Dragan Okuka: "Ako 200 trenera sa PRO licencom ništa ne radi, onda je to katastrofa"

Osim sjajnih igara u dresu mostarskog Veleža, Okuka se po završetku karijere dokazao i kao vrhunski operativac. Zahvaljujući visokom obrazovanju, diplomirani je pravnik, s uspehom je radio kao direktor mostarskog Veleža da bi zatim istu funkciju obavljao i u nekada u srpskim fudbalskim okvirima moćnom FK Bečej i to u danima kada je ovaj klub igrao i na međunarodnoj sceni.

Uz sjajno poznavanje unutrašnje strukture kluba, kao i sposobnost vrhunskog tumačenja fudbalskih propisa, Dragan Okuka ima iza sebe i bogat stručni opus. Jedan je od retkih, ako ne i jedini u Srbiji, koji je tri puta bio trener godine u tri različite zemlje (Srbija, Kina, Poljska). Dokazao se i kao selektor U21 selekcije SCG (polufinalisti prvenstva Evrope). Sa klupe je predvodio Čukarički, Obilić, Budućnost Podgorica, Vojvodinu, odnosno Legiju iz Varšave, kiparsku Omoniju i grčku Kavalu, Lokomotivu iz Sofije i kineske klubove Đangsu i Tjencin.

Gospodine Okuka, za javnost Trenerska organizacija Srbije je zapravo samo slovo na papiru. Da li će tako biti i ubuduće?

„Na funkciji sam tek mesec dana i rano je za bilo kakve ocene ili kritike. Uradili smo ono što je na startu moralo da se uradi, oformili organe organizacije, a kada prođu godišnji odmori napravićemo i prve konkretne korake. Za početak pregledao sam sva statutarna akta i pravilnike, počev od onih o statusu trenera pa sve do dobijanja radnih dozvola da bismo imali jasniju sliku kako i šta dalje.“

Da li se u tim papirima krije možda objašnjenje zašto Trenerska organizacija i konkretno treneri nemaju kredibilitet i ugled koji su na ovim istim prostorima, a i šire, nekad uživali?

„Svi pravilnici su po svom sadržaju apsolutno dobro napravljeni i kao takvi i te kako štite profesiju trenera. Ono što je problem svodi se na konstataciju da se sve napisano u praksi ne primenjuje. Najviše zabune unose sami treneri koji sebi otežavaju poziciju i kroz to urušavaju ugled potpisivanjem ugovora posle kojih akti organizacije nemaju pravnu moć da ih zaštite.“

To je jedna strana medalje, ona druga je da je položaj trenera, bar u ovom trenutku opšte krize fudbala u Srbiji, gotovo ponižavajući.

„Ne treba biti puno pametan da bi se došlo do zaključka kako je trenerska struka u Srbiji devastirana, odnosno da je izgubila ne samo korak sa Evropom, već i sa samom sobom.“

Kažete da ste uprkos svemu optimista.

„Ono što me hrabri zapravo je činjenica da ja lično, ali i Trenerska organizacija u celini ima iskrenu podršku čelnih ljudi nacionalne kuće fudbala. I Dragan Džajić kao predsednik, odnosno generalni sekretar Branko Radujko i Ranko Stojić u ulozi direktora Centra za strategiju, i te kako su svesni da bez dobrih i edukovanih trenera razvoj i napredak fudbala u celini nije moguć. Naglašavam, nije u pitanju narativ reda radi, već saznanje da u Srbiji fudbal ne može napraviti iskorak napred bez drastičnih promena unutar trenerskog esnafa, odnosno edukovanih i moralno stabilnih trenera.“

Govorite o drastičnim promenama, da li su i zaista moguće u trenutku kada u srpskom fudbalu puno toga doživljava sudar s logikom?

