INTERVJU BRATISLAV RADOVANOVIĆ: Velika umetnost traži nešto nadljudsko

Možda jesam protivnik površnosti, osrednjosti, neprosvećenosti, ali duboko verujem da je svaki pravac u umetnosti nastao tokom 20. i 21. veka opisao vreme i okolnosti pod kojima se desio. Takođe mislim da danas, u vreme tehnološkog napretka, kada se čovek potpuno otuđio od ljudskosti, umetnici prvi treba da se vrate vrednostima koje su krasile neke velike ljude iz prošlosti i da svojim primerom pokažu da ne mora baš sve da bude instant - kaže Bratislav Bata Radovanović, slikar koji je odavno dobio sve pohvale i kritike i publike.

Pitanja koja umetnik postavlja su iskonska, humanocentrična, veća od života toliko da je na njih možda jedino moguće odgovoriti slikarstvom?

„Ne znam da li slikarstvo, bar kada je moj rad u pitanju, može dati odgovore. Ne bih da budem pretenciozan da kroz svoj rad nudim nekakve odgovore, pre bih to nazvao konstatacijama, potvrđivanjima večnih pitanja.“

U gustom prepletu simbola možemo pročitati pregršt značenja, a svaki od naslikanih likova je istovremeno konkretan i univerzalan, prijatelj, otac ili brat, apostol ili arhetip?

„Vrlo često su to alegorije. Nisam se oduvek bavio figurativnim slikarstvom. Sećam se da je jedan od bitnih trenutaka da donesem odluku i počnem da slikam inspirisan starim majstorima bio kada sam od prijatelja dobio Botičelijevu monografiju sa opisima dela. Tada sam shvatio da figure ne moraju po svaku cenu da opisuju ljude. Susret sa delom genija koji se izražava alegorijama i metaforama je meni i mom radu otvorio novo nepresušno polje po kome ja i dalje tumaram.“

Povezane vesti - INTERVJU KRISTINA MILAKOVIĆ: Ljudima su boje sve potrebnije

Fascinirani Karavađom, preuzimate manir baroknog genija u obradi kompozicije i razvijate ga do krajnjih granica?

„Moja fascinacija Karavađom je ogromna i on je svakako još jedan razlog mog bavljenja figurativnim slikarstvom. Mi samo možemo da pretpostavimo koliko je njegovo slikarstvo bilo revolucionarno u vreme kada je nastalo. Jaki kontrasti od sprženog svetlom pa do potpunog mraka čine te kompozicije jako dramatičnim, brutalnim, svežim… Mišljenja sam da se takvim pristupom u današnje vreme može praviti savremena umetnost. Više puta sam imao sreće da posmatram njegova vanvremenska dela i svaki put bih osetio ogromno uzbuđenje pred slikama u koje je pored neviđene veštine utkao energiju koja i dalje isijava ogromnom snagom. Pre desetak godina je i u Beogradu bila izložena njegova slika ’Sveti Franja u meditaciji’ zajedno sa kopijom za koju se dugo mislilo da je original, a koja se pripisuje, koliko se sećam, Bartolomeu Manfrediju. Dve identične slike su bile postavljene jedna pored druge i uprkos tome supruga i ja smo sa udaljenosti od desetak metara, gde je bio ulaz u izložbeni deo, prepoznali koja je slika delo Karavađa. U takvim situacijama čovek shvati da to više nema nikakve veze sa materijalnim i da je za veliku umetnost potrebno nešto nadljudsko.

Sa druge strane, imati za uzore ljude koji su iza sebe ostavili tragove kojima se divimo vekovima kasnije predstavlja lestvicu podignutu toliko visoko da je nemoguće dostići je, ali svest o bavljenju istim zanatom nas gura da svakodnevno napredujemo u okviru svojih dometa. Bilo bi sramno nazvati sebe slikarom u smislu u kome su to bili veliki majstori, a ne učiniti sve da izvučete najbolje iz sebe.“

Ophrvani ste  pitanjima ko je čovek i, ničeovski, kako je “postao ono što jeste”?

