INTERVJU, BRUNO LANGER: Ljubav s Beogradom je neraskidiva

Od prvog dana, i dok je još bila „Juga", nekima nije odgovaralo to što smo tako vezani za Beograd. Između „Atomskog skloništa" i beogradske publike, na našem prvom nastupu, dogodila se ljubav koja traje do danas. Ja sam ponosan na to

Na koncerte „Atomskog skloništa" počelo se ići porodično. Stasala je i treća generacija obožavalaca ovog kultnog rok benda iz Pule. Spiritus movens jedinog preostalog i autentičnog ju-rok sastava je Bruno Langer koji ne taji da će na bini ostati do poslednjeg daha jer rok je jedini lek za njegovu dušu. Insistira da razgovaramo „na ti", jer tako se oslovljavamo od kako smo se upoznali pre nekoliko decenija u Puli na prvom Đoserovom memorijalu.

Poseduješ američku radnu dozvolu, socijalni broj, papire... Kog vraga, sa svim tim, još uvek sediš na ovom Balkanu?

Pitanje je izuzetno, da ti kažem. Uz ovo bih još dodao da sam uspeo doći na američki „top 100" sa pesmom „Kineska bicikla", tako da je to naš najveći uspeh. Pa eto, '82. godine sam prvi put otišao u Ameriku sa momcima. Jedno 15-ak puta sam leteo u jednom smeru preko Atlantika. Onda sam već došao u neke godine kad svi ljudi koji su u Americi počeli vraćati kući, pa se to dogodilo i meni.

„Atomsko sklonište" je po mnogo čemu jedini preostali autentični jugoslovenski rok sastav. Šta je u ovoj istini dobro a šta loše?

Dobro je to da smo mi ostali verni sebi, to je ta naša autentičnost. Ostali smo verni i svojoj publici i nismo pali ni pod kakve ni političke ni ne znam kakve uticaje. U ime nečega smo radili prema svojoj savesti, putovali, svirali i radili pesme. Mislim da bi bilo tužno da nema još autentičnih bendova bivše države. I te kako ih ima i s njima često u zadnje vreme nastupamo, iz Srbije i Bosne. I veliko je zadovoljstvo bilo biti član te velike Yu rok obitelji. Yu rok je bio strahovita snaga. Ja to uvek ističem da smo u top 5 najboljih rok bendova Yu zemalja. To je bila Yuga i osim toga što smo imali strašnu vojsku imali smo i strašan rok'n rol, jak, snažan. Vredelo se u pravo vreme roditi, čime su se ispunile sve moje želje i svi moji snovi.

Ne znam da li primećuješ da ta obitelj nema svojih mladih izdanaka i potomaka?

Apsolutno. Zlatne godine rok'n rol-a su bile sredina osamdesetih, kad je Yu rok scena bila dominantna, čak ispred narodnjaka. Imao je prostora i to u najjačim emisijama na tv-u. Danas, u državi u kojoj ja živim, nema nijedne rokerske emisije, tu nešto drugo caruje. Valjda je rok'n rol opasna stvar jer uvek nosi neku poruku. Za mene je rok'n rol ono što nosi poruku i to pozitivnu. E sada, mladih bendova ima puno, kvalitetnih diljem bivše države i to je dobro. Eto, gostovali smo na RTS-u u emisiji „Tri boje zvuka", što je veliki doprinos rok'n rolu i oni neguju za mene najlepšu stvar, a to je ta muzika.

„Atomsko sklonište" je bilo prvi sastav iz Hrvatske koji je došao u Srbiju još dok su se dimile cevi. Da li je to bila rokerska ludost, ljudski i politički inat, prvi pokušaj razbijanja predrasuda ili...?
Sve od toga pomalo, ali podsetio bih da je „Atomsko sklonište" poslednji sastav koji je svirao u Srbiji. Bila je 91. godina, kraj osmog meseca, pozvani smo na Zaječarsku gitarijadu, otišli smo, dan pre smo svirali u Apatinu. Bio je to poslednji avion iz Pule za Beogard. Imali smo briljantan nastup, ljudi koji su iza nas svirali nisu mogli doći na binu jer nas jednostavno trideset hiljada ljudi na stadionu u Zaječaru nije htelo pustiti. Kasnije sam gledao taj snimak i u jednom trenutku stala mi je knedla u grlu. Bilo je puno emotivnog naboja, ali moramo znati da je to bila ona subota kad su migovi JNA prizemljili avion iz Ugande, kojim je Kikaš vozio neko oružije. Sve je gorelo, već je bio rat posvuda, iz sata u sat se sve više rasplamsavao, a mi smo svirali na Zaječarskoj gitarijadi! Onda je pokojni Kosta Čauš posle nastupa rekao da će nas odvesti u Sofiju da bismo se vratili u Pulu, jer više nije bilo načina da se vratimo kući. Kažem, „Kosta zaboga pa ja sam došao u Srbiju avionom redovnom linijom, bez pasoša. Kad smo sutradan došli na Beogradski aerodrom bio je jedan jedini avion... Kao ona naša pesma „Poslednji let boinga 707", samo što je ovde bio DC9. Aerodrom pun ljudi, ja pričam da smo imali let za Pulu... Ma Bruno, kažu ovi iz JAT-a, samo za vas poseban avion jer ste imali hrabrosti doći u Srbiju i nastupiti u Zaječaru, odmah su nam čekirali karte. Tako da je „Atomsko sklonište" otišlo tim poslednjim letom za Ljubljanu, da bismo se nekoliko godina kasnije među prvima pojavili u Srbiji.
Tužna priča.
Dakako. Iako se o tome nije previše javno brujalo, zamereno nam je. Urednik jednih novina rekao mi je da mi to mnogi nikada neće oprostiti, a ja sam mu odgovorio: „Za boga miloga, to je njihov problem a ne moj."
Ako sviraš u Beogradu zalepiće ti etiketu da sviraš „četnicima", ako odeš, recimo, u Imotski onda sviraš „ustašama". To je sve malo šizofreno, ali koliko vidim ti baš i ne mariš za takve etikete?
Meni je najbitnije u svemu tome šta misli naša publika, moji prijatelji, moja obitelj od koje imam podršku od prvoga dana, a pedeset godina sviram rok'n rol. To mi je vrlo važno! Sećam se jednog intervjua posle koncerta u Beču, bila su ta ratna vremena, u kom kažem da je došlo pola naših ljudi. Pitaju me koji su to naši? Valjda su mislili da ću reći Hrvati, ili ovi ili oni, kažem: pa naši su svi oni koji vole rok'n rol. Neću valjda staviti stražu na ulaz da pitaju ko je koje vere ili nacije! Ali ako me baš i tako pitate, prema reakciji publike, kako su temperamentno pevali sa nama, rekao bih da su naši prijatelji iz Srbije dominirali u publici, iako su bile sve nacije.