„Jasno je da u Srbiji niko sam ne može ništa da napravi. Takođe i ukoliko se locira problem i ukaže potreba da se nešto menja, kod nas je po pravilu uvek teško bilo šta promeniti. Naša je obaveza, međutim, da se ne zaustavimo na pokušaju. Ako je tačan podatak da u Srbiji trenerski posao obavlja gotovo 10.000 ljudi, onda je Trenerska organizacija ozbiljna priča, na papiru moćna organizacija. Uz uslov da sve te ljude animiramo na pravi način, sigurno je da ćemo i neke stvari promeniti nabolje i u njihovu korist. Na kraju i za dobrobit fudbala. Ovo što trenutno radim ne bih radio da ne mislim da ne možemo nešto učiniti boljim i kvalitetnijim.“

Kažete za sebe da ste više nego uporni i da teško odustajete od zacrtanog cilja.

„Mi smo zemlja u kojoj se u toku sezone menja najviše trenera u Evropi. Ne govorim samo o Super i Prvoj ligi. Insistiraću na tome da svi treneri, dakle već pomenutih 10.000 stručnjaka, moraju imati neku sigurnost, ali i licencu za rad, zatim i novac da bi tu licencu položili. Naš je cilj kao Trenerske organizacije da se borimo za poziciju svih trenera, ne samo onih sa PRO licencom.“

Naglašavate česte promene trenera, šta je sa istinom da se u posao struke mešaju neznalice na poziciji u klubovima i oko klubova.

„Nije to problem samo Srbije, u celom svetu treneri imaju sve manji uticaj na ono što rade. Sve više se pitaju predsednici klubova, a sve manje treneri. I sportski direktori su sve glasniji tako da šefovi struke polako dobijaju ulogu servisa za ispunjavanje želja onih koji vladaju fudbalom autoritetom zvanja i novca.“

Istina je, međutim, bar u svetu, da je u trenerskoj struci sve prolazno osim autoriteta znanja.

„To je jedini autoritet koji traje, odnosno ne prolazi. Ali, to je dug put, od startne edukacije do PRO licence neophodno je da prođe period od šest ili sedam godina uz napomenu da se školovanje trenera ne završava u tom trenutku. Ono tek tad počinje. Da bi neko bio uspešan, teoretsko znanje iz struke ili fudbalski bekgraund nisu dovoljni. Za ovaj i te kako kompleksan posao neophodno je mnogo šire obrazovanje. I, pod jedan, talenat za obavljanje ovog posla. Bojim se da mnogi naši treneri, posebno mlađi, kad dobiju licencu misle da su završili priču i da je to dovoljno da sednu na klupu nekog kluba, odnosno da sutra nađu posao u inostranstvu. Zaboravljaju da radom na terenu tek tada počinje njihova faktička edukacija.“

U srpskom fudbalu primetan je i „zastoj u proizvodnji“. Onih istinskih talenata sve je manje.

„Bez dobrih trenera, odgovarajuće selekcije i infrastrukture u današnjim vremenima teško je lansirati ozbiljnog igrača za ozbiljan fudbal. Problem na superligaškim terenima je uglavnom rešen, ali i dalje ostaje problem uslova u kojima rade omladinske škole. Mlađe kategorije naprosto moraju imati apsolutno savremene uslove za trening. U tom segmentu zaostajemo za Evropom i to je ono na čemu će u FSS-u ubuduće pokloniti pažnju. Moj stav je da deca moraju što više da rade na prirodnim, a neuporedivo manje na veštačkim podlogama. Zašto, razloga je hiljadu.“

Došli smo u poziciju da sve manje izvozimo kvalitetan proizvod, a sve više „sirovinu“.

