JNA I PUČ KOJI JE TREBAO DA SE DESI

I u pokušaju vojnog udara vojno rukovodstvo uspešno je demonstriralo strategiju "kreni-stani", koja je ubrzo postala i njen trejd mark

Kreni-stani. Tako se u najkraćem definisala strategija Jugoslovenske narodne armije u krvavom raspadu SFRJ početkom devedesetih. Krenuli smo, ali ne znamo tačno gde smo pošli, niti šta nam je cilj. Nije ni to loše ako vam se oružana sila vodi kubertenovskim motom važno je učestvovati, ali ako imate ambicije i da u nekom sukobu pobedite, ili pak da izvedete vojni puč u preuzmete vlast u zemlji, onda ste na krivom putu. I za vas istorija neće imati opravdanja. Neodlučnost ih je koštala gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili. Uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postali su lak plen modernih političkih predatora.

Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi ista u njima i ostala. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je "u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći".

Naravno svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar SSNO Veljko Kadijević. U svojoj knjizi "Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije" navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.

"Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata", piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, "ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni". Upamtite dobro vremensku odrednicu, maj mesec 1991. godine.

Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala "Štit". Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države... Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.

Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano.

Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha. Upravo zato početkom jula 1991. godine, nakon kratkotrajne i sramne kampanje u Sloveniji, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. Kako se ovaj puč pretvorio u puč podrške i kakva je bila sudbina drugog pokušaja puča 27. septembra iste godine, svedoči major Branislav Kavalić, komandant Prvog bataljona gardijske motorizovane brigade, oficir koji je vodio ove akcije.

Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.