ZAOKRET U JEDNOSMERNOJ ULICI

Pomalo izokola, bez preterane pompe i vatrometa, Vašington konačno pokazuje partnerstvo Srbiji. Spremnost na razgovor, ne suvoparni ultimatum na koji smo očigledno već oguglali. Prepuštanje dogovora Beogradu i Prištini, bez toga da nam nacrtaju ko smo i gde smo, pokazuje ono najrealnije - ekonomski i geostrateški interes. Tu nema i ne treba da bude nikakve dileme. Poenta je da se interesi poklapaju

Godina je počela burno. Ves Mičel, novi američki čovek zadužen za Balkan, došao je čak do Beograda da nam sve saspe u brk. U stakato stilu nam je poručio - formiranje kosovske vojske je skroz ok. Vašington to podržava. Niko nema pravo veta. Delovalo je da počinje paklena godina. A onda, kao i posle svake bure, došla je sparina iz koje je kao u nekoj fatamorgani, ničim izazvano, isplivao sada već legendarni spot Ambasade SAD u Beogradu. Poručiše nam: Vi ste svet! Počeše da evociraju memoris, da nam saopštavaju kako smo super i kako nas oni, eto, cene. Uvidevši na šta smo najslabiji, apostrofirali su Teslu, Pupina, Andrića... Priznali su nam prirodne lepote i sve ono čime se godinama i vekovima dičimo, a ne čuvamo. Priznaše nam da postojimo. Uvrstiše nas u porodicu svetskih zemalja. Vodvilj. Ekstaza. Katarza.

A onda umesto očekivano hladnog tuša usledilo je nešto još neverovatnije. Jer nesreća nikada ne ide sama. Usledila je praksa koja u potpunosti prati najavljeni zaokret politike SAD prema Srbiji?! Izjava koja potvrđuje predviđanje onih pojedinaca koji su izjavili da nam SAD već neko vreme šalju signal - spremnost za razgovor i dogovor o zajedničkom imenitelju. Jedinog koji ima smisla u današnjem svetu i poretku - interes.

Naime, kada predsedniku Aleksandru Vučiću prošle sedmice u posetu prvo dođe američki ministar trgovine Vilbur Ros, a svega par dana kasnije i republikanski senator i predsedavajući Odbora za unutrašnju bezbednost Ron Džonson, to ne može biti slučajno. Posebno kada je i jednog i drugog mediji opisuju kao osobe bliske Trampu. Prvi je došao da se potpiše strateški sporazum o infrastrukturi. Naoko obično, ništa konkretno. Za političke fanatike - dosadno. Međutim, kada se podsetimo da takve sporazume imamo i sa Kinom, Rusijom i Azerbejdžanom, ravnoteža uticaja, pa čak i pretenzije, nameću se kao logičan odgovor. Međutim, drugi čin počinje tek kada na proscenijum stupa Ron Džonson, u plavom odelu i kaže: Kada je reč o Kosovu i nepromenjivosti granica na Balkanu, SAD nisu postavile crvene linije kao Nemačka?!

Poslastica za optimiste, koji su jedva dočekali da kažu onu žensku „jesam ti lepo rekla“, a malo veća muka za pesimiste, koji ipak čvrsto ostaju pri svom stavu da nam je Vašington kruti neprijatelj koji se krije iza lepih reči i malo pažnje. Istina je negde na pola, reći će oni realističniji. I verovatno su u pravu. Pomalo izokola, bez preterane pompe i vatrometa, Vašington konačno pokazuje partnerstvo Srbiji. Recept prepisan iz Moskve i Pekinga. Samo lišeno emocija. Spremnost na razgovor, ne suvoparni ultimatum na koji smo očigledno već oguglali. Ipak, ti prizemniji će apostrofirati i ono najvažnije. Mekoća u povlačenju granica. Prepuštanje dogovora Beogradu i Prištini, bez da nam nacrtaju ko smo i gde smo, jer i Kinezi su odavno rekli da je bolje naučiti čoveka da peca nego mu svaki dan poklanjati ribu, pokazuje ono najrealnije - ekonomski i geostrateški interes. Tu nema i ne treba da bude nikakve dileme. Kroz vekove i istoriju, naučno posmatrano, Amerikanci su Srbiji više bili partneri nego neprijatelji. Caka je bila samo u tajmingu i taktu. Poenta je da se interesi poklapaju.

Pitanje je samo da li smo spremni da se ukrcamo na voz. Direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić kaže da nam je ovaj poslednji...