„Nije to srpski izum. Istina je da se iz naše zemlje, a to je slučaj i sa mnogim drugim u svetu, više ne prodaju igrači stariji od 20 godina. Ne pamtim kada je u inostranstvo otišao neki igrač Zvezde ili Partizana sa navršene 22 ili 24 godine. Na ceni su oni sa tek napunjenih 15, 16 ili 17. Nije floskula, već istina da naši klubovi zahvaljujući tim prodajama zapravo obezbeđuju sredstva za život. Druga je priča da li je to za fudbal u jednoj zemlji dobro ili nije. Po mom mišljenju, daleko je od dobrog. Pokazalo se da su pravila profesionalizma surova. Oni koji kupe tu decu uglavnom ih šalju ’na doradu’, a onda ona tamo ne igraju i brzo se izgube. Svedoci smo i da se neki od njih vraćaju u Zvezdu, Partizan, Vojvodinu ili Čukarički kako bi na neki način oživeli karijeru, ali u tom lutanju uglavnom se izgube tri ili četiri dragocene godine. To je opasnost, ali je i problem više u nadležnosti uglavnom nestrpljivih roditelja i novca željnih menadžera nego samih klubova i trenera. Bilo bi sjajno da na našim terenima stasaju i da onda sa mnogo većim šansama igraju.“

Osim fudbalera, i srpski treneri su sve manje cenjeni u Evropi.

„I to je istina. Od trenera sa PRO licencom trenutno u svetu rade Marko Nikolić (AEK), Miloš Milojević, Vuk Rašović (Emirati) i Žarko Lazetić (Saudijska Arabija). Od 250 trenera sa PRO licencom u svetu ih radi, dakle, samo nekolicina. U Srbiji još njih tridesetak. Poređenja radi, u Hrvatskoj ne postoji trener sa PRO licencom koji nije zaposlen. Plus što oni najbolji uživaju ugled u Evropi i svetu.“

Zastupate tezu da se vrednost rada trenera generiše kroz rezultate nacionalnog tima.

„Tako je. Hrvatska je napravila na tom polju sjajne rezultate i njihovi su treneri u Evropi, pa i šire, izuzetno cenjeni zahvaljujući uspesima reprezentacije. Mnoge od njih videli smo na klupama timova iz liga petice. Sa našim stručnjacima to nije slučaj. Ako negde i rade, to su lige koje se manje vrednuju i u kojima, uglavnom, ne prave neke velike rezultate da bismo na taj način osvojili neko tržište. Evo i primera kako to izgleda u praksi. Kada sam proglašen trenerom godine u Kini, naredne sezone šest srpskih stručnjaka dobilo je posao u ovoj zemlji u kojoj su kao stručnjaci dominantni Portugalci, Brazilci i Španci.“

Šta još srpski treneri ne znaju, a trebalo bi kada se nađu na međunarodnoj sceni?

„Moraju da budu dva do tri puta bolji od drugih ne samo u prezentaciji struke, nego i u odnosu sa medijima, upravom, navijačima. To je način da steknu poverenje kod gazda, odnosno da ih na taj način uvere kako moraju dobiti pravu šansu da nešto naprave. Sa četiri ili pet utakmica to je nemoguće, ali je moguće znanjem i profesionalnim odnosom izboriti se za poziciju koja garantuje kontinuitet u radu.“

Kako komentarišete podatak da je samo pet srpskih trenera koji rade u Evropi u poslednjih 10 godina uspelo da sa svojim timovima stigne do grupne faze Lige šampiona, Lige Evrope i Lige konferencija.

„To je samo dokaz da Slaviša Jokanović, Marko Nikolić, Miroslav Đukić, Vlada Ivić i Dejan Stanković imaju kao treneri kvalitet. Nametnuli su se dobrim radom i rezultatima. Voleo bih da je ova lista malo brojnija, ali nije. Tamo gde rezultati nisu adekvatni očekivanjima druga šansa se teško dobija. Ako Dejan Stanković sa Zvezdom napravi iskorak, realno je očekivati da će možda koliko sutra dobiti šansu u nekom klubu iz zemalja liga petice. I ne samo on. Priča je zapravo prosta. Svi traže stručnjaka iz zemalja u kojima je fudbal na visokom nivou. Zbog rezultata reprezentacije, sada su na ceni treneri iz Španije, Portugala, Francuske. Austrijanci ako biraju pre će odlučiti da dovedu trenera iz Švedske ili Norveške nego našeg stručnjaka. Posle onog što je uradio u Rusiji i Mađarskoj i što sada radi u Grčkoj Marko Nikolić je srpski trener s najvećim rejtingom. Sve to generišu, pod jedan, rezultati. Jednako reprezentacija kao i klubovi iz jedne zemlje na međunarodnoj sceni.“

Činjenica je takođe da niko od naših trenera koji su imali ulogu selektora nije sa reprezentacijom koju su vodili stigao da evropskog ili svetskog šampionata.

