INTERVJU, MIŠA ĐURKOVIĆ: Srbija je u mekoj okupaciji

Zapadne zemlje infiltrirale su svoje ljude u važne državne institucije, od 2000. strane ambasade i NVO pišu nam važne zakone, nameću udžbenike u kojima stoji da je u Jasenovcu stradalo 30.000 ljudi...

U osnovi svog naučnog opusa dr Miša Đurković ima veoma širok dijapazon interesovanja. Bavi se političkom i pravnom teorijom i značajno je doprineo tome da se ona osavremeni na srpskim naučnopolitičkim prostorima, doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ozbiljno se bavi fenomenom popularne kulture i procesima evropskih integracija, a objavio je i knjigu veselih priča za decu. Objavio je i desetak knjiga različitog žanra, od istorijskih analiza do političke budućnosti Srba, više desetina naučnih radova, stalno je zaposlen u Institutu za evropske studije.
S tim u vezi zanimljiva je i teza njegova doktorske disertacije, koja se bavi najvećim srpskim problemom - nemanja države. „Osnovno što sam hteo tim doktoratom 'Liberalizam i država' bilo je da objasnim kako je u zemljama kapitalističke liberalne demokratije na prvom mestu država pa onda sve ostalo. Da dokažem značaj toga što radi pravna država ustrojena na vladavini zakona i da ukažem na apsurd s kojim smo se suočili u istorijskim događanjima posle 2000. Svi smo pričali o demokratiji, a ubijali smo državu, kao u komunizmu."
- Pre 2000. smo imali državu iako ona nije bila uređena, nedostajali su vladavina prava, individualna prava i tako dalje. Tada smo počeli da je ubijamo, što radimo i danas, kontinuirano pod stranim pritiskom i uz vlastitu dobru volju. Znači, liberalna država je država pre svega, a ako imate državu, mnogo jednostavnije je stvarati, raditi, napredovati i osvajati druge prostore, i demokratiju, naravno.
Bavili ste se naučnom ostavštinom engleskog filozofa iz 19. veka Džona Miltona Mila?
- To je čovek koji je u konzervativnoj Engleskoj sredinom 19. veka odbranio ono bazično, slobodu mišljenja i izražavanja, polnu i drugu jednakost i značaj uticaja pojedinca na politiku i filozofiju. Ali ono što sam ja pokazao jeste da je njegova teorija sinteza te ranije prosvetiteljske liberalne priče i konzervativizma, koji donosi značaj poretka, kulture, državnog razloga, dakle niza stvari koje se danas ignorišu. Pokušao sam da pokažem značaj države i svih onih stvari koje je konzervativizam doneo, da objasnim, i ovde, a i šire, koliko su i danas država i poredak neizbežni za slobodu, nema slobode bez poretka.
Čini se da je svet ušao u jedno bestežinsko stanje, migraciona kriza se poklopila s rastom populizma i nacionalizma u svetu.
- Da, velika pomeranja su se desila poslednje dve godine. Dakle, ja pominjem da je to što je Britanija izašla, jer sada definitivno izlazi iz EU, promena paradigme koja je bila na snazi šezdeset godina. Dakle, stalno citiram tu Makmilanovu odluku iz 1960. godne, gde su oni imali dileme šta da rade nakon gubitka kolonija, kako da se postave nakon Sueca, kada su ih Amerikanci zeznuli s Francuzima. Važila je jedno vreme ta ideja da se oni približe Evropi, da sa Evropom jačaju balans prema Americi, a onda je to 1959/60. godine presekao Makmilan, koji se smatra inače za najvećeg premijera, uz Margaret Tačer, u prošlom veku, u drugoj polovini, koji je rekao otprilike, a to je čuvena priča, da će oni ipak sa Amerikancima napraviti strateško partnerstvo i biti za Amerikance ono što je Atina bila za Rim. Što kažu, ovi su divlji, jaki i tako dalje, mi ćemo im dati novi softver, učićemo ih da zapravo mi upravljamo njihovom snagom. Čak i posle toga, recimo, kao deo tog paketa oni su krenuli, prijavili se da uđu u Evropsku ekonomsku zajednicu, što De Gol nije dozvolio. Dakle, njihov ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu je bio deo ukupnog partnerstva sa Amerikancima, odnosno kontrola iznutra. Ja ne verujem da je to bila demokratska odluka, to je odluka jednog značajnog dela njihove elite, s kraljicom i verovatno finansijerima na čelu. Prošle godine doneli su odluku da se iz svega toga izvuku. Sad ima dosta spekulacija zašto je to slučaj i tako dalje, ima jedan duži period, to smo isto pratili ovde, gde su oni počeli da bivaju stalno majorizovani, gde je Evropa od krize, de fakto skoro deset godina, postala nemačka Evropa, i to se vidi na svaki način, prosto ta nemačka snaga počela je njih da ugrožava. Dakle, dolazak Trampa je isto nešto što je dosta radikalna promena paradigme, i to u prvom trenutku. On ne odustaje, samo što mu jako teško ide, od dolaska pre svega vojne strukture u Americi, koja je po svaku cenu htela da spreči Klintonovu da gurne zemlju u rat s Rusijom. Znači da ekipa oko NATO-a, Klintonovih i finansijera ne odustaje od ideje da zaokruži Rusiju i da proba da započne rat. S druge strane, ekipi koja na svaki mogući način pokušava da to zaustavi ide dosta kilavo i teško.
