Scena
17.06.2021. 17:10
Nebojša Jevrić

Predrag Peđa Milošević

"Tamo gde nema umetnosti – nema ničeg"

Predrag Peđa Milošević
Izvor: Dragan Obrić

"Francuzi su davno prihvatili sintagmu da je umetnost oruđe demokratije, a status umetnika danas govori i o statusu umetnosti. Kako ignorisati epohe u kojima su slikari stvarali remek-dela, ali su bili i pronalazači, inženjeri, arhitekte, fizičari, hemičari."

„Jezik slike je univerzalan, pa komunicira i u sadašnjem trenutku, ali i dijagonalno kroz epohe. Ako slikar renesanse u slici ima niz vremenskih radnji, ako praistorijski čovek na zidu pećine prikaže čitav proces lova na jelene bez sinemaskopa i digitalnog projektora, a mi to vidimo i razumemo i faktografski i emotivno, šta je to!? Naravno da moramo koristiti taj jezik slike, razvijati i obogaćivati ga, odgovoriti izazovu predaka i malo ga dopisati“, kaže Predrag Peđa Milošević, slikar koji se odavno nalazi u fokusu najelitnije publike i kolekcionara.

Za Vas bi se moglo reći da ste odocneli neomanirista, predstavnik iracionalnog stila figurativne umetnosti koji se proteže od Bečke škole fantastičnog realizma, pojave iz vremena početaka Mediale, do anahronista ili hipermanirista, zastupnika takozvanog učenog slikarstva, iz osamdesetih godina 20. veka.

„Kao mladić, student slikarstva, uočio sam da se pojedine knjige o istoriji umetnosti razlikuju po sadržaju, po prisutnosti ili neprisutnosti pojedinih umetnika. Istoričari umetnosti i kritičari imaju brižno i dugo građenu sliku epohe, ali i sopstvenu osećajnost, pa nam ostaje da je poštujemo i kao stvaraoci i kao publika. Termin barok se od početka upotrebe vezivao za vrhunac ili kraj neke epohe.

Manirizam je nekako bio zlatna kopča baroka sa glavnim tokom, u ovom slučaju sa renesansom. U vrhuncu svake epohe pojavi se manirizam, a pre konačnog preterivanja, baroka. Maniristi obično ne poštuju hronologiju i obrasce, što otežava istoričarima, a zaljubljenicima u umetnost čini radost. Oni su obično najava pojava zvučnijih termina. Svaki osvrt i pisanje o mom radu mi je zanimljiv, novi uvid i novi kontekst doprinose boljoj percepciji mog rada.“

Da li je to estetika pobune, izvesne kontrarevolucionarnosti, ustanak protiv besmisla današnje postavangarde?

„Estetičari i istoričari umetnosti kažu eskapizam za namerno ignorisanje sadašnjosti. Da, u mojim delima razložno postoji. Mislim da je to u estetici najviši čin pobune. Bratstvo prerafaelita sredinom 19. veka to usvaja kao primarni estetski postulat, kao pobunu protiv kapitalizma viktorijanskog doba. Iz današnjeg osvrta na moj rad mogu primetiti i priznati da mi je uvek bila najvažnija poetska slika, misaona produbljenost i lična osećajnost. Određene poetske slike u istoriji slikarstva su postale kanoni, pa ih citiram, ali ne imitirajući određenog autora, već odajući tribut poetskoj slici i uvidu koji se njom postigao.“

Slika Predraga Miloševića
Izvor: Predrag Peđa Milošević

Vraćate nas u zlatnu svetlost Ticijana, Tintoreta i Veronezea.

„Kada posmatramo te usnule Venere, nešto nas zadivljuje i opčinjava iako znamo da bi se ta Venera srušila kada bi pokušala da ustane. Tu zlatastu svetlost i slobodnije forme najavio je veliki Đorđone. Sa ’Olujom’ (La tempesta) i ’Usnulom Venerom’ (Venere dormiente) otvorio novu eru i postavio novu svrhu slikarstva. Njegov učenik i pomoćnik Ticijan nastavio je tim putem, ali i mnogi sledbenici. Danas moram biti zainteresovan za očuvanje Venecije i u materijalnom i duhovnom smislu. Toliko slojeva, epoha i kultura je upleteno da smo svi pomalo Venecijanci.“

Recite nam nešto o svojoj, moglo bi se sad reći kultnoj knjizi „Slikareva tajna“, objavljenoj 2018. godine.

