"Anarhizam je dokrajčio ideju renesanse"

„Naizgled banalni motivi, ironija, napeti odnosi među elementima kompozicije neki su od instrumenata koje koristim da bih objasnio svoju percepciju sveta koji nas okružuje. Instinktivno zadržavajući osnovne karakteristike i odbacujući svaki višak na slikama i crtežima, orijentisan ka plastici figura, eksplicitno hiperbolišem stvarnost i ističem prepoznate probleme. Značenja su višeslojna, taj raspon se kreće od setnog i naivnog do bolnog i mračnog.

Zato je sva pažnja na mojim slikama potpuno pridata samo pojedincu, ona pripada ličnosti, vraća u vreme renesanse kada je svaki čovek bio vredan i duhovno slobodan“, kaže Petar Mošić, slikar u velikoj modi, kako kažu njegove kolege koje su ga i preporučile za ovaj razgovor. On je zaista nešto drugo u globalističkom i konceptualnom svetu koji nas okružuje. Ne osvrćući se na smetlišta civilizacije, on traga za lepotom.

Vi ste preduzeli spektakularni ustanak lepote protiv ružnoće.

„Svoja umetnička dela posmatram kao prozor u dušu. Njoj prethode složene pripreme suprotne gestualnom i ekspresivnom jer, kako kaže Leonardo da Vinči: ’Slika je mentalna stvar’.

Prikazani portreti na mojim delima, izvedeni u maniru chiaroscuro, sa estetskim učinkom i utiskom baršunaste mekoće, zapravo su zamka koja krije svoje prave namere, oni predstavljaju komunikacijski kôd preko kog je dostupan određeni dijapazon ličnih razmišljanja i kolektivnih opsesija.“

To činite možda samo u ime deteta, a koje dete danas nije napušteno od svojih roditelja?

„Mene je problematika položaja dece i njihovog odrastanja u savremenim okolnostima zanimala toliko da sam tome posvetio doktorski umetnički projekat pod nazivom ’Fenomen odrastanja i socijalizacije u savremenom društvu’ koji je proizašao iz težnje da se bolje razume položaj dece i omladine u savremenom društvu kroz lični vizuelni pečat, tradicionalnim mogućnostima slikarstva i crteža.

Cilj ovog projekta bio je da serijom slika i crteža, pažljivim odabirom motiva i likovnim izrazom ukažem na važnost učestvovanja porodice u vaspitanju dece, dok je teorijski deo doktorskog umetničkog projekta imao posredan cilj da stavove autora približi publici i pomogne drugim umetnicima u kreiranju sopstvenog umetničkog pristupa i strategije u radu. Bez obzira na to što su ponekad teme koje obrađujem kroz svoje slike i crteže sumorne i teške, publika ima odličnu reakciju i razumevanje za moja likovna predstavljanja određenih negativnih društvenih pojava. 

Pa čak i kad sam se svojim delima bavio osetljivom problematikom koja se odnosila na zlostavljanje dece i njihovo odrastanje u surovom savremenom društvu, nikad nisam nailazio na negodovanje ili nerazumevanje onih koji bi se našli ispred takvih likovnih rešenja. Verovatno zbog toga što sam uvek osećao veliku odgovornost da ozbiljno pristupim bilo kojoj temi, te sam strogo vodio računa da radovi ne prerastu u brutalne i nasilne scene. Sa druge strane, dela su morala da budu dovoljno provokativna kako bi posmatrače podstakla na razmišljanje o problemu koji je prezentovan na samom umetničkom delu.“

Početak je u istoriji, u individualnom, u liku i telu, a kraj u nadistoriji u večnom.

