INTERVJU JOVO MAKSIĆ: Gluma ne trpi kompromis, a publika nije glupa

Sa Jovom Maksićem razgovaram mejlom i SMS-om. Malo zbog epidemije, više zbog njegovih obaveza. Snimanje serije „Kosti“ u kojoj igra jednu od glavnih uloga je završeno, ali uveliko se snima serija „Crna svadba“ koju režira Nemanja Ćipranić, a za koji dan počinje i snimanje u Ripnju gde je napravljeno celo selo iz 19. veka za potrebe serije „Nečista krv“, u režiji Milutina Petrovića i Gorana Stankovića. Serije koje čekaju na emitovanje, a u kojima ćemo ga gledati su i „Klan“, „Jedini izlaz“, “12 reči“, “Dobra godina“, film „Dara iz Jasenovca“.

Da li je danas lakše postati glumac ili je teže ostati glumac?                       

"Pa sa ove distance, kad sam već prvu fazu prebrodio, logično je da je teže ostati i dodao bih opstati kao glumac. To je kao i u životu. Najteže je, pored svih izazova, ostati čovek. A opet sa druge strane, sve je to lako i jednostavno, jer mi ta reč ’teško’ uvek zvuči kao opravdanje i izgovor."

Kako se Vama dogodila gluma?

"Jedan splet okolnosti u periodu vrlo turbulentnih i tragičnih godina doveo me na Akademiju u jedan svet, potpuno nepoznat i stran, tako da ispada da sam u glumu pobegao. Na drugoj godini Akademije dogodila mi se gluma. Tad sam shvatio da istinski želim da gluma bude moj životni put. Lep je to osećaj."

Zašto su daske koje život znače postale mladim  glumcima manje važne od TV ekrana i da li predanost pozorištu traži veća odricanja ili je reč o manjku njihovog ličnog izraza?

"Imao sam sreću da zakačim to neko romantično poimanje glume kao profesije i pozorišta kao hrama. Mislim da smo svi žrtve ovog modernog vremena, gde su se vrednosti i norme srozale, sve je naopačke. Vreme je postalo luksuz, mora sve i odmah, a pozorište to ne trpi. Televizija, koja je nekad služila za promociju kulture, sad je preuzela ulogu nekog ko diktira i određuje te norme novog vremena. Ako se uklapaš, preko noći možeš postići slavu, nema muke, nema mnogo odricanja, a onda nema ni ličnog izraza. Uf, o ovome bih mogao do sutra, bilo bi i cenzure, pa ću samo reći da sve što je brzo, to je i kuso."

Povezane vesti - INTERVJU SAŠA HAJDUKOVIĆ: Živimo surogat živote i krećemo se po šablonima

Gledaocima se čini da nikad nije bilo više glumaca, ali očigledno je da većinu njih prepoznajemo samo zahvaljujući Instagramu ili Fejsbuku. Da li je lični izraz ostao u senci samoreklamiranja ili je to posledica pomanjkanja kvaliteta i nedostatka agresivnije filmske i pozorišne kritike?

"I jedno i drugo, sve su to posledice ovoga o čemu sam već govorio. Mislim da i dalje ima dobrih poznavalaca i kritičara, ali nemaju širi prostor, njihove reči se uguše u mnoštvu, slobodno mogu reći, budalaština. Nažalost, koga to interesuje, pozorišnu publiku možete na prste izbrojati."

Nekada su filmski festivali bili kultna mesta, danas su često samo senka nekadašnjeg poštovanja ljudi koji su stvarali našu kinematografiju. Kako sagledavate sadašnji svet glume? Šta znači biti zvezda i kako sebe doživljavate nakon 36 uloga?                         

"Na festivalima je postalo interesantnije ono šta se dešava oko festivala nego sam festival. Nekad je ljudima iz vlasti bila čast da sednu i budu viđeni sa nekim bardom glume ili bilo kojim umetnikom, a danas to mesto zauzimaju starlete, šta god to značilo. Za mene je svet glume ostao isti, to je moj svet, moja kuća i moj beg i lek. Ne znam šta znači biti zvezda, niti me to interesuje. Doživljavam sebe kao starijeg, iskusnijeg i glupljeg (kao mlad čovek mislite da sve znate i sve možete, sad znam da vrlo malo znam)."

Da li se danas piše uloga za jednog glumca kao što su svojevremeno neke uloge bile namenjene isključivo za Batu Stojkovića?

