INTERVJU DUŠAN MATEJIĆ: Radije bih bio priznat nego popularan

Kada je došao na prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti, Dušan Matejić je imao tremu samo zbog autobuske karte. Svi su pričali da profesori nekako više vole talentovanu decu iz Beograda, a on je stigao iz Niša. Do 28. godine uspeo je da odigra 16 zapaženih uloga, dobije pet nagrada, postane asistent na tom istom fakultetu.

Da niste postali glumac, bili biste pesnik, jel ste se pokajali?
"To je bio moja prva opsesija, prvi kontakt sa kulturom i umetnošću, jer i moja porodica i cela familija nema apsolutno nikakve veze sa umetnošću. To su ljudi sa sela i to je skroz je drugačiji način života. Ja i sad, kako vreme odmiče, sve više žalim što i ja nisam ostao na selu. Nije baš da skroz tako mislim, ali shvatam sve više kako je taj život na selu divan."

A šta fali životu glumca u Beogradu?
"Ne fali ništa, samo je mnogo teško i naporno pogotovo ako se daješ do kraja. Ja stalno pričam da je gluma mnogo lep posao, ali nije lak. Onaj ko kaže da je lak, taj se verovatno daje na pola. Ja to ne mogu da razumem. Ako se daješ do kraja, onda to mora da te košta, a ako se ne daješ do kraja, onda je besmisleno. Ne mogu da shvatim drugačije."

A da li uopšte mladi glumci imaju šanse da se daju do kraja. S obzirom da radite sa studentima da li je njihova želja pozorište, ili serija i film?
"Sve više se uveravam u to da im prva želja više nije pozorište što je za mene lično jako razočaravajuće. Sa druge strane, jeste im prva želja film i televizija, ali sam i tu vrlo oprezan. Još nisam potpuno siguran šta je stvarno motiv. Da li je to gluma na filmu i televiziji, ili ono oko filma i televizije. To su kokteli, slava, novine. Ako je to motiv, onda to nije dobro. U startu su stvari pogrešno postavljene i onda nema napretka, nema tu dobrog glumca."

Kažu da je jedna od najvećih mana glumaca koji dolaze činjenica da njihovi profesori više nisu najveća imena srpskog glumišta
"Ja se ne bih složio sa tom činjenicom. Naši najveći glumci osim Branka Pleše, koji su probali da se bave pedagogijom glume, a među njima su, i glumci koje posebno cenim Stevo Žigon, Rade Šerbedžija, nije im pošlo za rukom da budu dobri pedagozi, jer su bili odlični glumci koji nisu umeli da prenesu taj svoj način igre. Najbolji profesori kod nas su bili, ako se vratimo u prošlost, reditelji i glumci koji nisu dovoljno aktivni u poslu. Moj, sada pokojni profesor Vlada Jeftović, nikada nije bio veliki glumac, ali je bio odličan profesor. Predrag Bajčetić je bio izuzetan profesor, ali nije bio glumac, Mata Milošević je bio glumac i reditelj, ali se više posvetio pedagogiji u tom trenutku. Minja Dedić, reditelj, isto pedagogijom. Ono što fali, ako pričamo o tome šta fali, mislim da fali ta stara škola u smislu discipline. Menja se vreme. I menjaju se generacije. Završio sam pre pet godina akademiju i dve generacije koje su se u međuvremenu prošle, su potpuno različite u odnosu na moju klasu. To su deca koja su rođena 1999. godine i 2000. To su generacije Instagrama, Fejsbuka, virtuelnog života. Imaju veliku količinu neiskrenosti u komunikaciji, koje čak nisu ni svesni. A za glumu je neohodno da si iskren, da se daješ, da si u kontaktu sa drugim bićem. Bilo fizički, bilo suštinski. To je sada jako teško. Ako im profesori gledaju kroz prste i kažu: To su nove generacije, sa njima treba blaže, ne dobijamo kvalitet.Mislim da sa njima treba duplo strože. Pogotovo kad ima toliko privatnih akademija. Lično sam protiv privatnih akademija. Mnogo je glumaca koji su olako prošli školovanje, a beogradsko i srpsko glumište nisu dobili novi kvalitet."

To se već vidi i na ekranima i u pozorištu
"Veliki je problem ko bira mlade glumce, ko pravi te kastinge za pozorište i filmu, kako ih biraju, to je veliko pitanje, zašto najbolji iz klasa ne dobijaju angažmane. Iz prethodne klase profesora Srđana Karanovića izašla je glumica za koju su svi rekli da je talenat koji se rađa jednom u devedeset godina. Ali, ona ipak ne radi dovoljno. Nema je, ne dobija šanse."

Kako uopšte izgledaju ti kastinzi? Odlazite li na kastinge?
"Kad me pozovu idem, i često se uverim da je mnogo važno biti miljenik čoveka koji vodi kasting agenciju, kad je reč o podeli uloga za serije ili filmove. Onda me kolege i prijatelji pitaju zašto nisam bio na nekom kastingu. Zato što me nisu zvali. Pozorište je ipak i dalje nešto drugačije."

