Scena
30.06.2021. 08:00
Scena
01.07.2021. 08:25
Nebojša Jevrić
INTERVJU Jovan Marinković
"Ako se na slici ne desi neko čudo, onda to i nije neka slika"
"Važno je imati posla sa ljudima koji nekonvencionalno razmišljaju, mada je veliko pitanje da li uopšte može postojati razmišljanje, a da nije nekonvencionalno. Konvencionalno razmišljanje, to i nije razmišljanje. To je samo povlađivanje autoritetima i ništa drugo. Ti ljudi nisu interesantni. Ali doći će sve na svoje. Potrebni su samo ljudi koji misle. Pre ili kasnije, oni se ipak pojave i zauzmu svoje mesto."
„Ako umetniku njegovo stvaralaštvo nije terapija i ne leči ga, pa zašto bi se taj neko uopšte time bavio?! Ima toliko mnogo drugih profesija koje ti obezbeđuju mirnu budućnost i miran san pa čak i lepu penziju jednog dana. Ali, neverovatno je koliko puno veoma uticajnih ljudi na likovnoj sceni toliko malo toga razume u svemu ovome“, kaže Jovan Marinković koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim i koji je likovnu scenu podelio bukvalno na one koji su za i protiv njega.
Velike kontradiktornosti od prvih dana prate Vas kao umetnika.
„Znate šta, kontroverze počinju tamo gde želite da idete svojim putem i mislite svojom glavom. Nisam bio veliki fan svojih profesora, to se videlo i na mojim radovima. Posebno se na akademiji tih osamdesetih popreko gledalo na ljude koji vole Medialu, a ja sam uvek bio i ostao jedan od njih. Zato su posle spektakularnog početka, i mog prijema na FLU 1984. direktno na drugu godinu, stvari postale veoma komplikovane i kako kažete – postale su ’kontroverzne’. Proći konkurs tamo gde se profesori pitaju za nešto postalo je gotovo nemoguće za moje radove. Ali nisam mario da platim tu cenu. Zaista sam smatrao da izaći iz kalupa akademije nema alternativu ako neko želi zaista da u slikarstvu napreduje i zaista nešto uradi. A biti sastavni deo profesorsko-studentske umetničke scene je frustrirajuće jer čoveka ograničava pa čak i guši i na kraju svodi na ’jednog od’. A biti ’jedan od’ nije nikad bila opcija za mene.“
Bili ste početkom 90-ih jedan od glavnih izbora znamenitog estetičara Milana Damnjanovića.
„Milan Damnjanović bio je moj profesor na akademiji. Predavao je filozofiju umetnosti. Doktorirao je na Hajdelbergu. Bio je intelektualac bez premca. Na njegovim predavanjima, koja su bila jedna neverovatna demonstracija intelekta i erudicije, često sam se osećao malim poput mrava. I veoma sam se začudio kada sam posle svoje magistarske izložbe dobio poziv od njega da moju izložbu i zajedno pogledamo. Tom prilikom Milan mi je rekao da mu se moji radovi čine izuzetno interesantnim. Da može veoma da mi pomogne. Da sarađuje sa Mojovićem, Peđom Neškovićem, Samurovićem i da bi želeo na isti način da sarađuje i sa mnom. I tako je i bilo. Milan i ja smo godinama bili u kontaktu.
Dolazio je kod mene dva puta mesečno. A pokušavao sam tih godina da dobijem izložbu, što je naravno išlo teško iz već pomenutih razloga, pa je Milan na kraju želeo da i Ćelića dovede kod mene da bi stvari krenule sa mrtve tačke i da bi izložba konačno bila organizovana. Na kraju je izložba zakazana za septembar 1994, ali je Milan nažalost umro u julu te godine. Zato u katalogu te izložbe i nema predgovora nego je tu samo veliki crni znak pitanja.
Jednom prilikom, Milana sam video u društvu Vladete Jerotića kako prolaze Knez Mihailovom. Pošto sam dobio termin za izložbu i otvaranje, a to je bilo 1994. godine 20. septembra na moj rođendan, poželeo sam da na izložbu pozovem i Vladetu Jerotića. Njegov telefon koji i danas pamtim, dao mi je moj profesor psihologije i prijatelj Vladislav Panić. Jedne večeri pred otvaranje pozovem ja Jerotića, on se javi, bio sam i ja malo zbunjen a i on, ali na izložbu je došao. To je izazvalo pravu malu senzaciju. Na otvaranju smo se dogovorili da se čujemo, pa da se vidimo, i negde u februaru 95. on je prvi put došao kod mene.
