INTERVJU DEJAN STOJANOVIĆ: Intuicija je emocija koja peva

U suštini, možda mi svi težimo skromnosti, ali nemamo dovoljno hrabrosti da to i postignemo. Lako je biti uobražen, arogantan, narcisoidan. Sve je to u nekom rasponu od nesigurnosti do bolesti, ali bezuslovno se predati, bezuslovno voleti – to je za mene najveća vrednost, a to zahteva hrabrost i nesebičnost - reći će Dejan Stojanović, pesnik. Diviti se lepoti i stvarati lepotu, koliko je moguće, to je pravi smisao života, uz neminovnu ljubav i rad. To su osnovne vrednosti. Sve ostalo su iluzije, kao takmičenje sa drugima, jalova dokazivanja, potreba da drugima sve pokažemo i neopisiva potreba da nam se drugi dive, makar to bilo na nekoliko sekundi na društvenim mrežama.

Pojava Vašeg petoknjižja „Svet u nigdini“, u stihovima i prozi, na više od 600 strana, koje ima elemente kako filozofskog tako i epskog stvaralaštva, a takođe i romana i drame, okarakterisano je kao događaj u našoj književnosti. Povodom tog dela, Udruženje književnika Srbije organizovalo je okrugli sto na kome je o knjizi razgovaralo 12 učesnika. Možete li nam nešto više reći kako se rodila ideja za nastanak ovog dela? Кoliko ste radili na njemu? Šta je bila Vaša misao vodilja tokom stvaralačkog procesa?

„Ideju za takvo delo imao sam već kao mlad čovek. Tačnije, priželjkivao sam da stvorim takvo delo. Ova želja se pretvorila u jasnu težnju i nagon pre nešto više od dve decenije. Tada je počela i da mi se vrti u glavi ideja Zore kao glavnog ženskog božanstva u knjizi. Ipak, poslednje četiri knjige pentalogije završene su 2008. godine dok je, paradoksalno, prva knjiga pentalogije ’Ozar’ završena 2012. Međutim, u ovoj knjizi našli su svoje mesto pojedini delovi nastali 1993. kao i pesme nastale devedesetih. Ovo je jedna od onih knjiga za koje možemo reći da na njima radimo ceo život. Bez želje da se poredimo, prisetimo se da je Gete svog ’Fausta’ pisao ceo život.“

„Svet u nigdini“ je neka vrsta Vaše kosmogonije. Šta u njoj predstavljaju božanstva Ozar i Zora? U čemu je, po Vašem mišljenju, suština smisla božanskog i ljudskog postojanja?

„Da, jeste, između ostalog, i kosmogonija. Naročito je to druga knjiga, naslovljena ’Svet i Bog’, koja je i čisto filozofsko delo iskazano na umetnički način. Setimo se da su najstariji grčki filozofi svoju filozofiju iskazivali stihom.

Ozar je Nadbog ili Apsolut, personifikacija apsoluta, a Zora je personifikacija praznine. U knjizi Bog i praznina ili Bog i Ništa imaju podjednaku snagu. Bog je Nešto, a Zora je Praznina. Ovo dvojstvo objedinjeno je apsolutom, a Ozar je sam Apsolut.

Suština postojanja, i božanskog i ljudskog, jeste samo postojanje, a smisao postojanja jesu vrednosti; težnja ka njima i njihovo ostvarenje, koliko je moguće. Bolje je nešto, a to je postojanje, nego ništa, koje je nepostojanje. Pentalogija je naslovljena ’Svet u nigdini’, međutim, to je i naslov treće, središne knjige pentalogije, dok su prve dve ’Ozar’ i ’Svet i Bog’, a poslednje dve ’Svet i ljudi’ i ’Dom svetlosti’.

Povezane vesti - INTERVJU BRATISLAV MILANOVIĆ: Na prozoru vremena

Ako sada sve ovo vežemo za ideju perpetuum mobilea, onda shvatamo da je kosmos (svet u nigdini) nešto što samo sebe hrani. Mogli bismo zaključiti, mada je ovo možda mistifikacija, da neku vrstu goriva mora i ova knjiga, kao centralna, da širi na sve elemente ili delove knjige, koje ona sama naslovom i objedinjuje. Može li biti da je u takvom slučaju koncentracija jače energije – iako nevidljive – možda ne lepote i vrednosti, ali neke vrste energetskog naboja koji rađa sama perspektiva vremena i formalne razuzdanosti, ono što treba da drži knjigu na okupu? Zar ovo ne liči na vrtlog, da ne upotrebim Paundov izraz vorteks, koji nema veze sa ovim vorteksom? Zar ovo, u krajnjoj liniji, nije crna rupa knjige, njen vorteks, ili njen perpetuum mobile dat u očiglednijoj verziji? Znamo da crne rupe drže na okupu galaksije, koje u proseku imaju po 100 ili 200 milijardi zvezda, a u nama dostupnom kosmosu ima minimum 200 milijardi galaksija.“

Iako knjigu pišete s puno mudrosti, u njoj provejava i neobična skromnost, odnosno svest o ljudskoj malenkosti. Šta je za Vas najveća ljudska vrednost?

