„Nekada, u mlađim godinama, nisam bio ravnodušan na gotovo potpuno prećutkivanje likovne kritike i državnih galerija onoga što sam smatrao vrednim u našem slikarstvu. A zapravo je ta potpuna izolovanost presudno uticala na neprekidni razvoj mog sopstvenog shvatanja onoga što je bitno u umetnosti, taj stalni unutrašnji dijalog i rasprava sa suprotnim umetničkim kredom brusili su verovanje u ispravnost moje odluke da u ovom vremenu nenaklonjenom figurativnom usavršavam upravo taj likovni jezik“, kaže Vladimir Dunjić, jedan od najvažnijih predstavnika srpske figuracije.
Zanimljivo je svih ovih godina pratiti rafinirano čišćenje i sažimanje izražajnih sredstava na Vašim slikama, slikama estetskog mistika.
„Uprkos završenoj Akademiji i odličnim profesorima, ja sam u slikarstvu zapravo autodidakt! Zapanjim se koliko na početku karijere nisam ništa razumeo i znao, koliko sam vremena izgubio boreći se da sebi obezbedim uslove za rad i porodici egzistenciju. Sve što sam naučio o slikarstvu otkrio sam sam. Eksperimentišući, pipajući u mraku, lutajući. Pritom uopšte ne mislim na tehnologiju i ono što zovu zanat, već na jezik koji je u svim stvaralačkim poduhvatima najbitniji i koji svako za sebe mora da izmisli. Zato se periodi u mom radu razlikuju: oni prate uspone i padove, razvoj i sumnje u mom životu. A svaka sledeća slika je pokušaj da se iskupim za promašaje na prethodnoj.“
U srpskom figurativnom slikarstvu uspostavljate jedan nov, poboljšan metafizički idiom, jednu novu, dosad neviđenu srazmeru realnosti i magičnog sveta?
„Jednom sam u nekom intervjuu objasnio mehanizam značenja u mojim slikama. Toliko je suštinski važan da ću ga ponoviti: moj svet je identičan kao i Vaš. Kao i bilo čiji. Razlika je jedino u tome kako ga doživljavamo i šta nam on otkriva o nama samima. Slikajući mačke, leptire, lastavice, životinje, ja sam se zaljubio u njih i shvatio da nema nikakve razlike između mene i njih ili Vas.
Česterton je jednom rekao da je jedno biti zapanjen pred Gorgonom ili grifonom, stvorenjima koja ne postoje, ali je sasvim drugo i mnogo više biti zapanjen pred nosorogom ili žirafom, stvorenjima koja postoje, a izgledaju kao da ne postoje. Osećaj da je ono što je uobičajeno, normalno, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neverovatno, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja. Taj doživljaj sveta kao odsjaja ili odraza nekog drugog jeste konstanta u svim periodima mog rada. Nešto poput slike Renea Magrita na kojoj je verno naslikana lula i na kojoj piše ’ovo nije lula’. Kad su upitali Magrita da li je na slici lula, odgovorio je: ’Da, naravno, to nije lula’, i predložio im da pokušaju da stave duvan u lulu. Česta je zabluda kako kod laika tako, bogami, i kod učenih istoričara umetnosti da postoji nekakav ’realizam’. Postoji obojeno platno i na njemu simboličko tumačenje našeg sveta. Tu grešku nažalost čine i sami slikari verujući da su realisti, hiperrealisti, foto-realisti precrtavajući poput kopir-aparata jednu sliku sveta koji ne postoji…“
Na svojim slikama prigušenog kolorita, veliku pažnju posvećujete valerima, sabranosti senki, koje su jedino kadre da transkribuju onirično...