„Na moje stvaralaštvo veliki uticaj je imalo i još uvek ima slikarstvo baroka zbog svojih likovnih karakteristika. Barok prihvata materijalni svet, realistički predstavlja čoveka i prirodu, afirmiše čula i emocije kroz opažanje prostora i beskonačnosti. Taj barokni naturalizam je delom reakcija i na kasni manirizam i njegovu izveštačenost. To pomeranje od manirizma ka baroku tumačeno je kao pobeda razuma nad kapricioznošću. Naturalizam odbacuje neprirodne poze u kojima se udovi uvijaju i izvijaju, skraćuju i uvrću preko telesnih i anatomskih granica. Dela Rembranta i Karavađa su mi velika i verovatno večna inspiracija i primeri vrhunske likovnosti kroz čitavu istoriju vizuelnih umetnosti. Zbog savremenih motiva koje obrađujem, za većinu mojih slika se ne stiče utisak da vuku korene iz baroknog slikarstva. Međutim, ako se pažljivo pogledaju, ta stilska i istorijska konekcija ogleda se upravo u načinu kako slikam, kadriram, dočaravam atmosferu.“

Vi nikada ne slikate masu ili grupu, pa ni dva čoveka.

„Istraživanje na polju likovnih umetnosti započeo sam baveći se fenomenom usamljenosti u savremenom svetu, kroz crtež i sliku, gde je likovno akcentovanje jedne osobe na mojim kompozicijama bilo samo povod da započnem svoju zaokupljenost problemima čežnje, otuđenja, destrukcije, teskobe i zebnje.“

Slikom ste otkrili da anarhizam nije stvaralački duh, u njemu je zlobna i osvetnička mržnja prema stvaralaštvu.

„Danas se obezvređuje i banalizuje sve što ima neku moralnu i duhovnu vrednost. Anarhizam dokrajčuje ideje renesanse i upravo zato osećam potrebu da kao likovni umetnik napravim iznenadni vrednosni obrt svojim stvaralaštvom i delovanjem na javnost. U krahu individualizma, duhu kolektiva treba kao u ogledalu suprotstaviti snažne figure i slike, ali malo ko to sada može i želi.“

Devojka sa leptirom na vratu izaziva istovremeno i lepotu i strah.

„Odnos čoveka prema životinjama je višeslojan i kompleksan. Životinje su za nas hrana, ugodno društvo, statusni simbol, ali i doživljaj prirode. Svedoci smo da sve više udomljavamo i mazimo životinje, dok se istovremeno beleži ogroman porast potrošnje mesa na globalnom nivou. Takav odnos čoveka prema životinjama (i prirodi generalno) me je inspirisao da svoje viđenje ovog fenomena predstavim novom serijom slika i crteža.“

Slike i crteže obeležava tišina (kao zadata tema ili svršen čin) i eho (kao mimikrija, preživljavanje, ali i buntovno uspostavljanje svoga ja). Da li će duže odzvanjati tišina ili slika?

„Ciklusi mojih radova koji su nastajali pre upisa na doktorske umetničke studije (2013) imali su jednu opštu, univerzalnu i sveprisutnu temu: individuu u savremenom svetu. To je svet koji generiše samoću, socijalnu distancu, emotivnu otuđenost pojedinca. Svet koji puca po svojim šavovima, u kome se vrednosti relativizuju, vitopere i ismevaju. Otuda sam izbor motiva za radove nije bio nimalo slučajan. Naprotiv! Izbor je sam po sebi moj odgovor i stav. Da li se mirim sa tim stanjem i relacijama: svet, pojedinac? Ne! Ako se pažljivije pogleda svaki moj rad ponaosob iz tog perioda, videće se manje-više jasna ideja: da život nije treperenje zavodljivih prikaza sa ekrana televizora, bilborda, kompjutera, da pravi i istinski prijatelji, makar nesavršeni i uz brojne manjkavosti, ipak podrazumevaju izvestan stepen bliskosti i intime. Da li je nesigurnost i očita ambivalentnost koja dominira na nekim od ovih radova početak pronalaženja sebe? Ako se radovi posmatraju ovako, onda se primećuje postupna katarza, postupno izbavljenje, jer je svet u kome živimo jedna velika konstantna promena. Postavlja se pitanje da li da se takav svet prepusti progresivnom propadanju ili ga voditi dalje u bolje sutra, bez rušenja.“

Najznačajniji pejzaž je ljudsko lice, Vi ste se opredelili za lica dece na kojima nema kratera i provalija koje stvara život?

