mi svoj posao odradimo do kraja, da cele sebe unesemo u priču."

- Mora da postoji predanost poslu i uživanje u njemu. Pitaju me neki: "Kako imaš snage i energije da se boriš s vetrenjačama. Mene mnogo tužnom čini
osećaj da ljudi misle da sam ja neki vanzemaljac, s nekom posebnom mentalnom energijom. To mi nije kompliment. Meni je potpuno normalno da
budemo sasvim posvećena košarci, svom poslu, 24 sata. Nešto što prenosim na svoje učenice jeste: "Samo vi, devojke, radite svoj posao. Ako to
nije dovoljno, pređite granicu bola, izdržljivosti, čega još sve ne i onda lezite i mirno spavajte."

Ključna pitanja slušalaca mojih motivacionih govora u Francuskoj glase: "Odakle tako velika inteligencija srpskoj deci?", pa "Odakle takva spretnost i snalažljivost?" ili "Zašto vi to tako radite?" Njima je neobjašnjivo, recimo, kako može Milica Dabović da padne na nos i pogine za Sašu Čađo ili obratno

U Parizu ste pohađali glumačku radionicu Pitera Bruka, velikog pozorišnog reditelja. Statirali ste u filmu "Ronin", u kom je glumio Robert de Niro, a igrala Katarina Vit. Koliko vam to iskustvo sad znači?

- Mnogo! To je blagostanje duše i tela, kako god da nazoveš. Pozorišne vežbe koje sam imala priliku da radim kao mlada mnogo koriste. Stalno me pitaju da
li taj moj izraz lica, koji je miran i staložen, jeste gluma? To je nešto urođeno u meni, ima sigurno nešto i od te glume. Ono što je meni najvažnije u životu
jeste da je sve prirodno. To izlazi iz mene. To sam ja. Spontanost je, zapravo, ključna reč.

Vaš diplomski rad bio je "Planiranje kao kreativni proces", u kom je napravljeno poređenje između košarke i pozorišta. Šta njih povezuje?

Gluma! Košarka je prevara! Košarka je sport prevare, sport finte. U košarci moraš dobro da glumiš. O ulozi krila u modernoj košarci pre nekoliko dana sam predavala na klinici u Beogradu. Jedno vrhunsko krilo mora da bude u situaciji da direktno pobedi u igri jedan na jedan svog čuvara, a isto tako da uz zamišljenu pomoć jednog velikog centra bude spremna da na veoma malom prostoru u roku od dve sekunde napravi još jednu fintu kako bi pobedila i
nekog drugog odbrambenog igrača. To je gluma, a ima ih mnogo, naravno.

Kako su se nizali uspesi, tako su lansirani sinonimi za selektorku Srbije. Iz novinarske "valjaonice" najčešće je izlazio profil "Čelična Ledi"?

- Svako malo, ja Čelična Ledi. Preterano se ponavljalo, pa sam predložila da napišu Dijamant. Tvrđi je od čelika... Nije pametno preterivati s lažnom skromnošću. To je prevaziđeno. Nemam problem da kažem bila šta, ono šta stvarno mislim i osećam.

U tom dijamantu stoji posveta: "Može još, može više, može bolje."

- To je moj moto. Samo da nastavimo da radimo svom snagom, da budemo časni ljudi... Izuzetno mi remeti neki moj mir i neku moju sreću pad moralnih vrednosti svih. Ako bar malo utičem na ljude, iz nekog mog profesionalnog primera i primera košarkašica koje vodim, da stave neki osmeh na lice, evo zovem ih da se ugledaju na naš primer. Samo da se radi, radi i radi. Nije u životu sve u vezama i vezicama, nije sve prljavo. Ima puno i lepih stvari i puno toga neiskvarenog i jako čistog.

Kako slušaocima vaših motivacionih predavanja, koja već tri godine držite vodećim francuskim, evropskim i svetskim firmama iz raznih oblasti, od telekomunikacija pa sve do bankarstva, objašnjavate grandiozne uspehe jedne ipak tako male zemlje kao što je Srbija?

- Ključna pitanja glase: "Odakle tako velika inteligencija srpskoj deci?", pa "Odakle takva spretnost i snalažljivost?" ili "Zašto vi to tako radite?" Njima je neobjašnjivo, recimo, kako može Milica Dabović da padne na nos i pogine za Sašu Čađo ili obratno. To je neka utopija? Stvari koje mi doživimo u inostranstvu, gde su drugi potpuno frapirani našim rezultatima, uspehom, inteligencijom, spretnošću, snalažljivošću, nemojte da mi to ovde kod kuće, u
Beogradu, u Srbiji, ne cenimo na pravi način. To mora da prestane. Krenimo od ličnog primera. Apelujem da se naše znanje koristi za dobro ovih ovde ljudi, samim tim i Srbije.