„Zapravo, drugim rečima, bavim se likovnim jezikom. Likovni jezik je toliko bogat da ni hiljade godina njegove eksploatacije ne mogu dovesti do njegove istrošenosti jer u sadejstvu sa individualnošću umetnika i uvek novim društvenim okolnostima i temama neprestano daje nova značenja. Ovim problemom se već dugo bavim na jedan gotovo programski način u ciklusu slika ’Velovi’. Površina slike je Veo koji razdvaja dva sveta, spoljašnji i unutrašnji: tvoj svet, dok stojiš u galeriji i posmatraš sliku i iluziju sveta koji slika prikazuje. Bojena površina istovremeno skriva i otkriva. Skriva fizičko prisustvo platna i otkriva duhovnu perspektivu obojenog. Samo zajedno ta dva sveta, udruženi, daju vrhovni smisao slikarstva – značenje! Kao u Novalisovoj priči: ’Čovek uspe da podigne veo boginje iz Saisa. Ali šta ugleda? Ugleda čudo nad čudima – sebe samog!’.“
Vaše slike, ozarene sopstvenom čudesnošću, potresan su dokument o unutrašnjem čovekovom raspinjanju, svedočanstvo o nezadrživom raspadu realnosti.
„Svi ti razni pristupi i teme kojima sam se bavio, često naizgled nepovezani i haotični, ponekad suprotni, jednim dubljim, simboličkim pogledom unazad, retrospektivno otkrivaju zajedničku nit: moju raspetost između otuđenosti, raspolućenosti, necelovitosti i čežnje da se ona prevaziđe, između fioke, kutije, tela, kože, granice, tamnice sopstvenog ega i one tačke koja se nalazi izvan, IZNAD, u tvom oku. Odjednom sam shvatio: skoro sve teme koje istražujem već više od 40 godina vrte se oko toga. Narcis koji ne gleda u svoj odraz u vodi, već u tebe. Figura žene sklupčane oko svojih kolena, uklopljena u format slike kao u sanduk. Portreti bez pozadine koji ulaze u tvoj prostor. Glave u fiokama i kutijama… Lica pokrivena maramama i velovima… Ljušture puževih kućica... Uvek kutija, uvek granica, uvek koža, granica našeg tela – ega. I slike sa životinjama, mačkama, psima; figura u zagrljaju sa svojom senkom, sa svojom divljom prirodom, sa Drugim, izmirena zauvek. I slike sa ženama koje leže na zemlji i gledaju iznad sebe u nebo (svoju dušu) ili ženama koje gledaju (sa neba) svoje telo na zemlji. Ta perspektiva, ta tačka, izvan slike, IZNAD slike je možda tačka izbavljenja iz Prokrustove zamke. Izaći iz sebe, iz svoga ega, egoizma.“
Kako doživljavate likovnu scenu danas?
„Za razliku od većine mojih kolega, štafelajnih slikara, mislim da je likovna scena danas podsticajna jer je, kao i oduvek – šizofrena, podeljena na dve nepomirljive struje. Jednu konceptualnu, podržanu od svih zvaničnih institucija, agresivnu, ’ikonoboračku’, i drugu tradicionalnu. I oduvek je bilo tako: šezdesetih – apstraktni protiv figurativnih, sedamdesetih – enformel protiv Mediale, pa koncept protiv štafelaja… oduvek sukob. Ta stalna napetost između poetika može da porodi, ponekad, veliko, integralno delo. Nekada, u mlađim godinama, nisam bio ravnodušan na gotovo potpuno prećutkivanje likovne kritike i državnih galerija onoga što sam smatrao vrednim u našem slikarstvu.
A zapravo je ta potpuna izolovanost presudno uticala na neprekidni razvoj mog sopstvenog shvatanja onoga što je bitno u umetnosti, taj stalni unutrašnji dijalog i rasprava sa suprotnim umetničkim kredom brusili su verovanje u ispravnost moje odluke da u ovom vremenu nenaklonjenom figurativnom usavršavam upravo taj likovni jezik. To je možda bila i rasprava sa samim sobom i mojim konceptualnim počecima, šta to u tom pristupu nije bilo dovoljno i šta je to što mi jedan integralni pristup slikarstvu pruža. Celokupni moj skoro četrdesetogodišnji slikarski put je neprestano učenje.“
U smutnim vremenima zagovarate ekspresivnu figuraciju baš kada je to likovno opredeljenje nerazumno potisnuto na rub naše kulture.
