Scena
14.03.2020. 16:19
Dušica Anastasov
INTERVJU Aleksandar - Leka Mladenović: Pank je mrtav, živeo pank
Njujork ranih sedamdesetih, ili Velika Britanija tog vremena. Godine u kojima nastaje bunt bez pobune i povoda. Estetika ružnog kao ogledalo nihilizma ili jaki ritam nezadovoljnih. Pank muzika kao novi zvuk ili refren ogorčenih. Jedini zvuk koji je prerastao u svojevrsnu supkulturu. Ono što je u Americi umetnost, u Velikoj Britaniji je društvena osvešćenost i angažovanost, ali poruka je uvek bila ista, ravnodušnost je dostojna prezira. Aleksandar - Leka Mladenović, slikar i grafičar, koji se među umetnicima na ovim prostorima najviše bavio uticajem panka, kaže da njegova opčinjenost umetnošću traje skoro isto toliko dugo koliko i interes za zvučno i vizuelno u panku. Pank u njegovom grafičkom dizajnu je izraz koji nema vremensku distancu, samo univerzalnu poruku.
Autor ste portreta Obrenovića kao pop ikona, zašto baš oni, a ne Karađorđevići?
"Kada sam 2007. godine dobio poziv da predstavljam Srbiju na izložbi u kanadskom Šoviniganu, imao sam dilemu šta bih mogao da uradim a da ne bude patetično, ni populistički. Dopala mi se ideja da bih mogao da uklopim Obrenoviće u ciklus na kome sam radio, a to je pank umetnost. Ikonografski i kontekstualno. I to je zaista bilo odlično. Najveći kompliment bio mi je kada su školska deca u Šoviniganu, inspirisana mojim portretom, radila svoje crteže. Gde ćete veću potvrdu od dečjeg suda. Mada, moram da priznam da mi je bilo drago kada su se moja dela našla i na izložbi u Kući Jevrema Grujića, koja je na neki način tom postavkom pomirila dve srpske dinastije.
Doživljaj panka i dalje je bezvremenski, a Vi ste jednom izjavili da su Bah i Mocart živeli u ovo vreme i oni bi bili pankeri.
"Pank predstavlja spontani bunt, ne institucionalizovani, ne onaj koji je instrumentalizovan, već nešto što se javlja spontano. Svaka kreativna iskra koja se javi i ima prizvuk nečega što nije odgovarajuće nečem opštem jeste pank stav. Pank nije bio akademski, ali sada sve više ulazi u polje akademizma kao tema istraživanja univerziteta. Mislim da je pank odavno mrtav u smislu pokreta, koji je i sam sebe osudio na propast. Kaže se da je pank trajao koliko i grupa "Sex Pistols", od kraja 1975. do 1978. Međutim, ostaje pank stav
koji je još aktuelan."
Kao trend u muzici odavno nije aktuelan, ali je u međuvremenu postao društveni fenomen. Kako ga umetnici danas doživljavaju?
"Kada se pank pojavio, vraća se u modu singl ploča. I grafička rešenja kreću u nekom drugom pravcu i odjednom tiraži postaju veliki i sama ta slika, spektakl, postaje opšte pristupna u društvu i dešava se jedna vrsta revolucije. Kao što je govorio Oskar Vag - umetnost ne nastaje iz prirode, već iz umetnosti. Tako da je pank nastao iz pop arta, iz dade, što se tiče grafičkog rešenja, ali je doveo do širenja jednog novog ekstrema, govoreći estetikom ružnog, došao je do toga da privuče pažnju na sebe. Vrlo brzo, kako tvrde mnogi sociolozi, pank biva usisan, tako da postaje opšte prihvatljiv. I to je način na koji se establišment bori sa nečim što je subverzivno. Pank niko nije očekivao u to vreme. Jednostavno, svetske strukture bile su nesposobne za tako nešto. I pank je u prvom času proglašen u Velikoj Britaniji kao opšta opasnost. Ni na ovdašnjim prostorima nije dočekan baš raširenih ruku."
Ali onog časa kada je dobio, uslovno rečeno, blagoslov Elizabete, više nije bio bunt, i nikom više nije bio zanimljiv.
