Scena
05.09.2021. 08:25
Scena
28.05.2023. 16:00
Srećko Milovanović
Intervju
Bubnjar i džez legenda Lazar Tošić: "Nema džeza bez velike duše"
Već više od šest decenija bubnjar Lazar Tošić predstavlja simbol i jednu od živih legendi srpskog džeza. Ovaj vrsni muzički umetnik dvadeset godina je predvodio "Big bend" Radio-televizije Srbije, sarađivao je sa nekima od najpoznatijih domaćih i svetskih džezera, pratio brojne najpopularnije regionalne izvođače, učestvovao na brojnim festivalima.
Danas, iako je zašao u devetu deceniju života, Lazar Tošić i dalje pomno prati našu i svetsku džez scenu i u intervjuu za nedeljnik "Ekspres" priseća se svojih početaka, interesantnih detalja iz bogate karijere i otkriva šta ga je održalo u vrhu džez scene sve ove decenije.
Više od šest decenija ste u džez muzici. Može se reći da Vam je džez obeležio život još od najranijeg detinjstva?
"Upravo tako. Džez je bio, jeste i biće moj život sve dok i mene bude na ovom svetu. A tačno je da sam se tom muzikom zarazio jako rano, još kao dečak u rodnom Kraljevu. Slušao sam radio i tada retke ploče do kojih se moglo doći jer je ipak to bilo doba posle rata i u mnogo čemu se oskudevalo, ali ne i u ljubavi prema muzici."
Šta Vama posle svih ovih godina znači džez?
"Znači mi ceo moj život, uspomene, navike, ljubav... Ni sam ne znam zbog čega sam zavoleo tu vrstu muzike, ali kada sam prvi put kao tinejdžer čuo na radiju ’Big bend’ tadašnje Televizije Beograd u meni se nešto prelomilo i ta neraskidiva veza između Lazara Tošića i džez muzike se stvorila. Tada je legendarni Rade Milivojević Nafta svirao bubanj i tada sam čuo onaj njegov udarac u rim šot, a to je udar bubnja u kome štap istovremeno udara u obod i glavu bubnja, i to me je toliko oduševilo da nisam mogao da dođem sebi. Ja možda ne znam formulu džeza, da kažem šta je džez, ali sam siguran da znam šta džez nije."
Klasični džez koji Vi već više od šezdeset godina svirate svakako spada u najpopularnije pravce ove vrste muzike?
"Da, ali inače nije teško prepoznati da li muzičar svira džez ili ne, ako se obrati pažnja na paterne, a to su male melodijske ili ritmičke jedinice koje su veoma korisne za improvizaciju i koje se lako pamte. Čim je sinkopa u melodiji, to je džez, tu nema nikakve sumnje. Volim klasični džez i to je pravac koji sviram sve ove decenije, a poštujem i sve druge pravce i one koji to vole da slušaju."
Od rane mladosti ste znali da će Vam džez muzika biti večna ljubav, ali da li ste mogli da pretpostavite da će Vam biti i životni poziv?
"To mi je bilo negde u podsvesti još kad sam imao 15-16 godina jer sam već tada sebe zamišljao kako jednoga dana sviram u džez orkestru. Nekako sam znao da je to ono što želim da radim i zahvalan sam sudbini što je bila blagonaklona prema meni, malom dečaku iz Kraljeva koji je uspeo da svoje snove pretvori u stvarnost."
Scena
17.04.2023. 11:54
Preminuo čuveni džez pijanista
Tada ste već sanjali o svetlima velikog grada, tačnije o Beogradu i mogućnosti da se kao muzičar dokažete u prestonici?
"Ja sam rođen u Kraljevu i volim svoj rodni grad, ali se već evo više od šest decenija osećam kao Beograđanin. Tačno je da sam kao mladić sanjao o Beogradu i želeo da pređem u glavni grad, što sam na kraju i uradio. U Beograd sam došao kao osamnaestogodišnjak 1959. godine. Upisao sam Finansijsko-geodetsku školu na Zvezdari, to je bila kao danas viša škola, i počeo da izlazim po mestima gde se svirao džez. Tada sam se upoznao sa Sašom Radojčićem i osnovali smo trio, svirali smo u klubu ’Euridika’ u Molerovoj ulici i bilo je to divno muzičko iskustvo."
Godine 1963. odlazite u Nemačku. Kako pamtite taj period svoje karijere?