„Na samom početku slikarske prakse primetio sam da slikarski priručnici imaju notu olakog preuzimanja, odnosno prepisivanja bez iskustva iz prakse. Biblioteku akademije sam dosta koristio i kao borhesovac brzo došao do recepta za pravljenje Rubensovog medijuma. Potreban materijal nabavio sam u farbari. Bez neke velike odluke počeo sam beležiti i sopstvena iskustva. 

Kasnije, živeći u Španiji četiri godine, imao sam dodir i sa iskustvima kolega, ali i sa mnogim fabrikovanim sredstvima za slikanje. To iskustvo me je još više podstaklo na istraživanje. Muzejske laboratorije prikažu naučne rezultate istraživanja, ali niko da uvidi da je Van Ajkov uljani medijum u stvari olifa, vizantijski lak za ikone, niko da primeti da se i potpisivao na starogrčkom i da ga je čitao i znao kao i latinski.

U knjizi su opisani i ključni kontakti i uticaji koji su donosili velike promene. Jedan od njih je i dolazak Antonela da Mesine u Veneciju, u radionicu Đovanija Belinija 1475. godine. Antonelo je doneo tehniku slikanja uljanom bojom koju venecijanski slikari odmah usvajaju, kao što su i drvenu podlogu zamenili platnom zbog čuvene vlage u laguni. Zaista sam predstavio i opisao sve tajne, od recepata starih majstora do mogućih praktičnih rešenja danas. Sve recepte sam ličnom pripremom i upotrebom oživeo ostavljajući prostor i za slikarsku alhemiju.“

Predrag Peđa Milošević
Izvor: Dragan ObrićPredrag Peđa Milošević

Nastojite da se proderete, oživite duh jednog posebnog, za mnoge mnogo boljeg vremena umetnosti od današnjeg.

„Status umetnika danas govori i o statusu umetnosti. Kako ignorisati epohe u kojima su slikari stvarali remek-dela, ali su bili i pronalazači, inženjeri, arhitekte, fizičari, hemičari… Njihova ostavština je sadržajnija nego što se danas predstavlja. Kada citiram poetsku sliku koja i posle četiri stotine godina ima sadržajnost i moć, skinem i prašinu novotarija koja nas svakodnevno zatrpava. Autoimuni sistem nas čuva od pamćenja ružnog, pa nam prošla vremena uvek izgledaju lepše. Naravno, u stvaranju novih vrednosti značajna su i dostignuća prošlih vremena. Retroestetika postaje avangarda ako je koristimo sopstvenom emocijom i na svoj način.“

Za Vas kažu da ste više sabrat nego sledbenik starih majstora, kako bi se to poetski moglo reći, srodnici se prepoznaju i dovikuju kroz vekove.

„Jezik slike je univerzalan, pa komunicira i u sadašnjem trenutku, ali i dijagonalno kroz epohe. Ako slikar renesanse u slici ima niz vremenskih radnji, ako praistorijski čovek na zidu pećine prikaže čitav proces lova na jelene bez sinemaskopa i digitalnog projektora, a mi to vidimo i razumemo i faktografski i emotivno, šta je to!? Naravno da moramo koristiti taj jezik slike, razvijati i obogaćivati ga, odgovoriti izazovu predaka i malo ga dopisati.

Moja sabraća stari majstori su pomalo morali robovati ličnom stilu i prepoznatljivosti, da bi lakše nalazili put do kupaca i naručilaca, što je i danas primenljivo. Umetnost tada još nije imala veliko U i merila se zanatskim vrednostima. Naravno, najveći su imali potrebu za promenama koje su rezultirale sa manje ili više uspeha kod publike. Ono što danas vidimo kao remek-dela, publika i kupci često nisu cenili, pa su najčešće bili finansijski ugroženi. Ja im, čitajući ih i citirajući ih, otpozdravljam i šaljem dopise sopstvenih poetskih slika ličnog sadržaja i emocija. Trudim se, kao i oni, da ne postanem ono što publika od mene očekuje.“

Slika Predraga Miloševića
Izvor: Predrag Peđa Milošević

Ideologija ironije, cinizma i praznine nužno je dovela do entropije smisla. Kako Vi kao istinski umetnik živite u svemu tome?

