INTERVJU, DEJAN ĐUROVIĆ: Kultura je u Srbiji kolateralna šteta

Kod nas je sve naopako. Nikad lošije obrazovanje, a nikad više vukovaca, prava inflacija. U svakom odeljenju imate njih desetak, dok je u celoj Austriji prošle godine bilo samo osmoro dece s perfektnim uspehom u školi

Dejan Đurović, glumac, voditelj i jedan od retkih podsetnika na vreme kada je Beograd bio svet, a Beograđani gospoda, sledeće godine će proslaviti 60 godina otkako se prvi put pojavio na, tada eksperimentalnom, programu Televizije Beograd. Put ga je dalje vodio preko pozorišta i filma, sve do uloge radio-televizijskog čuvara vatre,kod Srba već pomalo zaboravljenih vrednosti klasične muzike, koju je, kako samo on zna, održavao prethodnih decenija kroz emisije „Dragstor ozbiljne muzike", „Subotom..."i „Nedeljom uveče". Za sebe voli da kaže kako je samouki muzički laikkoji nikada nije prežalio što se muzici nije posvetio ozbiljnije, kao umetnik.
Čika Petronije i voditelj Daštanja iz legendarnog „Nevena" kaže da se često zapita da li je učtivo da se i dalje pojavljuje na televiziji s obzirom na godine(puni 79), ali ipak ostaje jer naslednika nema. Smatra da je (ne)obrazovanje slika i prilika jedne države i naroda koja, ovako ili onako, uvek ispliva na površinu...

- Kod nas je sve naopako. Nikad lošije obrazovanje, a nikad više vukovaca, prava inflacija. U svakom odeljenju imate bar njih desetak, dok je u celoj Austriji, gde se školuju moji unuci, prošle godine bilo samo osmoro dece s perfektnim uspehom u školi. Između devedesete i dvehiljadite,pali smo na najniže grane, i sad će nam trebati trostruki napor da se vratimo na nekadašnji nivo. Takvo je stanje u raznim oblastima, ali obrazovanje je nešto iz čega sve polazi, to je ono što bi sutra da proizvede društvo dobrih i kvalitetnihpojedinaca. Svi smo krivi što smo to dozvolili, ali se mora priznati da nam je i svet maksimalno pomogao, prvo sankcijama i bombardovanjem, a kasnije ne dozvolivši nam da se priključimo normalnom svetu. Vratili su nas 50 godina unazad po pitanju standarda, ali još više u nekim drugim stvarima, između ostalih, kulture.

Kako je to izgledalo nekad, dok nismo zaostajali za svetom?

- Ja sam imao sreću da prva saznanja o životu steknem u zemlji kulture, u Francuskoj, jer mi je otac bio prvi posleratni jugoslovenski konzul u Marselju. A kasnije sam bio svedok i sudionik herojskih dana ovdašnje kulture, kada se zemlja dizala iz ratnog pepela i otkrivala lepe umetnosti. Sticajem okolnosti, još kao student druge godine Akademije dramskih umetnosti, pozvali su me da radim na radiju. Moj glas je bio prvi koji se začuo s Drugog programa Radio Beograda, koji je tada pokrenut sa idejom da narod čuje još nešto sem strogih političkih vesti I vremenske prognoze. Već sam bio glumačka zvezda, igrao sam u filmu „Subotom uveče" i u hit predstavi „Dnevnik Ane Frank" u Narodnom pozorištu, bio sam se pomalo i osilio kad sam došao na radio. Sećam se da je moja tadašnja devojka bila nešto bolesna i ja sam joj se usred programa obratio, direktno, poželeo joj da ozdravi, što je bio skandalozno. U studio je banuo jedan od urednika, uhvatio se za glavu i povikao: „Jesi li ti normalan, izbaciće nas!" Na svu sreću, izgleda da nas niko od tih rukovodilaca i cenzora nije slušao, valjda nas nisu smatrali ozbiljnim.Ali pošto nisam bio član partije, rizik je bio veći, pa sam morao da pripazim.

Je li u ono vreme bilo uobičajeno da čovek iz medija bude i član partije?