„Govorimo o poslednjoj deceniji i istini da Tumbaković (Crna Gora), Krstajić (Bugarska) i Milošević (BiH) taj cilj nisu ostvarili, ali je istina i to da su predvodili reprezentacije koje nisu imale vrednost da nešto ozbiljnije naprave.“

Kako tumačite to što od 250 trenera sa PRO licencom njih 200 ništa ne radi.

„Luksuzom. Tako nešto teško je shvatljivo. Moramo pronaći način kako da iskoristimo znanje tih ljudi, takođe i da u budućnosti prilikom izdavanja licenci vodimo računa ko je i koliko sposoban, odnosno talentovan, da se bavi trenerskim poslom. Većina igrača je ponikla u malim klubovima, zašto isto pravilo ne bi važilo i za trenere. Suština je da se prepozna vrednost, odnosno talenat trenera koji trenutno radi u srpskoj ligi. Takvima se mora dati šansa i stati iza njih. Podatak da 200 trenera sa PRO licencom ništa ne radi za mene je katastrofa.“

Staro je pravilo da je pred problemima najlakše zatvoriti oči.

„Probleme, kad ih učimo, ne smemo gurati pod tepih, moraju se rešavati bez odlaganja. Ako i dalje budemo živeli u sopstvenoj zabludi i nastavimo da guramo kamen uzbrdo, do vrha nikada nećemo stići.“

Kako sprečiti da se treneri u nacionalnim selekcijama menjaju kao na traci.

„Trenerska organizacija nema uticaj na izbor selektora, ali ima obavezu da ukaže na te i takve pojave. Moramo se bez grama stida ugledati na one koji neke stvari rade bolje od nas. Nije sramota da se konsultujemo sa Špancima ili Francuzima, da pitamo Hrvate kako oni rade neke stvari. Istina je da se u fudbalu ništa ne može prekopirati, ali se zato može kupiti znanje koje nam nedostaje u ovom trenutku.“

Kako treneri u Srbiji mogu da ostvare svoja prava?

„Kroz ugovor koji potpisuju. Druga je stvar što srpski treneri da bi dobili posao prihvataju šta im klub ponudi. U toj situaciji klub može da ga smeni kad hoće i da mu ne plati ništa. Kad potpiše ugovor, zaštićen je našim aktima. Bilo je trenera koji su naplatili i po 100.000 evra zato što su samovoljom pojedinaca smenjeni. Međutim, ponavljam da postoje i treneri koji svojevoljno potpisuju ugovor u korist svoje štete u nerealnom ubeđenju da će napraviti čudo za dve ili pet utakmica. Kako brzo dobiju šansu tako ih brzo i smenjuju i onda ih više nema nigde.“

Trenutno je na superligaškoj sceni plejada mladih stručnjaka.

„Jeste, Savić je u Vojvodini, Koković u Pančevu, Jakšić u Čukaričkom, Rendulić u Radniku, Neđić u Nišu i da ne nabrajam dalje. Mislim da ih treba podržati, biti strpljiv sa njima jer samo onaj trener koji traje ima vrednost.“

Miroslav Tanjga je posle samo dva jesenja kola smenjen u Vojvodini.

„Loša sudbina. Tanjga je sa Vojvodinom napravio sjajan rezultat, razdvojio posle sto godina na tabeli Zvezdu i Partizan, i onda mu se dogodilo da u Evropi ne bude miljenik žreba. Izgubio je od Ferencvaroša i Ajaksa, klubova sa mnogo ozbiljnijim rejtingom. Zašto je smenjen ‒ to znaju oni koji su ga smenili.“

Ako se sve što govorite dogodilo Tanjgi, šta onda da očekuju drugi?

