CRVENI TAJKUNI NA UDARU UDBE: Obračun tajne službe bivše SFRJ sa uspešnim privrednicima

U obračunu s takozvanim tehnomenadžerima, sedamdesetih godina prošlog veka procesuirani su mnogi poznati privrednici, među njima i otac vlasnika „Agrokora" Ante Todorić, koji je zbog optužbe da je proneverio 6,5 miliona maraka proveo četiri godine u zatvoru Stara Gradiška

Nasuprot većini starijih građana koji se SFRJ sećaju s nostalgijom, kao države relativnog ekonomskog blagostanja, onima koji su se u to vreme upuštali u preduzetničke avanture Brozova Jugoslavija nije ostala u naročito lepoj uspomeni. Komunisti nisu ljubili preduzetnike, posebno kada su se ovi, uporedo sa uzdizanjem firmi kojima su rukovodili, i lično bogatili. Inicirane od vrha države, u više navrata organizovane su hajke na privatnike i direktore društvenih preduzeća u kojima su, zbog navodne korupcije, diskreditovanja organa samoupravljanja itd., a sve u sprezi sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, stradali mnogi uspešni biznismeni. Najveća akcija tog tipa, poznata kao obračun s tehnomenadžerima, odigrala se početkom 70-ih godina prošlog veka, kad je procenjeno da se koncentracija kapitala u rukama tehnobirokratske vrhuške otela kontroli i ugrozila monopol SKJ. Uhapšeni su i osuđeni mnogi privrednici, među njima i direktor zagrebačkog „Agrokombinata" Ante Todorić, otac sad već bivšeg vlasnika „Agrokora" Ivice Todorića.
Rođen 1927. u Zmijavcima kod Imotskog, Ante Todorić je polovinom prošlog veka bio značajna pojava u upravljanju poljoprivredom Hrvatske. Kao generalni direktor, od „Agrokombinata" je napravio jednu od najmodernijih poljoprivrednih kompanija, poznatu po sloganu: „Svako jutro jedno jaje organizmu snagu daje." Polovinom 60-ih godina održavao je kontakte s grupom nacionalno orijentisanih intelektualaca okupljenih oko Franje Tuđmana, maštao o preduzetničkom razvoju i osnivanju Hrvatske gospodarske banke. Ali ideja nije zaživela, a Todorić je u okviru čistki zagovornika Hrvatskog proljeća, pod optužbom da je proneverio šest miliona nemačkih maraka, isisao ih iz „Agrokombinata" i prosledio Matici hrvatskoj u svrhu kupovine oružja, osuđen na četiri i po godine zatvora.

Nezadrživi uspon
Dok je otac Ante služio kaznu u zatvoru Stara Gradiška, u porodičnom gnezdu, stanu od 165 kvadrata na elitnom Pantovčaku, mlađani Ivica je vredno učio spremajući se za ispite na zagrebačkom Ekonomskom fakultetu. Kad je tatica 1976. pušten iz zatvora, diplomirani sinčić ga je nagovorio da zajednički krenu u proizvodnju i prodaju cveća. I Ante je, s oreolom „žrtve montiranog procesa zbog svojih težnji ka slobodi hrvatskog naroda" (iako je šest miliona maraka zauvek nestalo i nikada nije pronađeno), uspeo dobiti povoljan kredit Privredne banke Zagreb kojim su Todorići podigli svoj prvi staklenik, a ubrzo postali najveći jugoslovenski proizvođač lala, ruža i gerbera. Nakon uspeha sa cvećem, nastaje „Agrokor", koji u samostalnoj Hrvatskoj doživljava nezadrživi uspon, ponajviše zahvaljujući Tuđmanovom poznaniku Anti i njegovim vezama u Zagrebačkoj banci, koja je njegovom sinu Ivici odobravala kredite kad god je i koliko god je hteo. S takvom podrškom, dinastija Todorić se bez ikakvih posledica prema konkurenciji ponašala nemilosrdno, posebno prema dobavljačima, o čemu je hrvatska štampa povremeno pisala, za razliku od srpskih medija, koji o iživljavanjima ovdašnjih tajkuna nisu smeli i još uvek ne smeju da zucnu. I trajalo je to više od tri decenije, sve dok se prezadužena „Agrokorova" imperija nije raspala po svim šavovima, a da pitanje odgovornosti Ivice Todorića niko i ne pominje.