- U velikoj meri. I mene su dugo jurili, ali sam ja nekako hvatao krivine. Jedan kolega, koji je studirao sa mnom, a bio je poverenik partije za Akademiju, stalno me je nagovarao da uđem u partiju. Meni dosadi pa mu jednom iz zezanja kažem: „Neću, ne sviđa mi se sekretar Akademije." I tako ga skinem s grbače. Ali ubrzo taj sekretar bude smenjen, a onaj kolega mi priđe onako poverljivo i šapne: „Ti si sve znao šta će se desiti, a?" Ja ga pogledam onako zagonetno, a samo što ne prasnem u smeh. U ono vreme ste mogli da opstanete i bez partije, ali ste morali maksimalno dobro da radite svoj posao. Meni je to s partijom izgledalo nezanimljivo, okupirali su me druge stvari, putovao sam po svetu, obilazio festivale, igrao tenis, na koji se gledalo kao na buržoaski sport, pa smo mi koji smo ga igrali uvek bili pomalo sumnjivi. Međutim, živeo sam i radio kao pravi proleter, vodio sam trostruki život. Dan bi mi počinjao u pola četiri ujutru, kada bi vozač iz Radija došao po mene, smena mi je trajala od četiri do osam, zatim bih odlazio na Akademiju do podneva, između 12 I 16 snimao bih emisije za radio i televiziju, a onda opet trčao na fakultet jer je tada počinjao glavni predmet - gluma! Uveče sam imao predstave, igrao sam „Koštanu", „Anu Frank", a radilo se i subotom, koja je bila regularan radni dan. U to vreme zabavljao sam se s jednom devojkom iz fine kuće, koja, da bi me predstavila društvu i pohvalila kako se zabavlja s poznatim likom, odluči da organizuje veliku žurku. A ja kako sam došao sednem u neku fotelju, i dok je ona otišla da mi donese piće,zaspim i tako joj upropastim parti.

S Bekimom Fehmijuom me na glumačkoj klasi zbližilo to što smo govorili isti jezik, albanski. Moja porodica je rat provela u egzilu u Ulcinju, jer moj otac nije hteo da radi za Nemce i kvislinšku vladu u Beogradu, pa sam tako naučio albanski

Bili ste svedok ijedne od prvih političkih zabrana kada je kultura u pitanju?

- Da, bilo je to s predstavom „Dnevnik Ane Frank", koju je režirao Hugo Klajn, koja je bila hit, ne samo kod nas nego i u svetu. Uglavnom, posle tri godine igranja, tokom kojih se stalno tražila karta više, predstava je najednom skinuta s repertoara. Nama je rečeno da je odslužila svoje, da je vreme za nove komade, a iza kulisa smo znali da je predstava postala nepodobna zbog tada aktuelnog sukoba Izraela i Palestine, u kojem se Jugoslavija stavila na stranu Palestine. Nije nam ostalo ništa drugo nego da se pomirimo sa sudbinom.

Filmska slava u Vašem slučaju stiže već posle prve velike uloge...

- Godine 1957, s filmom Subotom uveče" dobijamo nagradu u Puli, a mi glumci iz filma preko noći postajemo heroji. Bio je to za ono vreme revolucionaran film, razbioje monotoniju partizanskih filmova, a i ta omnibus forma je bila nešto novo, do tada neviđeno. Danas ga svrstavaju u 10 najboljih filmova SFRJ. Inače, to je bio prvi film koji je imao holivudsku kampanju. Zbog njega su po banderama na Terazijama okačili staklene kutije s našim slikama, pretečudanašnjih bilborda, prvi put nešto slično se pojavilo u Jugoslaviji. Počeli su da me prepoznaju na ulici. U to vreme došlo je do velike smene, otišla je generacija starih glumaca, koji su posao shvatali tradicionalno, nosili one debele veštačke obrve ne bi li izgledali stroži... a smenila ih je naša generacija, koja je bila opuštena, bez kompleksa. Glumio sam sbudućim bardovima Batom Živojinovićem I Pavlom Vuisićem, na klasi sam se družio s Bekimom Fehmijuom, a privatno sa Zoranom Radmilovićem, s kojim sam radilo u KUD „Ivo Lola Ribar". Zoki je bio kafanski čovek, ali je poštovao to što ja nikada nisam voleo ta kafanska druženja, nije me zafrkavao zbog toga, iako je bio beskrajno duhovit. Jednom je moja devojka došla da me traži u „Loli" sa sve kučetom koga je vodila na lancu. On je od toga izmaštao čitavu predstavuo tome kako me policija traži s lovačkim psima, s gomilom detalja kakve je samo on mogao da smisli. Bio je markantan, s vrlo prijatnim glasom i pozom nedodirljivog, što je devojkama bilo izuzetno privlačno. Družio sam se mnogo i s Perom Kraljem, sve tako do trenutka kada oni krenu u kafanu, a ja odem na svoju stranu.