„Prikazana lica, svojim pogledom ili sklopljenim očima, predstavljaju alegoriju duhovnog i fizičkog preobraženja, ali ukazuju i na neminovnost smrti. Portreti su realistični i prepuni detalja, što omogućava da se pažnja posmatrača preusmerava sa detalja na celinu i obrnuto. Atmosfera mistike koja je prisutna u radovima može posmatrača da dovede u ambivalentnu situaciju da doživi kao da su radovi rađeni po modelu, ali i kao da su izmaštane vizije lica. Prikazani portreti i njihovi pogledi svojim simboličkim naznakama ukazuju na problematičan položaj individue i na suštinski važne teme neutemeljenih vrednosti modernog društva, u kome se polako gubi ideja o tome šta je dobro, a šta loše, ali i doprinose onom aspektu likovnih umetnosti koji je društveno angažovan, kao oblik kritičkog odgovora na svet u kome živimo. Stručna javnost, zbog ovakve simbolike i atmosfere na slikama i crtežima, moje umetničko izražavanje svrstava pod termin ’metafizički realizam’.“

Šta mislite o savremenoj srpskoj likovnoj sceni?

„Kada si u poziciji samostalnog umetnika u Srbiji koji ujedno mora i da živi od svoje umetnosti, onda ulažeš puno vremena u dodatne aktivnosti koje se tiču praćenja konkursa, učestvovanja na raznim kolonijama, inostranim rezidencijama, pripremama samostalnih izložbi, pisanja koncepata, PR poslovima i slično.

Imao sam prilike da sarađujem sa inostranim umetničkim organizacijama i galerijama, i mogao sam da uvidim ogromne razlike u načinu kako se likovni umetnici tretiraju kod nas, a kako na primer u Belgiji ili Holandiji. Ne samo da pruža nadu mladim likovnim stvaraocima i da ima neko ko prati i želi da nagradi njihov trud i talenat, već uređeno društvo neguje svoju kulturu i brine o potrebama umetnika. Nažalost, kod nas je odnos države prema kulturi takav da se umetnicima jasno stavlja do znanja da su apsolutno nepotrebni i nevažni svojoj zemlji. Takođe smo svedoci da je poslednjih par godina nastalo zatišje u Srbiji kada govorimo o kompanijama i fondacijama koje su imale tu dugu tradiciju nagrađivanja mladih likovnih umetnika. Odluka Zadužbine ’Momo Kapor’ da mi dodeli nagradu za slikarstvo 2020. podigla je i svest o važnosti negovanja mladih likovnih talenata, kao i o značajnosti uloge umetnosti u društvu.

Ako govorimo o savremenoj likovnoj sceni, divim se umetnicima koji se odluče da kroz klasično slikarstvo prezentuju svoje umetničke zamisli, što je unapred osuđeno na nerazumevanje, osudu i marginalizaciju. Međutim, nekoliko aktuelnih umetnika iz mlađe i srednje generacije godinama izaziva pažnju stručne javnosti sa svojim društveno angažovanim radovima, izložbama i nagradama, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Iako postoje različiti pritisci da se klasično štafelajno slikarstvo svrsta u nešto što je prevaziđen i zastareo oblik likovnog izražavanja, takav pristup slikarstvu i dalje ostaje nezaobilazna osnova i platforma za sve ostale vidove umetničkog izražavanja.“

Šta ima novo u Vašoj majstorskoj radionici?

„Moja prethodna serija radova bavila se fenomenom odrastanja u savremenom društvu i ukazivala je na različite faktore koji utiču na formiranje dečije ličnosti, ali i na važnost očuvanja normalnih porodičnih odnosa. Poslednjih godinu dana radim seriju slika i crteža koji prikazuju kompleksan i pomalo šizofren odnos čoveka prema životinjama. Već na samom početku 2021. godine imao sam dve značajne samostalne izložbe na kojima su prvi put prikazani radovi iz novog ciklusa – u Muzeju Hercegovine u Trebinju i u galeriji ’Lucida’ u Beogradu. Međutim, zbog trenutne epidemiološke situacije mnogi planovi u vezi sa drugim izložbama, rezidencijalnim boravcima i slično propali su ili odloženi na neodređeno vreme. Zbog toga sam oprezan sa daljim planiranjem svojih umetničkih aktivnosti, ali i dalje aktivno slikam.