DVADESET I PRVI VEK JE VEK PREVARE

Rijaliti je nužno zlo da bi se prevara lakše prikrila i da čovek ne bi počeo da koristi svoj mozak. Mi smo još jedna od retkih slobodnih zemalja, ali i kod nas će doći kontrola. Ušli smo u tuđe dvorište i imitiramo Amerikance, kojima je sistematski namešteno da samo rade. Mi možemo da uzmaknemo od oka Velikog Brata, ali ne možemo daleko da stignemo. Za pola veka ceo svet će biti pod apsolutnom kontrolom, i volim što to neću doživeti

On je umetnik dalijevske misli jer uvek je drugačiji od drugih. Njegove slike su videli ljudi na svim kontinentima i jedini je naš umetnik koji je ušao u oksfordsku enciklopediju. Janoš Mesaroš, naivac, slikar ravnice i konja, stvara da bi razveselio ljude i probudio u njima ljubav.

Kako ste ušli u svet naivnog slikarstva?

- Ja sam potekao iz naive iako mi ona isprva nije uopšte bila bliska. Posle povrede kičme koju sam doživeo dok sam se bavio profesionalno sportom, saznao sam da više nikada neću moći da nastavim sa igranjem. Tada sam se u jednom magnovenju traženja samog sebe, jer imao sam svega dvadeset i sedam godina, pitao šta ću dalje. Sportistima isperu mozak, oni žive od treninga do treninga i kad izgube mogućnost da daju, počinju da smetaju. Ja sam se tada vratio u Novi Bečej, kod roditelja, gde je u to vreme osnovana grupa „Selo", koja je slikala naivu. Video sam njihove radove i rekao sam: „Pa, ljudi, ovo nije nikakvo slikarstvo, ovo je čist diletantizam, dečje slikarstvo". Među njima je bio i Dragiša Bunjevački, koji mi je rekao da se o toj umetnosti pišu ozbiljne knjige u svetu, i pokazao mi neku ogromnu antologiju u kojoj su svi slikari naivci sveta. „Ako si tako važan da imaš pravo da kažeš kako ovo ništa ne valja, onda idi lepo kući i naslikaj nešto tako! Nemoj da pljuješ!" I bogami nastali su problemi. Do tada sam znao da volim lepe slike, a nisam znao da imam ono nešto u rukama. Prvu sliku sam naslikao 1979. godine. To su bila dva konja i narandžasto nebo. Ta slika se još čuva u ateljeu u Novom Bečeju.

Jeste li odlazili u Kovačicu?

- Jesam, družio sam se s mnogim ljudima tamo. U Kovačici je savršeno utaban teren za naivu. Jedno vreme slikarstvo u svetu se svelo na agresiju: postojao je napad na belinu, grebanje, otimanje boja, i sve je to zasitilo ljude. A onda se pojavila naiva, romantična, nova. Jedini problem s njom je što je uzeo svako da je radi, da kopira nekog drugog poznatijeg, pa se pojavio i totalni diletantizam. Ali kada se kao sito protrese sve to i odbaci šljunak, uvek kao grumen zlata ispadne bar pet ili šest dobrih slikara. I koja je to radost!

Kažu da je Kovačica jedino selo u svetu gde svako ume da slika?

- Da, ali tako je bilo i u Hlebinama. Ja sam živeo u velikoj Jugoslaviji, i kada sam otišao u Hlebine, gde je bilo najveće sastajalište slikara, i video te slike - ja sam se zamrznuo. Takvo je to bilo slikarstvo. Ali onda sam saznao da je izvesni Franjo Mraz osnovao slikarsku grupu „Zemlja" i podučavao tamo mnoge slikare. Tamo su radili Ivan Lacković, kao i oba Rabuzina. Ivan Rabuzin me je u Sloveniji, gde smo se i sreli u jednoj velikoj galeriji „Samorasnici", pitao da li sam slikar. A ja  sam odgovorio da želim da budem, na šta će on: „Ti si već pola posla završio onda. Zamisli da se neko zove Janoš Mesaroš! Kako to zvuči." Ipak, imao sam i zanimljivih situacija u Hlebinama sa slikarima koji su radili na staklu i kopirali to. Nije im bilo važno čije je to ime, već je samo postojala jedna fleka na zidu, i to je kao bila naiva. Njima sam rekao da njihovo slikarstvo ima jednu grešku jer je celo zasnovano na holandskom slikaru Piteru Brojgelu. Sve te kućice, igranje, sve su to prekopirali, samo su nacrtali neku kravu više. Sutradan se odmah pročulo da je Janoš Mesaroš „tresao" hlebinsku školu. Problem je bio što je iza te škole stajala „Podravka", a kad god imate nekoga ko vam drži zaleđe, možete sve kupiti, i galeriju gde ćete izlagati, i novinare koji će pisati, i televiziju koja će to prikazati, i publiku koja će doći da kupi sliku za velike pare. Sve se to može udesiti kao jedan dobar cirkus.