Čim je seo, rekao sam mu jedno ne baš najbolje mišljenje o jednom od stubova nosača beogradske likovne scene. Bilo je to veliko kockanje, da sam mu to rekao za Petra Lubardu (koga inače obožavam), Vladeta bi verovatno kod mene posedeo kurtoaznih pola sata, a onda otišao da mi se više nikad ne javi ni na telefon ni na ulici. Ali začudo, on me pogledao i rekao: znate, celog veka slušam hvalospeve o tom slikaru, a ni sam nikad nisam shvatio u čemu je njegova veličina. Od tada smo postali prijatelji. Upoznavao sam ga sa svojim prijateljima. Bio mi je na svim izložbama. Začudo, nikad s njim nisam razgovarao o pravoslavlju, uglavnom o umetnosti. Puno mi nedostaje taj čovek. Toliko toga bih imao da ga pitam. Inače, on je spadao u ljude koje sam kao dete gledao na televiziji ili čije sam tekstove čitao u ’Politici’, i često bih pomislio koliko bih voleo da me jednog dana neko takav poštuje i uvažava. Jerotić je, kad god bismo se sreli, govorio da smo imali zajedničkog prijatelja – Milana Damnjanovića.“
Prolazile su decenije, a Vi ste imali velike probleme da uopšte izlažete u Beogradu.
„Baš tako. Međutim, za divno čudo, to samovanje uobličilo je moje slikarstvo. Nikada nisam gubio veru u ono što radim. Svi ti udarci činili su me jačim i to zaista nije neka fraza. Posle svih decenija došao sam do jednog zaključka: mnogo je pozvanih – malo odabranih kad je umetnost u pitanju. I sav taj svet koji se umetnošću ovde bavi ne uliva poverenje nimalo. Umetnici su retke ptice. Umetnici su osobenjaci. Ne verujte umetnicima koji se stalno druže i koji su svuda i stalno sa ostalim umetnicima. Umetnik je desperados. Ako nije desperados, dobro razmislite ko je i šta je on uopšte. Kažem često prijateljima: onaj ko je u Beogradu na lovorikama od kako završi akademiju, za njega znajte da ne vredi ništa. Prave vrednosti tražite među onima kojih se Beograd odrekao i koji su od Beograda prokleti. Kao što je bio slučaj sa Šejkom, Ljubom, Dadom i ostalima.“
Onda je objavljena knjiga Nikole Kusovca gde Vas je on ubrojao među srpske umetnike vredne pomena u poslednjih sto godina.
„Nikola Kusovac ima jedno izuzetno bitno mesto u mom životu. Za njega me vežu neverovatne uspomene. Upoznao sam ga 1992. pred moj put za Francusku gde je trebalo da se sretnem sa ljudima iz jedne galerije u Kanu, želeo sam da popričam sa njim pre tog puta. A, zapravo, želeo sam da ga upoznam, put u Francusku bio je samo povod. Na njega sam u to vreme gledao kao u boga. I upoznao sam ga. Sjajan čovek, srdačan, jednostavan. Posle toga me primio na Oktobarski salon 1996. A onda je napisao i predgovor za izložbu u KCB-u 1999. Da vidi radove pred tu izložbu zakazanu 1998, došao je kod mene u februaru 99.
U martu međutim kreće bombardovanje i tekst koji je napisao za izložbu išao sam od njega da uzmem baš prvog jutra bombardovanja. Dok sam koračao potpuno praznim Beogradom, pitao sam se hoću li Nikolu uopšte naći u muzeju ili ne. Međutim, Kusovac je i te kako bio tamo! Scenu kako silazi niz stepenice Narodnog muzeja sa predgovorom u rukama pamtiću dok sam živ. Interesantno da je poslednji dan te moje izložbe bio i poslednji dan bombardovanja. Neverovatan je taj entuzijazam u ljudima koji vole to što rade i veruju u to što rade. Njih u razmišljanju i bavljenju onime čime su opsednuti ne može da zaustavi ništa pa ni bombe ni ratovi. Inače, to što me je takav čovek poput Nikole Kusovca uvažio i spominjao u knjigama, smatram za jednu od najbitnijih stvari koje su mi se u karijeri dogodile. To je jedan izuzetan čovek koga beskrajno poštujem.“
Scena
17.06.2021. 17:10
"Tamo gde nema umetnosti – nema ničeg"
Kakav je bio životni put od čoveka koji je 1984. bio upisan direktno na drugu godinu FLU-a, do umetnika koji danas otvoreno govori da je smisao akademije upisati je, završiti je, a onda po mogućnosti odmah zaboraviti sve u vezi s njom.