Imali ste nešto zajedničko s Bekimom Fehmijuom, zbog čega ste i postali bliski...

- Da, govorili smo isti jezik, albanski. Naime, za vreme rata, proveo sam jedno vreme u Ulcinju, gde nas je otac sklonio iz Beograda jer nije želeo da kao diplomata predstavlja okupiranu zemlju i kvislinšku vladu. Tamo sam upoznao albansku narav i mentalitet, a stekao sam i solidan fond reči, što je oduševilo Bekima kada smo se sreli na Akademiji, pa smo, eto tako,i nas dvojica postali bliski. Bio je jako vredan, mnogo se trudio da nauči da pravilno govori i na kraju je uspeo, mada nikad savršeno nije savladao srpski,u odnosu na koji je njegov maternji bio sasvim drugačiji po svim parametrima. Dolazio je iz jedne fine, ugledne albanske porodice, otac mu je bio učitelj, stariji brat arhitekta. Nosio je tu auru zvezde još na predavanjima, prosto je sebe tako doživljavao iako još nije bio snimio nijedan film. Svako jutro je prvi dolazio na časove, pre ostalih, i radio govorne vežbe.

Da se za trenutak vratimo na porodicu, kako se završila ulcinjska epopeja, je li Vaš otac na kraju pristao da radi za Nemce ikvislinšku vladu?

- Ne, ostao je dosledan do kraja. Prvo je radio u ulcinjskoj solani da bismo preživeli. Kad su 1943. Italijani kapitulirali, Nemci su preuzeli Crnu Goru i stavili mog oca na crnu listu, zbog čega smo u nekom iznajmljenom „mercedesu" pobegli nazad za Srbiju. Putovali smo tim kanjonima, pucalo se na sve strane, a sećam se da mi je majka držala čuturicu na grudima u slučaju da doleti neki metak. Pošto u Beogradu nije bilo sigurno, sklonili smo se u jedno selo pokraj Valjeva, kod porodice Dejana Mijača, čiji je otac bio sveštenik. Tamo smo i dočekali kraj rata, što nam je lično čestitao general Peko Dapčević, narodni heroj. On je pre rata, po crnogorskoj liniji, kao mladi student prava došao u Beograd da živi kod mog oca. Banuo je tada u Valjevo sa sovjetskom vojskom, svratio da nas obiđe i stavio me u krilo. A ja, da se pokažem, pa mu otpevam: „Pliva patka, pliva guska, ova zemlja biće ruska". A on me gleda pa kaže: „Ne, Dejane, no naša." Kasnije sam snjegovom ženom Milenom igrao u „Ani Frank", a on je često sedeo s glumcima, uživao u tome, imao je široka interesovanja.

I Josipa Broza ste upoznali u krajnje neobičnim okolnostima...