"Mislim da u tom obliku ne. Verovatno taj koji piše ima neku viziju ko bi to mogao da igra, ne bih voleo da neko piše ulogu za mene, više volim da otkrijem da sam ja za tu ulogu."

https://www.youtube.com/watch?v=y1OTcmqCvwQ

Kako ste doživeli ulogu u seriji „Kosti“ s obzirom na to da je na neki način bliska Vašoj realnosti i da li smatrate da se publika lakše poistovećuje sa ne tako dalekim događajima iz naše prošlosti? Koliko često smo taoci naše potrebe da praštamo a da ne zaboravljamo?

"Upravo je to uloga gde se ispostavilo da sam ja za nju. Životno iskustvo je jako bitno, ja sam glumac koji reaguje instinktom, najbitnije mi je da iskreno svedočim trenutku i tako korak po korak. Više ne znam kako publika reaguje i mislim da je za kvalitet bitna stvar ne podilaziti publici. Ako se bavite umetnošću, onda nema kompromisa. Na poslednje potpitanje ne znam šta da kažem. Bez praštanja nema ni spasenja. Ne smete zaboraviti da vam se ne bi ponovilo. Ako ste istinski oprostili, onda ste i zaboravili, ako ste zaboravili, šta je onda praštanje. Rekoh već, što stariji, sve više pitanja, sve manje odgovora. Zato hajde da ne činimo jedni drugima zlo.

Povezane vesti - Intervju Nikola Pejaković: Umetnost je umeti živeti od nje 

Kad smo već pomenuli seriju ’Kosti’, ljudi, pogledajte seriju, ne zbog mene, ja sam tu samo jedan zupčanik celog mehanizma. Pogledajte zbog ljudi koji su to radili, zbog njihovog neverovatnog entuzijazma, zbog sjajne serije, maestralne režije, kamere, montaže, zbog kolega glumaca koji su svi do jednog odigrali životne uloge."

Vaša matična kuća je Beogradsko pozorište kako vidite teatar u narednih dvadesetak godina? Na predstave će dolaziti istinski ljubitelji, oni koji žele da budu viđeni u teatru ili ljudi koji samo žele da malo predahnu od TV-a?

"Ne spadam u one koji tako daleko gledaju, kao i u životu, i u glumi trudim se da živim u sadašnjem trenutku idem korak po korak. Započeli smo sezonu sa par sjajnih predstava, sa planom koji, bar glumcima, vraća veru u pozorište, a onda ovaj šok sa koronom. Iako je sve sumorno, verujem da lepota i umetnost opstaju u svakakvim vremenima. Verujem da će pozorište opstati zahvaljujući istinskim ljubiteljima i bilo bi mi drago da se pojave ovi koji žele malo da predahnu od TV.

Mislim da ovi drugi, koji bi da budu viđeni, nemaju ni volje ni želje da se pojavljuju, možda jednom i nikad više. Pobogu, imaju sve drugo na raspolaganju."

Koliko je današnja televizija promenila odnos glumaca prema publici? Da li je gluma na neki način ostala u drugom planu? 

"Mislim da je međusobni jaz sve veći. Gluma ne trpi kompromis, a publika nije glupa. Onda dođe vreme kad gluma krene da manipuliše, podilazi, pametna publika se distancira, a širokom auditorijumu nisi baš zanimljiv, pa onda još više sniziš kriterijum i eto te do nečeg najbližeg rijalitiju. Publika se odmalena školuje, od dečjeg pozorišta, preko dramskog i preko dobrih filmova i serija. Nekom kao da je stalo da taj jaz između umetnosti i publike bude što veći."

Kada smo se dogovarali za intervju, rekli ste da već nekoliko godina izbegavate da čitate novine i gledate televiziju. Da li je današnja publika postala zavisna od medija i da li je odsustvo kreativnosti i individualnost posledica tog odnosa ili je jednostavno prevagnuo potrošački mentalitet?                   

"To je moj mentalni otklon od gluposti i da sačuvam razum i mentalno zdravlje. Svi smo postali zavisni od medija, svi smo kao na nekom grupnom eksperimentu, individualnost je postala nešto što bode oči i kvari savršen sistem. Jedan vid borbe protiv toga je i moj bojkot, neću da čitam gluposti, neću da gledam gluposti, ima dovoljno lepote za sve nas, samo treba otvoriti oči."