Darija Vučko o seriji "Tvrđava", o istraživanju perioda devedesetih...

Upečatljivim ulogama Srbina Luke i Hrvatice Darije mladi glumci Ognjen Mićović i Darija Vučko osvojili su srca gledalaca. O seriji "Tvrđava“, svojoj ulozi u njoj, radu sa velikim imenima našeg glumišta, ali i planovima za naredni period u intervjuu za "Ekspres“ govori glumica Darija Vučko.

Da li Vas je iznenadio veliki uspeh serije "Tvrđava“ kod publike?

"Iako sam imala svest da će ljudi imati priliku da pogledaju, nisam mogla da shvatim unapred šta to zapravo podrazumeva i kako će ljudi reagovati na priču. Negde u tom procesu rada nisam u svesti dobacila do svega što sledi posle. Nakon snimanja, imala sam samo pretpostavke, nestrpljenje i definitivno pitanje kako će ljudi prihvatiti, ali odgovor na to nisam imala. Mada verujem da još uvek nisam objektivna, sigurna sam da svi utisci ne dolaze do mene.“

Kako ste gradili lik Darije, šta je ono zajedničko što imate sa njom?

"Čini mi se da je sklapanje Darijine priče trajalo kroz proces pripreme i definitivno kroz proces snimanja. Neke stvari ne mogu unapred da se isplaniraju, dosta toga se rešava na licu mesta, kada se sve postavi u realnom prostoru promene. Treba biti otvoren prema datom trenutku, tako da su se scene u tom mozaiku koji je predstavljao nelinearan plan snimanja sklapale jedna u odnosu na drugu. A taj put se naslanjao na liniju i odnose koje smo uspostavili na probama. Kroz sve me podržavala emotivna veza koju sam imala prema Dariji i njenoj priči od prvog čitanja. Nije mi bilo teško da se saosetim sa njom, ali jeste bilo zahtevno izneti celu priču kroz period celog snimanja. Puno je nepravde koja se preliva preko nje. Volela bih da mogu za sebe da kažem da posedujem neke njene kvalitete, ali precenila bih se. Mogu da kažem samo da sam razumela njenu usamljenost, kao i, donekle naivnu, ili hrabru veru u ljubav čak i onda kada realnost to ne podržava. Mogla sam da razumem rastanke, dileme i borbu da se zauzme za sebe.“

Sa partnerom iz serije Ognjenom Mićovićem poznajete se još iz srednje škole. Koliko Vam je to pomoglo tokom snimanja i rada na seriji?

"Mislim da nam je najviše pomoglo to što smo prošli sličnu glumačku školu i u tom smislu smo se dobro razumeli. Pratili smo se i podržavali kroz ceo proces, iako su nam izazovi bili drugačiji, značajno je što smo ceo taj put prošli zajedno. On je vredan, talentovan, kolegijalan, posvećen i imati njega kao glavnog partnera mi je puno donelo u celom procesu.“

Vaš se lik u seriji takođe zove Darija i u vezi sa tim ima i jeda anegdota sa kastinga...?

"Darijino i moje ime je simpatičan sinhronicitet, jedan od mnogih koji se dogodio kada je ovaj projekat u pitanju. Svi članovi ekipe koji su učestvovali u procesu kastinga su profesionalci, mada se jeste napravila ta simpatična priča u odnosu na njihov prvi susret sa našim imenom, sigurna sam da to nije bio razlog zbog kog sam dobila ulogu.“ (smeh)

Kako ste istraživali o vremenu i događajima o kojima serija govori i koji su se desili kada još niste bili rođeni?

"Pitanja o periodu devedesetih sam sebi postavljala i ranije. Kroz život i kroz druge materijale kojima sam se bavila, pre svega na studijama u periodu istraživanja koji smo imali baveći se komadom ’Porodične priče’ Biljane Srbljanović, tako da sam se pre svega vratila starim sveskama. A puno je priča o tom periodu, svuda su među nama. Tako da u ovaj proces nisam krenula od nule. Ono što mi je u periodu pripreme za ’Tvrđavu’ bilo značajno jesu razgovori sa ljudima iz Knina, kao i knjiga ’Život u limbu ‒ knjiga ožiljaka’, čiji su autori Slaven Rašković i Igor Čoko. Ponovo taj istraživački rad, dokumentarni materijali, te pomenute priče ljudi iz okruženja, pa i moje porodice. Filmovi i serije koje su na temu devedesetih već snimani, sve što se tiče tog perioda iz raznih perspektiva. I muzika koja se slušala u Kninu, kao što su između ostalog bendovi ’Todor Todor’ i ’Machine Gun’.“

Kakva iskustva imate sa starijim kolegama iz serije, Jovom Maksićem, Slavišom Čurovićem, Nikolom Pejakovićem, Ljubom Bandovićem... Šta ste kao mlada glumica naučili od njih?

"Imala sam sreću da se sretnem, upoznam i radim sa svim kolegama na ’Tvrđavi’. Takozvanom starijom i mlađom generacijom. Zaista je svaka razmena bila profesionalno i lično zadovoljstvo. Za mene je najveća lekcija kroz ceo proces bila kako da dođem do toga da ne brinem previše, da imam neku čvršću veru u sebe. Čini mi se da sam direktno ili indirektno od svakoga dobila neki uvid u odnosu na to. Bilo to posmatrajući kolege kako pristupaju, bilo to kroz pogled, zagrljaj ili reč. Najznačajnije je bilo imati Sašu kao reditelja koji nas je kroz sve vodio.“

Pre "Tvrđave“ glumili ste u filmu "Prosti šećeri“ i pojavili se u dokumentarcu "Solskin“. Kakve uspomene imate na ta dva projekta?

"Oba filma su studentske vežbe, vrlo značajan teren za vežbu, prostor gde su greške dozvoljene, tako da su oba iskustva dragocena. Pored toga sam igrala u kratkom filmu ’Rujna zora’ reditelja Ivana Đurovića, to je zvanično prva uloga koju sam dobila. Anči, meni posebno draga, kao i cela ekipa koja stoji iza filma. Snimali smo manje-više u divljini, bilo je scena na čamcu, scena u šumi iza plaže Oficirac, na jezeru Trešnja, na ostrvu Koh Chang tzv. Majmunsko ostrvo na Dunavu. Zaista prelepe lokacije. Jednu od scena sam snimala bosa u blatu sa bakljom u ruci. Vrlo uzbudljivo iskustvo iz kog je nastao meni vrlo drag film.“

Šta je danas za mladog glumca najvažnije da bi uspešno gradio umetnički put?

"Strpljenje. Toliko je mladih, talentovanih glumaca u našoj generaciji koji su pored toga vredni, posvećeni i dali bi sve od sebe za ulogu, ali nemaju prostora za rad. Neophodno je da u trenucima kada deluje nemoguće ne odustanemo. Takođe, čini mi se da je najvažnije da čuvamo pravu vrednost u koju verujemo i da ne odustajemo od toga uprkos svemu što sretnemo kroz posao. Jako je lako izgubiti se u svemu, podrazumevati, olenjiti se. Važno je da probamo da se držimo te suštine, da ostanemo posvećeni i iskreni u onome što radimo. Da ne prestajemo da učimo, tražimo nove inspiracije, čitamo, gledamo, slušamo, razvijamo se, izlazimo van naše zone komfora. Važno je da budemo hrabri. A sve to je teško negovati kada nas sretne realnost egzistencije i kompromisi koje moramo da pravimo kako bismo obezbedili sebi život. Tako da bih sve zaokružila strpljenjem, verom i istrajnošću. A dodala bih i to da je važno da u svemu tome ne zapostavimo sebe i svoje potrebe. Važno je da se čuvamo, bez sebe ne možemo ništa. I, naravno, isto tako da čuvamo i podržavamo jedni druge. Svi imamo svoj tempo, svoj način i svoj put, i ne treba se porediti ni sa kim.“

Planirate li neke predstave u pozorištu u narednom periodu?

