INTERVJU, BISERA VELETANLIĆ: KAD MI ISTEKNE VREME I KRENEM LAGANO...

Reklo bi se da joj je imenom sve dato, a njeno ime je Bisera Veletanlić. Srpska džez heroina baršunastog glasa koji miluje, do sada neprevaziđeni interpretator šlagera, zvezda domaćih festivala tokom sedamdesetih, dok su oni još nešto i značili, u svojoj blistavoj muzičkoj karijeri snimila je nezaboravne melodije koje su obeležile jedno vreme u Jugoslaviji. Ali i generacije od šezdesetih naovamo. Jedna je od retkih koji vam u trenutku mogu akapela otpevati šta poželite, što je nekoliko puta i učinila tokom ovog razgovora, koji se odvijao u „Šansi". Tokom kojeg će se ispostaviti i da je velika lafica eksplozivne energije, koja već u sledećem trenutku može da vas do suza dirne svojom iskrenošću, što se takođe dogodilo. Elem, u dolasku na Tašmajdan, Biseru smo zatekli u priči s nepoznatom ženom, jednom od brojnih obožavateljki kojima naša umetnica nedostaje na sceni. Takvi susreti se Biseri događaju svaki dan, sa istim pitanjem -što vas nema... I zaista, posle duže vremena Bisera će zapevati u Beogradu 18. aprila u „Parobrodu", u pratnji Benda Vasila Hadžimanova. Razgovaramo s Biserom o nadolazećem koncertu, o tome koliko joj muzika znači, ali i zašto joj se više ne peva...

Konačno ćete usrećiti svoju publiku.
-Radujem se susretu s publikom. Videćemo se u „Parobrodu", gde može da stane samo stotinak ljudi, i po tome će i ovaj koncert biti ekskluzivan. A ne toliko zbog mene. Pevaću, a Vasil i njegov bend će me pratiti na klaviru, basu i saksofonu, što mi je, moram priznati, malo strano i tim pre izazov, ali snaći ćemo se, valjda smo svi dovoljno dobri u svom poslu. Biće sve OK. Ako ne bude, bože moj, živi smo ljudi. Biće drugačije u svakom slučaju.

Retko nastupate. Zašto?
-Ne peva mi se više. Teško mi je jer je očito da su ljudi u teskobnoj situaciji, i zato mi se ne da. Ne spadam u one koje je baš briga. Naprotiv. Dotiče me sve to što nam se dešava i to me demotiviše. A opet, stalno srećem ljude na ulici koji me zaustavljaju i pitaju kada i gde mogu da me čuju, jer čeznu za tom atmosferom koja je vladala nekada.

Zato Vas i pitam.
-Nisam samo ja, Bisera, u pitanju... I nije da sam lažno skromna, ali to je i do muzike, pesme, kompozicije, odnosno poetika tih pesama koja strašno dira. A svi smo postali vrlo osetljivi zato što je sve postalo naopako. Pevam s vremena na vreme. Mada nije lako. Umetnik treba da radi svoj posao, ali mora da ima i uslova. A moj posao je skopčan sa emocijama. Postoji jedno zasićenje i sivilo koje nas je obuzelo i spolja i iznutra. Ljudi su postali nezgodni, grubi, svađaju se za svako malo, vređaju, a bez razloga. I to utiče na mene, na sve nas, samo neko život proživi, a neko ga odživi.

Vi ste muzici sve podredili, a šta je Vama muzika dala?
-Sve mi je dala. Da nema muzike, te koju ja živim, mislim da ne bi bilo ni Bisere. Sve ove godine užasa što smo proživeli i proživljavamo i dalje, meni je muzika bila i ostala i uteha i sreća. Ja sam zavisnik od nje. Dok drugi u njoj uživaju, ja je živim. Mene zaboli stomak od njene lepote i to je nešto što mi daje snagu da budem još uvek ovakva kakva jesam. Sve što sam u životu uradila na planu muzike, kao i u životu, sama sam uradila. Nikada mi niko nije pomagao, samo mi je mogao odmoći. Jedina olakšica mi je to što sam birala dobre pesme i što umem da pevam.

