"Čovek se u najtežim trenucima, kao i u najradosnijim, uvek glavom obraća nebu"

Status slobodnog umetnika stekla 1978. godine. Od 1980. godine član je ULUS-a. U dva navrata bila je i član Upravnog odbora ULUS-a. Imala je više desetina samostalnih i autorskih izložbi, a njena dela nalaze se i u zvaničnim kolekcijama od Muzeja Ponišavlja i Muzeja Toplice, preko Fonda slika RTV Beograd i Narodnog muzeja u Kragujevcu, do Fonda Srpske gimnazije u Budimpešti.

Rekli ste da su dobre slike, kao i dobre knjige, oslobođene potrebe za objašnjenjem. Da li verujete da slika treba da postoji nezavisno od svog autora i da svaki posmatrač u njoj pronađe sopstvenu priču.

„Apsolutno verujem da umetničko delo, ukoliko je doseglo visoke estetske i likovne kvalitete, zaslužuje i treba da ode iz ateljea i pronađe mesto svoga delovanja. Doživela sam sa radošću više puta da novi vlasnici mojih slika imaju potrebu da mi pričaju o tome šta vide na njima, oni senzibilniji imaju sreće da pri jutarnjem ili večernjem svetlu vide različite scene, i to je upravo ono što je moja želja da svako nađe ono što mu treba, pa ukoliko mu to donosi radost, moja misija je uspešnija.“

Vaše slikarstvo Sreto Bošnjak opisao je kao „više aluzija na stvarnost nego iluzija stvarnosti“. Koliko je za Vas važno da slika ne prikazuje svet kakav jeste, već da otkriva ono što se iza njega krije?

„Svi mi smrtne duše imamo različite prizme kroz koje gledamo i doživljavamo svet oko sebe i ta različitost jeste pravo bogatstvo ljudske vrste. Negde na najranijim počecima moga likovnog uobličavanja, na putovanju u Pariz, fascinirana, naravno, umetničkim obiljem kojim sam se napajala kao žedan u pustinji, bez plana i prethodnog znanja, posetila sam i Muzej Gistava Moroa. To je slikar religioznog simbolizma, u čijem ateljeu su se oformili mnogi veliki slikari. Tamo sam pročitala pa i usvojila jednu njegovu maksimu, koja je nekako postala i moj umetnički kredo kroz ceo život: ’Ne verujem ni u ono što vidim, ni u ono što dodirujem, ja verujem samo u ono što ne vidim i jedino u ono što osećam.’ Mislim da bi to mogao da bude odgovor na vaše pitanje.“

Diplomirali ste i magistrirali u klasi profesora Stojana Ćelića. Koliko je njegovo shvatanje slikarstva uticalo na Vaše umetničko formiranje i u kojoj meri ste se kasnije udaljili od njegovog uticaja?

„U vreme kada sam ja pohađala beogradsku Likovnu akademiju, kada su važili užasno rigorozni kriterijumi za upis, najveći deo nas je fanatično pristupao radu u klasama. Ostajali smo po ceo dan radeći i razgovori sa profesorima su bili, naravno, blagotvorni. Profesor Stojan Ćelić bio je izuzetno obrazovan, ali i na čudan način diskretan i nenametljiv. Nekako je umeo da oseti kada treba da razgovaramo, a kada ne. Dobar učitelj treba da oseti učenika i shvati svoju ulogu, da je on samo ruka koja odapinje strelu za koju se nada da će odleteti još dalje od njega. Ćelić je bio takav učitelj i ja ga se kao takvog s poštovanjem sećam. U najboljoj uspomeni mi je i profesor grafike Miodrag Rogić, strogi mudrac koji je minimalnim verbalizmom umeo da ukaže na grešku koju činite, kao i raspričani profesor večernjeg akta Dragan Lubarda, koji nam je davao pojedinačne zadatke, što je većinu nas, naravno, nerviralo, da bih mnogo kasnije shvatila koliko je dobro svakog od nas sagledavao i upućivao na puteve gde leže naši senzibiliteti.“

U Vašem slikarstvu prepoznaju se vedrina, spontanost i komunikativnost, ali i jedna izrazita filozofska dimenzija. Da li je slikarstvo za Vas način da postavljate pitanja na koja ni sami nemate konačne odgovore?

