Oduvek mi je bio intrigantan odnos koji ljudi rođeni u Zemunu gaje prema svom „gradu“. Njihovo poistovećivanje sa Gardošem, kejom, Dunavom, nedostatak potrebe da pređu most. Nisam siguran da li me je taj njihov lokalpatriotizam nervirao ili sam samo bio ljubomoran na njega, ali znam da ga posle par sati provedenih sa Aleksandrom Sašom Loknerom mnogo bolje razumem. Sa našim poznatim klavijaturistom, kompozitorom, aranžerom i dugogodišnjim članom benda „Instruktori“ Momčila Bajagića Bajage razgovarali smo naravno u njegovom Zemunu. Odmah na početku smo se dotakli situacije zbog koje smo se obojica rukovali s maskama preko lica. Razočarani, jedan drugom priznajemo da smo se na koronu navikli, ali tiho izražavamo nadu da je najgore prošlo. Neprijatnu temu Lokner menja vešću da su Bajaga i instruktori zakazali nastup 16. jula na Tašmajdanu i uzbuđeno počinje da priča o konačnom nastupu pred publikom.
„Mnogo smo ih se uželeli. Oni su uostalom i svrha postojanja svakog benda. Toliko smo se uželeli publike da smo na ivici treme posle mnogo godina.
Beograđani ovih dana, na Kalemegdanu, imaju priliku da posete izložbu fotografija „Novi talas u Beogradu: Paket aranžman (1981–2021)“. Kako pamtite to vreme?
„Početkom osamdesetih se definitivno dogodio taj najveći bum. Sve nas je zahvatio taj novi talas. Svakog dana nicali su novi bendovi, petak, subota i nedelja bili su rezervisani za koncerte u SKC-u. U SKC smo išli i kada nije bilo koncerata. Ti momci koji su bili svega par godina stariji od nas bili su ikone našeg detinjstva. U Evropi, pre svega Britaniji u koju smo svi bili zagledani zbog rokenrola, već sredinom sedamdesetih počeli su da se javljaju prvi pank bendovi koji su donosili potpuno novu energiju, snagu, talas. To je bio jedan potpuno novi pristup svemu – ophođenja prema publici, nova vrsta tekstova. Samo je bujalo. To dovodi do velikih promena koje se naravno osećaju i u našoj zemlji. Sve se poklopilo sa prvom velikom promenom u Jugoslaviji, odnosno sa Jugoslavijom posle Tita.
Sredinom osamdesetih pojavljuje se gomila mladih ljudi koji počinju da prave muziku na novi način. Tekstovi postaju jako važni, do tada je samo muzika bila bitna. Osetio se pravi cunami u pop kulturi.“
Muzikom, međutim, počinjete da se bavite pre toga.
„Da, ja sam dosta rano počeo da se bavim muzikom. Čini mi se da je to bilo u nekom šestom, sedmom razredu osnovne škole.“
Da li ste već tada znali da nećete imati normalno radno vreme od devet do pet?
„Nisam, iskreno. Studirao sam kasnije elektrotehniku, ali sam vremenom sve više postajao svestan da će me muzika jedino zanimati.“
Sredinom osamdesetih, posle vojske, počinjete da svirate sa Bajagom.
„Poznavali smo se mi i pre toga. Baki me je zvao pre moje vojske i u tom trenutku je još bio član ’Riblje čorbe’. Rekao mi je da pravi svoj album, da hoće da napravi bend od dragih prijatelja i da računa na mene. Međutim, ja sam u tom trenutku morao da idem u vojsku tako da je Bajagin prvi album ’Pozitivna geografija’ prošao bez mene. Ipak, čim sam se vratio, pridružio sam se već na sledećem albumu ’Sa druge strane jastuka’.“
U tom periodu nastupali ste mnogo. Svirali ste između 150 i 200 koncerata godišnje. Kako ste se nosili sa tolikom popularnošću?