Kako si se izborio sa optužbama da si izdajnik kada si dolazio u Srbiju da sviraš?
Pa dobro, nije to baš bilo na „velika zvona". Od prvog dana, i dok je još bila „Juga", nekima nije odgovaralo to što smo tako vezani za Beograd. Između „Atomskog skloništa" i beogradske publike, na našem prvom nastupu, dogodila se ljubav koja traje do današnjeg dana. Ja sam ponosan na to. A za bilo kakve optužbe nisam nikada mario u životu, jer se držim mog mota: „Bolje jedan dan živeti kao lav, nego sto godina kao ovca". Od toga ne odustajem!
Kad si odlučio da sviraš u Beogradu, za tzv. Srpsku Novu godinu, jesi li razmišljao o posledicama?
Ni najmanje. Bilo mi je jako drago da sam pozvan da sviram za Srpsku Novu godinu, jer pre svega mislim da svi spadamo u jedan isti civilizacijski hrišćanski krug. A da li je nova godina julijanska, ili po nekom drugom kalendaru, nebitno je. Važno je da se ljudi razumeju i da se poštuju. A tamo gde nas zovu, znači da nas ljudi ne zovu da bi iznosili neke svoje političke ili druge stavove, nego da bi uživali u našoj muzici, muzici „Atomskog skloništa". Ona budi neka sećanja - za one koji su stariji, ali ne ostavlja ravnodušnim ni mlađe koji su u većini i koji se po prvi put susreću sa našom muzikom. I tako, ta ljubav traje dugo.
Često si isticao da je Beograd mesto najvećih uspeha „Atomskog skloništa", zašto je to tako?
Jednostavno zato što smo imali priliku i čast da sviramo na Beogradskom hipodromu gde je bilo trideset hiljada ljudi, gde je bila kompletna jugoslovenska rok scena. Gde su kao gosti bili i „Iron Maiden", pa su ih posle pitali u Trstu, kad su svirali na stadionu, da li znaju neku bivšu jugoslovensku grupu - "Kako ne, ,Atomsko sklonište'. Svirali smo sa njima i sve su nas naprašili u Beogradu". Da, Beograd je vrlo značajan u našoj karijeri! Mislim da takav jedan svetski bend to izjavi i zapamti... Kako da zaboravimo sve one „Taševe" gde smo svirali na stadionu Tašmajdan uoči početka školske godine, gde je na prepunom stadionu zaista bio festival veselja, ljubavi i rok'n rola. To se ne može zaboraviti. Četiri ili pet puta smo nastupali i na „Beer festu", nikad u sklopu tih programa nije bilo ispod sto hiljada ljudi. Kad saberem, možda u deset nastupa - preko milion ljudi, pa to je san svakog muzičara, kamo li meni iz jedne male Pule.