„Ljudi koji vode srpski fudbal moraju da shvate da je trener najvažniji faktor za prosperitet jednog kluba. Mora se menjati navika stalne promene stručnjaka. Suština je da se oko školovanog, edukovanog trenera napravi sistem. U toj situaciji lako je menjati igrače, ali ako klub menja i sistem i igrače plus trenera, onda garantovano srlja u propast. Zaključak se svodi na to da nam nije dovoljna samo edukacija trenera, već i ljudi koji rukovode klubovima.“

Ako je trener ograničen da u toku sezone može da vodi samo dva kluba u istom rangu, zašto i klubovi nisu obavezani pravilom da ne mogu da promene više od dva trenera u sezoni?

„To je pitanje za razmišljanje. Jedan od apsurda je i taj što imamo 200 trenera s PRO licencama koji ne rade, ali uprkos tome klubovi angažuju one koji PRO licencu nemaju i vešto ih pokrivaju. Ok, možeš da pokrivaš trenera bez PRO licence, ali u tom slučaju kao klub si u obavezi da platiš 30.000 evra po utakmici. Možda je to pravac kako bi trebalo razmišljati i menjati pravila koja ne donose korist fudbalu.“

Da li bi sindikat trenera, koji u srpskom fudbalu ne postoji, ubrzao neke procese?

„Sindikat kod nas ne postoji, ali se može organizovati. Pravilnici tako nešto dopuštaju. Međutim, to je priča za tridesetak trenera iz Super i Prve lige. Postavlja se pitanje šta je sa ostalima.“

Da li se i zaista zna koliko se ljudi u Srbiji bavi poslom fudbalskog trenera?

„Jedinstven registar ne postoji. Jedan od prioriteta biće upravo to da konačno dođemo do broja trenera, ali i saznanja ko i sa kakvim kvalifikacijama radi u srpskom fudbalu. To je jedan od mojih budućih zadataka. Jako je bitno da znamo ko, gde i sa kakvim kvalifikacijama radi u svakom od srpskih klubova. To je proces koji zahteva vreme, ali trud će na kraju sigurno doneti korist srpskom fudbalu. Ne želimo da posebno u mlađim kategorijama imamo kvazitrenere i ljude bez kvalifikacija za taj posao. Svesni smo da neke stvari kao organizacija ne možemo da promenimo, ali uprkos svemu mi moramo da bar pokrenemo inicijativu da se ono što ne valja promeni. Luksuz da nam sa decom rade nekvalifikovani naprosto nemamo.“

U teoriji kažu da je dobar trener onaj koji ima stručnost i znanje, komunikacijske veštine, motivaciju i inspiraciju, empatiju i razumevanje, prilagodljivost i organizacione sposobnosti.

„Sve je to lepo, ali i dalje ostaje pitanje kako i na koji način stvoriti takvog trenera. Neke zemlje koje su imale sunovrat u rezultatima opredelile su se za nešto što se zove revitalizacija struke. Mi još sebi nećemo da priznamo da smo u silaznoj putanji. I dalje sve hoćemo preko noći i odmah. Sve ovo kao napisano pravilo važi i kada hoćemo da napravimo trenere, igrače, rezultat. Zaboravljamo da je to proces i da od detektovanja problema do njegovog rešenja mora da prođe najmanje četiri do pet godina. Da li ćemo se osloniti na princip strpljenja najviše zavisi od ljudi koji vode Savez i klubove.“

Utisak je, bar sa strane, da naši treneri beže od znanja i usavršavanja.

„Nisam siguran da je baš tako. Više verujem u teoriju da naši stručnjaci hoće da uče, da rado prate moderne trendove, ali da uprkos svemu nisu u poziciji da ono što nauče i primene u praksi. Insistiraćemo da i ubuduće, kroz obavezne seminare i takozvane klinike, naše trenere upoznamo sa onim što radi svet. Pravo je naših trenera da li će prihvatiti ono što im prezentuju najcenjeniji stručnjaci iz sveta fudbala.“

Šta je ono što nemamo, a voleli biste da imamo?