Kažete da ste pesme učili spavajući sa slušalicama.
-Baš tako. Zavolela sam soul, i kada sam 1965. otišla za Nemačku, Areta Frenklin i Džejms Braun su već uveliko harali, a pošto sam ja pevala po klubovima, morala sam sve te pesme da naučim. U početku mi je delovalo teško, a u stvari je bilo vrlo jednostavno. Savladala sam to odlično i shvatila da mi sve ide spontano. Jer je to sve već bilo u mojim žilama, pod kožom, noktima, u kosi... Rečju, osećala sam tu muziku. I to je publika prepoznavala.

U Nemačkoj ste živeli sedam godina. Šta Vas je dovelo u Beograd?
-Zaista sam tamo dobro živela, i imala sjajne angažmane, ali kad god sam imala slobodno vreme, dolazila sam kod Senke i Zafira u Beograd. I taj grad me je uzeo pod svoje, opčinio me je. Kada se zaljubiš u nekoga ili u nešto, ne znaš zašto voliš, jednostavno voliš. Radila sam u inostranstvu i pratila događanja u muzičkom svetu, a kad god sam dolazila u Beograd, to isto sam zaticala i ovde, i zapitala se šta ja radim tamo kada to isto imam i ovde. Iako mi je u Nemačkoj bilo veoma dobro, kako mi ovde nikada nije bilo, došla sam u grad u koji sam se zaljubila i evo me i dan-danas tu. Nažalost, to odavno više nije onaj Beograd.

Pre desetak godina ste izdali svoj treći album „Prozor", kompilaciju Vaših najboljih pesama, i tada Vam je prvi put napravljena promocija, a 2010. ste održali prvi solistički koncert u Beogradu. Kako je to moguće?
- Pevala sam na koncertima s drugima, i solistički sa bendom po unutrašnjosti, ali moj prvi beogradski solistički koncert bio je tek 2010. zahvaljujući Skupštini grada. I to tri koncerta na Kolarcu, u tih par godina, i od tada opet ništa. Pevala sam, doduše, i na Trgu za vreme bombardovanja. Sve sam to prošla. Čudi me da me nisu odlikovali kad tolike jesu. Možda ne bih ni prihvatila (smeh). A „Prozor" je moj prvi trostruki CD koji je radio PGP. I to isključivo zahvaljujući meni, jer sam sačuvala sve što sam radila za ovih pet decenija. Otišla sam to da predložim izdavaču, sa sve Batom Kovačem, koji mi je bio sve, čuvao mi je leđa. Prvo su me belo gledali, ali na moje insistiranje, koje ni sada ne umem da objasnim, uspeli smo da napravimo revoluciju. Uglavnom, sve je to izvrsno išlo. Tri izdanja tog albuma su odmah planula. I ne znam još koliko potom, jer kod PGP-a nikad ne znaš koliko si prodao.

Poznato je da na Vaše nastupe dolazi publika svih uzrasta.
- Ne razdvajam ja svoju publiku, doživljavam da je to je sve ista generacija koja dolazi zbog dobre atmosfere i muzike. Na Platou su me slušali svi, od sedam do devedeset sedam. Zašto? Zato što nije samo do mene, nego je reč o sjajnoj muzici koju izvodim i ja. I meni to može samo da laska.

Zašto nema više takvih pesama?
- Zato što nema potražnje za takvim kompozitorima, zato što publika ne želi više dobre pesme. Tačnije, velika većina hoće sve na brzinu, silikonsku muziku i silikonske izvođače. To se forsira, takvo je vreme došlo. Ali krug se okreće. Sve će se opet vratiti i doći na svoje.