Mediji ljude učine gluvima, a sad u zadnje vreme i slepima, vidim da su ovde ljudi i slepi. Gluvi i slepi odlaze na izbore, gluvi i slepi se kreću, i bauljaju, svi kao da su upali u neki autističan film

Tvoj bend je mnogo pevao i svirao protiv rata, kako objašnjavaš toliki broj „gluvih" na ovim prostorima?
Najveći problem je, mislim, u medijima, a oni imaju strahovitu moć. Mediji ljude učine gluvima, a sad u zadnje vreme i slepima, vidim da su ovde ljudi i slepi. Gluvi i slepi odlaze na izbore, gluvi i slepi se kreću, i bauljaju, svi kao da su upali u neki autističan film. Niko ne oseća ovaj prostor oko sebe i trenutak u kojem živi. Tako se desilo i ovde, u jednom trenutku mediji su, pod patronatom i komandom politike, odradili jednu jako prljavu stvar koja se zove mržnja, iz koje su proizašle sve te nesreće koje su pogodile sve narode obuhvaćene ratom. Iako smo mnogim bili smešni, jer „Atomsko sklonište" je nastalo kao multimedijalni projekt našeg idejnog tvorca Boška Obradovića koji je, i sam naziv govori, određen kao anti-ratni. Prvi album je bio „Ne cvikaj generacijo" i svi su se smejali da smo neki pop hipijevci. Ti kritičari su očito zaboravili da je rat nešto što se po ovoj planeti ciklično događa, kruži i u jednom trenutku je došao i na ove prostore, ne voljom ovih naroda... I to zlo se dogodilo.
Može li po tvojoj proceni, onako vizionarski, da dođe vreme kad će neke neotrovane mlađe generacije napraviti jednu harmoničniju sliku i komunikaciju na ovim prostorima?
Mislim da da, ali to ovisi o velikim gazdama, jer procese na planeti definitivno kreiraju velike gazde, da ne elaboriram šta sve pod time mislim. Neki kažu rok'n rol umire, na izdisaju je. Razmišljao zašto otkud dominacija i zašto se svuda gura ta elektronska muzika? Jer ona nema reči, to su samo neki zvuci koji su meni vrlo strani. Svaka generacija ima pravo na svoju muziku, tako i ova, ali izostanak reči znači da je u pitanju jedna globalistička priča. Guraju se i festivali, tamo neki guru kao vrti ploče, kaže da svira, a poruke nema. Setimo se moći rok'n rola u prošlom veku, kad je bio Vijetnamski rat - hteo to neko da prizna ili ne, rok'n rol, uz hipi pokret, mnogo toga je zaustavio ili usporio. To je bila jedna nova kompletna umetnost mlade generacije. Poezija i proza, rok muzka, filmovi. A veliki Džon Lenon je napisao dva najveća teksta. Svi poznajemo „Bitlse" po „Love me do" i „Twist and shout", međutim, mislim da je mnogo značajnije ono što je Lenon napravio sa „Dajmo šansu miru" (Give peace a chance). Ili „Imagine", himna nad himnama svih ljudi koji vole ovaj svet. E to nedostaje u ovom trenutku. Smatram da neko sistematski pere mozak ljudima, pre svega mladima. Problem je u tom pranju mozga, u totalnom zatupljivanju. Gde je tu 68. i pobuna studenata, ničeg više nema, naprosto je obavljena eutanazija.
Znači, sluša se nema muzika, pošto nema poruke?
Da, nema!
Može li čovek sa gitarom, makar u simboličnom smislu, biti jači od čoveka sa puškom?
Mislim da da. Pogledajte Dilana i njegov opus u ratu, bio je jači od sveg svetskog naoružanja! Svih bombi, napalma, od svega. To što donosi rok je pozitivno, a puške, bombe mogu doneti samo smrt. A ljudi od nje iskonski zaziru i okreću se. Sve do trenutka dok im ne iščupaju dušu, onda smo gotovi. Zato ja kažem da za ljubav treba imat dušu, nije to samo ljubav prema voljenoj osobi, već i prema prostoru u kome živimo i koji nam je jedini dom, a to je ova naša jadna planeta.
Hodajući tako po pozornicama kao tvojim jedinim frontovima i propagirajući normalnost umesto ludila, da li si se ikad osetio kao Don Kihot i razmišljao da odustaneš?
Jedanput je osvanulo u riječkom Novom listu: „Bruno Langer najveći Don Kihot ovih prosotra", ne tako, nego sofisticirano: „Najveći jurišnik na vetrnjače na ovim prostorima". Osvrnuli su se na moj aktivistički rad, na moje stavove. Za mene je to bila najveća pohvala, nagrada. Dakle, na pravom sam putu, kad me optužuju da sam jurišnik na vetrenjače.
I nisi nikada razmišljao da odustaneš?