- Tito je bio veliki filmofil, ali je redovno išao u pozorište i na koncerte, za razliku od ovih današnjih političara. Upoznao sam ga 1961.godine, pred Prvi samit nesvrstanih. Na mestu današnje Narodne biblioteke tada je stajao šator, zvao se „Orfeum", i tamo su nastupale estradne zvezde i raznorazni zabavljači, domaći i strani. Tu su počeli Trubaduri i Esma Redžepova, gostovale su neke nemačke kan-kan plesačice, zvezde italijanske kancone, a ja sam vodio program. U jednom trenutku nam jave da ćemo nastupiti pred Titom injegovim gostom Sukarnom, predsednikom Indonezije. Broz je hteo da ga odobrovolji jer mu je trebala Indonezija u Pokretu nesvrstanih i nama je vrlo ozbiljno saopšteno da ne sme biti greške. Pošto je Sukarno mnogo voleo žene, prva ideja je bila da mu dovedu neke striptizete iz Rima, ali su ipak procenili da to ne bi bilo prikladno, pogotovo što mu je tu bila i žena, Francuskinja. Izbor je pao na nas, a scena je bila hotel„Metropol", gde je ovaj bio odseo. U sali su bila samo njih dvojica sa ženama i pedeset policajaca, što naših, što indonežanskih. Guta Dobričanin je režirao, a učestvovali su Rada Karaklajić, Esma Redžepova, neki mađioničar, kan-kan plesačice... U nekom trenutku izađem ja, obratim se na srpskom i na francuskom pošto sam ga bolje znao od engleskog, računajući i da će gost biti zadovoljan jer poštujem njegovu ženu. Međutim, u jednom trenutku mi prilazi čovek iz protokola koga je Tito poslao i kaže mi da Maršal želi da govorim na engleskom. U trenutku me oblije znoj, ali se u neki čas setim da je Radmila Karaklajić apsolvent engleskog, iskoristim nju kao suflera i na brzaka odjavim šou. Posle toga u špaliru prilazimo Titu da se pozdravimo, pružam mu ruku, a on govori ovom iz protokola: „Čuj, a šta je bio problem, pa drug perfektno govori engleski", nasmeje se i stegne mi ruku.To je bilo toliko šmekerski da sam ga od tada gledao drugim očima, kupio me je. U tako napetoj situaciji, dok je menjao svetski poredak s nesvrstanima, nije izgubio smisao za humor. Posle sam ga još jednom sreo u Domu sindikata - gostovao je neki korejski cirkus, a njemu u belim rukavicama kordon livrejisanih konobara služi oranžadu, na zaprepašćenje korejske delegacije. Sećam se da je posle, kada su ga okružili novinari, iz čista mira izjavio: „Ja mislim da treba da se ujedine Severna i Južna Koreja."

Sedamdesetih godina upoznajete Timotija Džona Bajforda, s kojim ćete raditi sada već legendarni „Neven".

- Timoti se prvo u Londonu zaljubio u svoju buduću ženu Ljudmilu - Milu Stanojević i zbog nje napustio BBC, gde je radio. Iz njihove ljubavi se rađa „Neven", a kasnije i mnoge druge kultne emisije.

Timoti Džon Bajford je, režirajući „Neven", napravio „montipajtonovce" u Srbiji pre nego što su oni nastali u Engleskoj

Šta je to novo i revolucionarno Bajford doneo iz Londona?

- Doneo je sasvim novi, moderan pristup. Danas kad gledam te emisije, shvatam da je on zapravo pravio „montipajtonovce" u Srbiji pre nego što su onipostojali u Engleskoj. Nekima je ovde to smetalo, taj stil nije bio uobičajen, ali onima kojima je emisija bila namenjena, deci, to je bilo veoma privlačno, što je i bila suština. Sjajne umotvorine Čika Jove Zmaja upakovane u duhovitu formu - trebalo se toga setiti. Timoti je imao malo tog kolonijalnog duha i nije dozvoljavao mnogo improvizacije. Nikoga nije štedeo, sa uživanjem nas je gađao jajima, tortama i polivao mlekom, što je nekim konzervativcima s televizije ličilo na cirkus. Kasnije je odbačen i skoro zaboravljen, kao uostalom i mnogi vredni i pametni ljudi, kolateralna šteta. Davanje državljanstva i penzije posle dvehiljadite je malo opralo obraz državi.

Kažete da su neki postali kolateralna šteta, a mnogi bi se složili da je i kultura ovde poprimila isti status, pa zato današnja deca na televizijinemaju više prilike dagledaju emisije kakve su bile „Neven", Brankova „Kockica" ili „Nedeljni zabavnik"....

- Kultura je definitivno ostala kolateralna šteta tih ružnih vremena. U Hamletovom govoru glumcima, on im, parafraziram, kaže da ne preteruju, da ne glumataju, ne mašu rukama. Sve mora da ima meru, a mi je ovde nismo imali. Nedostatak mere je jedan od naših najvećih problema, koji prouzrokuje druge. Bojim se da je novac postao primarna stvar, što je dovelo do pobede šunda, lakih sadržaja koji su zadovoljavali najniže ukuse i zarađivali podjednako lak novac. Zamislite kada se u jednom trenutku, krajem devedesetih, ozbiljno pričalo o tome da će ministarka kulture postati jedna pevačica s jarkom bojom kose. Sama činjenica da se ta informacija, makar se ispostavila kao netačna, pojavila, govori dokle je to otišlo.

Ipak, mimo svih zakona fizike, ovde i dalje niču vanserijski talenti...