„Bio je veoma težak. Ali razumeo sam da nema drugog ni puta ni načina. Ako želiš da budeš svoj – cenu moraš da platiš. Na neki način mi je imponovalo toliko negiranje. Na kraju me je i uveseljavalo da su po izložbama izlagali i Kurtu i Murtu, samo mene ne. Čudno je koliko su odnosom prema meni rekli o sebi. Ipak, na njihovu nesreću, nisam ni pobegao odavde niti su me oterali na onaj svet. Na svaki njihov udarac odgovarao sam još boljim slikama. Imam utisak da je moja situacija u Beogradu postala na neki način apsurdna. Ovako nešto sa nekim umetnikom još im se nije desilo. Neko ovde definitivno ne vredi ništa. Ili ja ili svi ti profesori koji uopšte ne žele da me vide, a koje ja zovem ’umetnici po službenoj dužnosti’. Inače, akademija je vojni rok za umetnike. Završiš s time – i što pre sve zaboraviš. Tu nema ništa treće.“
Čini se, Vas možemo da gledamo kao na nekog sa kim ćemo se ili složiti ili ne, ali koji nas sigurno ni radovima ni razmišljanjem neće ostaviti ravnodušnim.
„Definitivno sam čovek bez dlake na jeziku. Volim umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti. Pokazujem to jasno i drugima. Ponekad i govorim o tome. Reče jednom jedan moj od mojih vrlih profesora: kako govoriš, tako ti i jeste. Ali biti slobodan da radiš kako hoćeš ima veze sa slobodom uopšte, pa i sa slobodom govora. Ceo problem je ovde što se i u umetnosti stalno vodi neka politika. Po otvaranjima gledaju se svi ispod oka ko seljačke snaše. Meni je milo i raduje me da vidim dobrog slikara i uputiću mu kompliment, čestitaću mu. Ostale mnogo ne gledam. To ne mogu da podnesu. U tome leži srž problema.“
Vaše slikarstvo rezultat je povišenog praga osetljivosti sa snažnim diktatom podsvesti i iracionalnih sadržaja.
„Oduvek sam voleo naučnu fantastiku, natprirodno, nadrealno. Kao dete gledao sam film ’Odiseja u svemiru’ – iako ništa nisam razumeo, te scene ostavile su na mene neverovatan utisak. Takođe, film ’Fantom slobode’ Bunjuela ili ’Nosferatu’ Vernera Hercoga, to su bila za mene otkrovenja još dok sam bio u osnovnoj školi. Ja sam oduvek zaljubljenik u maštu. Banalnost sveta oko mene me gotovo uopšte ne zanima. Bavim se čudima. Ako se na slici ne desi neko čudo, onda to i nije neka slika. Zato slike radim često godinama i bogami uglavnom otkrijem čudo u njima. Ko nije postao slikar da stvara svetove – neka se bavi nečim drugim jer samo gubi vreme. A i najverovatnije smeta onima koji imaju te svetove u sebi da ih pokažu praveći svoju umetnost.
O sebi još bih mogao da kažem da je na mene, osim nadrealista i Boša, veoma uticala i muzika. A mislim da sam odlučio da život posvetim umetnosti onog časa kad sam shvatio muziku Majlsa Dejvisa. Njegova fjužn muzika me je kao čoveka iz temelja promenila.“
Ta lična „groznica“ – produkt proživljavanja i prihvatanja realnosti u nama i oko nas, odražava se u svakoj Vašoj slici.
„Da, groznica umetnosti je ono što prožima moju dušu. To je suština mog bića. Žila kucavica. To je zapravo ogromna ljubav prema tome što radim.“
Jezikom figuracije, sudarom jakih boja, uvođenjem određenih simbola koji svojim značenjima saopštavaju personalno/univerzalnu priču.
„Uvek i samo figuracija. Jake boje su sada postale tamne. Otkrio sam jednu veliku istinu: duša slikarstva boravi u crnoj boji i tamnim nijansama. Tu je njena suština i njena konstanta. Ta dubina koju date na tamnim partijama na slici, to ne može da se nauči. Ili je imate ili nemate. Sve ostalo je praksa i tehnikalije, te nešto na čemu može da se radi i što može da se usavršava.“
Kako doživljavate situaciju u savremenom srpskom slikarstvu?
