INTERVJU DRAGANA MIĆALOVIĆ: Uspeh je biti glumac i sačuvati dostojanstvo

Superšpijun Lens Sterling i naučnik Volter Beket su potpune suprotnosti. Lens je prefinjen, ljubazan, uglađen. Volter nije, ali ukoliko ovaj čudan tandem ne nauči da funkcioniše kao tim, ceo svet biće u opasnosti. Film "Prerušeni špijuni" je animirana komedija smeštena u svet moćne internacionalne špijunaže. Animirana komedija koja će gledaocima približiti ovaj svet dobila je prvi zvanični trejler. U glumačkoj ekipi koja je pozajmila glasove u "Prerušenom špijunu" su zvezde Vil Smit, Tom Holand, Rašida Džouns, a kada stigne 26. decembra u naše bioskope, glavni junaci će progovoriti srpski i publika će prepoznati i glas Dragane Mićalović.

Kako je raditi na jednom takvom projektu. Kako to izgleda pozajmiti svoj glas?

"Meni je ovo prvi put. Nekako me je sve to zanimalo, bilo mi je zanimljivo. Od drugih kolega koje su radile na sinhronizaciji čula sam kako to zapravo izgleda, ali nikad dosad nisam radila. Prvih sat vremena bilo mi je prilično teško, jer treba uhvatiti njihov način otvaranja usta. Oni su crtali te likove po njihovim dužinama reči, u našem prevodu su ili kraće ili duže pa je to trebalo da se prilagodi. Ali Petar Strugar, moj veliki prijatelj, pozvao me je i ja sam mu rekla: Otkud ti hrabrost da me pozoveš kad ja to nikad nisam radila. Njemu je ovo prvi rediteljski posao, ovako televizijski, zapravo režija crtanog filma.

On je video u liku majke mene. Kaže: Ti imaš taj dublji, onako prodoran glas, a opet nežan za takav lik, ona je ipak jedna brižna majka. Ja sam rekla: Hoću! Ne pitam šta, hoću da probam, pa ti ako vidiš da ne ide, nemoj forsirati, nađi nekog drugog, ne ljutim se. Međutim, meni je u početku bilo strašno. Bojala sam se, ne mogu da se uklopim. Razumem, ali nisam uhvatila to. I tek pred kraj mi je postalo toliko zabavno da sam rekla: Hoću još, ajmo opet iz početka! Jako mi se dopalo i volela bih da su mi se sad otvorila vrata sinhronizacije crtanih filmova."

Crtani filmovi se i dalje na našoj sceni smatraju nekako doživljajem za decu. U svetu su oni već davno postali veoma prestižni kad je reč o odrasloj publici. Kako ih Vi doživljavate, kakav je Vaš odnos prema crtanom filmu?

"Ja sam osoba koja je odrasla na crtanim filmovima i srećna sam što sam pozajmila glas crtanoj junakinji. Nekako posao kojim se bavim i ovaj 21. vek nas mlade dosta brzo ubacuje u neku modernu radnu mašinu i prosto zaboravimo kako ljudi imaju običaj da kažu 'dete u nama'. Ja sam srećna što sad na mom Fakultetu savremenih umetnosti profesor Hadži Nenad Maričić sa nama radi upravo crtane filmove. Oživljavamo crtane filmove, radimo pesme Jove Zmaja, Ršumovića kroz crtane filmove i dečje predstave. Tako da je uspeo da za trenutak probudi tu decu u nama i neverovatan je osećaj slobode, igre, mašte kada zapravo shvatite da vi sve možete kroz te crtane filmove, jer u crtanim filmovima zapravo svi likovi mogu sve. Tako da je taj osećaj neverovatan."

Kako da se mladi glumci danas izbore za svoju šansu? Mnogo se snima u poslednje vreme, da li je lakše dobiti ulogu?

"Snima se, ali je i nas mnogo više. Mnogo je glumačkih akademija. Imam običaj da kažem da mi je jedino Bog pomogao da dođem dovde dokle jesam. Zahvalna sam i sestri koja me je pustila da se sama borim, jer sam naučila da cenim svaku vrstu saveta iliti pomoći. Ima kod Čehova jedna divna rečenica Irine: Treba raditi i samo raditi. Tako da mislim da ništa ne može odjednom. Mnogo znoja, mnogo truda, mnogo rada, rada na sebi pre svega. I ja zaista smatram da samo čovek, u punom smislu te reči, može da uspe, jer čak i ako nekim drugim, neljudskim postupcima postigne uspeh, to će biti kratkog roka.

Da li mislite da su mladi glumci u želji za promocijom malo zapostavili teatar? Da im je ponekad važnije da snime reklamu nego da igraju u teatru?

"Bavim se glumom od 17. godine, deset godina. Tek ove godine upisala sam glumu jer sam shvatila da upravo to želim, da uđem u teatar. Sve je ovo lepo, ljudi vas prepoznaju na ulici, u prodavnici, ali sve to mnogo kratko traje. Počela sam da igram jednu predstavu u kojoj sam posle petog izvođenja zapravo shvatila koliko je neprocenjiv osećaj kada živo igrate i kada vam sva ta publika toliko energije na jednom mestu vraća i deli doživljaj sa vama. Ja sam glumu zavolela upravo zbog pozorišta, pored oca. U ovom vremenu su važne društvene mreže, crveni tepih, i to nas mlade zna da zaslepi. Naravno, obožavam kameru, ali suština jeste na sceni. Ona je živa stvar. To je mesto gde je počela gluma kao umetnost, a sve drugo je došlo mnogo kasnije."

