INTERVJU OLEG NOVKOVIĆ: Ne volim moćnike ovog sveta

Da li je za dobru priču dovoljna samo ogoljena stvarnost ili je filmska priča stvarnost koju zapravo publika želi da vidi? Reditelj Oleg Novković kaže da u realnosti vladaju haos i ništavilo, u žanru vlada poredak, u noar žanru, često, plemeniti poredak, gde, bez obzira na mračnu stvarnost, stvari dođu na svoje mesto.

“Kaži zašto me ostavi” bio je Vaš diplomski film, šta se promenilo od 1993. godine u Vašem sagledavanju filma, ali i kad je reč o Vašim ambicijama?

„Kada sam snimio taj film, imao sam 24 godine. Reditelji koji su mi bili bitni, i čitavoj mojoj generaciji, dok sam rastao, bili su Kišlovski, Skorseze, Voters, Vim Venders, Dejvid Linč... Sada kad pogledam, vidim da je to vreme prošlo upravo sa njima. Vreme gde smo mi želeli da pravimo umetnička dela u želji da ostavimo trag. Da napraviš nešto što će da uzbudi i promeni čoveka, da pomeri, ali ne u smislu plitke agende ili angažmana nego da sa onim što je tvoj sistem, tvoja religija, tvoja ideologija, pričaš priče na način koji je samo tvoj.

To je ostalo isto. Sada nemam toliko očekivanja, zanima me samo da radim. Festivali na kojima sam bio se svode na političke igre, u poslu art filma ima sve više činovnika, sve manje vizionara i upravo se sa ovom pandemijom dešava velika promena. Ja pratim i prilagođavam se.“

Šta je danas identitet srpskog filma?

„Identitet čine umetnici koji su prepoznati iz pravih razloga. Iza nas je veliko nasleđe jugoslovenskog filma. I današnja scena filmskih autora iz Srbije je veoma raznovrsna. Ima filmova koji su zanimljivi, ja puno očekujem od mlađih stvaralaca koji dolaze. Oni više nisu opterećeni nasleđem moje generacije i tim temama i više ne plivaju na tom talasu. A naučili su dosta od jedne dosta žilave grupe autora koja je uspevala da napravi upečatljive filmove u poslednjih trideset godina, gde se malo stvari napravilo, uglavnom su se rušile.“

Povezane vesti - INTERVJU TEA LUKAČ: Među zaboravljenim ljudima

Imamo bum TV serija, verovatno najveću produkciju od postanka televizije na ovim prostorima. Da li imamo i kvantitet na štetu kvaliteta, ili je reč o trendu da se snima što više pa će svaka serija naći svoju publiku?

„Mislim da je jako dobro što se radi. Kvantitet će dovesti do kvaliteta, važno je da svako dobije priliku da se pokaže. Publika je potcenjena poslednjih godina, nude im se sadržaji gde ne mora da se razmišlja, da se prati, da se oseća, samo se smenjuju neke šarene slike. To je sasvim u redu, ali u redu je i da postoji nešto drugo.“

Kako uopšte vidite primat televizijske produkcije ne samo kod nas već i u svetu. Da li je popularnost filma na neki način ugrožena?

„Primat televizijske produkcije u svetu postoji već dve decenije. Veliki broj izuzetnih filmskih reditelja radi na serijama. Tu su očigledno slobodniji i imaju bolje uslove da se izraze. Film, komercijalni film se uglavnom sveo samo na proizvod, koji ide zajedno sa kokicama, majicama, igračkama i šoljama za kafu. Radi se po strogo određenim pravilima, koja zvezda može šta da igra, koliko mora da se da prostora raznim narodima i rasama, sada je tu i imperativ rasnog i rodnog identiteta, seksualne orijentacije... U serijama ima toga, samo manje, veća je sloboda.

Povezane vesti - Stižu nove serije

Takozvani art house film i značajni festivali su, sa druge strane, postali neka vrsta konceptualne umetnosti začinjene sa jedne strane potragom za nečim novim i radikalnim, sa druge strane političkim oportunizmom. Tako da mnogi odlaze u serije, a najbolje od njih su zapravo ogromni filmovi od deset, dvanaest sati.“

Ko danas u Srbiji piše scenarije koji postaju najgledaniji filmovi ili serije? Da li su mlađi scenaristi definitivno preuzeli primat i kontinuitet ili neke priče jednostavno potrefe ukus publike?

