INTERVJU, BREGOVIĆ: Kopola je Eriku Kleptonu poklonio moju ploču

Ne znam kako se to zove, ali kada čovek dođe u moje godine, onda počnu da mu nedostaju neke stvari. Meni je počelo da nedostaje što ispred sebe nemam naše. Ja sam otkad je počeo taj grozni rat na našim prostorima stalno svirao po svetu. Imam svoju publiku na najneverovatnijim mestima na planeti, ali čoveku treba ono nešto svoje

Na listi zvezda s kojima je sarađivao su Igi Pop, Ofra Haza, Cezarija Evona, "Džipsi kings", Skot Volker, Sezan Aksu i mnogi drugi. Sva mesta na kojima je svirao je davno prestao da broji, a ni hroničari njegovih nastupa nisu baš sigurni u te brojeve. On je jedan od retkih umetnika s ovih prostora koji ima zaista svetsku karijeru, a ipak kada s njim razgovarate, čini vam se da ga znate oduvek. On je Goran Bregović.
Tvrdili ste da se nikada neće desiti, a "Bijelo dugme" je opet na turneji.
- Tako je, imali smo ovih dana te vezane nastupe, četiri stadiona u Frankfurtu, Tuzli, Ljubljani i Bihaću 30. jula i baš uživam. Neki su već isplanirani do kraja godine, evo imam ekskluzivnu informaciju za vas - krajem novembra "Dugme" ponovo svira u Beogradu. Traje, dakle, taj novi život "Bijelog dugmeta" već neko vreme. Na tim koncertima su neki mladi ljudi. Prosto, desilo se da je sviram tamo gde naši, pod naši mislim na ljude s ovih prostora, ne idu i onda sam ja pomislio: "Daj da se okrenem i tom jednom delu publike koji je željan nas." Osećam se kao na nekom novom početku, ponovo tražim publiku, moja muzika traži publiku.
Pre 11 godina imali ste ponovno okupljanje benda i nakon toga niste baš zvučali kao neko od koga se moglo očekivati da nastavi svirke sa "Dugmetom".
- Da, ta tri koncerta 2005. meni su bila kao neki san. Ja sam pred prvi doleteo s jednog kontinenta, a posle trećeg sam otišao na posve drugi kontinent i sve to je prošlo kao tren. I svi su se trudili da sve prođe OK, sećam se nekih sastanaka s ljudima koji je trebalo da se bave bezbednošću celog koncerta i sećam se njihove želje da na svaki način sve bude onako OK. Ali ovaj put je sve drugačije. Ja sam ovaj put pozvao menadžere i rekao: "Hajde da to radimo." Znate, moji muzičari su uvek pre koncerta, mislim na ekipu iz "Orkestra za svadbe i sahrane", sviruckali te stare "Dugmetove" stvari i mi smo uživali u tome. A ima i još jedan momenat.
Koji, nostalgija?
- Ne znam kako se to zove, ali kada čovek dođe u moje godine, onda počnu da mu nedostaju neke stvari. Meni je počelo da nedostaje što ispred sebe nemam naše. Ja sam otkad je počeo taj grozni rat na našim prostorima stalno svirao po svetu. Imam svoju publiku na najneverovatnijim mestima na planeti, ali čoveku treba ono nešto svoje. Ne znam da li se zove nostalgija ili kako. Definitivno čovek se teško odriče svojih navika, običaja nekih koje dok su bili tu oko njega on nije primećivao. Recimo, znate one neke izlete s okretanjem jagnjeta i igranjem fudbala. To danas naši ljudi u Parizu i dalje neguju. Recimo, u mom okruženju uvek je takve stvari organizovao Haris Džinović. A kada je moj brat to pokušao da uradi u Americi, odmah je došla policija jer su komšije prijavile da pečemo psa na ražnju. Dok smo objasnili da to nije pas nego jagnje, prošao nas je ćeif da igramo fudbal. Sve je to meni slatko, ta naša potreba da se vraćamo sebi. Tako je i sa "Bijelim dugmetom", "Bijelo dugme" je meni užitak, to smo mi.
Rekli ste da na vašim koncertima ima mladih, kako oni reaguju na te stare "Dugmetove" stvari?
- Pa oni nas ne tretiraju kao muzejski eksponat, već kao žive ljude, i reaguju dobro, mislim dolaze na koncerte, veselo je. Mislim da im se dopada.
Šta zapravo svirate, da li ste menjali te stvari?
- Jesmo, jesmo, menjali smo dosta. Znate, sve se promenilo, svet se promenio, nestala je cela jedna država, ceo jedan poredak globalni je nestao, dve industrijske revolucije su se desile, a da se ne promeni muzika koju smo pravili. Ja sam iznova otkrivam neke svoje pesme, neke od njih sjajno zvuče, samo na akustičnoj gitari. Izgleda kao da smo se skupili ne nekom rođendanu i tako je to sve onda krenulo u nekom dobrom raspoloženju. Neke od njih su i na CD-u "Ko ne poludi, taj nije normalan". Jednostavno, sviramo onako kako ja danas zamišljam "Dugme" i te pesme.
Da li sve ovo zapravo znači da vam više prija da radite sa "Bijelim dugmetom" nego sa "Orkestrom za svadbe i sahrane"?
- Volim da nije isto. Ja ne volim rutinu.
Svet je preko vaše muzike upoznao neke instrumente s naših prostora na jedan novi način, trubu ste praktično uveli u sve žanrove?
- Da, naša balkanska truba je vrlo specifična, ona ima jačinu električne gitare, ima tu energiju koja je meni fascinantna. Ona proizvodi i ludilo, a bez tog malog ludila mi praktično nismo mi. U tome je njena snaga, ali nije truba jedina, pre neki dan u Tuzli od dragog prijatelja sam na poklon dobio šargiju. U skorije vreme nešto ćemo i na njoj svirati.