„Slikanje je za mene nužnost, kao disanje, ne znam šta to znači inspiracija, ali dobro znam osećaj mučnine i teskobe kada dugo ne radim. Nemam pripremne skice, to ne volim, da planiram šta ću uraditi, ja se prepuštam ritmu slikanja i volim da tražim, verovatno tragajući za nekim najdubljim skrivalicama u svojoj podsvesti. Mnogi slikari, pa i ja, govore kao mantru da imaju osećaj da ceo život slikaju jednu sliku... u više fragmenata, naravno. A konačne odgovore na postavljanje onih najvažnijih pitanja u svome stvaralaštvu i dalje jurim i tražim.“

Vaši akrilici često uspostavljaju neobičan odnos između svakodnevice i fantazije. Kako nastaje taj susret realnog i imaginarnog i šta je ono što pokreće Vašu slikarsku maštu?

„Mene pokreće nužnost iznutra, slično potrebi da odem u crkvu i pomolim se Gospodu. Susret sa belim platnom je za mene radost, kao jutarnje umivanje, i ja se bacam kao u vodu, bez ikakvog strogog plana, ronim i tražim da budem iznenađena, pa ushićena, nekad i razočarana, a nikad potpuno zadovoljna. Tako se otvaraju vrata za dalja lutanja i traganja za zamišljenim rajem.“

U Vašim radovima pojavljuju se novinski naslovi, fragmenti svakodnevnog života i tragovi sveta koji nas okružuje. Šta Vas privlači u novinskoj slici stvarnosti i kako je prevodite u jezik slikarstva?

„Magistrirala sam na temi kolaž i radila u toj tehnici vrlo rado, privlačila me ta mogućnost susreta predmeta ili predstava koje se inače ne susreću u realnosti, što je prvi korak u metafiziku.

Mislila sam da ću iz te faze preći u asamblaž, u treću dimenziju kolaža, i volela radove Kornela, Švitersa i sl., međutim, za to se nisu stekle mogućnosti, to je podrazumevalo rad u velikom prostoru koji nikada nisam imala. Otuda novinski isečci kolažirani na mojoj slici, sadržaj je nekada bio potpuno efemeran, a dešavalo se i da poneki izazove burnu reakciju, koja se pretvara u ekspresionistički gest bojom.“

U Vašim slikama ima mnogo plavetnila, pokreta i energije. Kakvo značenje ima za Vas plava boja i da li je ona samo likovni element ili nosi i određenu emotivnu i filozofsku poruku?

„Problem svetlosti jedan je od glavnih problema u slikarstvu, ja uvek težim da moja slika ima neki unutrašnji naboj i isijava unutrašnju svetlost, što naravno ne postižem uvek. Verovatno je otud i to posezanje za plavom, koja ima tu jaku simboličku vrednost, kao nebo, kao beskrajni horizonti, kao voda. Bez obzira na versku opredeljenost, čovek se u najtežim trenucima, kao i u najradosnijim, uvek glavom obraća nebu i tom beskraju.“

Često se govori o tome da umetnik u svom privatnom životu može biti potpuno drugačiji od sveta koji stvara. Koliko ste Vi lično prisutni u svojim slikama i da li se Vaš karakter može prepoznati u njima?

„Srela sam mnogo umetnika čije delo bih teško povezala sa njima samima, što možda govori o tome kako ja sagledavam samo jednu stranu njihove ličnosti. Ja lično u svojim slikama tragam za harmonijom i nekim skladom, možda i bežim od toga da mi slike budu dopadljive na prvi pogled, već čekam onaj drugi pogled posmatrača, koji mi je dragoceniji i koji duže pamti.

Brzina poteza koji se može osetiti u mojim radovima, kao i prilična disperzivnost tema i problema kojima se bavim u radovima možda govore o mom karakteru, nemirnom duhu i radoznalom pogledu na svet koji me okružuje.“

Više od tri decenije izlažete i istražujete nove mogućnosti slikarstva. Kako se tokom tog vremena menjao Vaš odnos prema slici, a šta je ostalo nepromenjeno u Vašem umetničkom senzibilitetu?