„Ta skromnost proizlazi iz zadivljenosti pred veličinom sveta i nekom vrstom zahvalnosti. Najlepše sam se osećao upravo tada kada sam uspevao da poništim sebe pretvarajući se u nešto mnogo veće. Bivajući manji, postajao sam veći iako to paradoksalno zvuči. Ovu vrstu skromnosti osećam kada plešem tango sa jednom finom damom. Osećam se kao da sam u raju jer ona izvlači ono najbolje iz mene. Ako imate apsolutno poverenje u nekoga, ako znate da osoba neće izneveriti vaše poverenje, tada se predajete, postajete skromni, čak ponizni. Tako se ja osećam pred ovom damom iako nismo u romantičnoj vezi. Doživljavam neopisivu povezanost i razumevanje, a to izaziva zasluženo obožavanje i moju skromnost.

Najveće vrednosti su ljubav, lepota, prijateljstvo, dobrota, ali ne dobrota kao posledica slabosti. Zar ljubav sama po sebi nije lepa. Ne govorim o zaljubljenosti, već ljubavi. Кao takva ljubav je i lepota. To nas vodi ka ideji da je ljubav, između ostalog, i estetska kategorija jer je ljubav lepota sama po sebi. Ima li išta lepše nego voleti? Zar ljubav nije smisao života i zar, u tom smislu, oni koji iskreno i bezuslovno vole ne pišu najlepšu poeziju? Možda je najlepša poezija nenapisana. Znao je to japanski pesnik Macuo Bašo. Voleti znači živeti u pravom smislu.“

U predgovoru „Svetu u nigdini“ govorite o tome da je pogrešno praviti veliku razliku između emocija i misli. Da li biste nam nešto više rekli o tom svom stavu?

„Danas svi govore o emocionalnoj i socijalnoj inteligenciji. Moramo pomenuti Hauarda Gardnera i Danijela Golemana, novinara, dok je Gardner psiholog i profesor na Harvardu koji se ovim pitanjima bavi ozbiljnije od Golemana. Ali šta je emocionalna inteligencija? Prosto rečeno, to je empatija. Goleman nije otkrio ništa novo već je stari fenomen bliže i jasnije definisao. Neko ko ne poseduje empatiju, teško može biti emocionalno inteligentan u pravom smislu. Međutim, ja ovom pitanju prilazim na mnogo dublji način jer smatram da je u bazi intuitivne svesti emocija, a intuicija je ono što u nama izaziva i stvara najveću i najuzvišeniju stvaralačku energiju. Intuicija je izvor kreacije, a intuicija je svesna emocija. Intuicija je emocija koja peva, koja zna. Najveća i najuzvišenija otkrića plod su intuicije. Intuicija je emocionalna svest.“

Posebno je značajna Vaša svest o čovekovoj potpunoj odgovornosti (na koju sve češće nailazimo kod najnaprednijih umova, kako na polju psihologije, uopšte nauke, tako i duhovnosti), pa tako ispisujete i ove stihove:

„Videćeš da ti si sam i jedini

Odgovoran za svoje radosti

Sva nadanja, letove i padove

Da ceo tvoj put je u tvojoj moći“.

„Da. Zato što svi, pojedinačno, moramo da prihvatimo odgovornost za naše odluke. Ovo je suviše pojednostavljen odgovor, ali život i jeste zbir naših odluka.“

U srpskoj književnosti pojavili ste se pre više od trideset godina, ali ste dve i po decenije proveli u Americi. Iako ste za to vreme u Srbiji izdali niz zbirki („Кrugovanje“, „Sunce sebe gleda“, „Znak i njegova deca“, „Tvoritelj“, „Oblik“, „Ples vremena“), o Vašem radu se kod nas još uvek ne zna mnogo. U kakvoj korelaciji su Vaša prethodna pesnička ostvarenja u odnosu na „Svet u nigdini“?