"Da, nije. Uostalom i Vivijen Vestvud je 1992. godini primila orden od britanske kraljice, nakon što je godinama bila u epicentru dešavanja svega oko panka. Nadam se da će se javiti neki novi pank. Da mladi neće bukvalno kopirati sve to što je nekad pratilo pank, nego da će izmisliti nešto novo što će oplemeniti svojom energijom."
Povezane vesti - INTERVJU BISENIJA TEREŠČENKO: Umetnost kao antisudbina
Mnogi smatraju da je ovo vreme kada se ponovo pokreće nezadovoljstvo, na svim nivoima, globalno nezadovoljstvo je idealno da se pokrene neki novi pank.
"Šta je kod panka interesantno? On je zaista jedna dijalektika, kao takva. S jedne strane negacija i nihilizam, s druge strane kreacija, ogromna sloboda i kreacija. I taj spoj, nečeg što je vrlo pozitivno a to je kreacija ideja i nečeg što je negativno u tom, doveo je do kratkog spoja i desila se jedna energetska eksplozija. I nadam se da će mladi sada, posle svega, od svega toga nešto pozitivno da naprave. Pank je pozitivna potreba da se izgubi svetost autora, da neko ko je uživalac u kulturi, odnosno gledalac, postane sam izvođač. Da se stvori prostor gde će neko da pravi svoje novine ili da izdaje svoje ploče. Nadam se da će mladi da krenu u tom smeru, da apstrahuju nešto što je negativno, jer to može da bude podstrek da sebe izdignu na jedan bolji nivo."
Izložbom "Poslednji pogledi" najavili ste nakon deset godina oproštaj od panka, ali ne i definitivni raskid sa njim?
"Jesam, ne mogu toga da se oslobodim, zato što kultura, i uopšte sistem, jednostavno vas negde etiketira. I to ostaje. I dalje se interesujem za pank, održavam veze sa svojim prijateljima koji su pioniri panka u Engleskoj i ovde, zato što su to ljudi koji su prevazišli taj momenat, pa su odrasli i postali kreativni u nečem drugom. Jednostavno, pank stav ostaje. Ja mogu da prestanem da se tematski bavim, možda počnem da se, recimo, bavim teorijama zavere, ali i tu provejava duh panka. I ljudi će to sigurno osetiti i na mojoj retrospektivnoj izložbi grafika koja će u oktobru biti održana u Gornjem Milanovcu, a potom u Beogradu 13. novembra u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti."
Vaša dela se nalaze u galerijama i muzejima širom sveta. Šta strani galeristi i kustosi očekuju da im umetnik ponudi i šta ih najviše opredeljuje da određena dela uvrste u svoje kolekcije? Koliko se taj ukus menja poslednjih deset ili dvadeset godina?
"Ako je umetnik iskren i istinit u onome što radi, on će uvek naći svoje mesto, neko će ga pronaći. Mislim da je to nešto što presuđuje. Nešto što je iskreno i istinito, i ostaje aktuelno i posle jednog veka. Nemam toliko godina da vidim šta se dešava sa mojim radom, samo se nadam da će izdržati taj sud. Ono što je meni kompliment jeste da je kritičar sa Zapada Ričard Nojs uvrstio moj pank serijal, spontano, u svoju apologiju grafičke umetnosti, kao i da je profesorka Magdalena Bogoslavska, sa Univerziteta u Varšavi, u tekstu o umetnosti u Srbiji "Od pop ikone do pank portreta" na veoma inspirativan način govorila o mojoj umetničkoj produkciji vezanoj za Obrenoviće."
Povezane vesti - INTERVJU GORAN PASKALJEVIĆ: Ovo je vreme zaborava
Poslednjih decenija u našim galerijama se sve češće viđaju dela grafičara, čak za njih ima i više kupaca. Ko kupuje grafike?
