INTERVJU DEJAN ĐORIĆ: Glogov kolac u telu Hadži Čaršije Salijeri

Nova knjiga Dejana Đorića „Likovni pečat“ izazvala je zemljotres u srpskoj likovnoj čaršiji. Bez kompromisa, bez iluzija o vremenu u kojem živimo, Dejan vaspostavlja novi vrednosni sistem.

„Ti si stidljiv, ali pogađaš u centar“, rekao je o Đoriću Uroš Tošković.

Đorić preteruje i izaziva, jer je sada možda jedino tako moguće pisati. Osamljen na opustelom bojištu, hrabro se suprotstavlja netalentima, mediokritetima, večito se rugajući miljenicima Hadži Čaršije Salijeri, poziva na duhovnu pobunu, kao što je u dva navrata nastojao da realizam teorijski suprotstavi konceptualizmu.

„Prenošenje, kako Šejka kaže, jeke prošlosti u budućnost, ideja nove renesanse posle novog srednjovekovlja za kojom žudi ’Mediala’, obnova slike, umetnosti i čoveka, ne pripada Šejki, Kalajiću, Berđajevu, Osvaldu Špengleru ili renesansnim demijurzima, već najdubljim i najzdravijim osnovama ljudskog bića. Ne zaboravimo da su se prve renesanse dogodile u Vizantiji. Razgrnimo novo što nas otuđuje od nas samih, zavodi i ugnjetava, vara i onemogućuje, da bismo spoznali samo jednu istinu: sinovi smo Neba i kćeri Zemlje, božanski a ne zverski soj”, kaže Đorić.

Kako doživljavate svet koji okružuje današnje slikarstvo?

„Današnji ikonoklazam i osvetnička mržnja prema slikarstvu, skulpturi, crtežu i grafici potpuno su nepoznati u novijoj evropskoj istoriji, mada su estetski koreni sadašnje krize uočljivi još u dadaizmu, ruskom i italijanskom futurizmu, kada su postavljene osnove antiumetnosti.“

Povezane vesti - INTERVJU BUDIMIR DIMITRIJEVIĆ: Rušenje tradicije je opasna zamka za umetnika

Smatraju Vas jednim od nastavljača ideja Dragoša Kalajića.

„Kalajić je među najboljim svetskim futurolozima, izučavao je tu oblast toliko cenjenu od američke vlade i bio najveći prorok na ovom prostoru, predvidevši mnoga dešavanja pre više decenija, od MMF porobljavanja, prepuštanja Srbije turskom uticaju od strane Amerike, do muslimanskih migracija. Javnost mu se za života podsmevala, ne verujući u to što piše i kaže, a sada živimo u stvarnosti koju je predvideo i na koju je upozorio. To je samo delić onoga što je nepogrešivom intuicijom ezoterika najavio u svojim tekstovima i knjigama. On je, uostalom, u svetu smatran najvećim desnim misliocem druge polovine 20. veka, uz Aleksandra Dugina. Dragoš Kalajić je nezaobilazan i za našu generaciju ne samo kao uzor, neko ko daje smer i kontroliše scenu, već i kao ličnost. Kada su od nas okretali glave profesori i akademici, jedini nam je on dao šansu, nepogrešivo birajući najbolje, ne osećajući se nimalo ugrožen, radujući se mladosti. Govorio je pred kraj života da više voli da boravi u Beogradu nego u Rimu, jer ga zanima šta misle njegovi mladi srpski saradnici. Imao sam dvadeset devet godina kada me je odveo da potpišem ugovor sa poznatim beogradskim izdavačem ’Književnim novinama’, kod koga je uređivao tri edicije. Trebalo je da za najugledniju jugoslovensku ediciju likovnih monografija ’Pinakoteku’, u kojoj su objavljene knjige velikog formata o Mići Popoviću, Olji Ivanjicki i Dimitriju Popoviću, uradim tekst za prvu monografiju o Leonidu Šejki. Posle potpisivanja ugovora direktor kuće rekao je Kalajiću: ’Da, ali on je mlad, kako će on to?’, na šta mu je Dragoš uz širok osmeh odgovorio: ’Napoleon je imao generale od osamnaest godina, a osvojio je ceo svet’.“

Kako je to biti usamljen? 

„Kako kaže Salvador Dali: ’To što sam ja u ovom vremenu toliko dobar je samo zato što su drugi toliko loši’. Moj je prilog o beogradskom ezoterijskom slikarstvu u knjizi ’Beograd, grad tajni’. Dok su drugi tekstovi u knjizi nastali na osnovu studioznog proučavanja. Za Srbe, posebno Crnogorce, tvrdi se da u borbama i ratovima ne ispoljavaju ličnu hrabrost kao Nemci, niti bezumnu kao Rusi, već da je njihova hrabrost od posebne vrste, toliko drska i neočekivana da ne iznenađuje neprijatelja, već ga parališe i sablažnjava. Dovoljno je setiti se Crnogorca rođenog kod Berana, vasojevićkog junaka, oficira i neviđenog mačevaoca Aleksandra Lekse Saičića, koji je ispred dve sučeljene vojske, kao u stara vremena, u rusko-japanskom ratu 1904-1905, u dvoboju mačevima pobedio samuraja. U tom ratu učestvovao je i Arsenije Arsen Karađorđević, rođeni brat kralja Petra I. Bio je u Legiji stranaca, a o njegovoj hrabrosti je pisano u francuskoj štampi. Za izuzetnu hrabrost u rusko-japanskom ratu odlikovan je najvišim ruskim odlikovanjem – zlatnom sabljom i unapređen u čin generala. Bio je i izvanredan komandant, uvek u prvim redovima, učesnik u devet ratova i četrnaest dvoboja. Ponešto od toga ima i u mojim tekstovima, ili kako je na starinski način rekao srpski skulptor iz Crne Gore, Ratko Vulanović: ’Veći si junak nego istoričar umetnosti’.“

Povezane vesti - INTERVJU NEVEN MILAKOVIĆ: E, sad ću da vam skuvam pjesmu!

Napravili ste koautorsku izložbu sa Dragošem Kalajićem „Balkanski istočnici srpskog slikarstva 20. veka“. 

„Ta izložba je toliko napadana, jer je njome predložen potpuno drugačiji tip srpske likovne kulture, sistem vrednovanja, izlaganja i viđenja istorije od zvaničnog, globalističkog i (post)modernističkog. Važniji je bio serijal autorskih TV emisija Dragoša Kalajića ’Mon Blan’, emitovanih na TV ’Apolo’, posle Kalajićeve smrti 2005. godine, dok ju je kao direktor vodio Saša Adamović a pretpremijera je išla na TV ’Palma’ krajem devedesetih.“

Vaše knjige uvek izazivaju histerične napade gospođe Hadži Čaršije Salijeri.

„U prosuđivanjima pisac ove knjige nastoji da ima neku meru, da piše bez preterivanja, koliko može objektivno, iznoseći podatke koje sakrivaju zvanična kritika, istorija umetnosti i vlast, svestan hrišćanske svetootačke pouke: ’Sve što je previše, od đavola je’. Da li je u tome uspeo, neka kažu čitaoci, mada je isto tako svestan da mu često nije uspelo da se udalji od predmeta koji razmatra. Ovi tekstovi i kada nisu negativni predstavljaju kritiku, pisanu polemičkim žarom kao izrazom prezira prema jednoj od sekularnih epoha, lišenoj elite i duhovne aristokratije. To ne znači da bi utočište trebalo pronaći samo u čudesnom estetskom svetu prerafaelita, simbolista, secesionista i art deko harizmata, koji su istrajno ustali protiv idiotizma savremene civilizacije. Opasnost te vrste, zatvaranja u idealni ali od stvarnosti otuđen svet (opisuje ga genijalno Gistav Flober: ’Oduvek sam nastojao da živim u kuli od slonovače, ali plima govana udara o njene zidove ne bi li je potkopala’).“

Italijanski ambasador je napuštajući dužnost rekao: Iz Srbije nosim samo jedno, knjigu „Beograd, grad tajni“.

„Sigurno nijedan grad na svetu nema takvu monografiju, dve godine je tim pod nadzorom Jovana Željka Rajačića grafički oblikovao izdanje. Na osnovu takve ideje i estetike Branislav Matić vodi luksuzni časopis ’Srbija - Nacionalna revija’ koji ima četiri izdanja, srpsko, englesko, rusko i internet (postojalo je i peto, za Republiku Srpsku) u izdanju beogradskog ’Princip presa’. Časopis izlazi od 2007. godine do danas (99 brojeva u preko 200 izdanja). Preteča svih novijih srpskih tradicijskih časopisa je ’Mediala - List za umetnost’, glasilo te grupe, docnije i pokreta. Izišao je samo jedan broj 1959. godine u tiražu od 310 primeraka, u celosti iscrtan i ispisan rukom Mira Glavurtića, možda najgenijalnijeg jugoslovenskog grafičkog dizajnera. Kako kaže iskusni urednik Slobodan Erić za rad mladih neokonzervativnih pregalaca: ’To je teška, herojska borba, svako je sa svoje pozicije nešto dao’. Posle 2000. godine u toj kulturi mesto je zauzeo i Aleksandar Ćeklić, asketa koji se podvizava lepotom knjižnog poveza. Kalajić je dalekosežno upozorio da kritičar mora imati širi uvid od ideologa, da za razliku od dendija treba u svojoj argumentaciji da zahvata dublje i posmatra drugim očima svet i svet umetnosti od estete.

Povezane vesti - INTERVJU STOJAN MILANOV: Moje slike će same naći svoje mesto, a i ja sa njima

Najveći umetnici kao Leonardo da Vinči i Mikelanđelo nisu bili estete. Pretpostavljena ozbiljnost kritičkog delovanja odustala od ideje treba da ide dalje od estetizacije predmeta proučavanja i apsolutizma lepote. Zato Kalajić nikada nije u Beogradu odustao da u Beogradu pokrene veliki evropski preporod likovne umetnosti, formira novi stil koji bi poništio postmoderne negativitete, a bio savremen, svež i figurativan, okrenut budućnosti, u spoju futurizma i ezoterije, kojim se uz Kostu Bunuševca samo on bavio. Poštujući vanredne likovne domete Mihaila Đokovića Tikala, Milana Tucovića i Vasilija - Vase Dolovačkog, imajući razumevanja i naklonosti za njihovo slikarstvo, kritikovao je polazište, okrenutost ka prošlosti a ne budućnosti, u kojoj je kao i njegovi učitelji iz ’Mediale’ video duhovnu blagodat.

Leonid Šejka i Miro Glavurtić smatraju da će posle novog srednjovekovlja, potonuća Evrope u mrak tehnovarvarizma (ideja preuzeta od grofa Nikolaja Berđajeva koji je za medialnu generaciju po Kalajićevim rečima bio najvažnije duhovno uporište, budio je, kako kaže, neslućene nade), doći nova renesansa. Slično misli i Emil Sioran, Evropu čekaju vekovi potpunog duhovnog mraka sa pojedinim prosevima duhovnosti. Kalajić je u tom smislu više cenio Sergeja Aparina, Željka Đurovića i Dragana Ilića Di Voga, čije su slike okrenute budućnosti makar po vizionarskoj estetici, a toj grupi mogao bi se pridružiti i Damjan Đakov.“