Za Vas su pesme pisalinajbolji, porodica Kovač, Arsen Dedić, radili ste s „Darkwood Dubom", nastupate s Vasilom. Postoje li danas neki mladi kompozitori i tekstopisci koji Vam nude neke pesme?
- Ne, niko mi nikada ništa nije nudio, osim Bate Kovača i Arsena Dedića. Sećam se svog prvog nastupa u Opatiji, bio je jako smešan, pevala sam pesmu Esada Arnautalića i umirala od straha. Moja Senka, već tada izvrsna pevačica, bila je iza zavese i vikala mi da priđem mikrofonu. A ja sam se ukopala u mestu i derem se. Dakle, od tada sam pevala uglavnom Batine i Arsenove sjajne pesme, „Ne plači", „Ti si čovek moj", „Milo moje" i dvadesetak drugih pesama koje su bili hitovi. Zatim, posle 15 godina i „Zlatni dan", tekst pokojne Spomenke Kovač, koji je prava poezija. A još potresnija je njena „Smejem se bez smisla", koju smo Bata i ja prošle godine snimili. Pravi igrokaz, remek-delo. Te njihove pesme su evergrin, i više od toga. Ali kod nas sve zovu evergrin, i narodnjake silikonske, što me vređa. Ja tu ne mogu ništa, to je pitanje kulture ljudi koji te okružuju. Međutim, jedino što mogu da kažem, pošto sam vuk samotnjak, jeste da su te pesme moja porodica. A ta muzika je moj život, jednostavno rečeno. Ponekad sam samoj sebi čudna. Pričam da mi se više ne peva, a znam da, kada Vasil zasvira po dirkama, u meni proradi svaki živac i ja sam spremna.

Kakva sećanja imate na saradnju sa Arsenom?
- S njim sam imala malo direktnih kontakata, on tamo, ja ovde, a oboje prezauzeti. Ali sam dobijala divne pesme od njega. Za Beogradsko proleće devedesetih mi je poslao pesmu „Ispočetka". Pre dva meseca sam je slušala. Čoveče, pa on je pisao pesmu o meni. To mi je i rekao. Imam te njegove note i njegovo pismo u kojem mi kaže: „Tebe nema, nema, nema, i onda, kad se pojaviš, ko iz pepela se opet izdigneš". A mene nema, nema, nema zato što me niko i ne zove, zove, zove, i kad me zove, zove, zove, to nije ono što ja hoću, hoću, hoću. I zato me ima, ima, pa me nema, nema. Elem, pesma „Ispočetka" je bila pobednik tog Proleća, ali sam to saznala tek pre nekoliko godina. Jer čuveno društvo koje je vodilo taj festival, to dvoje-troje gmazova od ljudi, drugu su osobu proglasili pobednikom, a ja sam bila druga. Ipak, neko nije izdržao i rekao mi je. Naravno, neću reći imena, sad je sve prošlo. Mada upravo ti ljudi i dan-danas vitlaju i mrače po televiziji, festivalima, određuju ko će nastupati, kad ko neće. Ali eto, makar znam da sam u stvari ja pobedila sa Arsenovom pesmom. On mi se posle festivala javio telefonom i rekao: „Ovo kao da nisam ja napisao, nego ti. Tako si to otpevala."
Iako na nastupima uvek pevam Arsenovu „Ne plači", imam i njegovu „Što još nikom nismo dali". Odlična je. Mogla bih akapela da je otpevam sada u „Parobrodu".

Možete li festivale na kojima ste nastupali za vreme Jugoslavije da uporedite sa ovima danas?
- Nema sada festivala. To je koješta, da neko uzme pare, a nisu festivali. Više to nema nikakve veze. Festival je krupna reč za te manifestacije. Nekada su festivali imali smisla, bili su poput Sanrema. Predstavljale su se nove pesme, interpretacije i aranžmani, kvalitet. Ali nema više ni tih autora. Sve se kompjuterski radi. Gotovo da nema više ni ljudi koji sviraju čistu muziku, pevaju je, kako god, nek bude i falš, ali da se čuje čisti glas, dobra svirka. To mi nedostaje.

Letos ste na Nišvilu dobili nagradu za životno delo.
- Jesam. I prijala mi je. Bilo je baš vrelo leto u Nišu, nisi mogao da misliš trezveno od vrućine, ali bilo je vrlo dirljivo i lepo organizovano. Svaka čast! Pozdravljam Niš i organizatore. Nisam od onih koji se hvale nagradama. Ali godi da neko nekad primeti šta si uradio.