Znači, da zaokružim, sve ovo što se dešava poslednjih deset godina, počev od ekonomske i finansijske do migrantske krize, apsolutno sam ubeđen u to, rezultat je inženjeringa. Pokretanje „arapskog proleća" je evidentno za zadatak imalo slanje emigracija prema Evropi, koja treba da se destabilizuje, što je i učinjeno. Dakle, raspad ovih koliko-toliko održivih autoritarnih sistema i pravljenje jednog velikog haosa na Bliskom istoku koji, kao što vidimo, vodi onome što se naziva u američkoj, uslovno rečeno, ne samo konspirološkoj nego i vojnoj strukturi - kreiranje nečega što se zove veliki Bliski istok. Dakle, uništavanje dosadašnjih država i pakovanje novih država kao što su Kurdistan, Baludžistan... Uzgred, severni deo Iraka, dakle pod Kurdima, najavio je za jesen referendum o nezavisnosti. Od toga nije imuna ni EU. Katalonija je najzad zakazala referendum za jesen, tako da se ova vrsta kontinuirane destabilizacije sveta nastavlja, a šta stoji iza toga i kako će se završiti, to je teško predviđati.
Svetska politika danas pod okriljem NATO-a svodi se na ultimativan cilj - stići na granice Rusije. Stiče se utisak da će i NATO jednog dana ući u NATO. Gde to vodi?
- Tako je. Klintonova politika je i dalje na ceni u NATO-u, a završiće tamo dokle oni mogu da dobace. Tramp je došao s jednom agendom, i zasad se veoma loše snalazi zato što dobija šamare sa svih strana, ima protiv sebe „duboku državu", koja vodi rat protiv njega. Klintonovska struktura i NATO i CIA i dalje guraju svoju agendu. Balkan im je još zanimljiv, videli smo operaciju „Makedonija", koja je klasična siledžijska operacija. Kao i Crna Gora. Jedino što ih zanima to je da na svaki način ceo ovaj prostor što pre uguraju u NATO, spakuju ga i guraju prema Rusiji. Tu agendu je imao Hitler, pre njega Napoleon. I to je to, prosto to su ti neki vektori moći kod ovih nasilnika koji ne odustaju. Pitanje je koliko imaju snage. Dešavanja na Bliskom istoku poslednjih godina govore da je te snage sve manje. Njihovi klasični saveznici i klijenti, od Turske do Saudijske Arabije, svi idu kod Rusa. Rusi na Bliskom istoku vode mirovni proces. Da ne govorimo o Kini. Da se razumemo, Amerikanci su i dalje dominantna sila, ali atraktivnost američke kulture i popularne kulture danas je mnogo manja nego pre dvadeset-trideset godina.
Da li to sve vodi nekom novom velikom ratu?
- Elita oko Klintonovih zaista se spremala za rat s Rusijom, i oni ne odustaju od toga. Sad imamo Severnu Koreju, gde sukob može da eskalira. Usput, svet je dugo već u dubokoj ekonomskoj krizi. Ali danas kad se govori o tom ozbiljnom velikom ratu, on bi svakako uključivao nuklearno naoružanje, i zbog toga se narod koliko-toliko opire. Međutim, na terenu Rusija i Zapad jesu u ratu u Siriji već dugo.