„Pa jedna od uloga umetnosti je i da malo uredi ljudsku entropiju, ne naravno kosmičku. Umetnik ako i nije u prvim redovima prvi prima i prvi uzvraća, a u tom načinu kako to radi je suština. Moramo se ovde setiti 1937. godine i fašističkog bombardovanja Gernike. Vlada republikanaca je znala ko može da uzvrati, onaj koga je to i najviše potreslo, Pablo Pikaso. Posle izlaganja slike na Svetskoj izložbi u Parizu iste godine menja se odnos i politika prema fašizmu. Deo tog načina je i Pikasovo ignorisanje nemačke prisutnosti u Parizu.

Ako bismo se osvrnuli unazad, šta pamtimo iz neke epohe, šta je ostalo? Samo umetnost, umetnička dela! Jedan moj stari prijatelj bi retorički pitao, a kada su to bila lepa vremena ako izuzmemo mladalačko doba. Istoričari kažu da je antičko doba bilo ispunjeno ratovima, pljačkom i razaranjima, a mi vidimo skulpture Polikleta, Lisipa, Skopasa, Praksitela, mermerne hramove, pozorišta, čitamo i gledamo antičke drame, proučavamo sa pažnjom dela Sokrata, Platona, Aristotela, i delom bića bismo voleli živeti u toj epohi. Francuzi su davno prihvatili sintagmu da je umetnost oruđe demokratije. Lično bih mogao ustvrditi, tamo gde nema umetnosti – nema ničega.“

Za Vas ljudska figura je magnet, središte umetničke gravitacije?

„Prisutnost Čoveka u umetničkom delu ne mora biti postignuta samo prikazom ljudske figure. U većini akvarela sa prikazima arhitekture nisam slikao ljudsku figuru, ali se ljudska prisutnost oseća. Možda je De Kiriko najviše uspeo u toj nevidljivoj prisutnosti čoveka u svojim slikama. U mojoj slici biće čoveka i ljudska figura ima centralno mesto i fizičko i metafizičko. Žena je u mojim slikama i Eva i boginja i majka i naravno obrazac kanona lepote.“

Kako ocenjujete srpsko slikarstvo danas i koga biste izdvojili i preporučili za ovu otvorenu tribinu o slikarstvu?

„Srpsko slikarstvo je izuzetnih vrednosti. Moramo mu pridati veći značaj. Ta umetnost, ta dela su naš identitet. Umetničke škole i fakulteti dobro ispunjavaju svoju svrhu. Ono što čeka mlade umetnike na početku profesionalne karijere jesu uglavnom poteškoće, koje ponekad, ali nakratko, deluju stimulativno pa se, čini se niotkuda, stvaraju izuzetna dela. Oponašati i biti sledbenik nekog slikara je česta pojava, ali ako umetnik ne može dalje i više ne treba ga osuđivati, zato što se u nekom trenutku ipak može dogoditi čudo umetnosti.

Da bi se to događalo, potrebni su dobri uslovi sa što manje urednika i direktora, što manje birokratije, a što više ateljea i galerija. Potrebno je i da se investicija u umetničko delo ne tretira kao luksuzna potrošnja, već kao i svaka druga investicija. To bi pokrenulo potražnju i samu umetničku aktivnost, a sama likovna scena bi se bolje videla. Novine i televizije, ponosite se svojim umetnicima, a manje kriminalcima!“

Šta ima novo u Vašoj majstorskoj radionici?

„Moje geslo da sliku treba početi juče je i boginji inspiracije milo. Pa mi se čini da samo vremena nedostaje. Neke aktivnosti je pandemija omela, odložila, neke potpuno izbrisala, a neke i donela. O tome ću pričati kada se realizuju. Od nemogućeg do mogućeg ima rada i napora koji se ne vidi, a verovatno i ne treba svako da ga vidi. Rezultate ću rado pokazati.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Odavno smo zaboravili da stanemo"
Jelena Šalinić Trezić

Jelena Šalinić Terzić

10.06.2021. 22:05

"Odavno smo zaboravili da stanemo"

"Danas, u vremenu cvetanja novih tehnologija i savremenih načina izražavanja u polju vizuelnih umetnosti, govori se o slici kao preživelom mediju. Naprotiv, ona je živa i živi jednim intenzitetom koji nije postojao do sada. Izmoren vremenom i istorijom, naš doživljaj slike je celovit jer nam daje mogućnost nove nevinosti."
Close
Vremenska prognoza
clear sky
37°C
01.08.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve