MOJ ŽIVOT U OVIM GODINAMA JE ČUDO

Kada vam Branka Veselinović nasmejana otvori vrata i kaže da će se za petnaest minuta spremiti i našminkati za intervju, definitivno shvatite da nije nikakva „gnjavaža u životu doživeti stotu". Šta je jedan vek? Veliki kofer pun uspomena ili manja putna torba koja je uvek spremna da proživi još jedan dan onako kako samo vi hoćete. Na zidovima Brančinog stana dovoljno je uspomena za kofer, ali osmeh govori da je tu negde i putna torba.

Dobro jutro, jeste li Vi zaboravili da mi dolazimo?

- Ma kakvi, samo uđite i nemojte da me pitate kako sam. Odlično sam. Pišem, dišem, slikam, evo sad ću se malo spremiti. Sinoć sam se kasno vratila, ali nisam umorna zato što ne volim da budem umorna. Čim otvorim oči, radim gimnastiku i posle toga sam spremna za nove poslove. Obožavam kad mi dođu novinari. Ne stidim se ni svojih godina ni svog izgleda.

Od Vaše prve predstave „Karlova tetka" prošlo je skoro 80 godina.

- Ja ne verujem da je prošlo toliko godina. Moja dobra drugarica Desanka Maksimović je jednom rekla: „Daj vam bože moje godine, ja vaše više neću moći". Znate, lepo se živi i sa sto godina. Imala sam ispunjen život, mnogo ljubavi, pažnje, smeha... Obožavala sam svog muža, pozorište i decu. Imala sam 700 lutaka u vitrinama. Meni lutkarstvo nije samo lutkarstvo, meni je to bio neki hram ljubavi prema pozorištu. Čak sam u Jugoslovenskom dramskom u jednom času igrala stogodišnju staricu i, nažalost, pala. Ali nisu krive godine, nego jedan stoličica. Kad su me iznosili, svi su me bodrili sa „Branka, ne daj se!". Pa i ne dam se. Uživam u svakom danu, obožavam kad imam goste, drago mi je kad me se ljudi sete, evo kao vi sada. Znate, moj osmeh je s vremenom postao moj znak. Ljudi jednostavno nisu želeli da me vide drugačiju. Samo nasmejanu. Ja sam širila tu vedrinu i kad nije bilo razloga da budem vedra. Zbog toga me je često i Tito pozivao kada su mu dolazili glumci. Ja sigurno nisam bila najveća glumica na ovim prostorima, ali ljudi su me voleli, i meni je to bilo dovoljno.

Da li je nekad bilo lakše baviti se glumom, da li se bolje živelo od glumačke plate?

- Pa ne znam, meni se ponekad čini da je sve bilo lakše. Možda zato što smo bili mlađi. U svakom slučaju, nisu ni ta vremena bila za rasipanje, ali se moglo nešto uštedeti. Nisam nezadovoljna svojom penzijom, ali mi nije uvek lako da sastavim dva kraja. Čim iskrsnu neki neplanirani troškovi, odmah brinem kako ću platiti struju.

Šta mislite o današnjim predstavama i glumcima?

- Pitanje je kako ljudi režiraju, ima temperamentnih reditelja i zanimljivih predstava. Mada imam utisak da zbog televizije ljudi danas manje idu u bioskop i pozorište. Ja sam već sa 16 i po godina bila na Akademiji, koja se zvala Škola pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Već u osamnaestoj sam bila glumica. Na drugoj godini već sam dobila ulogu u Novom Sadu. Međutim, tada su mladi ljudi morali mnogo da se dokazuju da bi dobili ulogu. Danas je to, čini mi se, lakše jer tu je i televizija, ima mnogo više predstava. Imala sam prilike da vidim mnogo talentovanih mladih ljudi i nadam se da će oni dobiti šansu koju zaslužuju.

Rođeni ste u Bečeju, u porodici koja je volela pozorište, jedini ste poliglota među glumcima, slikate, pišete pesme...

- Znate, nije dovoljno samo da budete talentovani za nešto, morate mnogo da radite na sebi, i tu ne postoji radni vek. Ja sam imala sreće da celog života radim ono što volim, i zato mi nikada nije bilo teško. Nikad se nisam umorila, zasitila. I dana radim. Putovala sam po celoj Jugoslaviji, igrala i za decu, govorim nekoliko jezika, prevodila sam, dve godine sam bila u ruskom zavodu u Beogradu. Ako učiš jezike i imaš i oca i majku koji su talentovani za jezike, a u kući se još svira klavir, imaš sve preduslove da bude srećan. U mojoj roditeljskoj kući je bilo sedmoro dece. Svi smo se školovali, svi smo pevali u horovima. Odrastali smo u ljubavi i pažnji. Preci po majci Jovanki bili su sveštenici i vladike u Vojvodini, a otac Aleksandar bio je poreklom Hercegovac. Možda su ti geni presudni za ovih mojih sto godina. Moja majka je imala člansku kartu Crvenog krsta, i mi smo od malih nogu naučili da pomažemo. Ja sam na Sajmu imala Humani štand Branke i Mlađe Veselinovića, gde su se sakupljale pare za škole, bolesne i stvari za Crveni krst.

Da li postoji neka uloga koju ste želeli da igrate, ali je nikada niste odigrali?

- Toliko sam se naigrala da nikada nisam bila željna uloga. Igrala sam i Majku Hrabrost, i Nušića, i ruske komade, toliko mnogo sam igrala i tolike nagrade podobijala. Nikada nisam odbila nagradu i nije mi jasno zašto to neki umetnici rade.

Bili ste deo ekipe glumaca koji su radili „Veselo veče", jednu od najslušanijih radio-emisija.

