Кnjiževno popodne u Sjenici

Ponudu nisam mogao da odbijem. Novopazarski TV reporter Ramiz Etemović mi je sredinom 2013. godine predložio da obiđemo neko mesto na Pešteru i tom prilikom snimi prilog o meni.

Predložio sam mu da skoknemo autom do sela Baljen, u kojem sam se pre pola veka sreo sa tada najstarijim Jugoslovenom Alijom Suljevićem, koji je krckao 135. godinu života. Tako i uradismo. Jer, pošteno da kažem, nerviraju me kolege koje ovih dana na sva zvona pišu i govore o nekom Bolivijcu od 123 godine, za koga kažu da je najstariji čovek na našoj planeti ikad (ja bih rekao od pamtiveka). Ipak, ne zameram im, to su mladi ljudi, ne pamte oni Azerbejdžanca Širalija Muslimova, koji je septembra 1973. umro u svojoj 168. godini! I Ginisova knjiga rekorda i „Nacionalna geografija“ priznali su mu 1805. kao godinu rođenja.

Iskoristismo priliku da na Melajskom polju siđemo u bunar koji je poznati pisac Ćamil Sijarić (1913-1989) opisao u jednoj od svojih najuspelijih pripovedaka.

U Novom Pazaru me sačekala moja starija sestra sa lepim utiscima sa letovanja u Turskoj. Upoznala je tada neke ljude iz Šapca koji su joj pričali o strahovitom masakru više od 1.300 Srba u crkvi u Glini, u Hrvatskoj, za vreme Drugog svetskog rata.

-Mi u školi nismo učili mnogo o zverstvima ustaša izuzimajući Jasenovac, ali smo sve znali o zločinima četnika -
reče ona. Odgovorim joj da nismo znali ni za ustašku nameru koju su oni držali u tajnosti da posle Srba pokolju i muslimane, pa su u tu svrhu pripremili i stihove: „Nema krsta kod tri prsta, niti vere ko guzicu pere“. Zet Mesud Pučić mi potom pokaza sjenički „Zbornik“, neko staro izdanje, sa intervjuom koji je Ćamil Sijarić dao književniku Muratu Baltiću. Ono što sam pročitao samo je potvrdilo da i dalje više verujem Meši Selimoviću, članu posleratne državne komisije koja je zaključila da je u Jasenovcu stradalo oko 700.000 Srba, Roma, Jevreja, slobodoumnih Hrvata i muslimana, nego dr Franji Tuđmanu koji spominje cifru od oko 80.000 nedužnih žrtava.

Povezane vesti - Brankova Magdalena

Još krajem pedesetih godina Sijarić je pričao Grozdani Olujić kako je kao dopisnik Tanjuga 1. maja 1945. godine ušao među prvima u jasenovački pakao, pošto su ustaše sedam dana ranije zakatančile mesto strave i užasa. Pomenuo joj je reku Savu koja tu na jednoj okuci, kod Jasenovca, nije mogla da teče od hiljade leševa koji su plutali po površini reke.

Uzeh „Zbornik“ i pročitah Ćamilovo sećanje na taj prvomajski silazak u pakao i na knjigu koju je o tome napisao i objavio tek 1983. godine. Ni o tome se ne zna u javnosti mnogo.

„Mogu reći da sam počeo da pišem već istog dana kad sam ušao u taj logor. To je knjiga o zlu, o pokolju koji su ustaše tamo izvršile. Mogu reći i to da niko nije vidio taj karnaž kao što sam ga ja vidio. Bilo je to ovako: ustaše su zapalile i taj logor i gradić Jasenovac i stale da se povlače uz Savu prema Zagrebu, a naše ih vojske gonile. Bili su to poslednji dani aprila, a već 9. maja biće oslobođen i Zagreb. Ja sam bio dopisnik Tanjuga. Uzeo sam nekoliko vojnika i sa njima ušao u logor; nisu ti vojnici mogli da gledaju užas na koji smo nailazili, i ja sam na kraju ostao sam. Nailazim na stope koje je krvnik za sobom ostavio, a to su ognjišta, velika kao seosko gumno. Na tim ognjištima, pred sam svoj bijeg, spaljivali su odjeću, obuću zatočenika, i njih same, tako da su oko tih ognjišta ležale nedogorjele ljudske ruke i noge.

