Preporuka za čitanje

Najpoznatiji pisac za kojeg nikada niste čuli

novinari, pisci, pisac — Izvor: Shutterstock

Pred svaku dodelu "Nobela“ za književnost, zavibrira i ime Džeralda Marnejna, rođenog 1939. u predgrađu Melburna, kao jedno od četvoro dece, od kojih su troje, iako vremešni, još živi.

Njegov otac bio je zatvorski čuvar, ali je bio i strastveni kockar, što je značilo da je porodica morala da se često seli. Pokušao je da postane sveštenik, bezuspešno, potom učitelj, a studirao je umetnosti u Melburnu. Onde je, opet u predgrađu Melburna, zasnovao porodicu 1966, a nakon smrti supruge 2009. preselio se u zaseok Gorouk u centralnoj Australiji, oblast odakle potiču njegovi preci i mesto u kome nema više od tri stotine žitelja i koje više nije napuštao, iako kroz njega ne prolaze bitni putevi, a ne krase ga ni osobene prirodne lepote. Ali u Gorouk nije otišao sam, da živi kao pustinjak, već sa jednim svojim sinom.

Jednolični predeli Marnejnovog univerzuma nalikuju nepreglednim latifundijama, predelima iz njegovog romana "Ravnice“, obojenih naizmenično zlatnožutom i zelenom bojom izmaglice.

Uoči dodele Nobelove nagrade za književnost, kladioničari, ali i eminentni književni kritičari daju mu prednost ispred Elene Ferante, Kormaka Makartija ili Salmana Ruždija, a po novinama osvanu članci o fenomenu Marnejn tipa "najpoznatiji pisac za koga nikada niste čuli“, "jednočlana avangarda domaće radinosti“, "umetnik jedinstvenog uma“ ili "povučeni gorostas australijske književnosti“.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Giramondo Publishing (@giramondopublishing)

Ako dobije Nobelovu nagradu, biće drugi Australijanac, nakon Patrika Vajta koji je 1973. dobio ovo priznanje. O Marnejnu smo saznali svašta: ne leti avionom, nikad nije napustio Australiju, a retko kad napušta okrug Viktorija u kome živi. Uči mađarski. Svira gusle. Ne sluša radio i ne gleda televizor duže od 20 minuta. Nema čulo mirisa – nedostatak mu pojačava doživljaj boja. Arhivira opsesivno, beleške i fotografije, racionalne i iracionalne, stvarne i fiktivne.

Roman "Ravnice“ je zasad jedino Marnejnovo delo prevedeno na srpski jezik, prvo u izdavačkoj kući "Mali vrt“, potom u "Blum izdavaštvu“. "Ravnice“ su priča o izmišljenoj zemlji u središtu Australije i njenim stanovnicima ravničarima. Oni su svi odreda pesnici-filozofi ravnica koje Marnejn koristi u svojoj duboko satiričnoj paraboli o najvišim stremljenjima ljudskog duha, zapravo pokazujući njegove limite, ograničenja i hermetizam. A opet ugledajući se na ideale antičke filozofije.

Jedina tema romana je centralna zemlja, koja nema ni izmerene koordinate, iako ju je, baš zbog odsustva neravnina reljefa, veoma lako izmeriti. Zašto to onda nije do sada urađeno, pitala sam se kao čitalac. Zašto je odvojena od oblasti priobalja? Zašto Australija nije konzistentna, jedinstvena? Zašto ne pripada Aboridžinima, domorocima, već bogatim zemljoposednicima koji provode život na svojim beskrajnim posedima, u izdašnim privatnim bibliotekama i arhivama, stvarajući istovremeno i svoju prošlost i budućnost, i istoriju i njen kraj.

"Ravnice“ su proistekle iz Marnejnovog detinjeg straha od vode i okretanja leđa neprijateljskom okeanu, ali i iz njegove ljubavi prema nečemu dalekom, beskrajnom i stabilnom, koje ne postoji nigde drugde nego u ljudskom srcu.

"Ravnice“ pričaju o mitskoj, izmišljenoj zemlji, kojoj nije potrebna ni prošlost ni budućnost. Glavni junak je režiser čija je zamisao da o mističnim pejzažima snimi film za čiji scenario pronalazi svog mecenu među vodećim ravničarima. Ali, film nikad ne započinje. Zašto? Odgovor je u Marnejnovoj kosmogoniji "Ravnice“.

Miomir Petrović o novom romanu, o srpskom nasledniku Rudolfa Valentina...