Vaša knjiga „Tajni koridori moći" zanimljiva je iz više razloga. Recimo, vlastodršci oko Slobodana Miloševića iznosili su tvrdnje koje su nama ličile na teoriju zavere. Da li je to zaista tako?
- Knjiga „Tamni koridori moći" ovde ima vrlo specifičan status. Nisam je promovisao, to ne radim sa svojim knjigama, rasprodata je, a i dalje je ljudi traže.Šta je bila ideja? Čovek mora da zna ko je i šta je, ja čime god se bavio, uvek gledam da to radim iz perspektive čoveka koji je filozof, dakle nekoga ko je po obrazovanju doktor političke filozofije i političke teorije. Kad se bavim klubom Bilderberg, radim to sistematično. Bavim se faktima. Hteo sam u „Tamnim koridorima moći" da vidim šta je s tim netransparentnim sistemima moći bez kojih ne možete da razumete šta se dešava. Tu sam pobrojao pet posebnih područja, počev od tajnih društava do tajnih službi i sistema mafije. Tu su i razni okultni sistemi moći zbog činjenice da i dan-danas svi vodeći političari ipak imaju nekog astrologa ili proroka s kojim se konsultuju zlu ne trebalo.
Osnovna ideja je bila da to sistematizujem i da objasnim kako te stvari utiču na nas. To je, recimo, agenda koja je postavljena za SFRJ 1985. i koja se nastavlja bez obzira na to ko je ovde na vlasti, a to je onaj čuveni Miloševićev govor od 2. oktobra 2000, kad on upozorava na to šta će se desiti. Istorijski gledano, to je agenda koju je Austrougarska postavila još negde 1870-1890. To su ljudi poput Alocija, Kalaja i tako dalje. Mi smo nedavno preveli knjigu bugarske istoričarke koja govori o tome, i zato je bitno poznavati istoriju i kontinuitet tog trajanja, a to su problemi koje mi imamo i dan-danas. Ništa od toga nije se promenilo, možemo da budemo kakvi god hoćemo, demokrate, šta god, oni prosto idu s čitavim tim planom konstruisanja veštačkih nacija na našem obodu i suzbijanja Srbije od mora i Soluna.
Da se vratimo na porodice koje upravljaju svetom. Koliko ih ima?
- Rus Andrej Fursov, koji ozbiljno izučava ovo područje, nedavno je boravio u Beogradu, smatra da se radi o nekih tridesetak porodica na Zapadu i globalno 300 porodica maksimalno. To je onaj "komitet 300", koji je čovek pominjao, da to zaista funkcioniše i da je to kontinuitet porodica još od tog "venecijanskog crnog plemstva" koje se preselilo u Britaniju. Postoji naučno verovanje da su "očevi, osnivači Amerike", njihov značajan deo koji su došli sa "May Flauerom" u Ameriku, i dan-danas upravljaju Amerikom. Ali, suštinski, to su porodice koje svoju moć prenose s kolena na koleno, Rotšildi su najpoznatiji, Rokfeleri koji već 150 godina vladaju Amerikom...
U jednom intervjuu govorite o Austriji, Nemačkoj, Italiji, o tom zidu koji je postavljen prema Srbiji i Srbima gde oni žive, da je taj zid bio postavljen na obodima Banije i Korduna. Postoji li taj zid i danas na srpskom putu na Zapad?
- To je jedan pojas, deo koji je postavila Velika šizma. To je danas patologija kod Hrvata prema Srbima. Danas u Hrvatskoj skoro da i nema Srba. Sećate se one situacije između navijača Hajduka i Rijeke? Riječani su, sad kada nema Srba, navijače Hajduka proglasili Srbima. Hrvati ne mogu da žive bez neke vrste te užasne energije. To je prosto proizvod Vatikana koji tamo faktički 120 godina, a i duže, koristi Hrvate kao instrument za suzbijanje pravoslavlja i Srba. I to je ta agenda od koje se ne odustaje.
Imate to i u doktorskoj disertaciji Ive Andrića...