Da li to znači da pozorište ima jače kriterijume, da je teže dobiti ulogu, ili nema miljenike?
"I u pozorištu postoje miljenici, ali su tu i dalje zadržani neki kriterijumi. Međutim, činjenica je da su sada glavni producenti. Ti imaš pare, i ti si bog. Glumac je više nevažan. U pozorištu su bogovi reditelji i tu je isto glumac niko i ništa.Sa druge strane, postoje kolege koje su otišle samo u komercijalu, i ja im s jedne strane to i ne zameram,razumem ih.Uvek je postojala komercijala,ali ako ti pristupiš komercijali kao komercijali, to je onda duplo dno. Ali, ako već pristaneš da radiš za komercijalu, a pristupiš tome kao da je to umetničko delo, to onda ima smisla. Sa druge strane postoje kolege koji prave mit o sebi. Ja ih zovem lažnim intelektualcima jer pljuju sve živo, sve im ne valja, kolege im ne valjaju, sve je dno dna, i oni u svakoj svojoj izjavi, postupku šire mržnju. To više nije kritičko mišljenje, nego mržnja do nepodnošljivosti. Spadam u one koji se bore za svoju profesiju i brane profesiju do kraja. Pravim veliku razliku između kritičkog mišljenja i sejanja mržnje. Pošto sad ti intelektualni krugovi vladaju, oni sebi daju za pravo i nijednog trenutka ne dovode u pitanje svoje znanje, a pogotovo svoj talenat. Nije glupost kada kažu da najveći talenti sumnjaju stalno u sebe, ja sam u to siguran. S obzirom da je sve manje onih koji sumnjaju i žele da se dokažu, a sve više onih koji sve znaju, onda je to sve skupa jedna papazjanija gde imaš sa jedne strane čistu komercijalu, a sa druge strane kvazi-umetnike."

Beograd - 11 Jun 2019: Intervju glumac Dusan Matejic foto Oksana Skendzic

Kada ste dobili nagradu" Zoranov brk" izjavili ste da ste najviše naučili gledajući predstave Zorana Radmilovića i Bate Stojkovića. Ko su uzori današnjim mladim glumcima ?
"Stalno mladim ljudima pričam da gledaju snimke iz različitih predstava prošlih vremena, da čitaju intervjue tih glumaca. Njihovim odlaskom naša kultura, dramska umetnost izgubila je mnogo. Kao da nije bilo smene genaracija. Ne mogu da kažem da među mladim glumcima nema talentovanih, ima, ali talenat nije dovoljan ako se ne neguje, ako se ne razvija, ako se ne uči, ako nema od koga da se uči."

Vi ste odigrali poslednju scenu sa Mandom od koga su mnogi imali šta da nauče
"Jeste. Ja o tome baš nerado pričam. Samo mogu da kažem da je Manda bio veliki čovek i veliki glumac. I apsolutno je bila moja privilegija kao mladog glumca da delim scenu sa njim."

Kada ste primljeni na Fakultet dramskih umetnosti, govorili ste monologe iz romana "Derviš i smrt", ali profesori su Vas ipak prepoznali kao komičara.Ipak niste postali komicar. Zašto nema komičarima među mladim glumcima?
"Nema duha."

Zašto se još nije pojavio novi Čkalja ili Mija Aleksić? Zašto svi oni žele da budu tragičari?
"Duh znači temperament, energija, luda kreativna mašta. Smisao za humor, duhovitost. Shvatanje ovog života na jedan umetnički kreativan način. Mi nemamo danas duha uopšte. Gubimo ga. Okrenuti smo materijalnim stvarima. Sve je pragmatizam i praktičnost. U biti svakog glumca je, ne znam zašto, da pre svega želi da se dokaže kao dramski glumac, pa onda kao komičar. Takav je slučaj i sa mnom. Ja sam upisao akademiju sa dramskim monologom, a ali od druge, treće godine akademije počeo sam da dobijam uloge u komedijamja. U jednom trenutku je to postalo fah i ja sam se povukao. Ali, savremeni glumac mora da bude spreman na sve, na svaku vrstui pozorišta. Imam utisak da mladi glumci beže od tog da budu duhoviti, komični. Možda zato što je ovo vreme u kome živimo vreme ironije i sarkazma.Nema duha, a nemanje duha se odnosi na sve, i na celo društvo i na kulturno scenu. Nema mašte i nema empatije."

Šta onda znači danas biti zvezda srpskog glumišta? Znamo šta je to značilo pre trideset godina. Ko su danas zvezde? Imamo li ih?
"Nemamo. Prave zvezde nemamo. To su bili veliki glumci, Gaga Nikolić, Milena Dravić i mnogi drugi. Mi to danas nemamo. Važno je znati da nije isto zvezda i TV lice. I estradno lice. Danas tako funkcioniše televizija da svako može da bude na televiziji, samo je pitanje odluke da li hoćeš da budeš na televiziji. Ja uvek pitam studente da li želiš da budeš priznat ili poznat? Dakle, biti priznat, a kao posledica te priznatosti dolazi poznatost to jest popularnost. Ali, popularno je sve. Mobilni telefon, deterdžent, popularni su satovi, pesme. Šta onda znači ta popularnost? To nema veze sa suštinom, sa ličnošcu. To su sve TV lica. Ali, ko je tu zaista ličnost. Ovo je vreme koje ne neguje ličnosti, autentičnosti, originalnost. Živimo u vremenu gde imamo pedeset miliona primeraka upaljača, istih naočara, majica. To je sve istost i automatski smo okrenuti istosti, a ne jedinstvenosti, autentičnosti. Da je neko jedan jedini, ličnost. Tako da pravih zvezda nema, sve je to kratkog daha. Sav taj svet je jako zavodljiv i jako opasan."

Gde je tu granica kopromisa kada govorimo o preživljavanju? Kako živeti od profesije ako nisi neka zvezda?
"Mislim da glumac mora da pravi kompromise iako ja spadam možda u neke koji nisu dovoljno pravili kompromise. Praviti kompromise nije ništa ružno, ali glumačka umetnost nije individualna, nego kolektivni čin. Svako je postiže po svom nahođenju, po svojoj lestvici vrednosti."