„Nacionalni identitet. Mi to nemamo. Nemamo ni lepu naviku da pitamo one koji znaju više od nas, htenje da od drugih uzmemo ono što odgovara našem podneblju i da to implementiramo u srpski fudbal. Zašto ne bismo koristili iskustva Španaca, Portugalaca, Belgijanaca ili Francuza, na kraju i Hrvata koji su nam najbliži. Na ovom putu imaćemo veliku podršku Centra za edukaciju i verujem da sve neće biti trud uzalud.“

I ovog leta su se naši klubovi pokliznuli na međunarodnoj sceni.

„Osim Crvene zvezde koja ima tim za neuporedivo kvalitetniju ligu od naše, svi ostali kao da su u zabludi da mi nešto pravimo. I dalje igramo ligu koju ne prati publika, ligu u kojoj niko ne odgovara za česte smene trenera i njihovo ponižavanje. Trenutno smo 30. na UEFA listi, sa dobrim šansama da ostanemo bez kluba u Ligi šampiona. Ako ovako nastavimo, izgubićemo i ovo malo što imamo. Nije problem samo trenerska struka ili sistem takmičenja. Moramo, dakle, što pre da pronađemo način kako da podignemo kvalitet naše lige generalno. Smanjenjem broja klubova na tom putu je napravljen prvi korak. Međutim, ostaju i dalje otvorena pitanja sudijske organizacije, infrastrukture, nacionalnih selekcija. Dolazi vreme kada ćemo u nacionalnoj selekciji imati sve manje fudbalera koji igraju kod nas. I danas ih praktično nema, šta će tek biti sutra ‒ bolje je i ne pričati. Već danas moramo stvoriti obavezu da na pravi način tražimo tu neku našu decu po svetu. Sergej Barbarez je tako pronašao i Alajbegovića i Barjaktarevića. Na drugoj strani, mi smo ostali bez Kerkeza, Pavlovića i nekih drugih. Vreme je takvo da se jednostavno moramo osloniti na našu decu iz inostranstva jer u našoj ligi, ukoliko se nešto drastično ne promeni, sve će biti manje i manje igrača reprezentativnog kalibra.“

Publike nema, trenere i generalno struku niko ništa ne pita. Za koga se igra fudbal u Srbiji?

„Igra se za menadžere i one koji prodaju igrače. To su, međutim, kratkoročna rešenja. Naši ljudi vole fudbal, Zvezda pogotovo na međunarodnim utakmicama ima dobro popunjene tribine. U jednom trenutku i Partizan je vratio publiku koja, pokazalo se, rado dolazi na stadion, ali tek uz uslov kada prepozna kvalitet. Publiku, ne zaboravite, niko ne može da prevari. Kad navijač prepozna da postoji kvalitet, da su mladi igrači vrednost, odnosno da se igrači i treneri pošteno odnose prema obavezama koje imaju, oni će dolaziti i gledati ne samo utakmice, već i sve drugo što se radi.“

Zašto naši klubovi završavaju takmičenja u Evropi pre nego što ih i počnu?

„Kad izađemo u Evropu, mi zapravo pokazujemo koliko malo vredimo. Imamo fizički nedovoljno spremne igrače, ali i psihički nepripremljene za ono što ih čeka. Neuspesi, dakle, isu slučajni. Za razliku od sveta, mi bežimo i od utakmica. Ne, nije dobro kad otkazujemo prvenstveni meč zbog igranja na međunarodnoj sceni. Ekipa na početku sezone ne može da bude umorna. Odlaganje utakmice u momentu kada se podiže forma je u najmanju ruku nelogično.“

Šta biste iz ugla struke posle Svetskog prvenstva odmah implementirali u srpski fudbal?

„Svi treneri koji rade u srpskom fudbalu moraju da izvedu jedan zaključak, a to je da uspeh prave samo one ekipe koje igraju fudbal i kroz posed stvaraju šanse iz kojih postižu golove.“