Ja Sarajevo koristim kao metaforu za svet u kome ste juče bili kod komšije da uzmete šećer, a već sutra ubijate jedni druge
Da li je u vaše ludilo spadala i pesma "Kosovska"?
- Pa ne, ja mislim da bi bolje bilo, da bi sav taj raspad možda bio manje krvav da smo imali više zajedničkih pesama. Mi smo svi tada živeli u jednoj državi, a nismo se razumeli, smatrao sam da treba da se razumemo i pokušao sam da uradim nešto oko toga. Danas sve to izgleda drugačije. Raduje me da su neke tenzije iza nas, pa meni sada traže da pevam "Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijo". Izgubila se politička konotacija, ostala je samo pesma.
Kada gledamo vaš repertoar, onda bez ustezanja možemo reći da je "Bijelo dugme" najbolji bend na području bivše Jugoslavije dosad.
- Pa ne, bilo je boljih bendova. Mi smo možda najznačajniji bend, mada ne znam do kraja zašto. A kada govorite o repertoaru, ono što je meni najbolje jeste vezano za činjenicu da su sve naše ploče različite, vrlo malo ćeš naći od prethodnog na svakoj sledećoj ploči.
Mnogo radite, više od 160 koncerata u prošloj godini, da li ste umorni?
- Nisam. Dugo nisam radio ništa, sećete se u vreme komunizma - jednom u dve godine ploča i turneja. Radim normalno, zapravo, mnogo putujem i sviram, komponujem... Ubeđen sam da se svaki čovek jednom u životu zapita šta je njegova misija na ovom svetu, moja misija je da komponujem, da pravim muziku, i ja uživam u tome.
Kada smo kod komponovanja, na čemu sada radite?
- Sada pravim ploču "Tri pisma iz Sarajeva". Ona praktično predstavlja nastavak violinskog koncerta, koncerta za tri violine i simfonijski orkestar koji sam komponovao po narudžbini i izvodio prvi put u bazilici San Deni u Parizu. Znate, violina je jedan od retkih instrumenata koji može da se svira na tri načina, tri manira. Na klasičnom - hrišćanskom, jevrejskom - klezmer, i islamskom - orijentalnom. Tako sam birao i violiniste. Meni je bilo izuzetno značajno da pošaljem jednu takvu poruku, da pošaljem ta tri pisma iz Sarajeva. Mislim da je ta poruka važna.

Ubeđen sam da se svaki čovek jednom u životu zapita šta je njegova misija na ovom svetu - moja misija je da komponujem

Da li se to javlja i nostalgija vezana za rodni grad?
- Ja Sarajevo koristim kao metaforu za svet u kome ste juče bili kod komšije da uzmete šećer, a već sutra ubijate jedni druge. A postoje stvari koje nas vežu u alegorijskom smislu, i to je ta violina, naravno, na ploči će biti samo uvodne sekvence tog koncerta, ostatak ploče će biti veseo, sve što radim je veselo, igra se i peva bez obzira na sve.

