Aleksandra Mihajlović: "Kao narod svoje prebrzo zaboravljamo"

Redovno učestvuje s naučnim radovima na kongresima Saveza slavističkih društava, baveći se komparativno srpskom i svetskom književnošću. Radovi su joj objavljivani u zbornicima u izdanju Društva za srpski jezik i književnost. Takođe, s naučnim radovima učestvuje na kongresima i naučnim skupovima u inostranstvu. Nedavno je objavila kapitalno delo „Znamenite žene srpskog srednjeg veka“ o kome govori u intervjuu za „Ekspres“, ali i otkriva interesantne pojedinosti o značajnim ličnostima srpske istorije koje su presudno uticale na razvoj države i naroda.

Otkuda srednjovekovne srpske žene kao inspiracija za Vašu knjigu?

„Srednji vek je, odvajkada, bio inspiracija. Ne samo meni. Setimo se samo Umberta Eka, jednog od najvećih intelektualaca 20. veka. ’Ime ruže’, njegov roman, nimalo lak ni jednostavan, koji je rasprodat u milionskom tiražu. Intrigantan, pronicljiv, sa sjajnim zapletom, nije namenjen svakom. Ali kao da su se mnogi trudili da ga razumeju. Eko je, docnije, poručivao da je najveća zabluda izdavača da se samo laka štiva brzo prodaju. I dokazao da je tako. Avaj, srednji vek je večita inspiracija, zbog golemih deset vekova kojima se baškari, zbog podele moći, pada Konstantinopolja, ratova, muškog viteškog sveta, Istočnog i Zapadnog, tada znanog, sveta. I navek ga baš iz tog muškog ugla i posmatraju. Kada sam započela izučavanje, razmišljala sam više o ženama naših vladara. Pazite, udaju ih roditelji u vladarske porodice, kao zalog čega god, svakako politički pregovori i odluke, a potom one, barem većina njih, umesto da budu supruge, majke, uz vladara, silom prilika, ostaju prepuštene metežima, velikim igrama, bitkama u kojima ne vade iz korica mačeve, već je njihovo oružje um, snalažljivost, veze u i van dvora, diplomatske veštine, kaprici onih najvećih… Bilo mi je zanimljivo ne samo da izučavam jednu čitavu dekadu geopolitičke prilike, već i njihova stremljenja, lomljenja, jade, uzdahe, vapaje. Gotovo sam se ’obukla’ u njihove sudbe, posmatrala prilike iz njihovog ugla, patila s njima, saživela se s njihovim odlukama…“

Kakva je bila uloga žene u srednjem veku, od one obične žene i majke, do supruga vladara?

„Najčešće veoma, veoma teška. Zamislimo jednu Desislavu, koja sama, bez supruga, odlazi iz Bara i na dva broda odnosi ono što će docnije biti svedočanstvo postojanja jedne vladarske porodice. Ili kraljicu Jelenu, majku Dragutina i Milutina, nazvanu pogrešno – Anžujska, koja mudrošću miri zavađene sinove, organizuje školu za devojčice, brine o narodu, vlada najduže s duhovnom promisli i verom u boljitak i prosvećenje. Pa, Anu Dandolo, jedinu koja nam dolazi iz Venecije, donosi uticaj lukavih Mlečana, vaspitava našeg budućeg kralja Uroša Prvog. Ili jednu Katalinu, zbog koje u miraz dobijamo Beograd, ali njen sin nije postao ni vladar naše zemlje niti Ugarske, a ona verno stoji uz Dragutina. A sudbina Simonide, koja sa šest godina dolazi u stranu zemlju, vaspitava se prema potrebama našega dvora, premda je žrtvovana vizantijska princeza, čiji je otac vizantijski car? Da ne pričamo o carici Jeleni, Dušanovoj, koja ostaje udovica i gaji Uroša, docnije nazvanog Nejaki, te gleda i smrt sina, raspad carstva, a bila je jedna od najumnijih žena ikada. Da ne pominjemo kneginju Milicu, koja zasigurno nije snivala vladarski presto, a dovedena je u položaj ne samo da bude vladarka, već beše heroina, stamen majka, diplomatkinja koja i sultanu-zetu ostavlja uzdah divljenja. Te Miličine i Lazareve kćeri, koje su bile biser ne samo naše kulture i dvora, već kćeri na kojima bi pozavidela svaka vladarska porodica. I tako stižemo na dvor Brankovića… Od takozvane Proklete Jerine i njenih div-kćeri, Svete Majke Angeline i njene snahe Jelene Jakšić, koja dvaput pada u nesvest ne bi li izbegla udaju za drugoga nakon smrti Jovana Brankovića, poslednjeg srpskog despota. Pa poslednja vizantijska carica Jelena Dragaš, koja je mudrošću, vele vizantolozi, udahnula trajanje carstvu barem dve decenije. Kakav im je bio položaj? Strašan, velelepni s kolosalnim uticajima na potonje prilike. A one Davidi koje su nasuprot Golijatu pobeđivale. Na ponos istoriji, i nama, koji ih još nedovoljno poznajemo.“

Nakon Kosovskog boja Srbija je ostala bez brojnih muških glava, a jedna žena je uspela da Srbiju održi ‒ kneginja Milica. Da li smo joj se dovoljno odužili?

„Mi kao narod imamo retku osobinu da svoje prebrzo zaboravljamo. Još ako koprena vekova prekrije njihove sudbine, previše prašine je po tome palo, a mi sve mislimo da smo pretrpani savremenim svetom. Ne samo da zaboravljamo, već nemamo ni naviku da iz istorije, koja jeste učiteljica života, crpimo snagu i pouke. Ne, nismo dovoljno zahvalni što je velika kneginja Milica bila baš naša. Što je uspela tamo gde bi retko koji vladar bolje umeo. A i smeo. Ona je smela. Mnogo, mnogo toga trpevši, mnoge ale nadilazeći. Nije kneginja Milica čuvala samo presto. Ona je čuvala pismo, tradiciju, veru. Ona je čuvala kult svoga muža, utkavši njegove pute u svetiteljske radi očuvanja morala i trajanja radi. Da ne spominjem što je bila ktitorka manastira Ljubostinja, koji je prva svetinja sagrađena od naše vladarke, nakon Gradca, koji gradi kraljica Jelena. I za ovo vreme, u kome se žene diče samostalnošću, mnogo je. Iz njene biografije, kao i iz mnogih, možemo crpsti istovremeno i snagu i umnost, i spretnost i održanje. A to nam je danas preko potrebno.“

Čija Vam je sudbina od žena iz Vaše knjige bila najinteresantnija i zašto?

„Teško pitanje. Ali, hajmo ovako… Većinu sam spomenula, ali sam se oglušila o još jednu znamenitu – Barbara Frankopan. Ženu Zmaj Ognjenog Vuka, koja od Frankopanovih dolazi i prihvata tradiciju doma Brankovića. Premda je Smederevo već palo. Barbara je prva naša vladarka koja je imala juvelirsku radionicu na svom dvoru. Ja sam, između ostalog, njoj posvetila i svoj roman ’Minijature’. Ona u svojoj radionici, izuzev nakita i predmeta za crkve i manastire, radi i čuveni Relikvijar, u čijim pločicama su skrivene čestice mošti više od 30 najznamenitijih hrišćanskih svetitelja. A te čestice mošti bile su poklanjane Đurađu Brankoviću, onomad. Osmanlije su nadirale, Barbara Frankopan se, verovatno, plašila da će oni to naći i odneti te ih ona pametno u pločicama Relikvijara čuva. Taj Relikvijar danas se čuva u manastiru Trsat, u Rijeci. Inače, ona nije rodila dete te zamislimo njenu muku i žal kada Zmaj Ognjeni Vuk gine, a ona ostane sama da se stara o dvoru, svom narodu, a starala se preko svih svojih snaga. Da se bori, izgara, nastavi da pregovara…“

Koliko smo se kao nacija ogrešili o Irinu Kantakuzin, nazvavši je Prokletom Jerinom?