Streljanje zbog pekmeza
Kod komunista to baš i nije moglo tako. Odmah nakon rata, u kampanji „razvlašćivanja buržoazije" uperenoj protiv špekulanata, privatnika i svih koji misle profiterski i suviše tržišno, nova vlast je nastupala krajnje rigorozno. U aferi „Granap" („Gradsko nabavno preduzeće") 1946. godine zabeležena je i jedina smrtna kazna izrečena zbog korupcije i zloupotrebe službenog položaja. Specijalno veće Vrhovnog suda Srbije osudilo je činovnika „Granapa" Aleksandra Hercoga na smrt streljanjem, posrednika Đ. Đorđevića na 15, a trgovca B. Tadića na 10 godina zatvora s prinudnim radom, a svoj trojici je konfiskovana celokupna imovina. Pravni sistemi država u kojima su balkanski Todorići stvarali svoja carstva, razloge zbog kojih je Hercog pogubljen jedva da i prepoznaju - provizija od 30.000 dinara primljena od dobavljača pekmeza i dva dinara traženog mita po kilogramu otkupljenog paradajza.

Činovnik „Gradskog nabavnog preduzeća" Aleksandar Hercog osuđen je 1946. na smrt streljanjem zato što je od dobavljača pekmeza uzeo proviziju od 30.000 dinara

Kad se Tito u čuvenom govoru u Splitu 1962. založio za čvrstu ruku i obračun s korupcijom i ostacima preduzetništva, usledio je žestok lov na direktore i lokalne moćnike, a na stotine zanatlija i privatnika je završilo u zatvoru. Istoričar dr Srđan Cvetković navodi da na zloupotrebe i lako bogaćenje nisu bili imuni ni ugledni članovi partije, pa čak ni nosioci Spomenice 1941. U izveštaju Saveznog javnog tužilaštva iz marta 1962. (S. Cvetković, časopis „Tokovi istorije", broj 1/2011) kao takvi pominju se Jure Bilić, penzioner iz Zagreba, optužen za šverc automobila iz inostranstva, i David Papo, prvoborac i nosilac Spomenice 1941, uhvaćen na granici u krijumčarenju strane valute. Po današnjim aršinima, (ne)dela na koja ni policija ni tužilaštvo gotovo da i ne reaguju.

Lov na tehnomenadžere
Treća i najveća hajka protiv privrednika nastaje nakon pisma Josipa Broza Tita od 18. septembra 1972. kojim je najavljen konačni obračun s liberalizmom u Srbiji. Tih godina, navodi Cvetković, transformisana Udba, sada SDB, intenzivno se bavila praćenjem neprijatelja koji „podrivaju ekonomske osnove društva". Služba je tvrdila da se radi mahom o direktorima spoljnotrgovinskih preduzeća i banaka, bliskih liberalnim shvatanjima i povezanih sa ekstremnom emigracijom i stranim obaveštajnim službama. Nova vrsta neprijatelja dobila je ime tehnomenadžeri, a najviše ih je bilo u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. U cilju ličnog bogaćenja, a u dogovoru sa stranim kompanijama, ova su lica vršila reeksport roba sa istoka na zapad i obratno, prikazujući kao da je roba jugoslovenskog porekla, kao i manipulacije s klirinškim kursom, najčešće prikazivanjem robe koja dolazi s konvertibilnog kao da dolazi s klirinškog područja. Iako se time nanosila velika šteta privredi (nepotpuni podaci govore o brojci od 150 milijardi dinara), prema tvrdnjama SDB sudovi su zbog korupcije reagovali sporo, a još gore je bilo stanje na carini, gde je ocenjeno da treba otpustiti 20 odsto kadrova jer je među njima „dosta ibeovaca i drugih obaveštajno interesantnih lica".
Preduzeta je odlučna akcija tokom koje je iz zemlje emigriralo 186 lica, od čega 36 direktora. Srđan Cvetković navodi da je tokom 1973. pokrenuto 18.176 postupaka za krivična dela iz oblasti privrednog kriminala, a krivični procesi protiv tehnomenadžera i njihovih pristalica nastavljeni su i narednih godina. Prema podacima Latinke Perović, u tom periodu smenjeno je između 5.000 i 12.000 ljudi, a jedan od smenjenih, advokat Rajko Danilović, govori o brojci od 20.000 liberala i njihovih pristalica koji su posle 1972. pali u nemilost.
Akcija službe bezbednosti dala je rezultate pa je već krajem 1974. SDB kontrolisala oko 100 tehnomenadžera u zemlji i inostranstvu, gde je, prema proceni službe, takođe bilo „kriminogenih i bezbednosno interesantnih lica", koja su, radeći u nekom od 3.000 naših ino-predstavništava, osnivali svoje firme i s njima poslovali preko rođaka i prijatelja. Na primer: Miroslav Pevec, savetnik u „Lesnini", na ime ćerke i drugih rođaka ima firme u Minhenu i Milanu; O. Azucki posluje s „Progresom" preko svoje tri firme u Lozani; Đ. Gruber iz Todorićevog „Agrokombinata" u Beču finansijski je pomagao Maspok, a povezan je i sa američkom i engleskom službom, itd. Kao nosioci tehnomenadžerskih pojava, od SDB označeni su Petar Basaraba, bivši generalni direktor Jugoslovenske investicione banke, koji je emigrirao u Švajcarsku, Lazar Vračarić, bivši direktor preduzeća „Metalijum" iz Zagreba, Đorđe Anđelković, vlasnik firme „Sigma komerc" iz Beča, Lazar Janičić, bivši generalni direktor Odeljenja za devizno poslovanje Narodne banke Jugoslavije, i kao glavni Slobodan - Bata Todorović, bivši finansijski direktor „Progresa", po mišljenju mnogih prvi tajkun sa ovih prostora koji se, slično današnjim tajkunima, preko noći obogatio uz blagoslov vlasti i službe bezbednosti.