S Matijom, Vasilom i Gabi pripremate koncertnu turneju ove godine.
- Da, krajem godine. Letos smo već imali takav nastup u Kotoru. Odlično je bilo. Znate, publika je vidno željna tog vremena, i radovalo ih je da vide zajedno Zagrepčane i Beograđane na jednom koncertu. Jer se kod nas radi na tome da budemo što dalje jedni od drugih. Ali muzika neće to dozvoliti, ona će sačuvati ljude. Trebalo je da moja Senka peva s njima, da to budu dve mame i dva sina. Uskočila sam jer ona više ne peva iako je bila jedna od najautentičnijih naših pevačica, specifičnog senzibiliteta i boje glasa. Ali ovde više niko ne zna za Senku, nigde je ne puštaju. Izgubile su se prave vrednosti.

Okušali ste se i kao glumica?
- Tek što sam došla iz Nemačke, Srđan Karanović me je pozvao da igram u „Grlom u jagode". Predivan Điđa. Ne znam ni kako je došao do mene. Niti sam ja znala gde sam, ni šta je to, ali sam odigrala onu scenu u krevetu. Bilo je baš jako. Joj, danas kad gledam to, hoću da umrem od smeha koje je to glumatanje bilo. Ali dobro, slatko je. Zatim me je zvao da pevam u prekrasnom poetskom filmu „Sjaj u očima", a onda mi je dao i tu neku ulogicu.

Retko ko zna da se bavite i slikanjem. Imali ste izložbu za 35 godine galerije „Singidunum".
- Kada su me pozvali, mislila sam da su pogrešili. Često odlazim u tu galeriju da kupim neku sitnicu ili poklon. I tada, 2015, gledam neke slike i kažem da ja bolje slikam od izloženog. Pa vi slikate, a ja kažem da se šalim, da se igram bojama. I bogme galeristkinje se dogovore da dođu kod mene i vide šta radim. Uplašila sam se da će se, kada vide te moje mazarije, pitati šta im je to trebalo. Međutim, desilo se baš obrnuto. Spakovale su slike, odvezle ih u „Singidunum" i napravile sjajnu izložbu koju smo Vasil, Branko i ja na otvaranju začinili dobrom svirkom. Najbolje stvari se dešavaju kada se najmanje nadaš.

Od kada slikate?
- Negde od osamdesetih. Družila sam se sa slikarima i to mi se valjda primilo. I zaista sam napravila neke slike za koje ne mogu da verujem da su moje. To je toliko dobro, ali to nisu slike pejzaži. Teme su apstraktne, pune kolora, mešam ulje i akril, igram se i uživam u tome. Zapravo, prva moja izložba je bila u Ateljeu 212. Bata Stojković mi je omogućio da izložim svoje slike, koje je onda video Lazar Trifunović, likovni kritičar. Trifunović je tada rekao da su one fenomenalne, i ja nisam mogla da verujem. Dobila sam sjajne kritike, kakve za pevanje nikada nisam dobila.

U Srbiju godinama dolaze hrvatski pevači i dobro su primljeni. Ali Vas u Zagreb nikako da pozovu.
- I ne treba. Pregorela sam u toj želji. Kada sam mislila da je vreme da neko odavde ide, poziva nije bilo. Kad su oni nagrnuli ovamo, rekoh, valjda će sad. Ma kakvi. Ni govora. Pa kada Vasila nisu zvali koji je in sto odsto. Bila sam samo sa tribjut bendom „Indeksa".

Čini li Vam se da Hrvati više vode računa o svojim umetnicima nego mi o svojima?
- Apsolutno! Naši ne vode ni o kome računa, osim o sebi samima. Pogotovo ne o ljudima koji su malo ekskluzivniji. Takvi ih uopšte ne zanimaju. Oni koji bi trebao da se time bave, vole da odu na narodni koncert. Videli smo i za Novu godinu ko je pevao i ko je dole stajao i gledao. Mislim, o čemu mi pričamo.

Kako biste opisali srpsku muzičku scenu i da li biste izdvojili nekoga posebno?
- Nikako. Ima par dobrih i relativno mladih pevača, muzičara, sastava, ali premalo prostora da se pokažu. Nemam nameru da imenujem nikoga, ali ih ima.

