INTERVJU MILAN NENADIĆ: Kako u debelo uvo zabosti pesničku reč

O Milanu Nenadiću ima više priča nego što je on napisao pesama. Ako je ko bio legenda, pesnička legenda Beograda, to je bio on. Sećam ga se kad smo pred zoru čekali da se otvori “Politika” da im uruči pismo kojim se odriče svih svojih knjiga zbog hapšenja Gojka Đoga. Bio je prvi krik iz “Tamnog vilajeta”, kako smo zvali BiH, koji se začuo u „bermudskom trouglu“ u Beogradu. Obožavale su ga studentkinje literature, mlade pesnikinje, dame iz visokog društva. One su mu i dale nadimak Lane. Napisano je o njemu stotine tekstova, napisao je desetine knjiga koje pravi znalci čuvaju kao relikvije. Jedan i neponovljiv.

Njegove pesme su kao staro vino. Što je stariji, sve bolje piše. Kakvo je to književno veče u Kući Đure Jakšića kad Milan Nenadić nije u publici ili na pozornici. Nenadić je nadživeo Nenadića zahvaljujući pre svega genetskom materijalu koji može da da samo zavičaj. Od kada se spustio sa Terazijskog grebena u vojvođansku ravnicu, Beograd je siromašniji za jedno veliko pesničko ime. Tragam za njim pola godine.

Povezane vesti - INTERVJU DUŠAN B. MARKOVIĆ: Umetnik i tajne grada

Kad sam ga konačno našao i dobio odgovore na postavljena pitanja, rekao je: „Ono što ti se sviđa štampaj dvaput, ono što ti se ne dopadne slobodno izbaci i piši ti”.

Rođeni ste u Grahovu. Gavrilo Princip je rođen u Vašem komšiluku. Koliko je to uticalo na Vašu poeziju i sudbinu?

„To što je Gavrilo Princip rođen u Grahovu nije toliko presudno koliko je presudan sam čin Gavrila Principa i njegova zadojenost nacionalnom idejom u koju se odlično uklopilo i pravo na slobodu i pravo na tiranoubistvo. Sklopile su se okolnosti previranja u celoj tadašnjoj Evropi i ideje ’mladobosanaca’ su došle na talasu ’mladoitalijana’ i borbe protiv Austrougarske monarhije koja je već bila pukla po šavovima i narodi koji su je činili neminovno su tražili svoju šansu da se emancipuju i oslobode jarma Habzburške monarhije koja je ogroman deo Evrope držala šest vekova pod svojom rukom.

To je bilo dovoljno da se ideja oslobođenja u srpskoj omladini posle pet vekova ropstva pod Turcima pretvori u činove nasilnog odvajanja. Pusta je sreća i, kako kaže Crnjanski, slučaj komedijant hteo da među omladinom Srba iz Bosne bude Gavrilo Princip i jednim pucnjem za Vidovdan u austrougarskog prestolonaslednika tako ubrza točak istorije. Nije on znao da će to pokrenuti reke krvi i izazvati Prvi svetski rat. Utoliko je taj Gavrilov čin uslovio i dobar deo onoga i stavljao u stihove, mit Gavrila Principa sam po sebi se nametnuo i ja nisam birao njega nego on mene. Iz čisto zavičajnih razloga.“

Među prvim srpskim umetnicima morali ste da napustite Sarajevo i utočište potražite u Beogradu.

„Nisam ja otišao iz Sarajeva zato što tamo nisam mogao da živim. Nego sam prepoznao nekakvu unutrašnju potrebu da, kao i svaki mlad provincijalac, pređem u veći grad. Sarajevo je mene primilo, ali se ja nisam primio u Sarajevu. Bila je u Sarajevu tih godina sjajna generacija mladih darovitih ljudi koji i danas znače nešto u srpskoj literaturi. Jedan od značajnih bio je Duško Trifunović, koji je na jednom skupu rekao da nije Bosna samo pripovedačka nego i pesnička, i promovisao na svoj način imena kao što su Rajko Nogo, Stevan Tontić, moja malenkost, da dalje ne nabrajam.“

Povezane vesti - INTERVJU TANJA KRAGUJEVIĆ: Stvarnost oko nas ne želi da čuje druge glasove

Nekada ste bili jedna od  legendi „bermudskog trougla“. Njega više nema.

„Legende ’bermudskog trougla’ bili smo nas nekolicina - Branislav Petrović, Aca Sekulić, Miladin Kovačević, a još na ulazu u Klub književnika konobar Ivo Kusalić je govorio: ’Evo, dolazi najgora moguća kombinacija’. A za stolom za kojim bismo sedeli uvek se orilo od smeha i vinskih nepogoda. Iz ’bermudskog trougla’, koji su činili ’Grmeč’, ’Lipa’, ’Šumatovac’, odlazilo se u Klub književnika, a završavalo kod crkve Sv. Marka u ’Poslednjoj šansi’. Sada su ’bermudski trougao’ i njegove legende prešli u literaturu. A ime je dobio u sjajnom tekstu objavljenom u ’Politici’, u kome je Bulatović Vib tvrdio da su u tom trouglu potonule mnoge književne lađe.“

Ne znam da li je to ušlo u neku od Vaših knjiga, ali ste mi jednog jutra dok smo se peli uz Skadarliju rekli: „Ja kao takav uopšte nisam takav, ja samo tako izgledam“.

„To je stih Duška Trifunovića koji su mnogi iz naše generacije mirne duše prisvajali jer je on u Sarajevu važio za Sokrata naše savremene poezije i ’kvaritelja mladeži’. Posle je video da je svaki od nas došao do svog glasa, krenuo svojim putem i onda nas je jedne godine pred književne susrete na Tjentištu, davno to beše, nazvao sudbonosnim dečacima.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .