Filip David: Nepomeriv, nepotkupljiv ovozemaljskim privilegijama

Književnik Filip David preminuo je u ponedeljak 14. aprila posle duge i teške bolesti.

David je bio jevrejsko-srpski književnik, esejista, dramaturg, scenarista, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, redovni profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i član ‒ osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“.

Spada u najznačajnije intelektualce i književnike poslednjih decenija, podseća se u saopštenju.

Dela su mu prevođena na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, hebrejski, a njegove pripovetke nalaze se u dvadesetak antologija.

U okviru „Adligata“ je gotovo dve decenije aktivno pomagao stvaranje Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti.

David, koji je inače rođen u Kragujevcu, sa majkom se tokom Drugog svetskog rata skrivao podno Fruške gore, dok je većina braće, sestara i rođaka njegovog oca stradala u logoru na Sajmištu i u Jasenovcu.

Talenat za pisanje pokazao je još kao osnovac i srednjoškolac, dobivši već tada dvadesetak nagrada.

Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu i dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.

Jedan je od osnivača Nezavisnih pisaca (1989) i Beogradskog kruga (1990) ‒ udruženja značajnih, nezavisnih intelektualaca.

Bio je jedan od utemeljivača nezavisne književne asocijacije Forum pisaca.

U Muzeju srpske književnosti formirao je zbirku sa svojom pisaćom mašinom, ličnim predmetima i knjigama sa posvetama.

Filip David ostavio je dubok trag kao književnik, dramaturg, scenarista, profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. Kao dramaturg, scenarista ili koscenarista radio je na filmovima „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“, „Poseban tretman“.

Objavio je knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi“, „Priče o stvarnom i nestvarnom“ i „Princ vatre“. Napisao romane „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“, „Kuća sećanja i zaborava“, za koji je dobio NIN-ovu nagradu, i nekoliko knjiga eseja.

„Filip David je jedinstven stvaralac na našoj književnoj sceni. Čovek od znanja, savesti i estetike. Kada govorim o znanju, savesti i estetici, imam na umu i njegovu erudiciju, koju je na nenametljiv i upečatljiv način pretakao u prozu. Mislim tu i na njegovu etičku savest i svest koja ga je navodila da uvek donosi prave odluke da bude na pravoj strani istine i pravde“, istakla je književna kritičarka prof. Vladislava Gordić Petković.

„Odlazak Filipa Davida veliki je gubitak za srpsku kulturu. Ne samo da je bio značajan pisac koji je u nacionalnu memoriju vraćao sadržaj i problematiku koju ne smemo da zaboravimo, već je bio i moralna vertikala našeg društva. Nepomeriv, nepotkupljiv ovozemaljskim privilegijama, nedvosmisleno je prepoznavao put istine i svedočio ga je bez straha“, rekao je pisac Dragan Velikić.

Filip David bio je poslednji iz velike četvorke jugoslovenskih pisaca druge polovine prošlog veka, uz Borislava Pekića, Danila Kiša i Mirka Kovača.

Ovako je Filip David govorio za "Eskpres": ODAVNO SAM POJEO SVOJ STRAH

Intervju

Intervju

Scena 14.04.2025. 13:50

Ovako je Filip David govorio za "Eskpres": ODAVNO SAM POJEO SVOJ STRAH

Bio je oštar kritičar Miloševićevog režima, a svojevremeno je u intervjuu za „Ekspres“, odgovarajući na pitanje da li je ikada pao u iskušenje da ode iz zemlje i da li se plašio za sebe zbog svojih istupanja, rekao: „Mene nije bilo strah. Znate, ja sam svoj strah nekako pojeo iako su me napadali nacionalisti kad god progovorim, savetovali me ’da idem u Palestinu ili Izrael’. Znate, ja sam srpski pisac jevrejskog porekla. Moj jezik je srpski, rodio sam se u Kragujevcu, ovo je moja domovina. I smatrao sam tada, a to mislim i danas, da bih odlaskom izdao samog sebe. Morao bih da odem tek ako bih ćutao na sve ono ludilo i besmisao Miloševićevog režima. A rešio sam davno dve stvari ‒ da ne ćutim i da nikuda ne idem.“

Na pitanje da li se slaže da intelektualci ili, ako tako hoće, uglednici iz društvenog i naučnog sveta nisu nekakva „savest nacije“ i da su veoma često i u nemalom broju služili tiranima ili nekom drugom obliku zla, Filip David je odgovorio: „Samo se za malobrojne može reći da su bili ’savest nacije’. Iako po definiciji pravi intelektualac treba da bude kritičan prema svakoj vlasti, da ukazuje na njene mane. Takvi su, međutim, obično u svome vremenu proglašavani neprijateljima i izdajnicima. Pomenuću samo čuveni primer velikog pisca Tomasa Mana. Nazivan je najgorim imenima kada je napustio Nemačku jer nije želeo da podrži nacizam i diktaturu Adolfa Hitlera. A zapravo je tim svojim gestom sačuvao obraz intelektualne Nemačke. Mnogo godina kasnije Hans Magnus Encensberger, poznati nemački pesnik, u ’Prilogu teoriji izdaje’ piše o neizbežnosti izdaje u okolnostima u kojima se Man našao. ’Za logiku ovog pojma presudno je što pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora postati izdajnik.’“

A osvrnuo se i na reči hrvatskog pisca Slobodana Šnajdera koji je svojevremeno rekao da će doći dan kada će postati jasno da su najveći izdajnici bili najveće patriote.

„Za Šnajdera imam samo reči poštovanja. Častan, dosledan i hrabar, a uz to odličan pisac. On je na svojoj koži osetio tu nepravdu, tu stigmu kojom se kažnjava mišljenje koje nije saobrazno većini i onima koji su na vlasti.

Taj epitet ’izdajnik’ postao je zapravo istrošen, prazan, njime se obeležavaju politički protivnici koje vlasti žele da kompromituju i eliminišu. U jednom tekstu objavljenom još davne 1993. napisao sam da pod okolnostima u kojima živimo, raširene korupcije, zloupotrebe vlasti, svaki pošten građanin mora postati protivnik takvog sistema, ’izdajnik’ takvog načina vladavine, suprotstaviti se onima koji nas guraju u rat i zločine. Kad pominjemo intelektualce, ima onih koji su posrnuli, poput nobelovca Knuta Hamsona, uvaženog norveškog pisca koji je zaglibio u mržnju i kvislinštvo. Ili, recimo, slučaj Ezra Paunda, američkog pesnika i strasnog poštovaoca fašizma. Ili pak pisca Kurcija Malapartea, koji je bio italijanski fašistički ideolog, dok je pak francuski pisac Luj-Ferdinand Selik govorio da je ’Hitler toliki mirotvorac da mu treba dodeliti 20 Nobelovih nagrada za mir’. Tu su i Sergej Ajzenštajn ili Leni Rajfenštal, koji su ostavili dubok trag u kinematografiji, a opet su bili u službi totalitarnih režima.

To su primeri umetnika koji su dragovoljno, po svome izboru, ili zahvaljujući svojim zabludama, doprinosili održavanju totalitarnih ideologija. Francuski pisac Žilijen Benda još je 1927. godine ukazivao na posebnu vrstu umetnika i intelektualaca za koje je ’istinito ono što je korisno, a pravedno ono što zahtevaju okolnosti’. Za njih, piše dalje Benda, ’domovina je u pravu i kada greši’. Taj oblik sumnjivog rodoljublja ispoljava se u teškim oblicima ksenofobije, mržnji i strahu prema drugima i potcenjivanju svega što nije ’naše’. Ovome se zaista nema šta dodati. Naše vreme, moderno, obiluje takvom vrstom ’intelektualaca’ i ’patriota’. A od uverenja da je domovina u pravu i kada greši pa do ’ubilačkoga identiteta’ (upozorenje Amina Malufa, libanskog pisca i autora poučne knjige ’Ubilački identitet’) samo je mali korak. Onda je u ime domovine dozvoljeno i lagati, pljačkati, pa i ubijati. Erih From je pisao kako su etička načela iznad nacije. Neki poznati teolozi ističu da je stavljanje nacije iznad vere čista blasfemija. A ipak, pored ovih upozorenja, na svim stranama jačaju nacionalizam i populizam, koji su u svom ekstremnom obliku ništa drugo do najobičnije svetogrđe. A šire ih, između ostalih, i mnogi ’patriotski intelektualci’ i crkveni velikodostojnici.“