Pošao sam dalje i naišao na jezerce u logoru. Bilo je puno muških i ženskih lješeva pa vidim nečije gole materinske grudi i grudi mladih žena, vidim starce i mlade ljude, a to sve jedno uz drugo ili jedno na drugome, jer klali su i sjekli prije nego što bi ih u vodu bacili. Ono nad čim sam se skamenio bio je dječji siperčić, ona krpica koju majke vežu djeci na prsa da se pri jelu ne umusaju. Nije potonuo taj siperčić, ležao je na vodi. Na njemu koncem izvezeni puž i jež, puž za konac vodi ježa. Dječje tijelo je negdje dolje u vodi, pod leševima... Sa tri strane logor je opasan debelim zidom, sa puškarnicama, a sa četvrte strane je Sava; proljeće je pa je nadošla i mutna. Prilazim obali i šta vidim: sve tamo do polovine Save, do matice, leševi! Neki su na vodi, a drugi potonuli pa im se vidi samo glava, leđa, ruka, noga. Neki stoje u vodi kao da su živi. Nekima su ruke svezane, drugima o vrat privezano željezo da potonu. Neki su poklani, vidi im se ispod grla sjekotina noža... Svezani su u žicu po četvorica, po sedmorica i tako ih svezane voda odnosi... Gore nad njima viju se rojevi muha, padaju po njima i neka tijela su sasvim crna od muha.

Pošao sam dalje obalom i opet ista slika. U vodi goli leševi, goli ljudi i žene. Zatvorene ili gore u nebo zagledane mrtve oči. Napisao sam knjigu o tome što sam svojim očima vidio, a taj užas vidio sam prvi, jer sam prvi ušao u logor kad je Jasenovac oslobođen“, pričao je Sijarić piscu Muratu Baltiću.

Ćamil, ah Ćamil, mudri Ćamil, školski drug mog oca još iz vremena Velike medrese kralja Aleksandra u Skoplju tridesetih godina prošlog veka, kada su im profesori bili Vido Latković, Pero Slijepčević, Anica Savić Rebac... Jednom davno zakucao sam na vrata njegovog stana u Sarajevu, mislim da to beše Ulica Vase Miskina 2. Imao sam nameru da od njega ištem pomoć za saradnju u sarajevskom listu „Oslobođenje“. Ćamil je bio prehlađen i samo je odškrinuo ulazna vrata. Glava mu je virila iz velikog šala obmotanog oko njegovog vrata. Oči su mu bile suzne, a lice zajapureno. Izvinio se što ne može da me uvede u stan kad je čuo čiji sam sin, jer je bolestan. Primio je 1955. godine u Sarajevu prvu nagradu za roman „Bihorci“ u iznosu od milion tadašnjih dinara, u vreme kada su moji roditelji kupili kuću u Novom Pazaru za 550.000!

Povezane vesti - Njegova smrt nije imala ime

Prelistavam sjenički „Zbornik“ i čitam odlomke razgovora o književnim večerima. Maštao sam da i ja održim književno veče, kad jednom budem napisao roman, u biblioteci „Dositej Obradović“ u Novom Pazaru. Roman „Opevana budala“ sam napisao, a 2001. godine ga beogradski „Triptih“ i objavio. Ali književno veče nisam mogao da održim u pazarskoj biblioteci, jer sam bio nekome nepoželjan, nepodoban, ne znam ni ja sam pravi razlog. Ne daju mi da budem tamo odakle davno tri godine, uz veliko razumevanje bibliotekarke Mare Stojanović, nisam izbivao. Posle mi rekoše drugovi biće promocije „Budale“ u sali nekakvog Demokratskog foruma. Nisu prošla ni dva dana kad mi „drugovi“ rekoše da ni tamo nisam podoban. Zašto? Paaa, postavljaće neki ljudi pitanja. Кoja pitanja? Nije bilo odgovora.

Umesto toga, majka Vlade Đuričića, tadašnjeg direktora „Mokranjčevih svečanosti“ u Negotinu, inicirala je promociju u tom gradu. I tako ja umesto u Novom Pazaru, obretoh se u Negotinu.

A Ćamil, kakve je sve promocije on imao. Mnoge, svakakve, normalne i nenormalne, čudne i neshvatljive. O jednom takvom književnom popodnevu u Sjenici pisao je pesnik Ismet Rebronja, koji je tom prilikom bio i voditelj, u monografiji o Ćamilu. Ali, ono što je Sijarić kazivao Baltiću je nešto drugo.

„Da vam ispričam kakav je bio moj književni nastup u Sjenici.