- Tako je. Taj sistem, pre svega preko verskog, preko identitetskog pitanja, to je Saša Raković u sjajnoj knjizi "Srbi i religijski internacionalizam 1991-2015" detaljno objasnio, tu piše da 80 odsto problema koje imamo dolazi od Vatikana, uključujući i ovo u Makedoniji. Tu su naravno i Bugari kad god treba i to je faktički taj problem koji se često pojavljuje u srpskoj istoriji zato što ga velike sile guraju kad god treba da budemo kooperativni. U ovom trenutku srpskoj politici se spočitava to što nije uvela sankcije Rusiji. Iako svi znaju da mi to sebi ne možemo da dozvolimo iz milion razloga. Oni traže svrstavanje po svaku cenu. Isti problem je na primer imao i Milan Stojadinović 1934-36. kad se suočio sa pritiskom Italije preko Hrvata, Bugarske preko Albanije, Austrije, Mađarske... Mislim da je vrlo zanimljivo da u ovom trenutku poboljšavamo odnose s Turcima, očekujem da bi dobro bilo da Erdogan u neko skorašnje doba poseti Srbiju.

To je stari Rimski put, čuveni, to je žila kucavica Evrope koja povezuje centralnu Evropu i Bliski istok i to je uvek bila, pa i dan-danas je jedna od najneuralgičnijih tačaka

Sve se, dakle, ponavlja?
- Tako je, velike sile imaju nove forme, ali suština je ista. Mi smo negde manje-više u situaciji u kojoj je Izrael, okruženi gomilom potencijalnih neprijatelja, ali mi nažalost ne radimo ono što radi Izrael. Oni izuzetno vode računa o svom demografskom stanju, o svemu što je njihov nacionalni identitet. Izraelci služe vojsku tri godine. U Srbiji, nažalost, potpuno je obrnuta situacija, ukinuli smo redovno služenje vojnog roka, imamo oko 12.000 vojnika pod oružjem. Nažalost, i neki propisi koji se donose u poslednjih godina o privatnom posedovanju naoružanja potpuno su u suprotnosti s našom tradicijom naoružanog naroda.
Srbi su mali narod, kome smetamo, otkud tolika srbofobija?
- Mi smo na strateški problematičnom položaju. Pa pogledajte preko koje teritorije imigranti idu u Evropu. To je stari Rimski put, čuveni, to je žila kucavica Evrope koja povezuje centralnu Evropu i Bliski istok i to je uvek bila, pa i dan-danas je jedna od najneuralgičnijih tačaka. O tome je pisao Vasilj Popović najbolje, čuveno "Istočno pitanje", u osvit da kažem modernog doba, koje ovde faktički počinje sa Prvim srpskim ustankom, prosto se pokazalo da su Srbi na celom tom prostoru, od jednog mora do planina, pa kontrola Vardarske doline... U modernom dobu, pre svih Austrougarska je uočila taj prostorni problem, pa su uz podršku Britanaca i drugih velikih zapadnih zemalja, uz Vatikan naravno, imali veliku želju da spreče Srbe da na prostoru Balkana naprave nešto što su Italijani uradili na Apeninskom poluostrvu ili Nemci u centralnoj Evropi... Ali, u to doba kreiranja nacija i kreiranja identiteta Nemci su kreirali naciju i iako su bili verski duboko podeljeni, uspeli su da naprave naciju jer su veliki narod i nisu protiv sebe imali velike protivnike. Mi smo protiv sebe imali sve velike nacije, čak u značajnom delu 19. veka su se i Rusi opirali ideji da se formira prirodna Srbija u kojoj bi živeli svi Srbi uključujući Crnu Goru i Srbi iz Bosne i Hercegovine. Prosto, sprečavali su nas iz geostrateških interesa da se Srbi rašire na celom tom prostoru i naprave jedinstvenu državu.
Raspad SFRJ je projektovan sa Zapada. Ali deo političke elite u Beogradu, pa čak i Vuk Drašković u svojoj knjizi "Ko je ubio Katarinu" optužuje Srbiju da je izazvala rat i raspad SFRJ...?
