VATIKANSKA ABOLICIJA

 Iako papa nikada formalno nije priznao NDH, ignorisanjem zločina i direktnim pomaganjem ustaškom režimu, Sveta stolica je garantovala suverenitet toj državi. Od Drugog svetskog rata do danas nijedan papa nije otvoreno kritikovao hrvatsko sveštenstvo i vlast zbog relativizacije istorije

Za Nezavisnu Državu Hrvatsku zvanično priznavanje državnosti od Vatikana značilo je vsje i vsja. Uz mali broj Sila Osovine koje su potvrdile suverenitet novoosnovane nakaradne države, samo je uz vatikansku dozvolu katolički kler i ustaški režim mogao da se razmaše, a hrvatski projekat opstane. Verovali su da će priznanje relativno lako isposlovati kada su već vrhovi Katoličke crkve zdušno odobravali ustaški režim i sve ono što je stalo u Pavelićeve reči da "trećinu Srba treba pobiti, trećinu iseliti, a trećinu pokrstiti".

Niko i ne može da kaže da je Vatikan de jure priznao NDH. Ali sve ono što je ustašama papska država tolerisala od 1941. do 1945. godine, pravdajući se da je neutralna i da priznaje samo jugoslovensku vlast, a potom i ono što je činila posle Drugog svetskog rata, ukazuje na to da je Rimokatolička crkva garantovala suverenost hrvatske države. I to ne samo formalnu već i stvarnu. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da je Vatikan ignorisao ustaška ubijanja Srba, Jevreja i Roma, i relativizovao zločinačku prošlost Hrvatske. I da je još tada, ali i u godinama posle zatrpavanja Jasenovca bilo prigodnije ćutati. Neće pogrešiti oni koji tvrde da takav muk i dan-danas daje zamah vlastima, ali i biskupima u susednoj zemlji da se prave ludi na pomen genocidne namere ustaškog režima. Zato je i Hrvatima sasvim prirodno da nazivaju Alojzija Stepinca svecem, da katolička crkva ustupa prostorije za promociju knjiga o Jasenovcu kao "mitu" i "radnom logoru", i da nikada otvoreno ne osuđuje ustaštvo.

Niko ne vidi

Naime, za hrišćansku ljubavnu priču Vatikana i NDH treba krenuti od početka, od onih teških napora Pavelića da uz asistenciju kardinala Stepinca izdejstvuje priznanje. Naime, na zahtev ustaškog poglavara, Stepinac 1941. šalje preporuku Vatikanu da prizna NDH, na šta tadašnji rimokatolički poglavar Pio XII odgovora da "inicijativa za uspostavljanje diplomatskih odnosa treba da dođe od hrvatske vlade". Sledi pismo Pavelića u kojem izražava duboku vernost Svetoj stolici i moli za priznanje države, a onda i "prijatna" audijencija u Rimu. Prva neposredna veza između Vatikana i NDH uspostavljena je dolaskom papinog legata Ramira Markonea u Zagreb avgusta 1941. godine. To je značilo de fakto, ali ne i de jure priznanje, jer je u Zagrebu postavljen legat, a ne nuncija kao formalni član diplomatskog kora. Napori razočaranog Pavelića su se pojačali, pa je u specijalnu misiju u Rim poslao popa Kerubina Šegvica. Uskoro je vlada NDH imenovala svog predstavnika u Rimu, kao "izvanrednog opunomoćenika" za Vatikan. Najpre je to bio Nikola Rušinović, potom od oktobra 1942. Ervin Lobkovic, kao nezvanični papin predstavnik. Tako je izbegnuta zvanična diplomatska komunikacija dve države, ali je nastavljena prisna saradnja tajnim kanalima.

Za sve to vreme katolički sveštenici u Hrvatskoj aktivno su podržavali ustašku državu, a neki od njih su i direktno učestvovali u likvidacijama Srba. Jedni tvrde da je njih 370 bilo uključeno u ubistva, dok drugi navode da je na tom spisku čak 1.400 imena. Poznato je, međutim, i da je 50, 60 sveštenika spasavalo i skrivalo Srbe od ustaša.

Akademik i nekadašnji član Državne komisije koja je 1964. istraživala zločine u logoru Jasenovac Srboljub Živanović ističe za "Ekspres" da ne samo da su rimokatolički sveštenici, časne sestre, članovi Katoličke akcije i raznih katoličkih organizacija učestvovali u klanju, ubijanju, mučenju Srba, Jevreja i Roma, već su i predvodili akcije etničkog čišćenja.