„Ogromna količina nekakvih umetnika na profesorsko-studentskoj likovnoj sceni, a zapravo pravih i autentičnih autora ima na prste da se nabroje. Dobro, na prste nekoliko ljudi. Što se tiče teoretičara i kritičara, za mene veliki značaj, osim Nikole Kusovca, imaju i ljudi poput Dejana Đorića, Nikole Šuice i Milosava Pješćića, kustosa ʼSrećne galerije’ SKC-a.“
Mislim da i njih zanima ovo što ja radim i to mi veoma laska. Milosav Pješčić je moj stari prijatelj čija mi je podrška tokom godina puno značila. Vrata njegove galerije su za mene uvek bila otvorena. Ali ne samo za mene. Miki je znao da napravi izlete u neviđene svetove slikara poput Đorđija Milića i drugih čuda o kojima se u Beogradu malo zna. Izložba u ’Srećnoj galeriji’ SKC-a 2019. je daleko najbolja izložba koju sam ikada napravio. Veliku pomoć u realizaciji te izložbe imala je i Jelena Gajić, kustos nekadašnje ’Galerije 212’, kojoj za sjajan posao oko te izložbe dugujem veliku zahvalnost. Nikola Šuica je takođe jedan od onih ljudi koje izuzetno cenim. Jedan izuzetan intelektualac ogromne erudicije. Razgovarati s njim je velika privilegija. Njegova znanja o umetnosti, od filma do slikarstva, takva su da je svaki razgovor sa njim izuzetno dragocen. Takvu vrstu osećaja imao sam i u razgovorima sa Jerotićem.
Takođe moj veliki prijatelj Dejan Đorić je neko koga moram da apostrofiram ovde sa velikim pijetetom. On je neko sa kojim delim toliko istih interesovanja, i u umetnosti i u muzici. A postoji i još jedna velika sličnost između mene i njega: osim što smo zaljubljenici u fantastiku, mi fanatično verujemo u NLO-e i vanzemaljski život. Zapravo, važno je imati posla sa ljudima koji nekonvencionalno razmišljaju, mada je veliko pitanje da li uopšte može postojati razmišljanje, a da nije nekonvencionalno. Konvencionalno razmišljanje, to i nije razmišljanje. To je samo povlađivanje autoritetima i ništa drugo. Ti ljudi nisu interesantni.
Pravih umetnika ima, ali kao što sam rekao, nema ih puno, baš kao i svuda uostalom. Od Dragana Azdejkovića ili Marije Knežević do Dragana Radovića Matičnog Čiče ili potpune suprotnosti Predraga Peđe Miloševića. Od Maje Milovanović do neverovatnog Vladimira Mojsilovića ili Koste Bunuševca. Od Dragoslava Živkovića iz Knjaževca do mojih prijatelja Kruševljana Nebojše Milčeva i Dejana Milićevića. Grafičarka Milena Maksimović? Ili Boža Damjanovski? Rogan? Braca Aleksić? Borko Petrović? Peđa Todorović? Ne zna se ko je bolji. Sjajni umetnici, autentične ličnosti, ljudi koje izuzetno cenim i za koje kažem i da mi je čast da ih poznajem. I oni su tu brana od navale konceptualističke konfekcije. Umetnosti na foto-klik, na štos i na foru. A sve te fore svode se uglavnom samo na jednu jedinu osnovnu foru: onu koja olakšava budžet za kulturu u vidu ’upotpunjavanja’ kojekakvih kolekcija i sličnih ’kombinacija’. MSU su pretvorili u nešto što se više ne isplati ni posećivati. Radomir Reljić rekao je da mu MSU posle 5. oktobra više liči na prodavnicu birotehničkog materijala nego na muzej. Ali doći će sve na svoje. Potrebni su samo ljudi koji misle. Pre ili kasnije, oni se ipak pojave i zauzmu svoje mesto.“
Šta ima novo u Vašoj majstorskoj radionici?
„Uglavnom probam različite materijale, različite boje od raznih proizvođača. Otkrivam koja boja daje najbolje rezultate. Probam i nove medijume za slikanje. Slikanje je za mene ono što se kolokvijalno kaže ’bunarenje’. Uvek idem u nove slojeve koji sežu u neke nove prostore moje ličnosti. Želim kristalno jasnu umetnost, kristalno jasnu sliku. Jasnu toliko da svetli. Da bude svetionik. Slikarstvo je svetionik. Barem za mene.“
Komentari