„Nazvali smo je Prokleta Jerina. Zašto? Jer nije imao stari Đurađ Branković prestonicu, jer je narod terala da novu što brže sagrade, da narod i nejač skrije i zaštiti. Kažu i današnje arhitekte da je Smederevo izgrađeno za samo dve godine. Gotovo nemoguć poduhvat, koji je zahvaljujući njoj uspeo. I, ljudi ne znaju, ona je, kada je Đurađ bio zarobljen, već star i slab, otišla i ponudila da njega puste, a nju bace u tamnicu, kao jemstvo… I uspela. Stari vladar bi pušten i spasen. Ali ne i ona, koja se posve dobrovoljno prihvatila žrtve. I još pregršt je zanimljivih činjenica o njoj. Koja njen lik vadi iz tmine, produbljuje. Tera nas da razumevamo teške odluke. Na primer kada Maru, kćer, daje opakom sultanu. Za istu stvar kneginja Milica biva svetiteljka, a Irina Kantakuzin Branković – Prokleta. Ona je bila tuđinka, a nama ništa lakše no tuđina osuditi. Nakon ove knjige radovala bih se da barem mi današnji, stanovnici ovdašnjih vilajeta, izbrišemo ispred Jerininog imena atribut ’prokleta’. Da se barem tako opravdamo pred istorijom i činjenicama, kada ne možemo već da slavimo njenu odlučnost i hrabrost.“

I danas se često spominje Jelena Anžujska, žena kralja Uroša Prvog. Koliko zapravo znamo o njenoj ulozi na srpskom dvoru?

„Možemo znati mnogo. Druga je stvar – želimo li to. Jer je, istina, mnogo stvari oko njenog životopisa postalo mit. Na primer da je kralj Uroš posadio Dolinu jorgovana za nju. To nije istorijski fakt, ali je veoma lep mit. Nešto kao narodna zahvalnost. I to je simpatično. Ona beše jedna od omiljenih naših kraljica. Mnogo je izistinskih argumenata da ona to i treba da bude. O njoj je arhiepiskop Danilo napisao i prvo žitije o jednoj ženi. Očigledno ju je i arhiepiskop veoma, veoma cenio i uzdizao. Ali je, takođe, očigledno da je ona bila posve retka priroda, izvanredna, uzvišena, a prirodna, brižljiva i izistinski bogobojažljiva. Oslobođena vladarske sujete, privržena puku. Ona je širom otvorila dvorska vrata i za one uboge, za devojke, za vasceli narod kome je uvek pomoć potrebna. I blagotvorna uloga takve vladarke neophodna da bi sebi prokrčio pute. Kraljica Jelena mislila je da je vladarska dužnost sveta i tako se i vladala. U službi zemlje, naroda i prosvećenja. Mislila je da je vladarski poziv izaslanički, da svi isto nosimo na onaj svet – ruke i kapke spuštene, a obraz čist.“

Autor ste i knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“. Da li je ta knjiga namenjena samo najmlađima ili mogu i odrasli da je čitaju?

„Veoma su mi interesantna iskustva s tom knjigom, koja je, nažalost, rasprodata, a novo izdanje još nije odštampano. Naime, to je bila porodična knjiga. O srednjovekovnom svetu i životu. Ona je u sebi imala epski svet i istorijski, izmešan. Glavni lik je monah Lukijan, sa svojom prijateljicom – sovom Sofijom, koji su najbolji drugari Marka Kraljevića. Nakon svake priče je pregršt kvizova o srednjem veku, našem vitezu, o porodici Mrnjavčević, njenoj dvorskoj i vladarskoj ulozi. Imam pregršt poruka mama i tata kolike su vikende sedeli, čitali knjigu i skupa, porodično, rešavali kvizove i ’igrali se’. Inače, napisala sam i dečji, takođe porodični roman ’Princeza sa tavana’, o našim vladarkama. Odabrala sam 16 vladarki i o njima napisala da deca razumeju, i uz mame, tate, bake, deke, tetke, uče o onome šta u sebi nosimo. Na ponos. I za trajanje.“

Koliko kao nacija poznajemo svoju istoriju?

„Ne poznajemo je, definitvno. Time se vrlo prilježno bavim. I trudim se da popularišem. Da bude dovoljno zanimljivo svima. Znate, sve je to duboko u našim genima. Time treba onoliko da se ponosimo. Inače verujem da je prosvećenost jedino što nam može pomoći. Da budemo bolji no što smo, da smanjimo zavist i zlobu, da se očovečimo, da budemo duhovno lepši, životno veštiji, humaniji. A šta je humanost, no znanje i, iznad svega, razumevanje. Poznavanje i sagledavanje sebe, voljenje onoga što smo, duboko poštivanje istorije, jezika, pisma, da bismo i tuđe lepote umeli da cenimo i poštujemo. Samo preko prosvećenosti možemo to postići. A toga nema dok ne sagledamo sve ono u čemu smo bili veliki. Moja enciklopedija ’Znamenite žene srpskog srednjeg veka’ spada u kapitalna dela Republike Srbije. Priče o naših najvećih 27 znamenitih žena pokazuju jednu kulturološku raznolikost, u kojoj se niko svoga ne odriče, ali tuđe duboko poštuje. One nas uče diplomatiji, aristokratiji, razumevanju i delanju. Uče nas da teškoće prihvatamo, da se s njima ukoštac hvatamo, da se ne predajemo. Uče nas da se i s neprijateljem seda, razgovara, da se traže kompromisi. Ali da se ne gubi ono najvrednije – istorija, kultura, narod, pismo, jezik, vera. Da se to tako predstavlja da i drugome, ne samo nama, na ponos može služiti. Da taj deo naše istorije jeste i mora biti utkan u svet. Koji mi jesmo. A da bismo sve to umeli svetu da pokažemo, moramo i neophodno je da naučimo gde smo, i onda i sada, čemu stremimo i da vasceli život treba samo da širimo svoja znanja, da se samo tako penjemo. U onom neuništivom – duhovnom. Koje će nas nadići. Poznajući sve to, ne vaspitavamo mi samo sebe, ovovremene, već ostavljamo seme i za našu budućnost, za one koji će svet naslediti. I u kome mi nikada ne treba da bledimo.“

Kako vidite upliv veštačke inteligencije u istoriju kao nauku i u istorijske muzeje?

„Ukoliko sve posmatramo humanistički, i takve alatke mogu biti čoveku na polzu. No, ako mi dehumanizujemo sve oko sebe, onda će i novine biti u službi opštega otuđenja i udaljavanja svrsishodnosti svega. Nanovo zavisi od nas. I, najpre, od naše želje za znanjem, koje je temelj, a ne čardak ni na nebu ni na zemlji. Tu se krug zatvara. Nanovo je sve do prosvećenosti i sveopšteg znanja. Ako ćemo na našim poljima posaditi zdrave mladice, šume će biti nepregledne, s kiseonikom i lepotom koja će opstati. Ako se okrenemo zlu, i čoveka beščovečimo i čerečimo, posledice su nesagledive. I te alatke su poput vladarskog poziva. I sami vidimo da neki vladaju sebe radi, a neki su nam, iz daleke prošlosti, ostavljali poruke da se vlada radi dobrobiti i na korist istorijskih i kulturoloških vrednosti, koje ostaju vekovima nakon nas. Dakle, sve je stvar izbora. Ja, kao Čovečica koja piše Srcem, izabiram vasceli život, svetlu stranu prosvećenja, humanosti i dobra. Čvrsto verujući u mladost i pojam humanog napretka, nemam niti prostora niti volje da drugojačije sagledavam ni novine, od kojih smo pokatkad zebem.“

Planirate li možda knjigu o muškarcima srpskog srednjeg veka ili se o njima manje-više sve već zna?

„O njima se mnogo, neuporedivo više zna. Ali ne zato što smo mi danas prilježni da ta znanja obznanimo, već zato jer se to koristi, čak i da se neka druga viđenja zanemare. Možda ne ni svesno. Jednostavno, živimo u patrijarhalnim vrednostima. U kojima se osnovno prenebregava. Uloga žene. Koja je ogromna, koja je stub, vrat, srce. Koje kuca za trajanje. I za sveopšto davanje. Jer, setio se, Marko Kraljević za savete ide kod Jevrosime Majke. Čak i u narodnoj, muškoj, epskoj pesmi. A ona mu poručuje:

’Nemoj, sine, govoriti krivo…

Ni po babu, ni po stričevima,

Već po pravdi Boga istinoga…’

Možda bi ove stihove nama trebalo više ponavljati, uz zastavu štampati… Prosvešćivati nas i osvešćivati nas. Svakako, stalno nas podsećati, imali smo se rašta roditi, imamo se mi na šta osloniti. I dobru se naučiti.“