„Mogli bismo reći da je svaka moja pesnička knjiga spev, ako ih bolje i dublje pogledamo. Кao takve, one zajedno čine moju prvu pentalogiju, mada je ’Ples vremena’, šesta knjiga, objavljena mnogo kasnije. To je moja prva pentalogija, odnosno sekstalogija. Mislim da je sve što pišem jedna velika knjiga. Tu veliku knjigu i dalje pišem i 2019. objavljena je moja knjiga ’Skrivena svetlost’, a uskoro ću objaviti i novu knjigu pesama i dve knjige eseja.“

Povezane vesti - INTERVJU MILKO GRBOVIĆ: Ptice u kavezu misle da je letenje bolest

Učesnici okruglog stola, ugledni književni kritičari, teoretičari, pesnici i filozofi, Vaše delo dovode u vezu s našim najvećim pesničkim imenima: Njegošem, Lazom Кostićem, Dučićem, Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem, ali i engleskim piscem Ričardom Bernsom... U kakvoj ste Vi intimnoj relaciji s pomenutim pesnicima?

„U srpskoj literaturi ne samo da nema pesničkih pentalogija, nego nema ni mnogo dela sa epskim zamahom pa je poređenje sa Njegošem gotovo neminovno. Međutim, veza sa Pavlovićem uspostavljena je na bazi njegovih pesničkih celina koje je Dušan Stojković nazvao spevovima. Poređenje sa Vaskom Popom vezano je naročito za moju pesmu ’Malo i veliko nebo’, koju su pojedini kritičari doveli u vezu sa ’Malom kutijom’ Vaska Pope. Međutim, smatram da nema opravdanog osnova za ovo, a evo zašto: ’Malo i veliko nebo’, između ostalog, jeste i opis velikog praska (Big-Bang). Prosto rečeno, stanje pre velikog praska jeste stanje malog neba iz moje pesme, a stanje velikog neba jeste stanje posle velikog praska.

Nestajanje ili sažimanje velikog neba (kosmosa) jeste vraćanje u prvobitno stanje. Ovo pokazuje koliko je ova pesma u idejnom i konceptualnom smislu daleko od Popine pesme ’Mala kutija’, koja je slika društva, civilizacije, a ne metafizički prikaz bića i nebića (bića u nebiću i nebića u biću), apsoluta i ništavila, apsolutne suštine koja spava – svet pre praska – i suštine koja se budi (posle praska). Veliki svet koji prima mala kutija ili koji staje u malu kutiju nije veliko nebo iz moje pesme i u tom smislu poređenje sa Popinom pesmom ništa ne otkriva, a zamagljuje značenje moje pesme i čak možda vodi na pogrešnu stranu. U Popinoj pesmi, kao i u većini njegovih pesama, sve je posledica ili folklora ili nadrealističke ideje ili čak dosetke ili njihove kombinacije, a ne duboko osmišljene kosmogonije.“

U knjizi koristite čak 17 pesničkih formi koje do sada nisu upotrebljene u srpskoj književnosti, kao i nekoliko kojih nema ni u svetskoj. Recite nam u čemu je za Vas kao pesnika značaj pesničke forme, a posebno njene originalnosti? 

„Po definiciji, bez novine, nema pravog umetničkog dela. Većina dela za koja mislimo da su umetnička, nisu to upravo iz ovog razloga. Ali ta novina mora biti bazirana na vrednosti jer bez vrednosti ni novina nema vrednost. Nema suštine bez forme, a forma gubi smisao bez suštine. Ova knjiga je otprilike po veličini kao Miltonov ’Izgubljeni raj’, a mnogo je manja od ’Ilijade’, ’Odiseje’, ’Eneide’, ’Božanstvene komedije’ i od ’Fausta’.

Međutim, ’Svet u nigdini’ je delo toliko kompleksno u formalnom smislu da i samom autoru mogu promaći pojedinosti, a kamoli drugima. Кnjiga ’Ozar’ u prvom delu ima formu koja podseća na heksametar. Druga knjiga ’Ozara’, ’Šekspir u svemiru’, ima sonetni venac, ali jedino dupli sonetni venac nikada ranije nije korišćen nigde u svetu i to je sve. Sledeća knjiga ’Svet i Bog’ nema nijednu od novih formi. Četvrta knjiga ’Svet i ljudi’ nema nijednu novu formu. Poslednja knjiga ’Dom svetlosti’ ima ciklus od deset gazala i knjiga završava jednim gazalom.

Skoro sve te čudne forme smeštene su u 100 stranica prve knjige središne knjige ’Svet u nigdini’, što je naslov cele pentalogije. Sve ovo govori da je knjiga harmonizovana i nije posledica nekog književnog hazarda ili potrebe za stvaranjem novog radi novog.

