Scena
03.05.2021. 10:20
Đoko Kesić

Intervju Peca Popović

Za sve je kriv rokenrol

Petar Peca Popović
Izvor: Marko Đoković

"Naša izvorna narodna muzika dobijala je „hranu“ od rokenrola, gotovo svi veliki pevači izvorne narodne muzike na početku karijere, poput Tome Zdravkovića, počeli su kao rok pevači."

Petar Peca Popović, živa enciklopedija velike svetske rokenrol ere, čovek koji je bio prisutan na svim velikim rok koncertima minulog veka, od ostrva Vajt pa nadalje. Peca Popović ekskluzivno za „Ekspres“ priča o fenomenu rokenrola, muzici koja je presudno uticala i na muziku u Srbiji u drugoj polovini 20. veka, od izvorne narodne muzike, bluza i velikog i nezaobilaznog džipsi zvuka u Srbiji. Naš sagovornik pisao je u raznim muzičkim časopisima, bio njihov osnivač i glavni urednik, organizovao je velike koncerte, poput onog kod Hajdučke česme u Beogradu, promovisao nove grupe... i danas je nezaobilazan gost na mnogim gitarijadama širom regiona.

Razgovor sa gospodinom Petrom Popovićem počinjemo pitanjem: kako je krajem 50-ih rokenrol pustio korene u Beogradu i Srbiji?    

„Mi danas imamo jednu jako zanimljivu stvar: vidi ko je sve umro u poslednjih nekoliko meseci. Umro je juče Zoran Simjanović, pre toga Vojkan Borisavljević, Zafir Hadžimanov, Sanja Ilić... Svi oni su vezani za te početke muzike u Beogradu. Prvi orkestar zvanično osnovan u Beogradu bile su ’Iskre’. One su osnovane 1959. i za Novu 1960. godinu su već svirali koncert na dočeku u Drugoj beogradskoj gimnaziji gde je sada zgrada ’Politike’. Godinu dana kasnije je učenik muzičke škole Zoran Simjanović osnovao ’Siluete’. Iz ’Silueta’ kasnije prelazi u ’Elipse’, a sa njima osvaja nagradu kao najbolja grupa na gitarijadi 1966. godine. On to radi do 1968, kada počinje da piše muziku za film, televiziju i pozorište, bavi se primenjenom muzikom, a kasnije postaje profesor na Akademiji.   

Simjanović je važan i kao pionir popularne muzike i kao najozbiljniji naš stvaralac filmske muzike. Onda dolazi... Kada su ’Iskre’ 1962. godine postale Omladinski orkestar Radio Beograda i služile za praćenje mladih solista, tu se između ostalih pojavio Miša Jović – Leo Martin, pojavio se i Zafir Hadžimanov. Vojkan Borisavljević je već 1966. godine u drugom ili trećem broju ’Džuboksa’ Nikole Karaklajića već bio proglašen za muzičkog buntovnika koji se ne slaže sa situacijom na muzičkoj sceni i koji hoće da pravi nekakve svoje proboje. On je već 1965. godine imao svoju prvu autorsku singl ploču.

Ali interesantan je i po tome što je već 1968. godine pravio mjuzikle, i to je izvedeno na sceni Pozorišta na Terazijama već 1969. ili 1970, ’Beograd nekad i sad’. Kasnije kao kompozitor popularne muzike ostavio je neizbrisiv trag. Paralelno s tim on je bio prvi urednik drugog ’Džuboksa’ 1974. pa ga pamtimo kao osnivača muzičkih festivala ’Mesam’ u Beogradu, pa posle i onog čuvenog muzičkog festivala u Herceg Novom. Karaklajić je poznat po svojim orkestracijama. On je prvi pravio aranžmane za velike orkestre pa su tako izvođene pesme Bore Đorđevića, Balaševića.

Poslednji veliki koncert imao je upravo dirigujući orkestrom na četiri koncerta Momčila Bajagića. Tako da su svi ostavljali tragove.“

Ti govoriš o rok muzici, ali i tada popularnoj šansoni?

„Izvini, oni su svi izašli iz rok muzike. I prva ploča Vojkana Borisavljevića je bila rok muzika. Ja sam ga upoznao kada je 1966. godine doveo Preleta na Senjak da sa mojim drugovima iz grupe ’Vesnici’ snime njegovu prvu pesmu. Prema tome, svi su oni izašli odatle. A onda dolazi Sanja Ilić koji je sin Belog Ilića, čuvenog pedagoga i kompozitora koji je vodio prvo grupu ’San’, a kasnije je napravio svoju veliku karijeru i vodio ’Balkaniku’. Svi su oni ostavili duboki trag, bez njih ne možemo pričati o istoriji beogradske, srpske, pa i jugoslovenske rok muzike.“

Petar Peca Popović
Izvor: Marko ĐokovićPetar Peca Popović

Posle Beograda, rokenrol i uopšte popularna muzika su se proširili Srbijom?

„Jesu. Ali trebalo je vremena kada je ta muzika došla na razne televizije, a onda su i lokalne sredine živnule. Međutim, krajem 50-ih i početkom 60-ih imali smo u Zrenjaninu Mileta Lojpura, Pericu Stanojčića. Imali smo soliste koji su imali ad hok sastave i svirali i pevali pesme rokenrola.

U Hrvatskoj je poznato da se pokojni Met Kolins 1958. godine u zagrebačkom kabareu mazao imalinom da bi bio crnac i svirao je klavir i pevao rokenrol standarde. ’Uragani’ Dalibora Bruna osnovani su 1960. u Rijeci. Početkom 60-ih ti si već u Zagrebu imao ’Bijele strijele’, ’Crvene koralje’ i scena se razvija svuda po Jugoslaviji. Ali veliki i važni orkestri, ako hoćemo pošteno, u Srbiji se javljaju tek u drugoj polovini 60-ih. Kao što su bili ’Daltoni’ u Nišu, kao što su bile ’Bele višnje’ u Čačku, kao što su ’Omege’ u Zrenjaninu. Bilo ih je puno, puno. Scena je počela da buja od pravljenih instrumenata. To su stvarno bili samouki muzičari koji su pravili svoje instrumente, koristili radio-aparate i snalazili se. I scena je prosto bujala i oni su paralelno sa njenim razvojem postajali ozbiljni muzičari. I kasnije se scena tek 70-ih pokazala kakva je zapravo.“

Rokenrol kod nas je stvorio nekoliko ozbiljnih velikih muzičara koji su dominirali celim jugoslovenskim prostorom, poput Bore Čorbe, Bajage, Točka... Zanimljivo je da oni nisu iz Beograda?

„Ako ćemo pošteno, Kornelije Kovač je rođen incidentalno u Nišu, ali to je porodica iz Subotice, a školovan je u Sarajevu, pa je tek 1968. godine došao u Beograd. Bora Đorđević je rođen u Čačku pa je došao u Beograd. Točak je isto iz Čačka pa je preko Kragujevca došao u Beograd. Braća Jelić su originalno iz Valjeva pa su došli preko Zemuna u Beograd. Ali zašto? Zato što je Beograd pružao šansu. Bio je glavni grad velike zemlje, imao je izdavačke kuće i radio i televiziju. I ko je bio talentovan težio je da dođe, da predstavi svoj talenat baš u Beograd.

Koga je Beograd overio, dao mu potvrdu da vredi, on je uspeo u celoj Jugoslaviji. Zato su dolazili muzičari iz Makedonije, Crne Gore, Bosne, Hrvatske i Slovenije. Oni su mogli tamo da budu popularni koliko hoćeš. Ali tek kada su u Beogradu prepoznati kao takvi oni su postajali jugoslovenske atrakcije.“

Vidite još

Zanimljivo je da su se recimo paralelno sa rokenrolom rodile najveće zvezde izvorne narodne muzike u Srbiji kao što je Lepa Lukić, Miroslav Ilić, Cune, Tozovac, Toma Zdravković itd. Da li je to bio sistem spojenih sudova. Šta je to?