„Razlog potpune nezainteresovanosti šireg kruga publike za savremenu umetnost i nove umetničke prakse možemo, između ostalog, naći ne samo u njenoj neobrazovanosti već, možda najpre, u gotovo potpunom odsustvu emocije u delima savremenih umetnika. Emocija je proterana kao nešto zastarelo i retro, simulira se hladna objektivnost naučnog ili sociološkog pristupa često sa velikom dozom cinizma, konceptualnost. Umetnost je postala isključivo cerebralna… Publika se više ne zavodi, ne uvlači u čudo umetnosti.
Osnovna emocija posetilaca na izložbi je ravnodušnost. Iz dela je proteran patos. Najčešći komentar je: zanimljivo, interesantno… To je najbolje izrazio Rahmanjinov kad su ga pitali šta misli o modernoj muzici: ’Nova vrsta muzike izgleda ne dolazi iz srca, nego iz glave. Njeni kompozitori misle radije nego što osećaju. Oni nemaju kapacitet da učine da njihova dela izazovu ’ushićenje’… Oni meditiraju, protestuju, analiziraju, rezonuju, kalkulišu i množe dela – ali ne ushićuju’. Umetnost je, možda, jedna od poslednjih čovekovih delatnosti koja uključuje emociju i intuiciju u svoj registar alata. Danas je gotovo nepristojno u poslovnom svetu iskazivati emocije. Postoje čitavi psihološki treninzi da bi se vrhunski menadžeri osposobili za emocionalnu tupost, za skrivanje emocije, jer na taj način stiču prednost u pregovorima nad neiskusnim i neobučenim partnerom.“
Figurativnom slikarstvu su upućivani prekori da je anahrono. Lišeni obzira, ovdašnji gaulajteri „postmoderne“ smatrali su da taj relikt prošlosti treba ukloniti s puta modernih stremljenja.
„Bavim se figurativnim simbolizmom uprkos savremenim trendovima, zato što još samo u njemu u slikarstvu, tu i tamo, pronađem razlog za ushićenost! Otkada sam prestao da se osvrćem na to što se oko mene radi na savremenoj sceni (ne i da ne pratim), moje slikarstvo je dobilo novi zamah.“
Nasleđe u svakom obliku života, a naročito u umetnosti, predstavlja neprestani podsticaj. Kakav je Vaš odnos prema nasleđu?
„Zahvalan sam što pripadam slikarskoj porodici neprekinutog kontinuiteta od više hiljada godina. Svaki potez četke u stvari referira na nešto što je već urađeno, već viđeno, i pokušava da da novo značenje. Ponekad pomislim, u trenucima malodušnosti – ima li smisla slikati posle Vermera ili komponovati posle Baha? Na svu sreću, duh vremena svake epohe iznedri nove teme, nove postupke i nova remek-dela. Možete li zamisliti slikarstvo posle Vermera bez jednog Goje, Pikasa, Poloka ili Baltusa. To je kao da morate zamisliti planetu Zemlju bez delfina, slonova ili tigra...“
„Slikati“, govorio je Baltus, „ne znači prikazivati, nego znači pronicati. Dopirati do srca tajne“.
„Ovo prvo je očigledno tačno. Za drugo ne znam da li je uopšte moguće postići. Trudim se da makar na svakoj slici postignem tu atmosferu tajne, zapanjenosti čudesnim svetom i posmatraču ostavljam da oseti to ’ushićenje’.“
Šta se sprema novo u Vašoj majstorskoj radionici?
„Retrospektiva. Već neko vreme pokušavam da zaokružim pet ciklusa kojima se bavim ceo život i koji bi predstavljali pet mini-izložbi u okviru predstojeće retrospektive. Tih pet ciklusa su se iskristalisali kao mojih pet dijaloga: ’Velovi’ su dijalog sa slikarstvom kao medijem, ’Devet mačjih života’ dijalog sa svetom životinja, odnosno dijalog sa Drugačijim, ’Prokrustov muzej’ je rasprava sa svetom u kome živim, a ’Crno more’ je ogled o melanholiji. ’Vrtoglavica’ je dijalog sa samim sobom.“