Vi ste uspeli bez takve podrške?

- Ja sam od svega toga suprotno radio. Sam sebi sam podmetao nogu i sam sam ustajao, i ni za koga se nisam vezao. I to mi je donelo uspeha u smislu da sam bio stabilan, da me nije ništa ponelo. I imao sam izložbe po celom svetu, u skoro svakoj zemlji, tako da mi je lakše da kažem da ih nisam imao samo u Rusiji i Indiji. To je ogroman broj izložbi i ogroman broj slika koje nisam slikao, već proizvodio. Ja svoju umetnost nikada ne određujem, to će neko drugi učiniti. Ali osećam zadovoljstvo dok stvaram, i to se ne može porediti ni sa čim, ni sa slavom ni sa čuvenim imenom ni s novcem.

Mnogi istoričari umetnosti su govorili da je naiva samo dečji crtež podignut na viši nivo. Kako Vi definišete naivnu umetnost?

- Ona je opstala, ostavila traga i ne može se izbrisati, sve i da neko hoće da je izbriše. Problem je što se u naivi pojavilo svašta, imamo dosta šljunka, a manje zlata. A zlato je potrebno dugo tražiti. U muzici se, na primer, odmah vidi nečiji kvalitet, ne možete da stavite klavir nasred sobe i da po njemu lupate pa da kažete da je to vaš stil sviranja. Tako je i ovde, u naivi morate znati tehniku, tehnologiju, morate se čuvati da ne zaplovite nesvesno u tuđe vode.

To znači da takvi slikari nisu baš samouki?

- Oni koji su dosegli određeno ime i opstaju pedeset godina nisu mogli veštački to da urade. Ili imaš ili nemaš to nešto. Ne može se biti polutrudan, neko je ili trudan ili nije.

Da li je tačno da su slikari naive najslobodniji umetnici?

- Samo delimično. Zato što su ti slikari oslobođeni nečeg što se zove Akademija. Akademija ti ne dozvoljava da budeš intelektualni invalid, a naivci mogu biti i to i njima je oprošteno kada nešto ne znaju. To je ta posebna radost stvaranja, slobode, a naiva, ako se posmatra kao francuska reč, više označava nešto što je prirodno. Mi smo dali loš naziv, bolje su to uradili Slovenci kad su te slikare nazvali - samorasnici. Dakle, nema veze da li ste završili Akademiju ili ne, ono što je važno jeste da imate nešto u sebi i da to kultivišete. Ako to uspete, i radite dovoljno, sva vrata vam se otvaraju. Meni, na primer, najbolje slike nastaju posle deset sati rada, kada mi izlaze svakojake stvari iz podsvesti. To je zanimljivo, posebno što ja nemam mnogo elemenata, uglavnom su to konji, neka bundevica, ogradica. To kao da je odjek Vojvodine i mesta gde sam odrastao, topline salaša gde smo bundeve jeli preko cele zime i nikad nam nisu dosadile. Moji motivi na slikama se nisu menjali tokom vremena, samo sam tehnološki uznapredovao. Vrtim se ukrug i uvek se vraćam na konje i svoju ravnicu.

Kad već pominjemo Vaše motive, kritičari u Japanu su, nakon što su videli Vaša dela, rekli da su to bajke za odrasle. Niste se uvredili?

- Naprotiv, ja tako i pristupam tim slikama. Ne želim da one budu ružne, mračne. Čak i slike nekontrolisanog haosa koje pravim u poslednje vreme imaju neki prozor koji pokušavam da otvorim, gde se vidi ipak neka budućnost koja poručuje kako sve prolazi i da samo treba sačekati da prođe i taj haos i sva čuda koja se u svetu dešavaju.

Umetnost je oduvek bila odraz vremena, a čega je naiva odraz?

- Ona je potreba čoveka da se izrazi. To je beg iz haosa u bajku. Ja ne volim ništa što je agresivno. Biti agresivan prema bilo kome i bilo čemu znači biti poremećen. Zato je naiva neverovatno slikarstvo, ono je čisto, dečje, nije naučeno. Stripovi, televizija, sve to odmah pokvari dete, koje gubi svoju autentičnost i počinje da kopira crtež u želji da nešto prikaže lepše. Naivac je čovek koji je stvarno oslobođen toga, i ako je u njegovom mozgu dobra mešavina, onda ćemo dobiti jednog Martina Jonaša, recimo.

Opširniji intervju sa našim slikarom Janošom Mesarošom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će od petka biti u prodaji na kisocima