„Tokom svog umetničkog života radila sam u mnogim tehnikama ‒ akvarel, pastel uljani i suvi, zatim grafika, ali ne klasična nego samo monotipije i, naravno, ulje i akril. Stilski su to kritičari svrstavali u neku poetsku asocijativnu apstrakciju, zato što se vrlo često nazirao polazni motiv. Nikada nisam radila direktno u pejzažu, a volim odlaske u prirodu, šume, pored reka šetnje, ali se meni ti utisci slažu i natapaju mi memoriju iz koje kasnije crpim ta sećanja i oblikujem ih na svoj način. Poslednjih godina sam, valjda sa zrelošću, počela više da razmišljam o svojim korenima i kao da mi se otvorio potpuno novi horizont, preplavljen figurinama iz Vinče, motivima narodnog stvaralaštva, tkanih ćilima, koje sam iz detinjstva ponela iz šumadijskog sela moje majke, kao i motivima sa stećaka iz sela moga oca, koga narod zove Mramorje zbog tih razbacanih stećaka. To me je zaokupljalo neko vreme i ciklus sam nazvala ‒ ’Čuvari kućnog praga’.

To su samo različite faze u mom radu i teme koje me zaokupe, a mislim da se senzibilitet nije menjao, kod nas slikara, taj rukopis je sličan kardiogramu, i njega i da hoćeš ne možeš da menjaš, ako si pošten prema sebi.“

U Vašem slikarstvu nema povlađivanja prolaznim modama niti potrebe za dopadanjem. Koliko je danas teško sačuvati umetničku samostalnost i ostati veran sopstvenom likovnom jeziku?

„Moram da priznam da dešavanja na globalnoj likovnoj sceni odavno već ne idu u smeru koji ja mogu da prihvatim i razumem. Razumem da je dobro da ’cveta hiljadu cvetova’ pa bašta bude bogatija i lepša, ali da se toliko agresivno promoviše ružno u svakom aspektu i umetnosti i života, to zaista ne mogu i neću.“

Osnivač ste, zajedno sa Zoranom Čalijom i Stankom Todorović, aukcijskih izložbi „Zvona Metohije“. Koliko umetnik, pored stvaralačkog rada, ima obavezu da učestvuje u društvenom životu i da reaguje na vreme u kojem živi?

„Kada se desio pogrom 17. marta 2004. na Kosovu i Metohiji, svi smo bili kao gromom pogođeni. Znali smo za tužna zbivanja sa našim narodom na tim prostorima, ali da udare na tolike svetinje, Bogorodicu Ljevišku zapale i oskrnave i stotine drugih spale i uruše do temelja, tada smo od nemoći i užasa smislili da nekako pomognemo onim što jedino imamo, to su naša ljubav i umetnost.

Veliki broj slikara ULUS-a odazvao se našem apelu, a veliku podršku dobili smo i od Kliničkog centra Beograd, koji su svojim autoritetom doprineli da se odazove i veliki broj kupaca. Uz blagoslov blaženopočivšeg patrijarha Pavla započeli smo niz aukcijskih izložbi po redosledu kako nam je sugerisano. Prva aukcija bila je za obnovu manastira Zočište, manastira Devič, Sv. arhangela i za Veliku Hoču. Odlazeći tada na Kosovo i Metohiju stekla sam mnogo prijatelja koje i sada osećam kao svoj rod.

Od tada sam sebi dala zavet da bar jednom godišnje otputujem dole jer svi tamo govore, na pitanje treba li vam nešto da ponesem, ne treba ništa, samo dođite, ne zaboravite nas.“

Ako je umetnost, kako se često kaže, pokušaj da se prolaznom podari trajanje, šta biste želeli da posmatrač ponese sa sobom nakon susreta sa Vašim slikama? Da li Vam je važnije da u njemu probudite emociju, pokrenete misao ili otvorite prostor za neku novu ličnu spoznaju?

„Slikam po strogim diktatima svoga unutrašnjeg bića osluškujući njegov glas, tako da na prvom mestu zadovoljim sopstvene estetske kriterijume, ali, naravno, uvek se pitajući koliko i kako će moja likovna emocija dopreti do drugih udaljenih bića. Bez obzira na spoljašnju realnost, a često i surovost svakodnevnog života, volela bih da ljudi u mojim slikama, koje nisu realističke, već ostavljaju prostor za slobodno domaštavanje, prepoznaju sasvim male iskre životne radosti koje mene pokreću i nauče da pronalaze lepotu u neočekivanim prizorima svakodnevice jer život se sastoji iz tih malih srećnih trenutaka, ko ume to da prepozna, taj zna da živi.“