- Pazite, ti ljudi koje pominjete su klasični agenti stranog uticaja. Jugoslaviju su razbijale velike sile, o tome imate svedočanstva koliko hoćete, od nemačkih delovanja preko BND, od Kinkela, pisali su ljudi čak u Nemačkoj, pa ceo taj Krajačićev krug u Hrvatskoj, vrlo zanimljiv partizanski krug, u kojem je formirana HDZ. Svi su nosioci Partizanske spomenice. HDZ kao neoustaška stranka, nisu je slučajno pravili ljudi poput Boljkovca... Iza toga je stajao BND i naravno Vatikan... Pa Brežnjev je sprečio 1971. da MASPOK ostvari svoje separatističke ideje, jer je zapretio Titu da će u Jugoslaviju ući tenkovima.
Srbi tada ne postoje, pod okupacijom su, Srbe niko ništa ne pita. A onda nakon kraja ovog nesrećnog MASPOK-a, u otvorenom svedočanstvu Živka Kustića koji priča kako je Hrvatska rimokatolička crkva u Jugoslaviji, Glas koncila i ta ekipa, da su od 75. do 84. vodili projekat "tisućljeće kršćanstva Hrvata", koji je direktno bio planiran da Hrvate pripremi za secesiju. I sam Živko Kustić kaže "ne znam kako nas nisu pohapsili jer svima je bilo jasno šta mi radimo." I kaže HDZ je posle pet godina samo došao i preuzeo tu strukturu i pocepao Jugoslaviju. Dakle, imate svedočanstava koliko god hoćete i to svi znaju, i spolja i ovde, međutim, šta je bitno - bitno je da preko agenata uticaja spolja, raznih tih nesrećnih ljudi i njihovih plaćenika u Srbiji proizvode razne budalaštine, piše se nova istorija koja u Hagu treba Srbe da okrivi za sve.
Često tvrdite da su Srbi pod okupacijom?
- Da. Evo, ministar prosvete Šarčević je prihvatio ove Šebekove čuvene udžbenike, koji direktno okrivljuju Srbe. U tim udžbenicima piše da je u Jasenovcu stradalo 30.000 ljudi i slično. Mi to prihvatimo kao školski program, a oni rade svoju priču. Problem je kad mi počnemo da prihvatamo tu priču da smo mi izazvali sukob. Sve je to, naravno, netačno, Srbi su poslednji koji su počeli da se organizuju, da se homogenizuju, pre toga imate sve ostale, Slovence i Hrvate koji se 20 godina pripremaju za nezavisnost... Uprkos tome, velike sile i dalje Srbe predstavljaju kao najveći remetilački faktor na Balkanu.
Pisali ste da je u Srbiji strani uticaj izuzetno jak?
- Čak jači ovde nego u Srpskoj recimo. Tu su uticaji u sudstvu, obrazovanju, vojnim strukturama, u planovima razvoja, u poljoprivredi... Nije poenta u tome što oni nas drže preko ambasada, poenta je što su oni duboko infiltrirani u sve strukture društva. Faktički mešaju se u pisanje zakona. Ja sa njima ratujem već pet godina. Na primer ovo oko Zakona o osnovama obrazovanja, oni ga prave u njihovim nevladinim organizacijama ili ambasadama i onda samo to šalju našim ministarstvima koja to kao treba da aminuju... Zanimljivo je bilo kad su radili izmene Krivičnog zakonika, primer je vrlo indikativan. Kad je krenuo rad na izmenama zakona, oni su poslali neki svoj draft, pa su ovi ljudi u Ministarstvu videli da to baš ne odgovara nama... Advokatska komora, tad je još Kulić, sada član Ustavnog suda, bio na fakultetu i na čelu Udruženja pravnika Srbije, skupila se i dala neke pristojne primedbe na to. Ministarstvo je bilo voljno da ih usvoji, a onda su to poslali u pravni deo američke ambasade, oni su sve to počistili, vratili i rekli ovo mora da se usvoji. I tako u nizu oni pišu zakone direktno. Dakle, ne samo što prepisujemo zakone koje preuzimamo od EU, nego i neke vrlo suštinske i sistemske zakone faktički strane ambasade rade. Govorim to kao primer i to se radi od 2000. godine.
Hoće li Srbija ući u NATO i da li će morati da prizna Kosovo?