- Sada je jako povoljan momenat za ostvarivanje realnog kompromisa u vezi s budućim statusom Kosova, imajući u vidu promene na američkom spoljnopolitičkom planu. U novoj strategiji nacionalne bezbednosti SAD navodi se da je njihova vodeća ideja „principijelni realizam“. To je potpuno suprotan koncept od „funkcionalne multilateralnosti“ koju je zastupao Barak Obama. Sada se prepoznaje da glavnu ulogu u međunarodnim odnosima imaju suverene države. To znači da Amerika pridaje manji značaj multilateralnim institucijama i njihovoj ulozi i daje prednost suverenim akterima da reše međusobne probleme. Svidelo se to Srbiji ili ne, SAD na pitanje Kosova gledaju kroz odnos suverene države Kosovo i suverene države Srbije. A zašto je bitno da se, ako je moguće, rešenje postigne u što kraćem roku? Zato što u SAD idu jako bitni „mid-term elections“, odnosno menja se ceo donji dom Kongresa i jedna trećina Senata. I tamo je mrtva trka. Republikancima, pogotovo krilu oko Trampa, treba dobra politička pobeda i da dokažu da novi princip ima uporišta. To bi im pomoglo na izborima. Takođe, ne bi bilo loše da se to desi pred austrijskim predsedavanjem EU, jer od januara Rumunija preuzima kormilo. Austrija je mnogo stabilnija iako je priznala nezavisnost Kosova - naglašava Milićeva.

PLJUNI I ZAPEVAJ...

Nije toliko često da se u američkoj spoljnoj politici dogodi nešto takvo kao zaokret. Nije uobičajeno, ali nije stvar bez presedana. Ako načinimo tek ovlaš istorijski pregled, jasno je da su SAD u jednom periodu prošle put od zemlje koja je bila u potpunosti izolacionistički nastrojena do toga da je postala ozbiljna intervencionistička sila. I to u relativno kratkom razdoblju od sredine tridesetih godina prošlog veka do početka Drugog svetskog rata. Nije zgodno za poređenje, čak ni primereno, porediti sadašnji trenutak sa pomenutim periodom, ali ovakva konstatacija služi tek kao argument da spoljna politika nije nešto što je munjom u kamenu zapisano i što nije naposletku definisano interesom, koji je prirodno podložan konstantnom redefinisanju.

Da su se zaokreti u američkoj politici prema Balkanu dešavali i ranije, osetili smo na sopstvenoj koži. Naime, poslednji najupečatljiviji zaokret desio se 1991. godine. Tada je Vašington prvo stao na stranu opstanka Jugoslavije, da bi ubrzo nakon eskalacije sukoba podržao secesiju bivših republika i dobrano se upleo u dešavanja.

Upravo na to podseća i bivši dopisnik „Politike“ iz Vašingtona Milan Mišić, koji kaže da se slična stvar dešava i danas.

- Ono što se do danas nije promenilo je to da SAD podržavaju nezavisnost Kosova, smatraju da je njegova secesija poslednji čin raspada Jugoslavije i uvereni su da je to bolje rešenje za dugoročnu stabilnost Balkana. Međutim, postoje i bitne promene. Jedna je da u Stejt departmentu više ne sedi većina ljudi koji su se u Klintonovoj eri bavili našim regionom. Došli su novi političari spremni da razmišljaju na drugačiji način. Suština je u tome da su Amerikanci spremni da prihvate ono o čemu se mi dogovorimo. Za razliku od Nemačke, ne protive se kompromisu koji bi podrazumevao korekcije granica. Amerika može da utiče na politiku u Prištini, ali neće nametati rešenje. Zapadni Balkan nije u primarnom fokusu administracije u Vašingtonu. Tamo se za manje od dva meseca održavaju međuizbori. Postoje veliki izgledi da će predstavnički dom koji odlučuje o eventualnom pokretanju opoziva predsednika možda preći u ruke demokrata i da će oni obezbediti većinu u Senatu - navodi Mišić.

Činjenica je da je američka spoljna politika zacrtana još početkom 20. veka. Činjenica je da se ona ne menja u skladu sa kratkoročnim okolnostima. Ali činjenica je i da svako pravilo ima svoj izuzetak. Naravno, samo ako se i to iskakanje uklapa u širu sliku. Sliku „Amerika sebi i za sebe“. Slikovito rečeno, i EKG linija sa dovoljne udaljenosti izgleda potpuno ravno. U tom smislu je jasno. Amerikanci su prepoznali lakše, brže i bolje ostvarenje svog interesa, zauzimanja neutralnije pozicije po pitanju već kidnapovanog Kosova, koje kao talac čami i čeka otkupninu. Ta neutralnija pozicija pod parolom „dogovorite se, mi verifikujemo i podržavamo“ imaće međunarodno-pravni legitimitet i humaniji alibi. Do garancija i preuzimanja odgovornosti još nismo dobacili.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...