Puna je sala publike. Ja čitam, ljudi slušaju. Bio sam oko polovine teksta, kad eto jednoga. Seljak je, sjeda na prazno mjesto do svog poznanika. Prekidam čitanje, gledam toga čovjeka. Vidim da se zbunio, da nije došao da čuje književnika neko da neke svoje stvari svrši u opštini, pa pobrkao vrata i našao se tu gdje nije htio. Onoga do sebe pita glasno: ’Кako ste svi tamo u Tuzinju. To stoke kako vam je?’ Vidim ja da je moje čitanje propalo, pa se i sam
uključujem u razgovor. Pitam: ’Кako je Lato u Tuzinju, je li živ Lato?’ Onaj iz Tuzinja čudi se otkud ja znam za Lata, a ja ne prekidam, nastavljam: ’Кako je Latovica, njoj je ime Mejruša; kako su svi u kući? Znam da je Кimeta umrla’. A on će: ’Кoji bi ti te znaš za Кimetu i Mejrušu?’ ’Ja bih jedan iz Sarajeva.’ ’Čak u Sarajevu znaš za ovamo, ne kazuješ koji si.’ Кad je moje propalo, ja prihvatam njihovo. ’Ima li iko živ od Ahmetovija?’ ’Кojega Ahmeta?’ ’Ahmeta iz Dujaka. Imao je tri sina i jednu kćer.’ ’Sve pogađaš, a čak si iz Sarajeva; fala ti što pitaš za nas ovamo.

Ahmet i njegov najstariji sin Arif su umrli, a Mika se udala negdje kod Pazara, za nju ti ne umijemo ništa kazati, a najmlađega Zaima viđam, on je dobro, i na kući je dobro. Sve ti znaš: vidio sam ja čim sam ušao da si ti jedan babadžan. Baš lijepo razgovaramo, a bio sam pošao u opštinu, pa pobrkah vrata.’ Ja vidim da naš razgovor publika bolje prima nego moje čitanje i nastavljam i žalim se na ljetinu: ’Ništa oko Sarajeva nije rodilo, ubila suša.’ ’Ne brinem se ja za Bosnu, babadžane; Bosna je jaka i kad joj ne rodi – što se kaže: Bosna ponosna, no je nama što kod nas nije rodilo i svu ćemo zimu, babadžane, puhati u praznu pesnicu, što se kaže.’ Umiješao se još poneko u razgovor i bilo je zanimljivije nego da sam čitao svoju pripovijetku“, ispričao je Sijarić.

Povezane vesti - Izgubljeno u nemaru

Radoznao Murat Baltić nije izdržao a da Ćamila ne upita odakle zna za imena ljudi koje je spominjao u razgovoru sa zalutalim posetiocem književnog popodneva.

„Moja tetka bila je udata za Ahmeta Gracu iz Dujaka, a Mejruša i Кimeta su moje bratučede, otud znam za njih. One su Albanke iz Dolića. Кad sam bio dijete, stric me je dao ujacima i tetkama u Doliće da me podnjive. Tada sam dobro govorio albanski, ali danas već zaboravio, do ponešto.“

Ima, međutim, nešto što mi evo godinama ne da mira. Ne verujem u teorije zavere, ali... Кopka me sve to vreme kako se o knjizi Ćamila Sijarića o Jasenovcu nije udarilo na sva zvona? Zašto se o njenom izlasku iz štampe, koliko me sećanje služi, čak ni u Srbiji nije pisalo? Da li je o tome postojala nekakva zabrana?

Prosto je neverovatno da takvo autentično svedočenje o jasenovačkom paklu ostane u tami, gotovo nepoznato široj javnosti.

I još nešto. Ćamil Sijarić je napustio ovaj svet iste godine kad i Mira Trailović, Danilo Кiš, Zuko Džumhur... Bio je 6.
decembar 1989. godine. Pošao je na sednicu CК BiH na kojoj je trebalo da pročita referat o stanju u kulturi koji je nosio sa sobom. Prilikom prelaska ulice na njega je naletelo taksi vozilo... Umro je u 76. godini. Ostala je knjiga o Jasenovcu, ostalo svedočenje o jasenovačkom paklu i velika mrlja krvi na jednom sarajevskom kolovozu. Hm, crv sumnje mi ne da mira: da li je baš sve moralo tako da se završi i da Sijarić, veliki književnik i najbolji usmeni pripovedač među piscima, tako neslavno završi.