„Ukus publike se pravi. Mlađi scenaristi nisu preuzeli primat, trenutno najviše pišu moji ispisnici, znači, ljudi u srednjim godinama, mada, u našoj kulturi njih još uvek nazivaju mladim scenaristima. Polako se formiraju nova imena, u kulturnim disciplinama nije kao u sportu, da se smenjuju generacije tako brzo i očito. Neko krene sa praskom pa ne napravi više ništa, neko drugi postane najbolji u srednjim godinama, a postoje i stvaraoci koji čitav život rade ne silazeći ispod nivoa koji su postavili u doba najvećeg zenita. Važno je da profesionalci koje mi imamo prave kvalitetan program koji neće podilaziti publici nego će da sledi renesansnu maksimu da umetnost mora da pouči, uzbudi i razonodi.“

Počelo je prikazivanje serije “Močvara” koju Vi potpisujete kao reditelj, a reč je zapravo o trileru u kome je glavni junak na neki način grad. Šta je danas aktuelna gradska priča, priča o zločinima ili priča o  ljudima koji su stigli u grad u potrazi za boljim životom, ali koji ipak ostaju stranci u njemu?

„Ja nisam u ’Močvari’ pravio aktuelnu priču u tom smislu. To je noar detektivska priča, znači, stilizovana je. Odlika te vrste noar filma je da imate stilizaciju u priči, ona je mračna, romantizovana, zločin je preteran, sve je povezano, bavi se strastima i patologijama, bavi se zlom. Realan zločin je često banalan i učinjen iz koristi ili afekta, postoje odlični dokumentarci o realnim zločinima. Strašniji od filmskih priča upravo zato što često nastaju iz slučaja, bez razloga. Realnost je tema drame, u realnosti vladaju haos i ništavilo, u žanru vlada poredak, u noar žanru, često, plemeniti poredak, gde, bez obzira na mračnu stvarnost, stvari dođu na svoje mesto.

Priča je stilizovana u našoj seriji, a prikaz je realan, sirov, ogoljen.  To je zanimljiva kombinacija i uzbudljiva.“

Povezane vesti - INTERVJU MARINA VODENIČAR: Umetnost će propasti ako bude bila samo odraz društva

Jednom ste izjavili da je naša provincijska elita obolela od stokholmskog sindroma. Ko su danas u Srbiji neprihvaćeni ljudi? Da li su to ljudi koji su izbegli sa svojih ognjišta ili su to oni koji pokušavaju da pobegnu od nametnutih estetskih i moralnih vrednosti?

„Ljudi koji žive od danas do sutra, bez perspektive, dostojanstva, sigurnosti. Klasa koja je zamenila proletarijat. Prekarijat. A njih je sve više i više. Dakle, više pitanje opstanka nego etike i estetike.“

Publika Vaše filmove doživljava kao spoj klasike i eksperimenta, provokativne i surove, ali i emotivne. Kako ih Vi definišete i kakvu poruku tim pričama želite da pošaljete?

„Vrlo je nezgodno da ja opisujem svoje filmove. Uvek me je zanimalo da napravim nešto što nisam ranije napravio, i da se poigravam sa formom. ’Sutra ujutru’ sam  uglavnom radio po sistemu dogme. U filmu ’Beli, beli svet’ sam radio jednu vrstu tragedije, a ubacio sam baladne songove, dokumentarac ’Rudarska opera’ bio je potpuno drugačiji od svega što se ovde doživljavalo kao dokumentarac . ’Otadžbina’ je jedna surova priča o čudu. Mene zanimaju ljudi i njihov život, boli me nepravda i ne volim moćnike ovoga sveta.“

Šta je za Vas avangardno u filmskoj industriji i šta vidite kao najveći potencijal našeg filma? 

„Ne zna se više šta je avangarda. Sada avangardišu oportunisti po Tviteru. Kada nastupi prava prethodnica nečeg novog, svi će da budu iznenađeni. Uglavnom neprijatno. Još nije. Zapadni svet sada živi u lažnoj slobodi korporacijskog vrlog novog sveta.“

Kako kao reditelj gledate na opstanak pozorišta na našoj kulturnoj sceni?

„Pozorište će da opstane. Pozorište je živa stvar, podrazumeva interakciju i posebnu vrstu učestvovanja. U pitanju je magijski čin. Jako volim pozorište.

Pozorište mora da finansira država. Bio bi strašan javašluk da se to ispusti. Mi smo vrlo mala zemlja a imali smo dosta uspeha sa našim piscima i pozorišnim rediteljima. Imamo i dobar fakultet za to. Šteta bi bilo to baciti.“