Intervju - Milan Bukvić
Dečko koji obećava: Novi tragač kviza "Potera"
Prvi put u "Poteri" se pojavio kada je imao samo 18 godina. Drugi put smo ga u najpopularnijem TV kvizu u Srbiji videli prošle sezone – obukao je svoj "srećni džemper“ i pobedio "kraljicu znanja“ Milicu Jokanović. Dao je tačne odgovore, potpuno sam, na čak 24 pitanja!
Kada je Radio-televizija Srbije najavila da će u novoj, devetoj sezoni svog kviza "Potera“ imati novog, četvrtog tragača, mnogi su pomislili da se radi upravo o Milanu Bukviću. I bili su u pravu.
Bez obzira na to što se ime novog tragača držalo u strogoj tajnosti, nije se znalo čak ni da li je u pitanju osoba muškog ili ženskog pola, među ljubiteljima kviza se šuškalo o tome da je najverovatnije reč o "onom dečku iz novembra prošle godine“, o "mladiću koji je odgovarao k’o iz topa“.
Pretpostavljalo se da će "novi genije na tronu“ biti takmičar zapamćen i po tome što je "pomalo furiozno davao odgovore“, kako je rekao voditelj kviza Jovan Memedović, i zasenio sve prethodne takmičare kviza koji se od oktobra 2013. godine emituje na RTS-u, a po originalnom britanskom konceptu kviza "The Chase“, koji je više puta nagrađivan.
Ovaj Kragujevčanin ima 25 godina, diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a trenutno je na master studijama filozofije u Novom Sadu. Nikada nije dobio ocenu manju od desetke niti je imao priliku da poništi manju ocenu.
Kako je u tome uspeo?
"Ne preporučujem nikome, ne zato da bih sebi dao na značaju, već zato što sam gomilu dragocenog vremena spiskao učeći stvari koje me nisu dovoljno zanimale. Prekasno sam shvatio da je ubedljivo najbolja studentska formula ’ono što nas zanima ne samo učiti, već i proučavati, a ono što nas ne zanima – otaljavati’. Tako da bi bio red da dobijem neku ne-desetku i priznaću vam da se radujem tome. Mnogi formalni uspesi i posebno mnogi profesori, a isto važi i za školske nastavnike, nisu vredni ni truda ni emocija“, rekao je Milan u intervjuu za "Ekspres“.
Rekli ste da nemate tremu pred televizijskim kamerama, a da ste se za svoje premijerno pojavljivanje u ulozi tragača pripremali gledajući TV serije, i to domaće.
"Nekako me je do sada pratilo to da, što je izazov bio ozbiljniji, trema je bila manja. Kviz je u svojoj suštini igra i to je ono što me rasterećuje. Ne svest da je primarno reč o igri, već njena karakteristika da nas dok traje ponovo načini decom i da zaboravimo šta joj je prethodilo i šta će nakon nje uslediti. A osnovna priprema mi je bilo gledanje Pavićevih serija – ne da bih se psihički rasteretio, već da bih pokupio nešto od sočnosti njegovog dijaloga. Da nemam nešto specifičniji način komunikacije, uveren sam da ne bih ni dobio privilegiju da se nađem u ovoj ulozi.“
Mi, u publici, sve tragače iz ovog kviza zamišljamo kao osobe koje samo sede i čitaju, uče, listaju enciklopedije, istorijske čitanke, preslišavaju se… Da li grešimo?
"O tome mogu da govorim samo u svoje ime. Slatka strana kvizaštva je što univerzalni metod ne postoji, zbog čega ’svako od nas ima svoju pričicu’, što bi rekao žandar iz mog omiljenog domaćeg filma ’Tri’. U mom slučaju ne grešite puno, ali ne zato što su mi kvizaške ambicije nezajažljive, niti zato što sam univerzalni radoznalac, već zato što priroda nauke kojom se bavim iziskuje kontemplativni način života i time trasira put tom knjiškom pristupu stvarima koje ste pomenuli u pitanju.“
Kako izgleda jedan dan mladića koji je u stanju da sam i u veoma ograničenom vremenu tačno odgovori na 24 pitanja u kvizu? Kako provodite slobodno vreme, da li imate neki hobi?
"Parafraziraću Bizmarka: ʼBolje je ne znati kako se prave kobasice i donose teške političke odluke.’ Daću sebi slobodu da kažem da to isto važi i za postajanje ozbiljnim kvizašem i studentom. Ljudi bi se samo razočarali ako bi stekli uvid u ritam života koji takvi ishodi zahtevaju. Imao sam sreću da sam dosta mlad stekao prave prijatelje i ta vrsta podrške je nešto što mi u tom pogledu ʼdrži glavu iznad vode’. Bez njih, sve bi odavno postalo besmisleno, traljavo i nezanimljivo.“
Osim što ste obukli "srećni džemper“ koji Vam je poklonila Vaša devojka, kako ste se još pripremali za kviz kada ste bili takmičar, a kako sada kada ste tragač? Da li imate neki naročiti metod za bolju koncentraciju koja je, čini nam se iz publike, presudna prilikom brzog davanja odgovora?
"Priroda filozofske literature je takva da zahteva maksimalnu koncentraciju, tako da mi učešće u kvizu spram toga dođe kao laka prehlada. Lično, malo je stvari na ovom svetu uzbudljivije od igranja završne potere i voleo bih da traje duže od dva minuta. Ili još bolje, da se emitujemo svakog dana, pa da snimamo više epizoda.“
Kako su Vas dočekali ostali tragači – Milica Jokanović, Milorad Milinković i Žarko Stevanović? Da li su Vam dali neke savete?
"Sa Žarkom se već godinama znam sa pab kvizova gde je on učestvovao kao sastavljač, a ja kao takmičar. Dao mi je više saveta, a najvredniji je onaj da u završnoj rundi obratim pažnju na to kako čika Joca čita simbole hemijskih elemenata, tu se uvek nešto iskundači u onoj brzini. Takođe, uoči svog debija prisustvovao sam snimanju jedne njegove epizode i baš mi je bio indikativan lagodan i stilizovan način na koji on sve to radi, kao iz zgloba, bez naprezanja.“
I na kraju - gde Vam je bilo uzbudljivije u kvizu: kao takmičaru ili kao tragaču?
"Definitivno kao takmičaru, iako rola tragača ima određeni dignitet koji zaista donosi značajnu dozu samopouzdanja. Mislim da se to videlo u dosadašnjim epizodama. Reč je o istom kvizu, ali percepcija je potpuno različita. Kao takmičaru mi je sve delovalo snoliko, imaginarno, baladično. A ovde sve stvari deluju daleko postojanije, konkretnije, sistematičnije i ne prašta se nonšalantnost koja mi je kao takmičaru bila dozvoljena.“