Grupa na Olimpijskim igrama u Riju mogla bi se nazvati nehumanom. SAD (sedam olimpijskih zlata), pojačana Španija (trećeplasirana sa EP 2015), jaka Kanada, Senegal (šampion Afrike) i uvek neugodna Kina.

- Veoma mi je neugodno da pričam koliko će nama biti tamo teško. Ja sam dužna, smatram da je to moja obaveza, uostalom kao svakog selektora, da obavestim narod o istini. Nacija tek sad zna šta je ženska košarka jer nije pratila nas kao muškarce svih ovih godina i decenija. Nas na Olimpijskim igrama čeka pakao! Svaka utakmica, i protiv Senegala, i protiv Kanade, i protiv Kine biće kao finale Evropskog prvenstva. E, pošto su svi gledali tu utakmicu, molim narod da to ima na umu. Zašto je meni teško o tome da pričam? Osoba sam koja mrzi alibi varijante. Ovde ne tražim nikakav izgovor, samo imam želju da iznesem istinu pred ljude. Na meni, kao i na celom stručnom štabu i na devojkama, jeste da pokušamo da nađemo pravi put kako bismo na takvoj, najvećoj sportskoj manifestaciji, bili spretni, snalažljivi i inteligentni. Veliki nam problem predstavlja to što Ana Dabović i Sonja Petrović iz Amerike dolaze tek 20. jula. Ove godine kao prvaci Evrope, kao najgora moguća varijanta. Sve ostale reprezentacije su kroz kvalifikacije imale deset ili jedanaest utakmica, jakih takmičarskih utakmica. To je veliki problem. Nijedan tim koji igra na Olimpijskim igrama nema isti problem. Imamo najteže moguće pripreme.

Kad ste prošle godine produžili ugovor sa KSS, naložili ste da se prva trećina primanja uplati na račun klubova Ženske košarkaške lige Srbije.

- Dan nakon što smo postale evropske šampionke, mene je uhvatila nenormalna panika. Ne mogu da slavim, ja sam prazan balon. Vraćamo se autobusom iz Budimpešte, a meni u glavi: "Šta sad?" Postale smo šampionke na Vidovdan, ali ja sam medalju doživela i na Aranđelovdan, kad sam videla koliko je ljudi došlo u "Pionir" da nas pozdravi. To je za mene u istoj ravni kao osvajanje zlata u Budimpešti. Najveća sreća i dragocenost.

Reprezentacija gladac, a šampionat, klubovi...

- Izgubljeno je puno i to za naredni period, za naredne četiri godine, zato što više ne postoji taj Partizan, jaka ženska liga. Zar nije apsurd, a totalno je nelogično, da prvak Evrope ima žensku košarkašku ligu koja je u rangu treće ili četvrte francuske lige. Beograd kao prestonica prvaka Evrope nema nijedan klub u Evroligi ili Evrokupu. O čemu mi onda pričamo? Beograd mora da ima jakog evroligaša i dve ekipe u Evrokupu, a to je, ljudi ne znaju, jako malo novca. Neka samo dođu i neka pitaju, reći ću im sve.

Vaš Pokret za žensku košarku odlično je krenuo.

- Svesni smo da nam fali publika i da nam fali baza. Hajde da što više devojčica koje su inspirisane onim što vide, da ih dovedemo na sport, na žensku košarku. Za nekoliko meseci više od sto devojčica je prošlo kroz besplatnu školu košarke. Ako neko hoće pregršt pozitivne energije, koju retko ko ima u našoj zemlji zbog vremena u kome živimo, neka dođe na trening ekipe Pokreta za žensku košarku Marine Maljković. Tako je veselo, pozitivno, lepo, uživaju i deca i roditelji. Želimo da pokrijemo sve opštine u Beogradu, pa da se širimo na sva mesta u Srbiji.

I za kraj: Međusobno interesovanje Marina Maljković - američka košarka traje već dve, tri godine?

- Dosta je intenzivno, pogotovo nakon naše utakmice protiv Sjedinjenih Država 2014. Američki sam đak, znam šta je hed kouč na univerzitetu ili WNBA, uloga u njihovom sistemu i kakvu istinsku težinu ima u trenerskom poslu. Da li za neki američki univerzitet, što je nešto u samom trenerskom poslu najčistije ili najtrenerskije moguće, ili WNBA, ali znam da će poziv doći. Kada, ne znam jer ne volim da pravim te dugoročne planove. Po nekom mom CV-iju, šta sam prošla u životu, onda je nezamislivo da se ne desi. Ali, za sada sam posvećena reprezentaciji Srbije. Revolucija ženske košarke je u toku. Još dosta posla je pred nama - rekla je Marina Maljković za Ekspres.

PROČITAJTE JOŠ:
ISPOVEST, NIKOLA KALINIĆ: Od nesuđenog rokera do čoveka koji je “zakucao” Burusisa u koš