- Incidentni slučajevi poput Stefana Milenkovića, Nemanje Radulovića, ili Novaka Đokovića u sportu, stvaraju pomalo lažnu sliku. I oni, poput Tesle i Pupina nekada, moraju da beže odavde da bi ostvarili ono što im je u genima. To je prirodan put. Ali je loše to što iza tih ljudi ne ostaje ništa, što ne stvaramo sistem u kojem bi talenti imali više šanse da budu prepoznati i podržani. Ovde vladaju zavist i ljubomora mediokriteta, koji gordo ističu da nam ne trebaju ljudi poput Nemanje Radulovića, koji ima po 200 koncerata godišnje širom sveta, što je fenomen. Sve to vuče jedno drugo, pa dođete u situaciju da Opera u Beogradu ima publike za svega nekoliko izvođenja nekog komada. Ima tu I jedno zanimljivo poređenje s Bečkom operom, gde stalno odlazim. Za razliku od Beograda, ljudi tamo stoje i slušaju muziku, što je ovde nezamislivo. Taman posla da stojim,to je sramota! To je taj neki lažni osećaj supremacije i gospoštine. Prošle godine sam stajao u Milanskoj skali, ništa strašno. Na Novogodišnjem koncertu u Beču možete da sretnete grupe Italijana, Nemaca koji stoje i slušaju, bez blama. Samo je nas, gospodu Srbe, sramota.

Vi ste u „Dragstoru ozbiljne muzike" prvi uprli prstom u još jednu veliku zvezdu klasike sa ovih prostora, Ivu Pogorelića...

- Pogorelić je bio moj gost dok još nije postao zvezda. Načuo sam tada da se oko njegovog nastupa u Varšavi podigla velika buka, da se žiri posvađao oko toga da li on treba da dobije nagradu. Taj moj intervju s njim je na kraju osvanuo na naslovnoj strani NIN-a, predstavili smo ga kao novi fenomen, što je ubrzo i postao. Uvek je bio specifična osoba, kapriciozna, ali uporna i vredna. Pričao mi je o svom boravku na Konzervatoriju u Moskvi, gde je ustajao u osam i, zaogrnut ćebetom, u hladnoj sobi, svirao klavir šest sati svakog dana. On je imao tu osobinu koja fali mnogima, umeo je da od sebe napravi događaj. U Parizu je ostavio beli „rols-rojs" nasred ulice i otišao na koncert, novine su pisale, bio je veliki skandal. Poznavao sam tada i čoveka, jednog Engleza, koji je bio njegov advokat za nekretnine. U jednom trenutku Pogorelić je kupio zamak u Škotskoj, sa čime se ovaj nije složio i prekinuo je saradnju. Ali to je bio on, smatrao je da mu priliči zamak, ikraj priče. Umetnosti su potrebni ljudi kao što je Pogorelić, ili nekad Pikaso, koji su rasipali oko sebe tu zvezdanu prašinu, s merom i ukusom, naravno. Bez toga nema ni kulture u medijima, a ako je nema tamo, onda ne može biti profitabilna, ma koliko da je kvalitetna. Mi smo pokušali da to uradimo s „Dragstorom ozbiljne muzike", da neke ljude predstavimo kao zvezde, da pobegnemo od toga da su muzičari skromni i neprimetni. Pogorelića sam opet gledao pre neku godinu u Rovinju, ali sam video neku drugu osobu. Mnogo se promenio otkako je preživeo taj požar u kojem mu je izgorelo lice. Postao je veliki vernik, redovno odlazi na hodočašće u Međugorje. I ne svira više napamet, nego iz nota, a nije više ni atraktivan kakav je bio na početku karijere.

Zbunjuju me ove indijske i turske serije, a još više ove emisije gde se pojavljuju nekakvi talenti, a njihovo znanje i potencijal procenjuju nepristojni ljudi, koji se svađaju, psuju, stavljajući sebe i svoje komentare u prvi plan

Kako to da ste ispratili tolike velikane muzike a da nikada niste poželeli da i sami svirate neki instrument?