Apsolutno ne, jer je to naprosto smisao mog života, bog mi je dao šansu da sviram rok'n rol, da me ljudi upoznaju. Nisam ja ni u kakvoj misiji, ali u želji da sa ljudima sa kojima se družim, svakodnevno i svake nedelje putujući upoznajem nove prijatelje, nove prostore. To je najveće bogatstvo koje mi je dao rok'n rol. Malo pre našeg razgovora otišao sam zapaliti sveću mojima na groblju. Boško Obradović ima grobnicu do mene, Serđo sto metara dalje. Nigde nikoga, mislio sam, vruće je. Neki čovek je stajao na ulazu, čitao je one čitulje, okrenuo se: „Bruno, čast mi je rukovati se sa tobom, drago ni je da ne posustaješ." Ja zaista ovo nisam izmislio, to se dogodilo možda pre par sati. Tek tako, na miru i u tišini nekog groblja čovek mi je pristupio i čestitao. Često me stariji ljudi, penzioneri, zaustavljaju u gradu i pitaju gde sam. Kažem - spustili su mi rampu! Reči razuma više nisu podobne. Jedno vreme sam imao otvorene mikrofone, ali u trenutku kad sam se bio okomio na establišment malo žešće, rampe su spuštene. I to je ta demokratija... Kažu totalitarno... Ali najgora je brate ova demokratska čizma, ona udara žestoko.
Muzika koja je hranila ratne huškače po svim stranama i dalje opstaje, još je evoluirala u dublji primitivizam. Kako ti to objašnjavaš?
To se mora shvatiti na određeni način - kad je bio rat i sad u posleratnom vremenu, jer smo 20-25 godina udaljeni od tih događanja. Znam kao mali da su ovde Nemci, samo deset godina nakon rata sunčali. Evo Nemaca, Italijana, svih, sunčaju se, nama je drago da oni dolaze. Toliko o dugom trajanju naše agonije i mržnje. A muzika koju pominješ za mene nije muzika, nikakva. Može biti narodna, turbo folk, rok ili bilo koja koja nosi neku poruku isključivosti, ono što je najvulgarnije, najbrutalnije - mržnju. To je raspirivanje nekih strasti, posle čega se urla u publici. Daleko sam od toga.
Izgleda nam nije bilo dosta ludila, samo sad umesto metaka lete teške reči. Može li se to obnovljeno ludilo primiti i pretvorili u nešto ozbiljnije?
Ne. Mislim da nema čak ni političke potrebe. Recimo, mi 80-90 odsto letnjeg vremena provodimo u Srbiji, bili smo puno prisutni u Južnoj Srbiji i vidim da narod nije u tom filmu. A kad prođemo granicu vidimo stanje na cestama. A spiker se javi: „Uzavreli, nikad na nižoj tački odnosi sa Srbijom"! Ja to nikad nisam vidio u Srbiji, pa se momci i ja zgledamo - „šta je ovo sada". Onda čovek koji ne putuje, koji se ne kreće, misli da je to tako. Međutim, nije. To se koristi samo u dnevno političke svrhe i ja sam onaj koji pre svega tvrdi da ako komšije, susedi nisu u dobrim odnosima, nije dobro ni za jedne ni za druge. Ja sam za dobre susedske, ljudske odnose jer samo to može doprineti i jednoj i drugoj strani. A osuđeni smo da živimo zajedno kao komšije. I ja vjerujem upravo u ono što si me malopre pitao, te mlade generacije, naraštaji će to jednog dana i doživiti, možda i za mog života.
Šta je bilo sa tvojim političkim angažmanom?
Kao aktivista sam bio član te neformalne grupe u Republici Hrvatskoj, pa sam dosta delovao, putovao, normalno sve o svom trošku, niko nas nije finansirao, gitaru sam zamenio govornicom, bio sam gradski vjećnik i trudio sam se ljudima otvoriti oči. Neki mi čestitaju, neki ne, naročito oni koji su zadojeni stranački. Ljudi sve lošije žive, ova vladajuća kasta je sva u korupciji, pljački i mislim da gde god sam putovao ljudi se na to najviše žale, ali onda slepi, iz straha, ne znam zašto izađu na izbore i zaokružuju. Malo se hladi moj aktivizam kad vidim da se tako dugo ništa nije promenilo. Ljudi upadaju u loše filmove jer im to mediji nametnu, i, naravno, političari preko medija, PR agencija - svi ih izluđuju. Što bi Čomski rekao: „Zadatak PR agencije, agencije za odnose sa javnošću je da totalno izludi birača pa kad dođe pred biračku kutiju donosi iracionalne odluke". Ne znam, 2000 godina stvari ne mjenja a svi smo ovde u jednom hrišćanskom krugu, nezavisno od toga kakva nam je liturgija. Ona tamo jerusalimska rulja ipak se odredila za barabu, a Isusa su pustili da pribiju na krst!