- To je bila fantastična emisija. Ne možete da zamislite koliko smo bili popularni. Nije bilo televizije, i ulice su bile prazne kad je počinjalo „Veselo veče". Tu su bili Čkalja, Mija Aleksić, popularni pevači... Obilazili smo gradove i gostovali na stadionima, koji su bili dupke puni. Kada se toga setim, shvatim da sam ja u stvari imala do besvesti ispunjen život. Nećete verovati, ali ja bih opet mogla da zaigram pred publikom. Hoću da kažem, moj život u ovim godinama je čudo.

A u kojim ulogama ste se najbolje pronalazili, s obzirom na to da ste samo u JDP-u odigrali 40 predstava?

- Imam utisak kao da sam celog života bila komičarka, da sam zasmejavala ljude. A nisam. Igrala sam i u dramama, ali obrni-okreni opet bih završila u komedijama. I nije mi krivo. Pamtim kao izuzetno lep period vreme kada sam u Americi provela šest meseci u jednom univerzitetskom pozorištu i sa suprugom glumila u Brehtovoj drami „Majka Hrabrost". Lepo je videti ljude kad izlaze nasmejani iz pozorišta. Uvek sam mislila da je božji blagoslov razveseliti ljude, a pogotovo decu. Nema ničeg lepšeg od dečjeg osmeha. Verujem da je ostavština mog detinjstva i mladosti ta potreba da ljudima donosim radost, da ih nasmejem. Život doživljavam kao scene dubokih istina, radosti, tuge, a gluma je kao lanac u kojem je svaka karika sazdana od davanja. Možemo davati samo ako volimo. Jedno od priznanja koje sam dobila je ključ grada Novog Sada, a ljudi u Vojvodini kažu da onaj ko ima ključ Novog Sada, taj može da otključa svako srce.

Vaša lutka i Vi obišli ste ceo svet. Pomagali ste mnogim mališanima da se iškoluju, na hiljade njih ste obradovali i nasmejali. Jesu li deca možda bila važnija i od pozorišta?

- Deca su uvek najvažnija, ona pokreću svet. Mlađa i ja nismo imali svoju decu i zato smo se posvetili tuđoj deci. Mnogi od njih nisu imali nikoga, neki su imali sve, a ipak su bili usamljeni. Znate, s godinama shvatite da je nemoć u stvari najveći hendikep. S godinama sam shvatila da su stari ljudi podjednako nemoćni kao i deca ako nisu okruženi ljubavlju i pažnjom. E sad, možda je nekome čudno da ja sa sto godina želim da pomognem starim osobama, ali ja ću to činiti dokle god imam snage da se krećem. Jednostavno, ja imam dovoljno energije i optimizma da im izmamim osmeh, i to je dovoljno. Ima dana kada je dovoljan samo osmeh da se opet osetite živim. Uostalom, to je zadatak svakog glumca, da vas prodrma, nasmeje, pa i rastuži ako treba. Sve je bolje od apatije i bezvoljnosti.

Kad Vas čovek sluša, pomislio bi da je za stoti rođendan dovoljan samo osmeh. Mora da ima još nešto, zar ne?

- Ima, naravno. Nemojte mnogo pušiti, piti, radite obavezno gimnastiku, štedite pare, volite i uvek nađite nešto što možete nekome pokloniti. I nikada ne govorite teške reči jer one su tako depresivne.

A kada biste ušli za trenutak u vremeplov i našli se ponovo na početku, da li biste ipak nešto promenili ili preskočili?

- Taman posla! Želela bih da mi se ceo život identično ponovi. Pozorište, moje uloge, smeh publike, život sa Mlađom... Baš svaki trenutak, evo i ovaj dan koji ste mi ulepšali razgovorom.

Mlađa je dobio zadatak da bude glumac

Vaš suprug Mlađa je u stvari bio oficir?

- Neko je napravio program raznih profesija i, naravno, vojna lica i mi s njima bili smo u pozorištu kad su kandidati došli da se takmiče u recitovanju. Mlađa je dobio toliko pohvala da ga je Bojan Stupica pitao kako se zove. „Ti nećeš više biti oficir, ti ćeš biti glumac." Prošlo je nekoliko meseci dok su uspeli da ga skinu, čak smo u jednom trenutku imali i prijem kod Tita jer je on voleo glumce. A ja govorim ruski jer je moja sestra bila udata za ruskog grofa. Tata je predavao nemački i francuski i bio u Matici srpskoj. Kod nas u kući se govorio mađarski.

 Često plačem zbog Mire Stupice

Vaša kuma je bila Mira Stupica, ona Vas je upoznala s Mlađom.

- Pripremali smo predstavu u kojoj smo Mlađa i ja igrali ljubavni par. Mlađa je igrao Bepu Pulentu, a ja Ursulu. Probali smo u dramskoj sali na mestu gade je nekada bila crkva. Danas je tu Bajlonijeva pijaca. Na probama je Mira Stupica primetila kako se Mlađa i ja uverljivo grlimo. Pitala ga je da li ima devojku, i on je rekao da nema. Rekla je da bi bilo lepo da budemo par i privatno, a ne samo na sceni. Nama je to tada bilo smešno, ali nakon nekoliko meseci smo počeli da se zabavljamo i venčali smo se 1948. Mira i ja smo bile veoma bliske i ne mogu da je prežalim. U jednom času mi je rekla da nema za čim da žali jer je imala lepu pozorišnu karijeru, tri braka, obišla je ceo svet. Ali na kraju se potpuno zatvorila u sebe, nije čak ni televiziju gledala, malo je čitala. Ja ne želim da se tako osamim. Svakog dana nađem sebi neki zadatak.