„Mi ne možemo nikada da se odreknemo tradicije. Oni su, svi koje spominješ – od Tome Zdravkovića, Tozovca, Miroslava Ilića, Lepe Lukić – izašli iz tradicionalne muzike pa tek onda počeli da pevaju ovo što mi zovemo narodnjacima. Ali to nema nikakve veze sa ovim što mi nazivamo turbo-folkom ili sa ovim što se danas sluša i što ne znamo kako da ga nazovemo. Ali ne zaboravi da je Toma Zdravković pevao i rok muziku u početku. To ljudi manje znaju. Pevao je i šansone. Svi oni imaju u biografiji neke početke koji nisu mogli da izgledaju drugačije kada su imali 15-16 godina. Tek kada su shvatili da bi bolje prošli i kada im je neko rekao da je njihov talenat veći u interpretiranju narodne muzike ili tradicionalnih pesama, oni su se okrenuli tom žanru.“

Kod nas, Srbija je mala zemlja, romska populacija nije brojna, ali se javila „džipsi“ muzika, jedno vreme bila je istinski hit širom Jugoslavije?

„U istoriji civilizacije, to je poznato, Cigani su uvek išli iza osvajačkih vojski i prenosili muziku sa teritorije na teritoriju. Mi sada, kada pričamo o našoj džipsi muzici, uvek kažemo ’ovaj Šaban Bajramović’, ’Eno ga Šaban’, a nikada ne kažemo eno ga – Elvis Prisli. I on je Ciganin. Nikada ne kažemo da je pevač iz ’Dip parpla’ Jan Gilan Ciganin, nikada ne kažemo da je gitarista Roni Vud Ciganin. Nikada ne kažemo da je najveći gitarista džez muzike i najveći mogući gitarista svih vremena Džango Renart Ciganin. Mi to ne kažemo. A šta? U njima, u svakom od njih, stoji iskustvo generacija, generacija njihovih predaka koji su putovali svetom i primali različite žanrove muzike. U svakoj drugoj zemlji bi upravo Šaban Bajramović bio nacionalna ikona.

Sećam se incidenta koji sam lično imao. Ja sam krajem 70-ih i početkom 80-ih pisao prikaz ploča u NIN-u. I onda su se krajem godine uvek pravili – izložba godine, knjiga godine, film godine, pozorišna predstava godine, baletska predstava godine. Ja sam za 1980. napisao da je ploča godine ’Ašulen romalen’, gde Šaban Bajramović sedi za klavirom i peva. Da li znaš, dve nedelje su slali razni ljudi pisma i brukali NIN i mene kako smo dozvolili da ta muzika može da bude pohvaljena. A 30 godina kasnije je to postao, niko se ne bi grozio, nego bi se svi divili što sam umeo da prepoznam tu godinu i tu ploču kao događaj godine... A to što je Esma Redžepova sa svojim orkestrom bila stvarno svetska zvezda, to ljudi zaboravljaju. Pa Ivanovići koji su se naslanjali na taj džipsi zvuk i koji su bili autentični, oni su uradili veliku stvar uopšte za muziku. To što je pevao Šaban Bajramović, da je pevao u Americi, to bio čisti bluz. I po tekstovima i po strukturi melodije i po interpretaciji. To je bio čisti bluz.“

Kada pričaš o bluzu, ko je najautentičnije kod nas radio bluz?

„Imao si kasnije – 70-ih, 80-ih, 90-ih – baš one koji su se zvali bluz grupe. Ali kada mene pitaš šta je prvo, ja sam baš pokušao da razmislim na tu temu, pišem tekst o tome. Šta je prvi snimak kod nas objavljene bluz muzike. Mislim da je to ’Vreme plakanja’ kada su za Mišu Kovača preveli tekst Reja Čarlsa. Ili naša originalna pesma, to je ’Jutro će promijeniti sve’ koju su ’Indeksi’ pevali 68. na festivalu u Opatiji. Ali posle se pojavljuju ozbiljne grupe kao što su ’Smak’, ’Tajm’, kasnije ’Bijelo dugme’... na prvoj ploči ’Ove noći ću naći bluz’, ’Nikada se neću vratiti’, „Kralj bluza’, ’Bluz za moju bivšu dragu’... Imali smo to. Međutim, onda je ’Pop mašina’ imala svoj bluz. I mnogi kasnije su se opredelili za bluz. Ali bluz nije nikad kod nas bio popularan žanr, više je bio kao podvrsta popularne muzike. Ali bluz su uvek svirali strašni svirači. I kada je neko svirao bluz, ti si rekao – au, ala ovaj dobro svira.“

Koliko je tačno, a to je tvrdio tvoj i moj pokojni prijatelj Bogdan Tirnanić Tirke, da je „Bijelo dugme“ kod nas svirajući pastoralni rok napravilo turbo-folk ili mu je otvorilo vrata?