- Sad ste me takli u živu ranu. Ja sam kao klinac počeo da sviram klavir u Marselju. Kad smo se vratili ovde, nisam imao gde da ga sviram, što mi je ubilo volju. Klavir nije bio popularan međutom novom nomenklaturom imeni je od muzike ostala samo ljubav, koju redovno upražnjavam. Prvi januar 2017. sam dočekao na koncertu Berlinske filharmonije, 15.januara sam bio u Beču na izvođenju jedne opere, a 30. sam uživao u Sava centru na koncertu Gergijeva s filharmonijom iz Sankt Peterburga. Na kraju tog koncerta, ruski ambasador Čepurin lično je predao Gergijevu buket cveća. To govori o tretmanu kulture u jednoj zemlji i naši bi političari iz tog gesta mogli mnogo da nauče. Za razliku od Tita i te partizanske elite, ova nova nema interesovanja za takve događaje. Više ih ima na nekim drugim koncertima, da su barem u pitanju ovi koncerti zabavne muzike pa da čovek ima neki stav...
Zanimljivo je da se sada već bivši ministar Tasovac svojevremeno pojavljivao u ulozi Vašeg dopisnika iz Moskve.
- Tasovac se javljao iz Moskve, gde je živeo i studirao na Konzervatoriju. Bio je dobar reporter, ali i muzičar, čak je pobedio na jednom takmičenju pijanista koje smoorganizovali u okviru „Dragstora"ikao nagradu dobio solistički koncert na Kolarcu. I nije bio srećan,jer su svi želeli drugu nagradu, a to je bio odlazak na Novogodišnji koncert u Beč.

Tasovac je položio kao pijanista i reporter, a kao ministar?

- Bilo koji ministar u ovakvoj situaciji malo šta može da napravi. On je uspeo da sredi Filharmoniju, ali su ga ovamo dočekali glumci, manastiri, slikari, svi čekaju u redu da im date neke pare i s tim je onda teško izaći na kraj u zemlji gde politički establišment kultura skoro uopšte ne zanima.

„Opstanak" je jedna od emisija koja je obeležila Vašu karijeru. Je li Vas stvarno zanimala fauna, ili ste se malo dosađivali sa svim tim zverima na pojilima?

- „Opstanak" su pre mene čitali Piter Justinov i Džon Gilgud i još nekoliko velikih glumaca, tako da taj posao u startu nisam shvatio kao neku sramotu. Naprotiv, to me je i privatno zanimalo, pa sam na kraju zahvaljujući toj emisiji postao ekolog. Ujak me je jednom pitao: „Dobro, bre, kako možeš da gledaš ono kada lav počne da davi i trga onu antilopu?" Ali to je tako, život, zakon jačeg.

Šta danas gledate na televiziji ako je uopšte gledate?

- Obavezno pogledam Dnevnik da budem u toku. Pratim obavezno i sport, fudbal, tenis. Zbunjuju me ove indijske i turske serije, koje se ovde mnogo gledaju. A još više ove domaće emisije gde se pojavljuju nekakvi talenti koji pevaju, a njihovo znanje i potencijal procenjuju neki nepristojni ljudi, koji se svađaju, psuju, stavljajući sebe i svoje komentare u prvi plan. To je toliko nemoralno da diskredituje i te mlade ljude, koji će, čak i ako imaju talenta, teško napraviti neki uspeh jer je sve postavljeno na lošoj osnovi, da zvezde budu oni koji ih ocenjuju, a ne oni sami. Mene strašno opterećuju ti prostakluci, tako nešto ne bi smelo da se čuje kući, a kamoli u medijima. Sve je dopušteno, što je sramota, time treba da se bave sociolozi i psiholozi, ali očigledno je najbitnija gledanost i rejting, to je izgovor kojim vas uvek na kraju poklope.

U našem kulturnom centru u Parizu organizovano je veče prevoda Radoja Domanovića, a masa se pobunila zato što se on na francuski prevodi kao „pisac koji loše govori o svom narodu". Strašno. Nerazumevanje satire je odraz nekulture

Šta je spas za srpsku kulturu?

- Teško je o tome govoriti. Kultura na neki način mora biti dirigovana, država mora da kontroliše neke stvari, ne može bez sistema. Bio sam nedavno u našem kulturnom centru u Parizu, gde je bilo organizovano veče prevoda Radoja Domanovića. I desio se skandal jer se masa pobunila, čak otvoreno demonstriralabudući da se on na francuski prevodi kao „pisac koji loše govori o svom narodu". Zašto on, koji nas bruka, ane neko drugi?!Strašno. Nerazumevanje satire je odraz nekulture i nedostatka duha. Danas sam slušao na RTS-u ženu iz neke zvanične institucije koja je govorila o procentima nepismenih i polupismenih i u jednom trenutku izjavila da je taj procenat veliki, ali da ne može da kaže koliki je. To je valjda neka vrsta državne tajne, šta li? Neko joj je očigledno iz ministarstva sugerisao da to preskoči. Tu se vraćamo na kulturu. Da biste je imali, morate prvo opismeniti ljude, bez toga ne ide.

MNOGO CENIM NOVAKA, ALI FEDERER JE NEPRIKOSNOVEN

Pored muzike, oduvek Vas je interesovao sport, naročito tenis. Ispratili ste mnoge generacije, kako gledate na nove heroje Đokovića i Mareja?

- Ovih je dana Ljodra, francuski teniser koga vrlo cenim jer igra taj atraktivan tenis, izjavio nešto sa čim moram da se složim, bez obzira na to koliko se divio Novaku Đokoviću po više osnova. A izjavio je da Đoković i Marej igraju dosadan tenis i da su na neki način unazadili taj sport. Mislim i da je razlaz Bekera i Đokovića išao po toj liniji. Zato je svet bio toliko oduševljen trijumfom i velikim povratkom Federera na Australijen openu, to je tenis koji inspiriše ljude. Drago mi je što i moj školski drug Radmilo Armenulić misli isto. Federera smatram neprikosnovenim, taj način razmišljanja. Kada ovim mojim amaterima kažem da igram kao Federer, oni se smeju, a meni se čini da razmišljam kao on, naravno, igram s daleko manje uspeha. Nadal je simpatičan, ali je i to antitenis. Njegov stric, koji mu je bio trener, na silu je od njega napravio levorukog igrača, iako je od rođenja dešnjak, samo zbog toga što su levoruki igrači nezgodniji, što je svojevrstan genetski inženjering. Đokovića, inače, smatram vanserijskim na svakom planu, a tenis je peti deo onoga što on u sebi nosi, to gospodstvo, kultura, obrazovanje, maniri, u takvim stvarima više dominira teniskim svetom nego igrom. Perfektno govori tri jezika, služi se s još nekoliko, mnogo je šarmantniji van tenisa. Imao je veliku sreću da još kao dete naleti na Jelenu Genčić, koja je bila sjajna osoba, iz divne porodice. Teniserka koja je branila iza rukometnu reprezentaciju, a Novaka je izvela na pravi put i onda ga predala dalje, još jednom velikom gospodinu Nikoli Piliću, koji je nastavio tamo gde je ona stala. Tenis je najlepši sport koji postoji, zaista gospodski. Ali I on ima svoje žute minute. Bio sam pre tridesetak godina na Dejvis kup meču Jugoslavija-Nemačka.Igralo se u Dortmundu, na terenu Beker i Boba, puna sala, od toga pola naših Jugovića, gastarbajtera. Počinje meč, Živojinović se sprema da servira, a iz publikeneki naš dovikne: „Zavuci mu ga, Bobo!" A Beker, koji je znao srpski jer se mnogo družio s Bobom, a i Pilić mu je bio trener,okrene se i kaže mu „Jebo ti pas mater!"

TUGA ZA ZETOM I BRIGA ZA UNUKE

Dejan Đurović sa setom govori o svom preminulom zetu Vladi Divljanu, za koga kaže da je bio veliki umetnik, ali i divan čovek i član porodice. Svoje penzionerske dane provodi uz dva unuka, posvećen je tome da im pomogne da izađu na pravi put...

- U ovim godinama unuci su dedama centar galaksije. Ovi moji su, skupa s mojom ćerkom, doživeli strašnu traumu. Nešto što sam i ja lično iskusio jer sam sa 14 godina izgubio oca, tako da mogu da zamislim bol i tugu koji su ostali. Mlađi Pavle je izrazito muzikalan, na tatu, svira klavir, a ima dobar glas, solista je u horu gimnazije. Voli muziku, sveslobodno vreme koristi da svira i komponuje, a dedi ispuni želju tako što mu svira Koenove pesme. Nedavno mi je čak omogućio da uđem u zgradu Ujedinjenih nacijau Beču kada je tamo svirao. Stariji Stevan je talentovan za sport, igra tenis, a ovih dana bi trebalo da maturirapa smo svi time opterećeni.