"Saša i ja smo došli u Nemačku da sviramo u američkim vojnim klubovima svega nedelju dana nakon atentata na Kenedija u Dalasu, 27. novembra. Interesantno je da se ništa neobično tamo tada nije primećivalo i da nam nisu rekli ne bismo ni po čemu znali da je ubijen Kenedi. Posle nas su došli i Beti Đorđević, Nada Knežević, Joca Maljoković… Ti nastupi u Nemačkoj su bili za mene dragoceno iskustvo i velika škola. Osam godina sam tamo proveo. To mi je pomoglo da sebi odredim pravac i kažem ’e to je ono čime u džezu definitivno želim da se bavim’. Brzo smo skidali repertoar, bilo je dovoljno da jedanput čujemo pesmu sa džuboksa. Dosta nam je pomogao i menadžer kluba u kojem smo svirali, koji je bio oženjen Ruskinjom i koji nam je nabavljao aktuelne ploče. I sa finansijske strane mi je bilo dobro, lepo se zarađivalo, mi mladi, puni elana, gde ćeš lepše…"
Po povratku u Beograd počinje i Vaša dugogodišnja saradnja sa "Big bendom" Televizije Beograd?
"Sa ’Big bendom’ tadašnjeg RTB-a počeo sam da sviram 1972, a dve godine kasnije sam bio zvanično primljen kao član benda. Tu sam svirao uz note po trajanju, to su te takozvane bubnjarske note i svi koji sviraju bubanj znaće o čemu govorim. Prvo što sam uradio bilo je da nabavim knjige sa čuvenog Berklija i dao sam za njih hiljadu tadašnjih nemačkih maraka, ono zarađeno od sviranja po klubovima u Nemačkoj. Prosto nisam mogao da dozvolim sebi da u orkestru kakav je ’Big bend’ Televizije Beograd sviram po sluhu, a ne po pravilima. Za tri meseca sam uspeo sve da savladam jer sam imao ogromnu želju i volju."
Scena
06.04.2023. 13:43
Preminuo legendarni džez muzičar Duško Gojković
Rad sa "Big bendom" nije bio nimalo lak?
"Radilo se puno, ali kada radite ono što volite ništa vam nije teško. Tri puta nedeljno smo imali snimanja i to je bilo jako dobro jer sam mogao da preslušam ono što smo snimili i tako sam automatski mogao da se korigujem tamo gde je trebalo. To je to učenje i stalno usavršavanje koje vas tera da budete bolji, da probijete neke svoje zamišljene granice."
I ta avantura sa "Big bendom", čiji ste kasniji bili i šef, trajala je 20 godina?
"U’ Big bendu’ sam bio od 1972. do 1994. godine. Dvadeset dve godine sam svirao sa njima, a dve decenije proveo kao punopravni član orkestra. Nisam tih devedesetih otišao zbog turbo-folka i te loše muzike koja je tad uzimala maha na televiziji i u drugim medijima, već se jednostavno dogodila potreba za promenom posle 22 godine rada u ’Big bendu’. Tada sam počeo da sviram na Platou kod Filozofskog fakulteta. Imao sam kvintet i takozvani olmoust big bend. Nastupali su tada na Platou i Bisera Veletanlić, Tanja Jovićević, Milivoje Mića Marković… Bilo je uvek puno, a u publici je bilo poklonika džeza svih generacija. Deset godina sam svirao na Platou i najlepše me uspomene vezuju za to kultno mesto i taj period."
Danas nažalost nema više džez svirki na Platou, sve je manje klubova u Beogradu u kojima se može čuti džez muzika. Zbog čega je to tako?
"Nisam siguran da sam prava adresa za to pitanje, to bi trebalo da odgovore nadležni iz Skupštine grada, Sekretarijata za kulturu… Beograd je oduvek voleo džez muziku i bio plodno tle za vrsne muzičare. Opet, dosta toga zavisi i od samih muzičara. Ja više ne mogu aktivno da sviram jer zbog godina mi se javlja atrofija u nožnim mišićima koji su za bubnjara neophodni, ali volje za muzikom mi ne manjka. Pa ako ja imam volju sa 82 godine, onda mora da je ima i onaj od 32! Moraju muzičari da nađu prostor za sviranje, da budu dosadni, da traže od grada stalno mesto za džez klub, a ne da zavise od broja publike, da li će da dođe deset ili pedeset gostiju."
Scena
17.09.2021. 14:50
Lena Kovačević o Minji: To je kao da ti je umrlo detnjstvo
Kao da se stvara fama da džez nije dovoljno komercijalna vrsta muzike da bi se ulagalo u muzičare i prostore za svirku?