- Ja sam još pre šest godina čuo da ceo ovaj prostor treba da uđe u NATO, uključujući i Srbiju. Srbija je do sada, osim u formalnom smislu, duboko integrisana u strukture preko Partnerstva za mir. Međutim, problem je što ovde hoće na silu da nas uteraju u NATO. A narod je bar 70 odsto izričito protiv ulaska. To je moralno pitanje.
Priznavanja Kosova takođe traže, kao paket ulaska u EU. Nemci to nazivaju "Potpisivanje sporazuma o dobrosusedskim odnosima". Dobrosusedski odnosi postoje sa susedima. Briselski sporazum i jeste značajan iskorak u tom pravcu. Međutim, koliko vidim, država Srbija na to ne pristaje. Ono što po meni jeste dobar deo te priče je što nas ne vide u EU u sledećih 10-15 godina. A sad, dugoročno gledano, ako govorimo o tome šta je u interesu Srbije, moj kolega Stevan Gajić je polemišući sa Boškom Jakšićem pre 15 dana imao jako lep tekst u kome je ukazao da nije problem samo Kosovo. Onog trenutka kad vi prihvatite da vam je na silu otrgnut jedan deo teritorije i ne samo da prihvatite, to nije kraj nego početak.
Zbog toga što Bugari imaju pretenzije u istočnoj Srbiji, Rumuni u Negotinskoj krajini, Mađari u Vojvodini, Hrvati u Sremu... Prema tome, mislim da vreme radi za nas, Kosovo je dugoročno za nas osnova identiteta, temelj i ne treba da dižemo ruke od njega ni na koji način.

IZAZOV EMIGRANTSKE INVAZIJE

Članice EU, od Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, pa do Grčke, Mađarske, imaju ustrojen državni poredak koji je na ivicu ambisa dovela migrantska kriza?
- Time sam se bavio u svom radu „Iluzija Evropske unije", gde sam se bavio i istorijom migracije detaljno.
Zajednička imigraciona politika EU bila je bazirana na projekciji od 50.000 emigranata godišnje. U Evropsku uniju je 2015. godine ušlo oko 1,2 miliona ljudi. I, naravno, taj sistem EU se raspao. Zamislite situaciju: Švedske je dobila 100.000 migranata na svojih deset miliona, ili Finska na pet miliona stanovnika dobila je negde oko 50.000 emigranata... Prvo, treba to izdržavati, druga stvar je što to donosi strahovite kulturološke probleme, pomeranja, odnose... To je dovelo do tuča koje i danas traju između "Odinove vojske" i emigranata koji imaju borbeno iskustvo iz Sirije, Avganistana... To je ozbiljan problem cele priče, što povlači dosta i tih bezbednosnih stvari. Imigraciona priča je najveći izazov koji je videla Evropa i na nju vrlo teško reagovala. To je velikim delom dovelo do Bregzita, a i Nemačka je promenila svoju politiku.

SILOVANJE ISTORIJE

Pisali ste o "silovanju istorije i proizvodnji novih naroda i država na Balkanu"?
- Primer Crne Gore je klasičan primer silovanja koji traje 130 godina kontinuirano, od Austrougarske i Vatikana do Kominterne, gura istu priču jer je to njihov geopolitički interes. To je vrlo zanimljivo jer je situacija danas, to sa Crnom Gorom je klasični stokholmski sindrom, gde preko korumpiranja domaće elite strane sile ostvaruju svoje interese.
To što Srbi dole preživljavaju to je aparthejd, još imaš 30 odsto ljudi koji su Srbi i koji se ozbiljno dole biju za svoja prava. Srbi su dole dosta učinili, zamislite, nisu smeli da raspišu referendum, na silu su ugurali zemlju u NATO. Nema ništa od njihovog novog jezika, crnogorske crkve... svi znaju da je to laž, i čak i kod najtvrđih depeesovaca, posle dva vinjaka na svadbi svi dižu tri prsta i pevaju Cecine pesme. Znači, svi znaju, uključujući i strance, da je to jedna glazura koja može da se raspadne sutra i da Crna Gora opet normalno bude srpska, kao što je vazda bila... U ovom trenutku mi smo u defanzivi i gaze nas, naš zadatak je da držimo "nogu u vratima" gde god možemo. Makedonija, Crna Gora, naravno ovi u Srpskoj. Da se bijemo, da znamo ko smo i šta smo. I to je naš zadatak.