„To je jedna od večnih tema - ko je čovek, ali i ’šta je čovek, a mora bit čovek’. Kao neko ko voli istoriju umetnosti, godinama pokušavam da to demistifikujem i dekonstruišem, da pronađem suštinu, njene integralne delove. Da odgovorim na pitanja koja se provlače čitavim njenim tokom. Spoznao sam da ih nema mnogo. Iste se teme provlače, menjaju se samo okolnosti.“

Ma koliko klasično izveden, Vaš svet je bolno savremen. Vi ste  hroničar savremenog besmisla i namera Vam je da gledaoca brutalno suočite sa ispraznošću sveta.

„Verovatno je to bila i Karavađova, Mikelanđelova, Polikletova, Fidijina… namera, a svakako jeste moja. Ali ko su moji gledaoci? Koliko je stvarno interesovanje za ono što vi, ja, brojne naše kolege radimo? Verujem da su svi koji dođu da vide moje slike ili pročitaju vaše knjige već prilično svesni ispraznosti savremenog sveta. Vratiću se na prethodno pitanje, mislim da su kroz istoriju umetnici humanisti bili hroničari svoga vremena i da su se svi bavili besmislom u kome živimo. Nažalost, ljudska svest je uvek bila ista i nikada nije evoluirala. Svetom u kome živimo upravljaju i uvek su upravljali nagoni, a malobrojni koji su uspeli da kontrolišu svoje, bili su ništa drugo do hroničari.“

„Bratislav Radovanović vraća izgubljenu veru u slikarstvo, u veličinu i sudbinu te umetnosti”, napisao je o Vama Dejan Đorić.

„Dejan Đorić je napisao prikaz moje izložbe pre nego što smo se upoznali. Kada sam pročitao taj tekst, imao sam utisak da mi je ušao u glavu i pročitao misli. Jako mi je drago da je on to napisao o meni. Verujem da je slikarstvo uvek bilo i biće tu. Svedoci smo da su tokom 20. veka nastupile neke nove vrednosti, ali slikarstvo je u svojim raznim oblicima uvek bilo tu. Ja nisam protivnik novih tendencija u umetnosti. Možda jesam protivnik površnosti, osrednjosti, neprosvećenosti, ali duboko verujem da je svaki pravac u umetnosti nastao tokom 20. i 21. veka opisao vreme i okolnosti pod kojima se desio. Takođe mislim da danas, u vreme tehnološkog napretka, kada se čovek potpuno otuđio od ljudskosti, umetnici prvi treba da se vrate vrednostima koje su krasile neke velike ljude iz prošlosti i da svojim primerom pokažu da ne mora baš sve da bude instant. Nažalost, svi bi da prečicom dođu do rezultata, a malo je onih koji su odabrali da idu dužim putem. Na primer, meni priprema jednog platna oduzme nekad i do dva dana. Izrada slike i po dva meseca, ponekad i više. To je kao da svaki put trčim maraton. Nemam naravno nameru da se žalim, to je stvar moga izbora, ali zato svaki put kada završim sliku osećaj je divan, kao da sam se popeo na Mont Everest. Mnogo vremena i energije je utkano u svaki od tih radova.“

Povezane vesti - INTERVJU VELJKO VALJAREVIĆ: Kako je jedna boja zarobila sliku

Imate veliku izražajnu snagu koja Vas  stavlja u vrh našeg realizma, figuracije mimetičkog tipa, koja uprkos glatkom namazu, bez vidljivog traga četke, lakova i stare tehnologije, idejno je ispred mnogih vidova avangarde.