Da se još malo vratimo na "Tri pisma iz Sarajeva", da li ste religiozni, sudeći po konceptu jeste.
- Ja imam specifičan odnos prema religiji. Moji roditelji su bili komunisti, moj otac je bio oficir. Ali obe bake i po očevoj i po majčinoj strani bile su religiozne, mislim da su me obe još dok sam bio sasvim mali krstile, jedna u katoličkoj, druga u pravoslavnoj crkvi. Možda sam zato ovoliki srećković. A i kasnije kada sam išao u školu, sva ili velika većina dece su postila onaj ramazanski post. Nosila su sa sobom svoje sendviče i čekala da se upale svetla. Ja sam čekao s njima... Tako da imam jedan specifičan odnos prema religiji.
Kako vam uopšte izgleda svet danas, teroristički napadi potresaju Evropu...
- Klub koji je napadnut u Parizu je na samo 200 metara od moje kuće, pre nekog vremena evakuisan je metro u kome je bila jedna moja ćerka. Neprijatno je to sve. Navikavamo se svi na to, što bi kod nas rekli: "Medved u šumi, eto medveda na vrata." Ovo će verovatno biti poruka bogatom svetu da više pazi šta radi, gde baca bombe. I još nešto, uloga medija u svemu tome je često vrlo problematična jer, recimo, kada bi nekim medijima prepričali "Romea i Juliju", mislim da bi i to ispalo nešto ružno.
Evropska unije je pred ozbiljnim izazovom, kako iz perspektive globalne zvezde gledate na te neke nove konfrontacije, ne liči li sve to malo na SFRJ?
- Mislim da je osnovni problem što se mi u Evropi nedovoljno poznajemo. Mi, recimo, ništa ne znamo o Albaniji. Kada je Solun bio kulturna prestonica Evrope, imao sam porudžbinu da pišem muziku za otvaranje i onda sam pozvao muzičare iz različitih kultura s Balkana. Pozvao sam i pevača iz Albanije. To je toliko velika i lepa kultura, a mi ništa ne znamo o tome. Baš kao što vrlo malo znaju o našoj kulturi u zapadnoj Evropi. To je zapravo iz mog ugla najveći problem.
Izjavljivali ste da ste gitaru počeli da svirate zbog devojčica...
- Danas me je malo sramota svih tih izjava, znate, muzika je moj život, ali postoji trenutak koji je sve promenio. Ja sam tada bio svirač u striptiz-baru, lako čovek ostane tu ceo život. Lepe žene, lepa lova, nema svetla... Ali ja sam tada čuo Erika Kleptona i on je prvi svirao slobodan rok. Ranije je slobodan bio samo džez. I počeli smo to da sviramo, ali smo brzo dobili otkaz u tom striptiz-baru, pa u sledećem i u svakom. Ali da, Erik Klepton je promenio moje shvatanje muzike i vrlo je značajna figura u mom životu.

Ja Sarajevo koristim kao metaforu za svet u kome ste juče bili kod komšije da uzmete šećer, a već sutra ubijate jedni druge

Da li ste imali prilike da s njim o tome razgovarate?
- Jesam. Kažu meni jednom prilikom ovi moji iz beogradskog studija da je zvao neko i predstavio se kao Erik Klepton i pitaju šta da rade. Ja im odgovorim: "Pa nađite čoveka." Čujemo se mi, on mi kaže da dolazi u Beograd da bi voleo da se upoznamo, vidimo, pričamo. Ja odem prvo na njegov koncert i on me oduševi, svira koncert bez kompromisa, rekao je da će svirati bluz i svira elegantno samo bluz. Kasnije smo išli na piće, rekao mi je da mu je prvu moju ploču, muziku iz "Doma za vešanje" poklonio Kopola, a da je sve ostale kupovao. Bilo je interesantno i sada razmenimo poruke, čestitamo jedan drugom praznike...
Da bi ste se odmorili, nekada ste išli na krstarenja, obilazili ste zemaljsku kuglu, kako se danas odmarate?
- Pa nemam nešto preterano vremena za odmor, ali kada bih ga imao, bilo bi to mnogo manje ekscentrično, prao bih kola, vodio bitku s puževima u bašti, obične stvari. Gleda sam jednom neki intervju Toma Džonsa i oni ga pitaju nešto oko žene, a on je sa svojom otprilike kao i ja, iz njene srednje škole, i on im kaže: "Mi uveče tako sedimo i gledamo televiziju." To mi je tako slatko tako obično.
Muzička scena i svet siromaši, otišli su Davorin Popović, Kemal Monteno, Bouvi, Prins...
- Da, odlaze manekeni mladosti od starosti. Svaki put kao da padne jedno veliko drvo. Tužno.
Koliko energije još ima u vama, toliko svirki, projekata?
- Ne zna, stvarno ne znam, Za sada je super, sve mi prija. Volim što radim. Ne znam kada će kraj, ali znam da bih tada želeo da idem u očevo selo Sveti Petar Čvrstec. On je tamo napravio malu kuću, dugo ni struje nije imao. Imao je vinograd, 1.000 litara vina, malo graševine i crnog za žene, ostalo belo. I družio se sa ljudima poput lokalnog župnika koji mu je rekao: "Daj da te sahranimo ovde, da imamo jednog partizana na groblju."
Kada vam je uručila Orden umetnosti i književnosti u rangu viteza, ambasadorka Francuske u Beogradu rekla je da ste pokazali da muzika nema granica, ni u prostoru, ni u vremenu i da je to univerzalni oblik.
- Lepo je kada neko ko dolazi iz jedne male kulture dobije nagradu zemlje sa takvom kulturnom baštinom kao što je Francuska. Ja se sa muzičarima i sa publikom sporazumevam bez obzira na jezičke prepreke, razumem se bez zadrške. Nije to jedini orden, ja sam i počasni doktor univerziteta u Šetfildu, dobio sam nagradu časopisa "Songlajns" za najboljeg izvođača svetske muzike, zatim nagradu Vatikana za duhovnu muziku, a posebno sam radostan što sam počasni građanin Buenos Ajresa, Atine, Praga i Tirane.

PROČITAJTE JOŠ:
EKSKLUZIV, MILE KEKIN: Neće biti novih “Oluja”, ali presudiće nam rulja

“PRLJAVI” HENRI MILER: Sve golicave tajne najvećeg majstora erotske književnosti

 if (document.currentScript) {