Slučaj Bate Todorovića
Rođen u Smederevu 1924, Todorović je završio Pravni fakultet, radio u zagrebačkom „Merkuru", a potom dugo bio zamenik direktora „Progresa". Ženio se dva puta - glumicom Radmilom, s kojom je imao kćer Anicu (majka Marine Tucaković), a posle svojom službenicom Ljiljanom, s kojom je imao još tri ćerke. Regrutovao ga je i postavio za šefa ispostave Udbe u „Progresu" Đorđe Nešić, bivši udbaš koji je učestvovao u operaciji hvatanja Draže Mihajlovića. Kad mu je 50-ih godina dodeljeno da otkupi 60 američkih brodova kao staro gvožđe za slovenačku železaru „Štore", on ih je poklonio Sloveniji i Crnoj Gori da ih koriste kao morsku flotu. Zbog toga su ga uzeli na zub pa je 1962. uhapšen, optužen za preprodaju tri automobila i osuđen uslovno na dve godine. Nakon toga napušta „Progres" i prelazi u „Interkomerc" iz Umaga, odakle 1965. s porodicom odlazi u Italiju i Nemačku.

Iz dokumentacije slovenačke Udbe vidi se kako je jugoslovenski državni vrh nadzirao akciju otmice Slobodana - Bate Todorovića, ispitivanje u Sloveniji i suđenje u Beogradu