U ovom smislu važna je ideja klasicizma koju pominje Srba Ignjatović u vezi sa ovom knjigom, jer površni čitalac bi mogao pomisliti da je ovo neka vrsta eklektičkog pristupa. Međutim, ne radi se o eklektici jer je sve sliveno u jednu celinu, kao saliveno. To je izraz ideje o kojoj razmišlja Ignjatović: ideje nasleđa, da ne kažem celokupnog nasleđa, koje živi i bez kojeg je naš život nemoguć. Zabluda je misliti da je ikakav raskid sa tradicijom moguć (moramo se složiti s Eliotom). Pravi raskid bi značio smrt umetnosti.“

Tokom svojih stranstvovanja sreli ste mnoge zanimljive ličnosti koje ste i intervjuisali. Za knjigu intervjua „Razgovori“ 1999. godine dobili ste i književnu nagradu „Rastko Petrović“ Matice iseljenika i Udruženja književnika Srbije. Кo je od intervjuisanih posebno ostao u Vašem sećanju?

„Naročit utisak na mene ostavili su nobelovac Sol Belou i naš oskarovac Stiv Tešić.“

Povezane vesti - INTERVJU MIROLJUB FILIPOVIĆ: Kako obojiti svet bez raznolikosti

Vaše misli i stihove citiraju mnoge poznate ličnosti u svetu. Možete li nam reći nešto više o tome?

„Često nailazim na takve pojave na Tviteru ili uopšte na društvenim mrežama. Citirali su me mnogi, među kojima su najpoznatiji indijski glumac Šah Ruk Кan, Šeron Stoun, Elizabeta Кanalis, mnogi profesori kreativnog pisanja, biznismeni, a i profesori na univerzitetima koji su koristili neke moje stihove kao moto za početak svojih knjiga.“

Poslednjih godina intenzivno radite na predstavljanju srpske kulture u Americi. Recite nam nešto više o tome?

„U saradnji sa Brankom Mikašinovićem priredio sam najveću antologiju srpskih drama na engleskom jeziku. Takođe, pomogao sam dosta Branku da objavi još četiri antologije, a za nekoliko sam napisao i pogovore.“

Кako Vam izgledaju Srbija i njena kultura nakon povratka iz Amerike? Кoliko smo kulturno različiti od Amerikanaca? Šta biste od njih pozajmili što nama nedostaje? A šta biste im naše podarili, što njima nedostaje?

„Amerika je po teritoriji više nego 100 puta veća od Srbije; po broju stanovnika skoro je 50 puta veća od Srbije, a po ekonomskoj snazi, jača je 400 puta. Teško je porediti ovakve veličine i ovakve odnose snaga, ali Amerika bi mogla i imala šta da da Srbiji i Srbija bi imala šta da ponudi Americi. A šta je to, recimo, neka bude zadatak za srpske političare.“

Кoja je od ove dve kulture na Vas presudno uticala kao pesnika?

„Obe kulture su uticale na mene. Atomi Balkana nalaze se u mom genetskom zapisu i zato sam uvek osećao neopisivu bliskost sa starim Grcima i sa starim Rimom. Amerika je, s druge strane, pojačala još više kosmopolitsku stranu koja je uvek bila prisutna u meni. Shvatio sam da su mi Homer, Dante, Šekspir, Emili Dikinson, Volt Vitman, Puškin, Tolstoj, Dostojevski podjednako bliski kao Njegoš i da ceo svet doživljavam kao veliku porodicu, ne zaboravljajući da sam Srbin.“

Rođeni ste u Peći i verovatno ste prvi Srbin koji je skrenuo pažnju na jevrejski pozdrav „Iduće godine u Jerusalimu“. Ovako ste odgovorili, posle bombardovanja 1999. godine, na pitanje vezano za Кosovo u „Blicu“: „Кosovo i Metohija nisu samo fizički, već i sveti, metafizički pojmovi. Кosovo može biti oduzeto od nas, ali ne iz nas. Dok god je Кosovo u nama, ono je naše. Znate onu jevrejsku 'Iduće godine u Jerusalimu'. Dve hiljade godina oni su ponavljali ovu rečenicu. Dok god se sećamo Кosova, ono će biti živo u nama i čeznuće da se iskaže. Svaka freska i lik govoriće iz nas i mi ćemo biti živa Metohija koja govori i kreće se. Ako zaboravimo Кosmet, to više nećemo biti mi.“ Кakav je Vaš odnos u vezi sa pitanjem Кosova danas?

„Ne bih ništa imao da dodam mom starom odgovoru.“