- Hrvatska je bila i ostala jedina država u svetu koja je imala koncentracione logore za istrebljenje dece, koje su vodile rimokatoličke časne sestre. Na jednoj sednici Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, u kojoj nije bilo predstavnika ni Srba ni Hrvata, predstavnik Amerike Bernbaum je izjavio da je preko 1.400 rimokatoličkih sveštenika lično ubijalo, mučilo, silovalo devojčice, devojke i žene. Rimokatolička takozvana crkva se uvek trudila da zataška navedene zločine svojih sveštenika, časnih sestara i rimokatoličkih aktvista. Poznato je da je zločinac Alojzije Stepinac, zagrebački nadbiskup i vrhovni vojni vikar ustaštva, vodio koljače iz Jasenovca u Vatikan na poklonjenje papi. Rimokatolički papa, poglavar takozvane Rimokatoličke crkve, odlikovao je sveštenike i ustaše koji su ubijali Srbe, Jevreje i Rome. Kada su u Hrvatskom saboru doneseni najgrozniji rasistički zakoni po kojima je svaki Hrvat mogao da opljačka, muči i ubije svakog Srbina, Jevrejina ili Roma, i da za taj zločin nikome ne odgovara, onda su svi rimokatolički biskupi i župnici, članovi Sabora glasali za usvajanje tih zakona. Na sednici je bio prisutan i Stepinac, ratni zločinac i zagrebački nadbiskup. Sa galerije Sabora zasedanje je pratio i papin izaslanik Markone, koji je o tome obavestio rimokatoličkog poglavara - ističe Živanović, dodajući da je sa svim dešavanjima papa Pije XII bio dobro upoznat. Te tvrdnje iznosi i hrvatski istoričar Hrvoje Klasić koji ističe da je tadašnji rimski biskup bio kontroverzna ličnost.

- Kada odete u Vatikan i zatražite da pogledate dokumenta u arhivu, reći će vam da su dokumenta dostupna samo za period od 1938. do 1958. godine. Odnosno možete gledati sve što je bilo pre i posle Pija XII. Slična je situacija i u nadbiskupskom arhivu u Zagrebu, ukoliko želite da pogledate građu iz vremena dok je nadbiskup bio Alojzije Stepinac - napominje Klasić.

Posle raspada NDH, Vatikan je odigrao značajnu ulogu u skrivanju ustaških zločinaca. S tim su bile upoznate i američka i britanska obaveštajna služba koje su čak znale i u kojoj sobi se skriva Ante Pavelić. Međutim, službe su ga pustile da pobegne, jer niko nije želeo da bude odgovoran za njegovo hapšenje. Moralo je da prođe više od 60 godina pa da se sa izveštaja CIA iz 1947. o skrivanju Pavelića skine oznaka tajnosti. U njemu američki obaveštajac G. F. Blunde piše da "Vatikan štiti Pavelića" i da su ga "Britanci pustili da pobegne prilikom racije u Đenovi, među kvislinzima koji su pokušali da pobegnu u Južnu Ameriku".

- Pavelić je nekoliko godina nakon što je pobegao u Austriju, a posle prerušen u svešteničku odoru u Italiju, živeo u Rimu na neki način pod kontrolom i zaštitom Katoličke crkve. To su znale američke i britanske obaveštajne službe, ali je u tom trenutku situacija već bila hladnoratovska, pa je između toga da li treba kompromitovati Katoličku crkvu ili dati podršku Jugoslaviji, odlučeno da se Katolička crkva pusti na miru. Brojni sveštenici su pomagali ne samo u begu, već i skrivanju zločinaca - podvlači istoričar Hrvoje Klasić.