„Pravo da ti kažem, upravo pišem neki tekst o novim primitivcima. O novom primitivizmu iz 80-ih godina iz Sarajeva, pa je Bregovićeva čuvena izjava da je novi primitivizam jedini autentičan odgovor na svetsku pank muziku. Za šta krive Bregovića – da je tata turbo-folka. U stvari to je bio njegov autentičan odgovor na ono što se dešavalo 70-ih godina na prostoru Jugoslavije. Sela su se praznila, a ljudi dolazili u grad. A ti ljudi što su dolazili u grad nisu mogli baš da se snađu, a ti ruralni ljudi su mogli da se snađu ako su morali da prepoznaju nekakav zvuk. Od ’Bijelog dugmeta’, ’Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac’, otišlo se u ekstreme pa je nastao turbo-folk. A njega su, ja pretpostavljam, krivili za turbo-folk zato što je on bez stida kalemio nepojmljive stvari. ’Tamo daleko’ i ’Lijepu našu’ i himnu ’Pljuni i zapjevaj Jugoslavijo’. Radio je stvari koje ljudi pre nisu radili. Uneo je jednu vrstu drskosti i neočekivanosti, i to je u stvari bio jedan presedan. Međutim, to kada ti kažeš turbo-folk, za Bregovića ne možeš da kažeš da to nije inteligentno rađeno. A kada kažeš turbo-folk, ti se nasmeješ i kažeš – pa to je sve totalno neinteligentno. Da je on pravi autor turbo-folka – to bi bilo inteligentnije.“

Kako smo došli do muzike, do ovoga čije ime i ne znamo, a svuda je oko nas?

„Ceo svet je došao do toga. Mi sada imamo situaciju da kada ti kažeš – rokenrol, to više u svetu nema važnosti. Važnost ima rep muzika, hip-hop muzika, latino pop muzika, neki ritam i bluz novi, ali to su izmešani žanrovi. Veliki problem je to što mi nemamo velikih autora, mi smo izgubili velike autore. Sada se muzika pravi kao nekad 40-ih, 50-ih i početkom 60-ih. A to znači, negde postoji kompozitor koji ima neki refren ili neki uvod, pa onda nađe aranžera, aranžer angažuje 10 pisaca širom sveta da mu napišu tekst. I to nije više autorski. Ti nemaš Koena, nemaš Dilana, Balaševića, Arsena Dedića, Bregovića, Bora Đorđević se umorio. Bajaga retko objavljuje ploče. Džoni Štulić je prestao da objavljuje pesme.

I u svetu sve to je deficitarno. Jaki autori sa svojim iskazima o svetu, o svojoj generaciji, o svojoj kulturi, nema ih. Sada su stvari napravljene da ti što lakše uđu u uvo i da što pre prođu, da ti što pre uđe novac, da li putem skrininga na internetu, pošto ploče nemaju tu važnost kao što su je nekada imale. Ali da se na brzinu ostavi neki trag. Ali to nisu velike ambicije autorske.“

Šta fali toj muzici danas? Ti ideš na svaku gitarijadu, slušaš tu decu. Pričali smo više puta o tome. Šta je ta muzika i šta njoj fali? Oni odlično sviraju?