„Bilo je momenata kada je sve delovalo šokantno. Kada je izašao album ’Sa druge strane jastuka’ osećalo se da će da sledi ludnica. A za to smo dobili potvrdu čim smo krenuli na turneju promocije. Prva svirka nam je bila u Velikoj Plani. Hala prima možda 3.000 ljudi, a mi na koncertu imamo skoro 5.000 prodatih karata. Ljudi stoje jedni na drugima. Prvi koncert na Tašmajdanu prodat je za tri dana, drugi je takođe brzo rasprodat. Treći nismo mogli da zakažemo jer je termin bio popunjen. Krenulo je furiozno.
Potom se desi album ’Jahači magle’ i tu odlučimo da nije toliko važno da imamo hitove, koliko moramo da napravimo jedan ozbiljan album. I to je do dana današnjeg jedan od ozbiljnijih Bajaginih albuma. Nismo išli na hit po svaku cenu, već na ozbiljnu svirku. To je vreme opšte histerije za Bajagom. Ali i u ostalim delovima Jugoslavije dešava se ista star. Od ’Parnog valjka’, preko ’Plavog orkestra’, ’Bijelo dugme’ je bilo na vrhuncu svoje popularnosti.“
Onda se dešavaju devedesete...
„Tako je. Već 88. i 89. se predosećalo šta će se desiti. Bajaga je napravio stvar ’Neka svemir čuje nemir’ kao najavu dolaska zajebanih vremena.“
Devedesete nisu donele samo raspad država. Rokenrol je bio ozbiljno ugrožen. Kako ste se nosili sa svim tim promenama?
„Donele su raspad svega. Odjednom je došlo teško vreme. Kada smo zakazali beogradski koncert kao promociju albuma ’Muzika na struju’ pao je Vukovar. I desi se to da ne možemo da sviramo u Hali ’Pionir’. Odjednom su ljudi počeli da se vraćaju sa fronta i svako sa sobom nosi po pištolj, kasetnu bombu kao trofej ili da mu se nađe – zlu ne trebalo. Bezbednost je odjednom bila na tom nivou da policija nije dala da sviraš nigde drugo osim u Sava centru jer je on imao detektore za metal. Tako da smo u Sava centru prvi put svirali, promovišući album ’Muzika na struju’. Raspad Jugoslavije smo jako bolno svi doživeli. Baš jako bolno. Od 85. do tada stekli smo puno prijatelja od Vardara do Triglava, što se kaže. I kreće ozbiljan problem. Kao i u vreme ove pandemije, nema svirki, nema love... Kako ćemo da živimo, šta ćemo da radimo. Međutim, malo-pomalo smo se snalazili. Bajaga je dobio da radi muziku za film ’Ni na nebu ni na zemlji’ i na svu sreću za taj film napravio pesmu ’Moji su drugovi’ i ta pesma nas je izvukla finansijski.“
Ako se ne varam, pesma je nastala i pre samog filma?
„Tako je, par dana pre filma. Šta se zapravo desilo. Mlada publika je sa svojim roditeljima počela da emigrira u inostranstvo. Odjednom su počeli da dolaze pozivi iz Minhena, Ciriha gde su naši otišli. I u početku su tamo samo narodnjaci uspevali da rade. Međutim, za jednu Novu godinu je neko zvao Bajagu, da bi on po povratku sa te svirke napravio pesmu ’Moji su drugovi’. Samo je na tekst preneo ono što mu se desilo. Tekst drugačije ne možeš ni da napraviš, ta emocija mora prvo da uđe u tebe da bi je kasnije preneo na papir. Tako je ta pesma napravila bum u dijaspori jer je tekst direktno namenjen njima. Svi oni su mislili da će samo privremeno biti tamo. Počeli su da nas zovu na svirke, tako da smo mi te devedesete preživeli zahvaljujući dijaspori.“
Kako ste dočekali pojavu turbofolka?
„I pored te ekspanzije, naša publika je na neki način ostala verna. Imali smo dosta svirki u inostranstvu. Čak smo i u vreme bombardovanja imali dva, tri nastupa. Mi zapravo u ovom periodu najduže nismo nastupali.“
U čemu je problem sa današnjom muzikom? Da li je problem u tržištu, odnosno potrebama publike, nedostatku kvalitetnog sadržaja ili je to sve međusobno isprepletano?