Danas, u državi u kojoj ja živim, nema nijedne rokerske emisije, tu nešto drugo caruje. Valjda je rok'n rol opasna stvar jer uvek nosi neku poruku

Malopre si pomenuo da ljudi koji ne putuju i ne znaju šta se dešava. Da li zaista misliš da bi nepostojanje granica i mogućnost putovanja ljude bar elementarno učinilo srećnijim?
Apsolutno. To je jedini način. Nakon rata, kad sam došao u Bosnu, mislio sam: „Ovde su Hrvati, ovde Bošnjaci, jesu li to neke granice?". Onda sam video da ne postoje granice, ti kantoni, te zajednice, „tigrova koža" što je zovu... I shvatio da postoji najgori vid granica, granice u glavama ljudi. To je strašno. Dakle, prvo treba rušiti ove fizičke zapreke da bi se onda u glavama ljudi uklonile i granice i krive predstave... Kad je počeo rat bili smo na Marsu, nama su vetrovi rata bili za petama. Gde god bismo došli odmah dan, dva iza toga je bio pakao. Recimo, 8. marta smo svirali u Slavonskom Brodu, spuštamo se na cestu putem Avnoja prema Bihaću, pa ćemo na Sinj i na more. Tamo hrču u „stojadinu" dva policajca, kažem momcima - „neće ovi dugo hrkat". Prođemo Bihać, zaustavljaju nas: „Ko je?", kažem „Atomsko sklonište". „Jeste li vi poludeli, šta vi radite ovde, bjež dole". Neki blendaju iz šume sa nekim autima. Dakle, rat je tu bio. E, sutradan već, rekoše da su tenkovi JNA pošli put Avnoja. Ne bi se mi mogli ni vratiti da ja nisam ubrzao posle koncerta. I bogami, nisu više hrkala ona dvojica policajaca! Bili smo u situacijama koje su bile neverovatne. Usred vihora rata mi smo širili ljubav i mir, pa sad kad je zapucalo i počelo goreti - zašto da pobegnemo. Pre Zaječara, što sam pomenuo, bili smo u Apatinu. Gostovao sam na Radio Somboru navečer i rekao: „Dobro se puca tamo preko, oko Vukovara, halo momci, sa jedne i sa druge strane, bacite puške kojima držite jedni druge na nišanu, pogledajte u nebo, prekrasna je zvezdana noć, niko nije nacrtao te zvezde to su prave zvezde, ova naša planeta je u tom beskraju i van pameti je da jedan drugoga hoćete ubiti. Idite kući svojim majkama, ženama, ljubavima..." Kad sam se vratio kući, meni Gužvan kaže da ga je zvao, da ne imenujem tog rokera iz Osjeka, naš prijatelj, strašan gitarista, i rekao: „Izgleda da su 'čede' zarobile Bruna, priča neke gluposti". Dogodi se neki klik u glavama ljudi i počnu inverzno funkcionisati.
Da li i dalje misliš da je gore postati ovisnik o vlasti nego o marihuani?
Ovde je najopasnije ono što se događa na hrvatskim prostorima, oni su malo žešći ovisnici o vlasti. Mislim da je marihuana kamilica u odnosu na one teže droge, ali ovi momci očito briju po svemu, a to je grozna kombinacija. Čak sam jednom prilikom rekao, i to su pustili u prvom dnevniku na HRT, da nije najopasnije to što političar šmrče koku ili se bode ne znam nekim heroinom, najopasnije je što tada narko mafija preuzima vlast, jer onda oni upravljaju procesima, a ne taj gradonačelnik ili župan ovisnik o teškim drogama. A najveća ovisnost je definitivno kad se još uz to doda vlast, pa to je ubitačna kombinacija, što se ovde može videti jer je narod u totalnom autu.
Nekada si se žalio na život "kosmopolite u kokošinjcu" da li se nešto promenilo? Kosmopolita ili kokošinjac?"
Ja se nisam promenio, ali kokošinjac mi je sve manji. Sad čak čujem kako ovi moji viču, neki lokalni političari, da treba tražiti pasoše od ostatka koji dolazi k nama iz Hrvatske, to je sve skupa komično. Dakle, kokošinjac je sve manji, a suludih petlova sve više. Ili što bi rekli Bosanci horoza, ili Dalmatinci pivaca, užas jedan. A između tih petlova i kokoši najgore je to što mnogi imaju pileću pamet.
Zašto je Istra posebna, zašto je ona tvoj lični i trajni izbor?
Istra je jedinstvena. Postoje dva mesta na svetu koja volim. Postoje kontinentalci i otočani, ja sam poluotočanin, jer Istra je poluotok i Florida je poluotok. Tamo sam bio dvadesetak puta i Florida mi je najlepši deo Amerike. Istrani su posebni ljudi koji nikad nikoga ne ganjaju i žive normalno u ovom multikulturalnom prostoru, gde čovek može iskazati sve svoje i nacionalne i verske pripadnosti, a da ga niko neće ružno pogledati zbog toga, a kamoli nešto ružno reći. To je najveća vrednost Istre. Istarski čovek je kroz svoju istoriju puno toga prošao, nema genercije koja nije živela u po dve, tri države, ova generacija pre nas je živela u Austrougarskoj, pa Italiji, pa Jugoslaviji, pa sada u Hrvatskoj. Sve zavisi, opet da se vratim, od velikih gazda, oni odlučuju. Oni će odlučiti i da li će moj kokošinjac postati vrlo mali.
Može li se dočekati mirna i bezbrižna penzija uz muziku?
Mi kao bend postojimo četrdeset godina. Prošle godina sam, drugog maja, kad smo svirali sa Bajagom, napunio tačno pedeset godina od mog prvog javnog nastupa u gradiću Vodnjan kraj Pule. To su krasni jubileji, i ono na šta sam ponosan - nikad nismo imali oproštajnu turneju. Ja to naprosto ne mogu shvatiti, nakon oproštajne turneje kod nas, a to mnogi praktikuju, ne svi, uvek dolazi povratnička. I onda jedino služe za nekakvo zarađivanje, kao ljudi će brzo juriti da vide poslednji put, neko prvi put. Mi kontinuirano radimo, sviramo, i mislim da ću na bini biti do poslednjeg daha. To volim reći. Ja nemam drugo, ne konzumiram ništa osim rok'n rola i onih dva sata sa publikom koja voli našu muziku, pa zato i dolaze. To su najlepši trenuci u mom životu. To je lek za moju dušu. Sviranje, putovanje, prijateljstva, upoznavanje ljudi, prostora, širenje vidika... To svakom čoveku želim i onda ćemo svi živeti sretno i veselo sa puno razumevanja jedni prema drugima"
Imaju li „Atomci" valjane naslednike na ovim prostorima?
Ima izuzetnih mladih bendova ali ponavljam, nemaju prostora, pre svega medijskog. A možda je to dobro za rok jer je najbolji kada je u nekoj poluilegali, kad je stisnut. Mi smo se borili za prostor, nije bilo lako. Sigurno ga ima, treba ga i osvojiti. Iz prve postave bubnjar grupe Saša Dadić ima unuka koji ne svira nego jede gitaru, on je mali Džimi Hendriks. Gužvan kaže: „taj mali svira da je to van pameti". Ja sam ga išao slušati, zaista je dobar, a tonci imaju unuke koji već jedu instrumente. To su oni naslednici, što se kaže rodbinski.
Šta se novo kuva u tvojoj muzičkoj kuhinji?
Nešto se krčka, rekao sam sebi da moram. Počeo sam se strašno osećati da nakon 101 godinu nismo izdali album, nekad smo godišnje snimali dva albuma. Da li ćemo to učiniti? Ja verujem da ćemo ući u studio, dogovaram se sa nekim prijateljima, pesnicima koji bi učestvovali sa tekstovima. Radim na tome, neću reći na oproštajnom albumu jer ne volim tu reč. Povratničkom nekom, nakon 101 godinu vraćamo se, a nismo nikad ni otišli.
Znam da si postao i deda. Kako uspostavljaš generacijski most sa svojim unucima? Da li se kao djed osećaš i kad odeš na binu?
Ne, ne osećam se nikada, ja sam van vremena i prostora kad sam na bini. Jedino ako me uhvati nešto, neki put se desi da me negde nešto stisne, to su godine, ali muzika je ta koja odmah to leči, bolje od bilo čega. Unuk mi ima 10 godina, unuka pet. On svira. Nažalost oni žive u Njemačkoj, tamo je ćerka studirala tamo se udala i tako to ide u životu. Ali nedavno su bili na odmoru, on sjajno svira klavir, svira klasiku, obučavala ga je baš jedna Beograđanka koja je živela u Minhenu i onda kad je otkrila da je moj unuk, reče: „Pa što mi niste rekli da je Brunov...?"
ŠTULIĆ I JA U BEOGRADU

Imaš li ponekad priliku da se čuješ sa Džonijem Štulićem?
Na žalost ne. Pitao sam i druge momke koje poznajem i koji su iz benda, ali mnogi nemaju kontakt sa njim. Zadnji put, koliko pamtim, bilo je krajem osamdesetih, u Beogradu, onda smo Džoni i ja prošetali i to je zadnji put kad. To je bilo zanimljivo, Džoni meni kaže: „Znaš li ti mili moj, da mi koji se popnemo na daske dokazujemo da nismo normalni ljudi". „U pravu si, nismo baš normalni..."