Često su glumice zapostavljene kada je reč o podeli uloga. Noseću ulogu uglavnom dobijaju muškarci.

"Baš sam nedavno komentarisala da su kolege i dalje u prednosti. Na primer, 'Montevideo' - sve muškarci, 'Žigosani' - većina je muških uloga, 'Senke nad Balkanom' - opet više muških uloga. Nekako i naši pisci su generalno pisali više o muškarcima."

I današnji scenaristi?

"I današnji. Nekako se žena stave samo u funkciju neke pomoći ili neke prepreke. Ali mislim da se žene vrlo hrabro i jako bore za svaku ulogu i taj trud se vidi."

Šta je za Vas definicija karakterne uloge?

"Cela biografija tog lika. Evo, mi sad na fakultetu učimo da glumac o liku mora da zna sve i to nisu samo biografski podaci. Moraš sve da znaš o vremenu u kome je živeo, o njegovom trenutku, ali i o onome što je želeo, čemu je težio. Moraš da znaš apsolutno sve da bi bar i na sat bio on ili ona."

I ko glumcu daje veću šansu da zaista uđe u lik, teatar ili kamera?

"Reditelj i njegova indikacija. To su dve različite stvari. Na kameri je sve tu, sve je nekako blisko, dok scena zahteva da vas vide i u trideset trećem redu, prosto mora sve biti teatralnije, sve šire, sve veće. I pokreti i govor. Nećemo govoriti privatno onako kako govorimo na sceni, ni sa tolikom glasnoćom, ni sa tolikom jačinom. Prosto, to su dve različite stvari, ali opet mislim da je reditelj glavni, njegova je zamisao, a vaše je da njegovu zamisao prenesete na platno ili na scenu."

Koju biste karakternu ulogu sada izabrali?

"Kao i svi mladi glumci, ja bih sve, ali sada mi je nekako Čehov poseban. Njegove drame su izazov. Radim 'Tri sestre' i oduševljena sam životima tih ljudi gde svaki lik ima neki dramski momenat, a svaki je nekako zaseban. Ljudi u Čehovljevim dramama uvek imaju neke svoje, tako lične a tako svima bliske priče. Žao mi je što danas nema takvih pisaca. Ja generalno jako volim Ruse, Sergej Jesenjin je moj omiljeni pesnik. U njegovoj pesmi 'Što sam, ko sam, ja sam samo sanjar' potpuno se prepoznajem."

Pročitajte još: Intervju Dana Budisavljević - Priču o Dijani zataškali su komunisti

"Volela bih da igram u nekom teatru Čehova, a što se tiče nekih naših stvari, definitivno bih volela da odigram 'Koštanu'. Meni je taj govor blizak jer sam iz Leskovca, i nekako me sve to privlači. Nije to ni stvar govora koliko smatram da je liku Koštane potrebna ta krv i ta vatra koju je ona nosila u sebi, ta želja za slobodom. Jer ona je od tuge poludela i umrla kada su joj uzeli ono što je ona najviše imala i jedino imala, a to je sloboda. Ona me zbog toga opčinjava."

Većina glumica priželjkuje ulogu "Gospođe ministarke"?

"Mnoge zaista žele baš tu ulogu i na prijemnom ispitu često govore monolog iz 'Gospođe ministarke', ali meni nije baš prva želja."

Imate li utisak da su današnje serije nešto manje kvalitetne u odnosu na raniji period ili mislite da su one odraz ovog vremena?

"Kako koja. Imamo i dobrih serija i zaista to ne bih mogla da osporim, ali ja sam dete koje je odraslo na 'Boljem životu', 'Srećnim ljudima' i definitivno ne mogu da poredim da li je to sad nostalgija, da li je to seta ili želja za tim bezbrižnim periodom koji je bio u mom životu tada. Ne znam, glumci su nekako bili drugačiji. Možda čak i ovo moderno vreme i sve ove savremene tehnologije koje nose sve ovo, možda i one zapravo uništavaju tu draž emocije. Možda je taj prenos nekako bio intimniji i dublji, teško mi je da to objasnim."

https://www.youtube.com/watch?v=Tk9pc59zzio

A možda su oni imali samo veće iskustvo u teatru?

"To sigurno. Ti ljudi su prošli mnogo u pozorištu i tad su se radili mnogo ozbiljniji, klasičniji komadi nego danas.

Čemu Vi težite, da budete priznati ili popularni?

"Priznata. Jer priznat i poznat su dve različite stvari. Ja želim da budem priznata. Poznat je ono što vidite danas, svako ko prođe Knez Mihailovom i učini nešto što je nekome zanimljivo. Moj tata je često ponavljao rečenicu kojom se ja danas u svetu glume vodim: 'Bio sam glumac i uspeo sam da sačuvam svoje dostojanstvo'. E, ja težim tome i smatram da je to priznatost.