Da li je za dobrog pevača potrebna i neka životna zrelost ili se s tim talentom čovek rađa?
- I jedno i drugo je potrebno. Ako imaš životnu zrelost, a nisi se rodio s talentom, ne znam šta ćeš sa životnom zrelošću, i obrnuto. To sve ide jedno s drugim. Zrelost u životu ne znači da si zreo pevač, i obrnuto. Doduše, da bi dobro pevao, moraš i da misliš u tom pravcu. Ne možeš ići grlom u jagode. Ako te to ne dira u srce ili u stomak, badava ti sve. I leptirići mogu da odlete. I šta onda? Muziku ili živiš ili piši propalo.

U stihove Vaše pesme „Zlatni dan" staje ceo jedan život. Kakav je Vaš savršen dan?
- Nemam ga. Svaki dan je drugačiji. To je isto kao kada kažeš „savršena osoba". To ne postoji. Nema savršenog dana, ali je u poeziji sve dozvoljeno i divno zvuči. Pesma „Zlatni dan" je za sve ljude, bez obzira na godine. Remek-delo. A dobar dan ili jako dobar je kad imaš sunca i oko sebe ljude sa osmehom na licu. Ali osmeha je sve manje. Posmatram ljude oko sebe, oni u godinama su namršteni i kunjaju, dremkaju, a mladi zure u mobilne telefone. Nigde osmeha, ma ni da platiš. E, to me boli. A i kad vidiš nekog da se osmehuje, misliš da je lud, da s njim nešto nije u redu. Čim je neko nasmejan - aha. Ako te neko zagrli - aha, zašto me je zagrlio, nešto želi od mene. Sve je postalo - aha! Uvukla se neka podozrivost u nas, svi su u fazonu, možda je to zbog ovog ili ovo onog. Kad se osmehneš, jao vidi smeje se, s njim nešto nije u redu, pukao je. Tužno mi je sve to u šta smo se pretvorili. No, idemo dalje, biće bolje! Muzika je tu.

Pevate li nekad samo za sebe?
- Pevam u taksiju, i u autu dok vozim. Meni je to kao govor, možda čak i više od govora. Više kažem pevanjem nego pričom svakako.

Volim fudbal i Mesija
Malo ko zna da Vi uživate i u sportu.
- Fudbal je moja strast, obožavam ga. Sve je počelo devedesetih, kada smo gledali samo „Eurosport" i fudbal. Bila sam opčinjena time kako se španski i engleski fudbaleri u toj igri daju bez ostatka, bore do poslednjeg daha, bez pucanja, bez skidanja, svega onog što kod nas ide. Mi idemo odmah na noževe. Uživala sam u tome kad publika ustane i raduje se, a igrači igraju celu utakmicu u početnom ritmu. Ta njihova posvećenost je nešto što me fascinira. Volim i tenis, ali ne više kao nekad. U fudbalu navijam za Barselonu. Zapravo, za Mesija. Volim da ga gledam onako malog kako znalački plete svojim sitnim korakom po terenu, ulepša mi dan. Više uživam nego što se razumem. Ali ne moraš biti stručnjak da bi ti bilo lepo. Zar ne?!

Marta šiba kao da je godinama na sceni
Nekada ste Senka i Vi pevali s Vašim roditeljima. Talenat Vam je u genima, Vaš sestrić Vasil je sjajan muzičar, a tu je i njegova Marta, koja polako ali sigurno postaje zvezda koja i peva i glumi.
- Marta je sjajna, kao da nije na početku karijere. Zimus na pretpremijeri „Fantoma u operi" sam joj prišla da bih je dotakla da se uverim da je to ona. Jesi li to ti, dete?! Čoveče, pa ona peva s takvom snagom i srcem. Šiba ko da je već deset godina na sceni. Neverovatna je! Devojčica koja ozbiljno obećava. A imala je i od koga da nasledi sve te talente: Vasil je odličan muzičar, Senka i Zafir izvrsni pevači, a danas najponosniji baka i deka.