Pismo podrške

U međuvremenu, odnosi Vatikana i Jugoslavije su se popravili posle potpisivanja beogradskog protokola. Čak je i papa Pavle VI u jednoj poslanici pohvalio napore Josipa Broza Tita da se uspostavi mir na Bliskom istoku. Pisma podrške razmenili su Beograd i Vatikan, a potom je u januaru 1968. tadašnji predsednik vlade SFRJ Mika Špiljak posetio papu i državni sekretarijat Vatikana. Juna iste godine u Jugoslovensku akademiju nauka i umetnosti stiže i francuski kardinal Tiseran. Isti onaj koji je još 1943. optužio Stepinca za ustaška zlodela i nasilno pokrštavanje 350.000 pravoslavnih Srba. Kako je Tiseran isticao, zbog toga su mu Srbi bili mnogo draži od Stepinčevih Hrvata. Zato se te '68. u Jugoslaviji zalagao za bratstvo katoličkog i pravoslavnog naroda i bio veoma kritičan prema ustaškom pokretu i katoličkim sveštenicima za koje je govorio da su uvek bili pod uticajem vrlo konzervativne austrougarske linije, ne neke progresivne, liberalne struje kakva je postojala u Francuskoj, Nemačkoj, ali i Italiji. Međutim, Tiseran je bio usamljeni vatikanski protivnik ustaša. Možda i jedini iz Vatikana koji je tako otvoreno ustao protiv ustaškog režima. Nakon njega, iz Vatikana su stizale samo retke kritike hrvatskog revizionizma, iako je negiranje ustaštva, kako navodi istoričar Klasić, sveprisutno u Hrvatskoj poslednjih godina.
- Vrlo je teško odrediti zvaničan stav crkve po tom pitanju, jer je Katolička crkva s jedne strane univerzalna. I ako slušate papu, rekli biste da je sve puno bolje na terenu. Međutim, ne samo u Zagrebačkoj nadbiskupiji, već i na terenu, situacija nije jednaka. Nigde u Hrvatskoj u poslednjih dvadeset osam godina ne možete službeno od političara čuti nijednu pozitivnu reč o NDH, niti o ustaškom režimu. Ne verujem da će i jedan nadbiskup ili službeno telo veličati ustaštvo. Ali ono što se događa jeste relativizacija zločina. Najčešće se u istoj rečenici obavezno spomenu "i ustaški i komunistički zločini", pa onda "totalitarizam". Stepinac je često tokom rata osuđivao zločine i govorio o Jasenovcu, kritikovao je odnos prema nekim događanjima, ali nikada nije javno osudio ustaški pokret, ili prozvao sveštenike koji su podržavali ustašku ideologiju. Tako i sada nadbiskup Bozanić osuđuje neke događaje, ali izostavlja da kaže koga osuđuje. Još spornije je što je predsednik Sabora dva dana posle Bozanića govorio o Aušvicu i hrvatskim pravednicima među narodima, kao i o Srebrenici i Vukovaru, ali nijednom rečju nije spomenuo NDH i Jasenovac. Službeno nećete čuti od njih kritike, ali bojim se onoga što veliki broj sveštenika intimno misli o tom periodu i sistemu. I nekako se uvek prisetim tih događaja početkom četrdesetih godina, kada crkva nije osudila ni jedno, ni drugo zlo, već je rekla da će radije uzeti ono zlo koje je Hrvatima donelo državu i manje je od komunističkog zla - naglašava Klasić. Njegov stav deli i verski analitičar Vladimir Dimitrijević, koji navodi da se odnos hrvatskog biskupata prema Jasenovcu najbolje očitava u nastupu kardinala Bozanića iz 2009. godine.

Mi se ispričavamo

- Bozanić je tada istakao da on i njegovi sveštenici nisu došli da se izvinjavaju ili opravdavaju. Razlog njihovog obilaska Jasenovca bio je da se još jednom od strane rimokatolika ukaže kako su oni zapravo žrtve. Po Bozaniću ispada gora vlast Kraljevine Jugoslavije nego NDH. Kako je u Jasenovcu 2009. rekao: "Dovoljno je zločinaca pokazalo što može bezumnost i nečovječnost". Nisu u pitanju samo strahote represivnih sistema i vođstva Kraljevine Jugoslavije. Niti težnje i strahote Ante Pavelića i ustaša." Dakle, po njima prva Jugoslavija je imala represivan sistem i strahote koje su slične NDH-aziji Pavelića i njegovih ustaša - kaže Dimitrijević za "Ekspres".
Zanimljivo je da je Josip Bozanić nedavno na obeležavanju Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, koji je organizovala Katolička crkva ispred zagrebačke katedrale, rekao da je ustaški logor u Jasenovcu najstrašnije stratiše Jevreja, Srba, Roma i Hrvata u NDH. Kako su pisali hrvatski mediji, kardinal je izašao u javnost a da se nije konsultovao s vrhom Katoličke crkve, a njegov govor nije slušao nijedan zvaničnik iz jevrejske zajednice. Nekoliko visoko pozicioniranih ljudi na Kaptolu istaklo je da je zagrebački nadbiskup održao takav govor na podsticaj Rima, ali ne da bi spasao svoju poziciju u katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, već kako bi osigurao neku značajniju funkciju u Vatikanu.

Kako navodi istoričar Klasić, postoje brojne spekulacije o kritikama Vatikana na račun hrvatskih biskupa.