„Pre nego što počnem da izrađujem novu sliku, ispunim platno do te mere da tekstura potpuno nestane. Dok slikam uvek imam suvu četku kojom razvlačim boju, tako da na mojim slikama nema teksture i ne vidi se potez. I to je, da tako kažem, došlo iz revolta. Dok smo bili studenti, profesori su insistirali na teksturama, strukturama, na potezu. Retki su bili oni koji su se bavili samom suštinom umetnosti. Tako sam odlučio da moje slike neće imati teksturu i da se potez neće videti. Naravno na to je imao uticaj i susret sa delima rane i visoke renesanse. Sećam se mog oduševljenja kada sam prvi put video slike velikog Mantenje. Tada sam shvatio da je potrebna veština da se ne vidi potez. Na pitanje da li su moje slike avangardne nije lako odgovoriti - odnosno ne znam da li su i koliko su moje slike avangardne. Voleo bih da jesu. Mislim da je sva umetnost koja je vanvremenska u svoje vreme bila avangardna.“

Postoji po probranoj anatomiji i skraćenjima neobično i efektno naglašavanje pokreta, za slikara dato u zaustavljenim sekvenciranim kinematičnostima kompozicija velikog formata.

„Koliko god kompozicije ponekad bile statične, uvek postoji težnja za pokretom. Sama kinematičnost nalazi inspiraciju u filmovima koje sam voleo i volim, u posmatranjima ljudi, sveta koji je ’večna vatra živa’, u kome sve teče i sve se menja. Tu atmosferu pokušavam da uhvatim, da ostvarim brojnim lazurima koje nanosim na sliku. Poslednja faza izrade svake slike jeste nanošenje lazura koji svakom radu donekle daju utisak zamrznute filmske scene.“

Povezane vesti - INTERVJU ANA GRIGORJEV: Ilustracija je sanjarenje

Kako doživljavate savremenu srpsku a kako svetsku likovnu scenu? Da li se posle mnogo godina trijumfa konceptualizma svet okreće figuraciji  i fantastičnom realizmu?

„Scena je stalno živa. Sa jedne strane zbog sve veće površnosti i manjka vremena čovečanstva stiče se utisak da je sve manja potreba ljudskog roda za lepim umetnostima, dok se sa druge strane stvari dešavaju. Nekada je to na margini, ali je verovatno uvek i bilo tako. Ne vidim problem u postojanju konceptualizma koji je u vreme kada je nastao bio duboko utemeljen u filozofiji i koji je isticao ideju koja prethodi materijalnom izvođenju nekog dela. Problem je što je konceptualizam postao mejnstrim, a izvorna ideja samog pravca je uglavnom zaboravljena.

Drago mi je da se sve više umetnika vraća pre svega zanatu, ali to je negde i logično. Mislim da je to trebalo da se desi pre sto godina kada je Maljevič izložio ’Crni kvadrat na beloj podlozi’ ili Dišan ’Fontanu’. Ne kažem da je sve što se desilo posle njih besmisleno, ali Maljevič je simbolično završio proces uprošćavanja slike i logično je da posle toga počne novi ciklus. Kako god, 20. vek je iznedrio puno velikih talenata, a utisak mi je da je 21. previše otišao u dekadenciju i mrak, te verujem da je dobar trenutak da se desi neki novi humanizam, a ljudi koji se bave kreativnim radom bi svakako trebalo da budu primer.“

Šta ima novo u Vašoj majstorskoj radionici? Kad se mogu očekivati nove izložbe?

„Stalno radim. Moja produkcija nije velika jer je potrebno puno vremena da završim svaku sliku. Ali stalno radim. Poslednje što sam naslikao je trilogija posvećena čuvenoj partiji šaha između Kasparova i kompjutera nazvanog ’Deep Blue’ iz 1997. godine i prvog poraza čoveka od kompjutera kao simbolični prelazak u novi vek. Završavam radove koji će biti izloženi na velikoj ’NordArt’ izložbi u severnoj Nemačkoj od juna do oktobra ove godine.“