"Grafika je demokratska i negde gerilska umetnost. Može da bude mejnstrim, establišment takođe, zato što je od Direra koji je štampao grafike i prodavao na pijaci po 10.000 otisaka, postala približnija običnom čoveku, odnosno kupcu i mislim da je to neka osnovna vrednost grafike. Jer mala grafika neće imati istu cenu kao slika. Moći će i student da je kupi. Ona je u startu pristupačnija ljudima koji vole umetnost i koji su otvoreni za neke nove doživljaje i sagledavanja, pa čak i eksperimentisanja. Teško je definisati ko je tu zapravo poštovalac, ako sam usputni kupac i ja bih to kao grafičar voleo da znam. Ljude koje sam upoznao kao kupce grafika su najčešće urbano orijentisani i interesuje ih slična umetnička priča. Neretko imaju ista interesovanja kao i umetnik čije delo kupuju. Ali nikako ne možemo pobeći i od tog malograđanskog momenta u kome ljudi kupuju grafiku zato što im se to čini modernim izborom a da čak i ne pokušavaju da shvate šta zapravo drže na svom zidu."
Često se mogu čuti mišljenja kritičara da je grafika postala dom za dela koja su isključivo namenjena nekom tržištu, da je pobegla od prvobitnog doživljaja umetnosti.
"Tu postoje dve struje. Poći ću od ove pozitivne, a to je umetnička grafika, ona kojom se mi umetnici bavimo. Mi grafiku radimo zato što volimo i zato što možemo da se izrazimo kroz nju. Nama ne smeta tiraž od jednog otiska. Druga linija koja ne postoji ovde toliko, više na Zapadu, jeste ta komercijalna grafika, gde se u stvari štampaju grafike slikara i umetnika, čije slike i radovi dostižu astronomske cifre. I tu je demokratičnost prisutna, da po nižoj cifri može da se nabavi grafika."
Tu dolazimo do definicije da mašina obrađuje ideju, ali je ne rađa. A s druge strane, grafičarima se zamera da kopije njihovih dela umanjuju njihov autorski pečat.
"To je dobro pitanje. Zato što živimo u savremenom svetu i moramo da budemo otvoreni za sve. I za digitalnu umetnost i za nešto što možda i ne razumemo. Ali da prihvatamo, to je moj stav, i nešto što je tradicionalno, izazov u tradicionalnom mediju, da li je to slika, crtež, grafika, rađena nekim konzervativnim metodama, i ako možemo nešto savremeno da uradimo, savremenu materiju da damo, to je veliki izazov, nešto što je tradicionalno, klasično."
Koliko smo mi ovde spremni kao publika da prihvatimo tu umetnost koja je pobegla sa platna u neki drugi svet, a kako je doživljava Evropa?
"Mi smo fantastična sredina, svako ko dođe u Beograd, zovu ga našim, novim Berlinom. Ta kreativna energija, koja toliko vri, jednostavno je nezadrživa. Pozdravljam što mladi pokušavaju da se izraze na neki drugi način, ne mora to da bude nama jasno, ni prihvatljivo, ali svaka ta potreba da se čovek izrazi je neka i nečija umetnost. Svako ko dođe u Beograd fasciniran je našim muzejima, galerijama, alternativnom scenom, muzičkom scenom, književnošću, niko ne može da ostane imun na tu našu lepšu stranu lica. Nije važno da li govorimo o potrebi da slikamo ili da vajamo skulpture u kamenu. Zašto da ne. Sada je trend u svetskoj savremenoj umetnosti da se upravo kroz klasične medije umetnici drugačije izraze. Dobar primer je Benksi u Engleskoj, koji je naslikao u ulju na platnu parlament u kome su zaposleni majmuni. Ta slika je prodata za desetak miliona funti. Meni je to uvek zanimljivo da vidim u klasičnom a da bude savremen komentar."
Povezane vesti - INTERVJU PREDRAG – PEĐA TODOROVIĆ: Simboli arheologije sna
Izgleda da smo mi ovde mnogo manje zainteresovani za našu umetnost nego stranci, ili je "tuđa trava uvek zelenija"?
"Mislim da mi sebe doživljavamo kao u kompleksu niže ili najviše vrednosti, nikako da nađemo sredinu. Možda to i nije loše, jer smo samokritični, ali taj samokritični momenat ne treba da prevagne. Treba čovek da sagleda i svoje mane, ali i da izbaci ono što je pozitivno u prvi plan."
Komentari