- Tako se spekuliše i oko ovog poslednjeg istupa Bozanića, gde se postavlja pitanje da li je to neko sa strane podstakao. Tako vam je isto i sa političarima. Kada čujete da oni jasno i glasno osuđuju Holokaust, onda saznate da je baš tih dana bio neko iz Vašingtona. Još jedna stvar je bitna, a to je da papa Franja osnovao Međunarodnu komisiju o Stepincu. To ukazuje na činjenicu da on nije u potpunosti verovao svojim sveštenicima i istoričarima na terenu - zaključuje Klasić.
Verovao papa ili ne u jednu ili drugu istinu o Stepincu, u Hrvatskoj se u crkvenim prostorima predstavljaju revizionističke knjige, među kojima i ona o Maksu Luburiću, puštaju filmovi i održavaju predavanja, služe mise za Pavelića, a neki od sveštenika aktivno učestvuju u procesu revizionizma i pokušavaju da umanje razmere zločina i negiraju genocid koji je počinila NDH. Mnogo toga je tu sporno kod Hrvata da bi se priča o ustaškim zločinima svela na Alojzija Stepinca i papino zalaganje da udruženi pravoslavci i katolici dođu barem do nekakve zajedničke istine o jednom jedinom kardinalu ustaškog režima.

Katolički sveštenik: Jasenovac je jugokomunistička laž

Jedan od najzagriženijih apologeta NDH Stjepan Razum katolički je sveštenik i šef Matičnog ureda Zagrebačke nadbiskupije. Razum kao član i predsednik Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac godinama pokušava da uveri hrvatsku javnost u to da je Jasenovac bio komunistički logor nakon Drugog svetskog rata, a za "Ekspres" ponavlja da ne postoji ni jedan jedini dokaz o masovnim ubijanjima Srba, Jevreja i Roma u tom ozloglašenom kampu.

- Kažete da je istorijska činjenica da je u logoru Jasenovac stradalo na stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma. Kad me pitate na čemu zasnivam tvrdnje da nema dokaza o masovnim ubijanjima u ratnom logoru Jasenovac, onda vam uzvraćam protivpitanjem: na čemu vi temeljite tvrdnju da je u ratnom logoru Jasenovac stradalo na stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma? Gde su vam dokazi? Polazite od pogrešne pretpostavke, a to je nametnuta jugokomunistička laž, pa onda donosite i pogrešne zaključke. Dakle, da vam odgovorim kratko i jasno: svoje tvrdnje o ratnom logoru Jasenovac temeljim na nedostatku dokaza o masovnim ubijanjima. Da je tih masovnih ubijanja bilo, zasigurno bi bilo i mnoštvo njegovih dokaza. Bogu hvala da nema dokaza, a samim tim i da nije bilo masovnih ubijanja. To je bolje i za hrvatski narod, ali i za srpski narod, jer bolje je ne stradati nego stradati.

Koliko katoličkih sveštenika u Hrvatskoj deli takav Vaš stav?

- O tome nemam tačan podatak, jer nisam obavio nikakvo istraživanje u tom pogledu. Ali tokom proteklih godina do sada nisam sreo nijednoga sveštenika koji bi mi prigovorio. Upravo suprotno, ko god prati moj rad i moje pisanje o jasenovačkoj istini i mitu, podržava me i podstiče na istrajnost.

Po Vama je Stepinac svetac?

- Alojzije Stepinac je svetost očitovao u svom duhovnom životu, u socijalnom i karitativnom zauzimanju, u zdravom nacionalizmu, a posebno u trpljenju. Blaženi Stepinac bio je sretan što je hrvatski narod nakon mnogo vekova ponovo uspostavio vlastitu državu 1941. godine. Ali ND Hrvatska nije uspela nadživeti kraj rata, jer su svetski državnici odlučili drugačije. Blaženi Stepinac je u ratno doba predstavljao junačke kreposti, zauzimajući se za ugrožene i progonjene, a suprotstavljajući se, koliko je to bilo mudro, da ne bude kontraproduktivno, nepravednim odlukama i potezima tadašnje vlasti.

Takve vaše tvrdnje zvuče kao opasni revizionizam. Koliko je revizija istorije opasna za naša dva naroda?

- Sam pojam revizije je pozitivan, kako u državnom (novčanom) poslu, tako i u istorijskom i svakom drugom naučnom radu. Revizija je dobrodošla stvarnost, jer se njome ispravljaju nanesene nepravde. Zbog toga niko ne bi trebalo da bude zabrinut, osim onih koji su nepravde izazvali i ubiru njihove plodove. A to su kriminalci. Dakle, revizija nije opasna, naprotiv, poželjna je stvarnost, kojoj bi trebalo da se raduju oba naša naroda, jer će na videlo isplivati istina. A Isus Hrist, Gospod naš, rekao je da će nas istina osloboditi. Ako su naša dva naroda, hrvatski i srpski, hrišćanski, onda bi trebalo da se radujemo reviziji i traganju za istinom i zbog ove verske istine.