"Nadam se da će biti više prilika za rad u pozorištu, ali za sada jedino što je u planu jeste vraćanje starom materijalu. Sa klasom već šest godina igram predstavu ’Černobiljska molitva’ po istoimenom romanu Svetlane Aleksijevič. Napravili smo pauzu od godinu dana, uskoro krećemo sa probama, a zatim sa igranjem. Imate srdačan poziv od nas!“

Ko su bili Vaši omiljeni glumci u detinjstvu, šta ste najviše voleli da gledate od serija i filmova?

"Kada je domaća kinematografija u pitanju, kao dete posebno sam volela Milenu Dravić, Dragana Nikolića, Svetlanu Bojković, Milorada Mandića Mandu, Nebojšu Glogovca. Od stranih glumaca i glumica volela sam Meril Strip, Žilijet Binoš, Džonija Depa, Bila Mareja. Trenutno mi je jedan od omiljenih Filip Sejmur Hofman, međutim toliko je predivnih i inspirativnih glumaca i glumica, teško bih ih ovde sve navela. Volela sam da gledam ’Prljavi ples’, ’Briljantin’, ’Vatrene ulice’, ’Mama miju’, film ’Čokolada’, ’Engleski pacijent’, ’Veliko plavetnilo’, ’Park iz doba jure’, ’Narniju’. Kada je izašao film ’Crni labud’, išla sam na balet, tako da je taj film posebno delovao na mene. Volela sam i ’Zonu Zamfirovu’. Sa bakom sam gledala domaće serije ’Bolji život’, ’Srećni ljudi’, ’Policajac sa Petlovog brda’, a sa mamom kasnije krimi serije na Fox Life-u, haha, i naravno ’H2O’ seriju o sirenama. Omiljena bajka mi je bila ’Mala Sirena’ Hansa Kristijana Andersena, tako da sve što se ticalo sirena ticalo se i mene. Gledala sam dosta crtanih filmova, a u tinejdžerskim danima mi je ukus otišao na potpuno desetu stranu. Bila je faza horor filmova koje sam u periodu osnovne škole redovno iznajmljivala u ’Žapcu’ sa najboljom drugaricom. I onda sam postepeno razvila ljubav prema dokumentarnom filmu posebno, kao i autorskom. U srednjoj školi sam volela Kišlovskog, Bergmana, Godara... Jedno vreme sam bila skeptična i uhvatio me neki snobizam pri odabiru filmova, ali sada sam već razbila sve žanrovske predrasude i svašta mi se dopada. Imam neku drugačiju perspektivu, sa jedne strane sam mnogo kritičnija, a sa druge mnogo otvorenija prema različitim sadržajima.“

Šta mislite o veštačkoj inteligenciji, može li ona uskoro da potisne prave glumce iz filmova i TV-a?

"Već je glupo pominjati kojom brzinom se razvija veštačka inteligencija i šta je sve uz njenu pomoć moguće stvoriti, ali ona jeste i uvek će biti simulacija i oponašanje realnosti, koliko god napredovala, pa makar išla do perfekcije, pretpostavljam da će do kraja biti nesavršena u tome. Postoji ljudski element, emocija, duša čoveka koja ne može biti veštački fabrikovana. Kao i nešto što se takođe tiče nesavršenosti, ali kod čoveka. Sve naše nesvesne reakcije, unutrašnja pomeranja, naše živopisnosti, ono između ’pakovanja’ što nas sve čini autentičnim, to je nešto što priroda stvori, a naše životno iskustvo oblikuje, i ne verujem da će to ikada biti zamenjeno.“

"Pluribus": Da li je svet, zaista, bolji bez konflikta i patnje

Gledali smo

Gledali smo

Scena 09.12.2025. 19:35

"Pluribus": Da li je svet, zaista, bolji bez konflikta i patnje

Srpsko-crnogorski film na Sandens festivalu

Lepa vest

Lepa vest

Scena 10.12.2025. 20:40

Srpsko-crnogorski film na Sandens festivalu