Koristeći infrastrukturu SDB i naša predstavništva u inostranstvu, Todorović je razvio mrežu uvozno-izvoznih i bankarskih poslova širom Evrope. Preko Lazara Janičića iz NBJ, JIK banka je za njega vršila otkup istočnoevropskih valuta koje je on posle prodavao na Zapadu, a novac se diplomatskim kanalima prenosio do Trsta. Prema tvrdnji nekadašnjeg konzula SFRJ u Nemačkoj Milana Trešnjića, Todorović je sve vreme bio u vezi sa Edom Brajnikom iz savezne Udbe. Trešnjić je Srđanu Cvetkoviću ispričao da je Todorović italijanskim trgovcima isporučivao po nekoliko hladnjača bebi bifa, s rokom plaćanja od 90 dana. Za to vreme Italijani bi gasili firme, pa preduzeća iz Vojvodine nisu imala od koga da naplate najkvalitetnije juneće meso. Zbog visokih sudskih troškova, dizali su ruke od svega, a Italijani su znali da će tako biti jer je s njima postignuta „špijunska pogodba" tako što je novac deljen na tri dela: Italijanima, Todoroviću i Brajniku, odnosno Udbi.
Kidnapovan je 1975. tako što su ga agenti SDB sačekali na graničnom prelazu Brener, između Austrije i Italije, uspavali injekcijom i u specijalnoj hladnjači prebacili u Dom milicije u Ljubljani, gde je potom javno uhapšen. Njegov advokat Sava Anđelković, navodi Cvetković, kaže da je slovenačka Udba optužila Todorovića da je špijunirao za Mosad, a kao dokaz poturili su mu dokumente o preprodaji jugoslovenskog naoružanja ruskog porekla. Anđelković, međutim, tvrdi da je Todorović naredbu o prodaji ovog oružja, a u cilju rasterećenja JNA od zastarelog naoružanja, dobio od generala Nikole Ljubičića. Najbolju ponudu dali su Italijani, pa je oružje uz pomoć „Tranšpeda" otišlo za Trst. No, kako u ugovoru nije pisalo da je dalja preprodaja zabranjena, Italijani su čitav kontingent, dovoljan da se opremi jedna manja armija, za dobre pare preprodali Izraelu, koji ga je koristio u ratu protiv Egipta. Zbog toga se Kairo žalio Moskvi, pa se Brežnjev naljutio i prekorio Tita što naoružava neprijateljsku stranu. A kad ga je Broz u intervjuu „Vjesniku" 1. februara 1976. javno prozvao („Uzmite slučaj tog Bate Todorovića..."), bilo je jasno da je dežurni krivac pronađen. Uzalud je Todorović mahao kopijom Ljubičićevog naređenja - interes države nalagao je da se umiri Brežnjev i skine odgovornost sa armijskog vrha.
Posle više godina u istražnom zatvoru i oduzimanja celokupne imovine, Todorović je 1979. osuđen, prvo na smrt, a potom mu je kazna preinačena u 20 godina zatvora. Iako je zvanično optužen za izvozno-uvozne mahinacije i šverc cigareta preko konsignacionog skladišta u Kopru, grupa operativaca SDB otkrila je da su se Slovenci naoružavali preko Todorovića, koji je, navodno, u vezi s tim kontaktirao i s Kardeljem. Kada su o tome obavešteni šef srpske Udbe Slavko Zečević (otac Žarka Zečevića), savezni ministar policije Franjo Herljević i Stane Dolanc, predsednik Izvršnog biroa CK SKJ, ceo slučaj je zataškan, a revnosni operativci SDB su izbačeni iz službe. Todorović je zatvorske dane proveo u Zabeli, deleći ćeliju s Vladom Dapčevićem. Zbog bolesti je amnestiran 1984, a iste godine je i umro.
U arhivi slovenačke Udbe sačuvana je kompletna dokumentacija o slučaju Bate Todorovića iz koje se jasno vidi kako je jugoslovenski državni vrh nadzirao akciju njegove otmice u Italiji, ispitivanja u Sloveniji i suđenja u Beogradu (Republički sekretarijat za notarnje zadeve SRS, akcije „Vrh", „Magistrala" i „Atina", signatura AS 1931, tehnične enote 1404). Iz dokumentacije se vidi da je dva dana nakon otmice („Osnutek načrta izvajanja akcije Atina", Ljubljana, 27. veljače 1975) Todorović dobio kodno ime XX, akcija protiv njega nazvana je „Atina", a mesto njegovog pritvaranja - Grčija. U izveštaju piše: „XX. je izoliran v konspirativki Grčija in zavarovan po delavcih DV (državna varnost)."
Da je SDB često u sumnjive poslove u korist službe uvlačila mnoge direktore, čime im je bila obezbeđena materijalna korist, ali su zato bili pod kontrolom ako bi pokušali da se osamostale, potvrdio je i državni vrh na sednici oktobra 1974. (Predsedništvo SFRJ, Informacija o nekim problemima bezbednosti i radu organa unutrašnjih poslova). Iako je povika na tehnomenadžere dobrim delom posledica obračuna konzervativne političke nomenklature s pristalicama slobodnog tržišta, posebno u manjim sredinama, SDB je ovu akciju iskoristila da iz redova saradnika eliminiše one koji joj više nisu odgovarali, prebacujući na njih odgovornost za sopstvene prljave poslove. Slobodan - Bata Todorović samo je najpoznatiji primer čoveka koji je s podrškom službe stekao status i bogatstvo, a onda preko noći poslovno uništen i osuđen. Vremena su se od tada promenila, ali uloga današnjih tajkuna ne razlikuje se mnogo od uloge koju su imali u samoupravnom socijalizmu. Jer mnogi od njih svoje prve poslovne korake napravili su pre 30 i više godina, upravo u firmama koje su stoprocentno bile pod kontrolom službe bezbednosti.

VUJADIN BOŠKOV FOLIRAO DA JE INVALID
Nakon Titovog govora u Splitu 1962, javno su prozvani i neki fudbaleri. Tako je Vujadin Boškov, koji je tada igrao u Italiji, da bi se oslobodio milionske carine za uvezeni „mercedes", izdejstvovao da ga pet lekara proglasi invalidom, dok je Todor Veselinović, koji je u Lovćencu imao privatnu zanatsku radnju za metalnu galanteriju, prikrivao porez, a potom naplatio milionski iznos i otišao da igra u Italiju. U izveštaju Saveznog javnog tužilaštva iz marta 1962. konstatuje se da takve „pojave, napisi o milionskim zaradama fudbalera i njihove izjave koje nisu patriotske, već dobrim delom motivisane švercom i lakom zaradom, štetno utiču na mlade i stvaraju utisak o brzoj i lakoj zaradi i ugodnom životu na Zapadu". Kao primer, navedena je izjava fudbalera Partizana Zlatka Čebinca, koji se žalio kako „ceo život trči za loptom, a stekao je samo 'zastavu 600'".