„Fali joj razumevanje i fali joj važnost. Ta muzika je u moje i tvoje vreme, i u vreme generacija iz 70-ih i 80-ih, imala društvenu važnost. To što se pevalo i sviralo, ticalo nas se. A sada to što se svira i peva nikog se ne tiče. Ceo svet okrenut je tome šta pričaju političari i kakvi se rezultati u sportu ostvaruju. Muzika je izgubila važnost. Ali jedan paradoks. Nikada u istoriji se nije bolje sviralo nego danas što se svira. Kada ti odeš danas i čuješ klince od 15, 16, 17 godina. Oni bolje sviraju nego naši junaci krajem 60-ih koji su pobeđivali na gitarijadama i koji su imali turneje. Ali šta vredi što oni tehnički bolje sviraju, što imaju bolje uslove, kada autorski ne mogu da naprave paralelu između svog sviranja i svog autorskog rada. I da to sve urade, manje je publike nego što je bilo u naše vreme, bez obzira što imamo dve i po milijarde više stanovnika danas nego što smo imali krajem 60-ih.“

Rokenrol je morao nestati, ali kako je Srbija izgubila recimo tu autentičnu folklornu nit, tu matricu koju su pevali Toma Zdravković, Lepa, Cune...?

„S jedne strane, mi smo tu izgubili, ali sa druge smo mnogo dobili. Ti sada imaš taj etno-pravac koji je reprezentativan pravac u svetu. Da ti ideš iz Srbije na turneju širom sveta, bilo da je to Bilja Krstić, ’Balkanika’, Bregović, Divna Ljubojević, dečko iz Novog Sada Trkulja. Oni sviraju obradu i adaptaciju tradicionalne muzike na jedan civilizacijski prihvatljiv način. To što oni rade – rade na način da slave tu muziku. I ta muzika, ti ne možeš meni da kažeš da je nemoguće da imaju na hiljade gledalaca širom sveta gde se pojave, da to ne vredi. Svet je zainteresovan da čuje drugačiju muziku. A drugačiju muziku mi imamo da ponudimo. I ljudi koji to na taj način shvate. Jedno je biti zvezda po kafanama i klubovima, i po tabloidima, a drugo je biti stvarno zvezda i putovati po svetu. Pa imaš slučaj Sarajke Amire Medunjanin, njene tri ploče su bile proglašene za najbolje ploče godine u svetu, u etno-muzici. Njena obrada starih pesama Tome Zdravkovića, Silvane Armenulić bila je nedeljama broj jedan na top listi u Engleskoj u etno-muzici. Bila je broj jedan. Zašto? Zato što je to izvedeno na način kako je svet zainteresovan da čuje tu muziku, jer nju prate strašni svirači, aranžmani su interesantni, njena interpretacija te dira. Na kraju krajeva, ne bi ’Njujork tajms“ posvetio njoj celu stranu i napisao – balkanska Bili Holidej. Bilja Krstić gde god se pojavi na svetu sa srpskom odnosno balkanskom muzikom, to je događaj. Ne zaboravi da je Divna Ljubojević prvo objavila 14 ploča u Francuskoj pa tek je onda objavila ploču u Beogradu, a živi na 200 metara od PGP-a. Svet to vrednuje, to naše tradicionalno, taj izvor, bogatstvo naše tradicionalne muzike, drugačije nego mi. Mi smo suviše blizu da bismo to prepoznali.“

Gledao sam Trkulju u Šangaju, to je bilo ludilo koliko je sveta došlo i koliko je aplaudiralo, vrištalo. Mene je to iznenadilo.

„Ne može da te iznenadi zato što se svet umorio i dosadno mu je od jednoličnog zvuka. Mladi vole da slušaju te gluposti samo na osnovu kože, koju primaju preko kože. Ali kada si stariji, obrazovaniji, kada imaš malo više para i kulturnih potreba, ti hoćeš da čuješ šta se to u svetu stvara. I to je divno kada možeš da odeš bilo gde u inostranstvo i čuješ tradicionalnu muziku tog grada ili tog kraja gde si došao. I tek onda vidiš kako je ovaj svet bogat i milosrdan.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Mislim, dakle crtam
Mijo Elezović

Intervju Mijo Elezović

28.04.2021. 15:51

Mislim, dakle crtam

"Ne volim da prihvatam nove pojave u slikarstvu svog vremena. Za mene je tradicija bila nova, u smislu da je novo ono što je zaboravljeno, pod uslovom da tradicija nisu lanci koji nas okivaju."
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
6°C
29.11.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve