"Čitanje je samo po sebi tiho pa često ostaje nevidljivo"

Kratke priče objavljuje u časopisima „Mons Aureus“ i „Žrnov“. Član je Udruženja književnika Srbije. Nedavno je Branko Miloradović ovenčan i nagradom „Zlatni beočug“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograda. O svom književnom radu, literaturi nekad i sad i planovima za naredni period u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“ govori književnik Branko Miloradović.

Kakav je osećaj dobiti nagradu „Zlatni beočug“ i šta ona za Vas lično znači?

„Nagrada često dođe kao odgovor na preispitivanje sopstvenog rada. Da li ste pružili dovoljno, da li to što radite radite kvalitetno, da li ste uspeli da neku svoju misiju, u ovom slučaju u oblasti kulture, sprovedete u delo na pravi način. Iz tog razloga mi ’Zlatni beočug’ mnogo znači, kao i ’Zlatna značka’ i ’Dositejevo pero’. To je potvrda da je moj rad ostavio određeni trag u društvu. Dobar je osećaj kada shvatite da vas je neko posmatrao, ali krajnje dobronamerno.“

Vaša književna karijera započela je pre dve decenije romanom „Arijadnina nit“. Kako danas gledate na taj roman?

„Pogled na roman ’Arijadnina nit’ stvara mi osećaj spokoja. Bio sam mlad pisac, na početku karijere, i uspeo sam. Taj roman je dobio velike pohvale od Radovana Belog Markovića, ali i od stručne javnosti. Posebno je bio popularan u novinarskim krugovima. Danas ga vidim kao hrabru reakciju na sve naše zablude koje kao društvo skupo plaćamo.“

Vaš roman „Klovn“ bio je izuzetno prihvaćen od čitalačke publike. Da li Vas je to tada iznenadilo?

„’Klovn’ je doživeo veliki uspeh kod publike. Vrlo često su čitaoci mislili da je to moja lična ispovest jer je pisan u prvom licu, pa je možda i to doprinelo uspehu. Nikada nisam pokušavao da pišem kao Bukovski, ali mu je ta knjiga možda bila najbliža. Romani ’Arijadnina nit’, ’Iris’ i ’Klovn’ jesu trilogija kroz koju se provlači jedna zajednička nit – slobodna razmišljanja malog čoveka koji je nemoćni hroničar svog vremena.“

Velike uspehe postigli ste i kao autor za decu romanom „Beogradska mumija“. Otkuda baš ta tema kao motiv za ovaj roman?

„Možda je to i moj najveći uspeh u spisateljskoj karijeri. Roman je doživeo osam izdanja, omiljen je među decom i nagrađen ’Dositejevim perom’. Preveden je i objavljen u Rusiji zajedno sa mojim romanom ’Gospođa Vilovski’. Takođe, po romanu je postavljena i pozorišna predstava. Imao sam sreću da do mene stignu informacije o beogradskoj mumiji koja se nalazi u Narodnom muzeju. U javnosti se o tome govorilo veoma malo. Temeljno sam proučio sve u vezi sa mumijom i preda mnom se otvorio jedan sasvim novi svet koji sam morao da opišem. Ono što je inicijalno podstaklo nastanak ovog dela jeste svitak sa tekstom iz Egipatske knjige mrtvih, pronađen kraj Nesmina, kako se mumija zove, a koji govori o povratku duše u telo. Na neki način, Nesmin je oživeo tri hiljade godina kasnije, samo u Beogradu.“

Da li je, po Vašem mišljenju, teže pisati za decu nego za odrasle?

„Jeste teže i to sam osetio već na samom početku. Taj strah i grč koje sam imao pred objavljivanje ’Beogradske mumije’ nisam osećao kod romana za stariju publiku. Nisam želeo da objavim roman dok ga nisu potvrdili naši čuveni pisci za decu Branko Stevanović i nažalost danas pokojni Igor Kolarov. Uvek sam prema deci osećao strahopoštovanje. Stalno podsećam na obavezu koju imamo prema najmlađima. Zdravo odgojeno dete sutra postaje dobar čovek, koristan svojoj zajednici. Taj lanac dobra mora da se neguje.“

Autor ste scenarija: „Ulica sreće“, „Stranac“ i scenarija za omnibus film pod nazivom „Kišlovski“. Planirate li još neka filmska scenarija da uradite u narednom periodu?

„Tu bih dodao i ’Devojku iz Bondstila’, po romanu novinarke Tanje Janković. Ipak, više od pisanja voleo bih da snimim bar jedan kratki film i da neki od tih scenarija pretočim u filmsku formu. Mislim da ću u tom pravcu ići kada je reč o filmskoj umetnosti.“

Postoji li kod Srba kultura čitanja danas?

„Često sam znao da budem skeptičan i pomalo pesimističan kada je knjiga u pitanju. Ipak, gostovanja sa ’Beogradskom mumijom’ i doživljaji na promocijama demantovali su me. Shvatio sam da su sve vrste neukusa kojima smo izloženi na raznim poljima samo glasnije, ali ne i dominantnije. Čitanje je samo po sebi tiho pa često ostaje nevidljivo. Na moju sreću, u ovoj zemlji se i dalje čita. Posebno me raduje što to čine deca.“

Kako vidite sve veći upliv veštačke inteligencije u umetnost, konkretno u književnost?

„Veštačka inteligencija je već uveliko prisutna i, kako čujemo iz Silicijumske doline, razvija se i napreduje neočekivanom brzinom. Kao i sve u životu, nosi sa sobom i dobro i loše. Ne vidim je kao konkurenciju ozbiljnom piscu. Posmatram je pre svega kao tehničku podršku i jedino me u tom domenu zaista interesuje.

Po motivima „Beogradske mumije“ urađena je pozorišna predstava. Da li biste voleli još neki svoj roman da vidite kao predstavu ili kao seriju ili film?

„Urađena je pozorišna predstava i veoma bih voleo da moje knjige za decu budu ekranizovane. Ne samo ’Beogradska mumija’, već i ’Čuvari krune cara Dušana’ i ’Zemlja Snovija’. Sve tri knjige objavila je izdavačka kuća ’Laguna’. Moji romani za decu prepuni su avanture, ali kroz njih, na jednom dubljem nivou, mnogo učimo o istoriji i mitologiji. Treći sloj namenjen je odraslima koji ih čitaju deci.“

Kakve planove imate za naredni period, da li već stvarate nacrt nekog budućeg romana?

„Počeo sam rad na novom romanu za decu, a centralna ličnost biće naša čuvena slikarka Milena Pavlović Barili i njeno detinjstvo. Radeći njenu izložbu u Centru za kulturu kojim sam rukovodio, saznao sam neverovatne priče o njenom odrastanju. Nije moglo drugačije – odmah sam znao da će iz svega toga nastati roman.“