"Trebalo bi da tu učimo od Zapada. Tamo se organizuju festivali na kojima ima i roka, i popa, i hip-hopa, ali provuku pored toga i sjajne džez muzičare pa mladoj publici i džez uđe u uvo. Najlakše je nešto proglasiti nekomercijalnim i dići od toga ruke. A džez ne samo da može da bude i te kako komercijalan, on je i deo tradicije i urbane kulture čovečanstva."
Kada se govori o najpoznatijim bubnjarima sa ovih prostora, pored već pominjanog Nafte Milivojevića, ljudi obično pomisle prvo na Vas i na Dragoljuba Đuričića koji nas je nažalost napustio pre dve godine. Kako pamtite svog legendarnog kolegu?
"Pamtim ga kao vrsnog muzičara, ali na prvom mestu ga pamtim kao jednog predivnog čoveka koji je zračio svojom energijom i harizmom. Nikada neću zaboraviti kada sam na televiziji video spot u kome je Dragoljub svirao sa jednim klincem iz mog rodnog Kraljeva. Odmah sam ga zvao tada da mu kažem kako je to fantastično zvučalo i da mu čestitam na otkriću takvog jednog mladog talenta. Tada je u Sava centru Dragoljub održavao i svoje solističke koncerte na koje me je redovno pozivao. On nije svirao džez kao ja, ali je maestralno izvodio pop-rok muziku, a mogao je da svira zapravo sve što bi poželeo. Sa Zdravkom je svirao na njegovim koncertima i mogu da kažem da je i tu bio maestralan, to znam jer sam na nekim Zdravkovim pesmama kada su bile snimane za albume i ja učestvovao. Na kraju, nikada neću zaboraviti ni njegovu hrabrost da 5. oktobra sa bubnjarima izađe pred onu masu ljudi i udara ritam. Nije to mogao svako u tim teškim vremenima."
Scena
19.05.2023. 11:50
Tužba protiv Neleta Karajlića
Pomenuli ste teška vremena, a nedavno su se Srbiji dogodile užasne stvari, dva masakra, od kojih se jedan, u školi "Vladislav Ribnikar" u Vašem neposrednom komšiluku. Da li ste mogli i da sanjate da je tako nešto moguće u našoj zemlji?
"Teško mi je o tome i da pričam. Zastane mi knedla svaki put kada prođem tuda, a od mog stana do škole ’Ribnikar’ nema ni pedeset metara i vidim ono silno cveće na ulici i na ogradi, istopljen vosak od sveća, plišane igračke… Suze mi same krenu. Ne znam šta bih rekao, sve je kao neka najstrašnija noćna mora. Šokiran sam i dalje, pokušavam da sebi objasnim šta nam se to svima desilo. Nije ovo posledica samo odsustva vaspitanja, loše muzike, rijalitija… Po mom mišljenju, radi se i o postratnom sindromu koji se evo javlja kod treće generacije i to dece koja nisu bila ni rođena kada se ratovalo ovde i u okruženju, ali su posledice osetili njihovi očevi i dede. Naravno, na prvom mestu roditelji moraju da vaspitavaju svoju decu, a ne da ih vaspitava ulica. Ja sam se vaspitavao na ulici, ali u najpozitivnijem smislu te reči. Znao se neki red, postojala je neka hijerarhija. Bilo je veliko siromaštvo kada sam bio dečak i posle tinejdžer, ali ja sam i sa malim stvarima bio srećan. Voleo sam da pecam i nije bilo veće sreće nego da sa pecaljkama odem u Matarušku Banju, osam kilometara od Kraljeva, da okušam ribolovačku sreću. Sreća i jeste u malim stvarima."
Spomenuli ste već da ste u penziji i da zbog problema sa nogama ne svirate više, ali ako bi Vas neko od sadašnjih pevača zamolio da ga pratite na bubnju u nekoj pesmi ili koncertu, da li biste ipak prihvatili?
"Moje će srce i duša uvek reći da, ali telo i godine kažu nažalost ne. A i ne verujem da bi me neko od ovih mladih pevača i zvao, a i ako bi bio zainteresovan da mu bubnjam, mogao bi to da uradi i bez mene. Vidite da sada ova veštačka inteligencija može sve. Ipak, ne bi to zvučalo kao da ja stvarno sviram i ne kažem to jer sam neskroman, već zato što duboko u sebi verujem da mašina, ma kako pametna bila, ne može biti pametnija od čoveka. Na kraju krajeva, i tu veštačku inteligenciju je stvorio čovek, nije ona nastala sama od sebe. Nema umetnosti, a samim tim ni džeza bez velike duše."
Komentari