„Mislim da se sve to međusobno isprepletalo. Sa jedne strane su velike promene u svemu pa i u muzici. Tehnološki su jako velike promene. Promenilo se i tržište, ali pre svega tehnologija. Ta promena dovela je do toga da se sve dešava brže i površnije. Međutim, muzike ima. Ne možemo reći da je ima manje nego u ono vreme. Ima je i više nego tada.“
Ali čini se da se kvalitet javlja na nivou incidenta.
„Za kvalitet se treba izboriti. Slušalac mora da se izbori da dođe do kvaliteta, ali i izvođač da ponudi kvalitet. Ali ima je. Nije kriza umetnosti, nije kriza muzike, pre bih rekao da generalno vlada kriza identiteta na neki način koji još uvek ne možemo da sagledamo. On se dešava sada, u ovom trenutku. Od pojave digitalizacije pa nadalje toliko se brzo dešavaju stvari da čovek još nije spremno biće da prihvati tu brzinu. Mislim da će se to srediti, da će se kvalitet izboriti. Možda je došao trenutak da neke druge vrste muzike budu popularnije. Ali možda i nije, možda je samo smena generacija u rokenrolu. Ima mnogo mladih bendova koji su fenomenalni, koji izdaju fenomenalne albume u bilo kojoj oblasti.“
Da li je tim mladim muzičarima teže nego kada ste vi počinjali?
„Sigurno im je teže. Teže im je da uspeju. Nama je najveći problem bio da izbacimo album. Kako doći do albuma ako nije komercijalan, ako nije hitičan. Ako ne obezbeđuje kakvu-takvu prodaju da može da se isplati izdavačkoj kući. Danas je nešto drugo. Danas je lako izdati, ali je teško doći do publike. A mi smo do publike dolazili lako. Sa te strane je današnjim klincima teže. I ja se divim ljudima koji se i danas zdušno bave rokenrolom. To je divno i to je jedna od najlepših i najinspirativnijih umetnosti. Prava adrenalinska umetnost, koja te diže. Ali danas je mnogo teže doći do svoje publike. Mnogo smo površniji, na klik se sve dobija. Sa te strane mislim da nije lako. Da ne zaboravimo da je danas teže i živeti od toga. Moja generacija je jedna od poslednjih koja je mogla da dozvoli sebi da joj to bude profesionalno opredeljenje. Teško je biti slobodan umetnik u bilo kojoj oblasti, bez obzira da li se baviš filmom, muzikom, pisanjem, sviranjem, klasičnom muzikom, da ne govorim o džezerima. Ali mojoj generaciji je to uspevalo. Ne znam da li bih bio srećan da moja deca odluče da budu slobodni umetnici. Mislim da bih se dosta plašio.“
Šta će se dogoditi sa rokenrolom kada sa scene nestanu bendovi poput vašeg i „Parnog valjka“ koji su odoleli vremenu?
„Nešto će biti. Rokenrol neće nestati. Ući će u neki drugi sadržaj, neku drugu formu. Znaš kako, kada sam počeo da se bavim rokenrolom, tada je bio najniži status džeza. Klasičan džez počeo je da jenjava, da ulazi u neke male sale. U stvari dešavalo se isto što i sa klasikom. Epoha je pokazala da stilovi koji buknu i dožive vrhunac u jednom trenutku polako počinju da ulaze u srednju vrednost. Ulaze u manje sale, ali ekskluzivne. Mislim da će se to desiti i sa rok muzikom. Možda ga neće biti na stadionima i većim festivalima, ali će opstati.“
Vratio bih se na devedesete. U tom periodu počinjete da se interesujete za pozorišnu muziku kojom se bavite i dan-danas. Kako se stvorila ta ljubav?
„Peđa Vranešević, koji je u to vreme bio dosta u pozorišnoj muzici, tražio je saradnika. Počinjemo da sarađujemo i radili smo zaista divne predstave. Zajedno sa njim, kao njegov šegrt, uradio sam oko 20 predstava sigurno. Onda 92. godine sticajem nekih okolnosti počinjem da radim songove za pozorište ’Boško Buha’. Njima se to svidi i tako počinje ta priča. I od tada svake godine uradim dve, tri predstave. Ali zaista najviše volim da radim u ’Buhi’. Uvek govorim da su mi bend i ’Buha’ dve kuće u kojima se najbolje osećam, iako je bend – bend. To ni sa čim ne može da se poredi.“
U to vreme započinjete i saradnju sa Lazom Ristovskim.
„I pre toga sam jako dobro znao ko je on, još dok je svirao za ’Smak’. Sećam se da sam ga posle jednog koncerta čekao da uzmem autogram. Ali naše pravo upoznavanje desilo se 85. godine kada smo sa ’Bijelim dugmetom’ bili zajedno u Rusiji. Tada počinje naše druženje. U Rusiji smo bili jer se tih godina organizovala kao Olimpijada kulture koja je važila pre svega za socijalističke države i za socijalističke partije zapadnih zemalja. Trebalo je da putuje ’Parni valjak’, ’Bijelo dugme’ i mi, najbolje što je Jugoslavija u to vreme imala. Međutim, ’Parni valjak’ iz nekog razloga nije mogao da putuje, neko je bio na odmoru recimo, i za Moskvu je otišao naš bend i ’Dugme’.
Dva, tri dana pre polaska u Moskvu svi smo morali da budemo u karantinu u hotelu ’Park’ u Novom Sadu. I na jedno mesto dolaze svi – Slovenci, Bosanci, Hrvati... ’Tanec’, najbolji folklorni ansambl, balet iz Ljubljane, balet iz Beograda, glumci iz Beograda, hor ’Mostarske kiše’…“
Kakvo vreme...
„Apropo toga ću ti ispričati jednu priču. Dok smo bili u karantinu tih par dana, Vlado Pravdić mi u jednom momentu kaže nemoj ništa da planiraš za popodne, vodim te na jedno mesto. Nije hteo da mi kaže gde. I sa Perom Zupcem i Perom Zlatarom me odvede do Mike Antića. Zamisli to. Imao sam priliku da ga upoznam tada. Nisam mogao da verujem, bio sam u šoku. Hoću da ti kažem kakve su to godine bile. A Laki i ja smo se posle Rusije družili intenzivno. Stalno smo pričali o tome da kada budemo slobodni uradimo neki album zajedno. I desi se 1994. godina kada smo zaista i on i ja bili slobodni. Napravili smo plan da odemo u Žiču kod njegovih. Dva meseca smo svirali i tako nastane ’Naos’.“
Sa dosta strasti i ljubavi pričate o vremenu koje je iza nas. Dosta toga se u međuvremenu promenilo kako u državi tako i u Beogradu. Osećate li makar na momente taj stari duh u svom Zemunu?
„Tu u blizini je mural Branka Najholda. To je hroničar Zemuna koji je napisao dosta knjiga o njemu. Vodio je računa o tome da se ne zaborave bitni događaji u vezi sa Zemunom. Od toga gde je živeo Slobodan Jovanović do toga sa koje strane je preko Dunava 1914. došao Vuk Karadžić, pa odakle je Karađorđe pobegao. Sve je zapisivao. Posle njegove smrti ustanovio se ’Brankov dan’ koji se obeležava svakog 17. maja. Taj dan smo baš pre par dana obeležili i ove godine i tom prilikom sam video mnogo starih Zemunaca, ali sam video i mnogo mladih. Tako da postoje neki sadržaji koji mogu i mlade da zanimaju, iako stariji misle da to nije tako. Isto tako mislim da je i sa rokenrolom. Jeste velika strast za onim vremenima i ljubav prema onim vremenima, ali mislim da nije loše ni sada. Vidim to i po svojoj deci. I oni vole da se druže. Vole Gardoš, kej. Iako su ovo bile godine velikih promena, mislim da one prolaze. Poslednjih pet, šest godina bile su veoma turbulentne i dinamične. Nadam se da će se prave vrednosti izboriti za svoje mesto pod suncem. Ne mislim da nema velike umetnosti, velike muzike, samo se oblik menja s vremena na vreme i treba se snaći u svemu tome.“
