Scena
28.09.2020. 16:48
Dušica Anastasov
INTERVJU SVETLANA CEMIN: Ako vam se stalno nudi šund, gubite apetit za istinom
Svetlana Cemin je nomad svoje vizije. U njenim koferima su priče, doživljaji, ljudi o kojima valja pričati, sećanja koja treba sačuvati u dnevniku svakodnevice. U bilo kom gradu sve to može da postane neki film. Iz svakog grada ona putuje u svoju viziju nezavisnog filma.
Stvarali ste u Njujorku, Parizu, Beogradu, bili suosnivač filmskog preduzeća u Bruklinu, gde je najlakše ili najteže napraviti film?
„Način na koji sam ja stvarala filmove je vrlo specifičan, moram da priznam, zato što sam odlučila da pripadnem indie ili nezavisnoj filmskoj sceni, koja ima bazu u Njujorku, ali koja može da funkcioniše i radi na raznim mestima sveta i to zbog moje ideje koja se stvorila u Parizu, negde sredinom leta 2014. S obzirom na to da sam tačno imala u vidu šta želim da postignem sa realizacijom sedam umetničkih portreta pod jedinstvenim dokumentarnim sadržajem, trebalo je prvo da uradim kasting, uključujući saradnike i umetnike sa kojima sam želela da ostvarim projekat, i sam taj proces je trajao skoro šest meseci, a zatim ubrzo počinju i prva snimanja, koja su se odvijala u mom tada novoosnovanom studiju ’610Film’ u Bruklinu.
Taj moj ključni cilj kome sam se poklonila i sledila (realizacija je trajala pet godina od osmišljavanja projekta pa sve do završetka poslednjeg projekta marta ove godine) i tih sedam priča rasprostranile su se na različite delove sveta, zahvatajući i Beograd, koji na neki način predstavlja, bar po obimu postproduktivnog rada, još jednu bitnu destinaciju za mene.
Pod jednostavnim nazivom ’Proces’, kroz kompleksno prikazivanje individualnih portreta, svi filmovi su podareni umetnicima koji su imali jedinstven pristup ostvarivanju svog stvaralaštva, i samim tim te filmske priče su imale različite obime i forme.
Prvo sam krenula sa kratkim eksperimentalnim filmom – ’Lora Kaplan’, ’Ljubav je sve što postoji’, zatim ’Strast’, ’Madlene Hatc’, ’Kraljevska lutalica’, ’Adam Fus, kroz prirodu i pejzaže’, ’Otac Arsenije’ i sve do završetka dugometražnog dokumentarnog filma kao što je ’Sen Kler Cemin’, ’Psiha’. Kroz čitav ovaj opus, prepleten poetikom i vizuelnim efektima, naglašava se univerzalan odgovor koji dotiče sam proces umetničkog izražavanja, u prostoru i vremenu, gde umetnik stvara, bilo da je on vajar, fotograf, slikar, pesnik ili scenski izvođač.
U suštini ipak jeste taj osnovni fokus na intimnom odnos između umetnikove realnosti i njegovog pronalaženja inspiracije. S obzirom na to da je to bio preambiciozan koncept, želela sam da ga pojednostavim i najviše vodila računa o autentičnosti pojedinog portreta koji je iz tog opusa iznikao, te me je retko jedan projekat držao samo na jednom mestu, samim tim iz tog perioda proizlaze učestala putovanja po raznim zemljama kao što su Kina, Švedska, Engleska, Brazil, Nemačka, Srbija i naravno Amerika, gde god da su se odabrani heroji mojih priča, ti predstavljeni umetnici, zatekli da žive i stvaraju.“
Povezane vesti - INTERVJU OLEG NOVKOVIĆ: Ne volim moćnike ovog sveta
Kako Vam iz te perspektive izgleda naša kinematografija, po čemu smo drugačiji i čime možemo da zainteresujemo stranu publiku?
„Postoje razni pristupi kada se razmišlja o plasiranju našeg filma na strano tržište, nažalost, mislim da ja nisam preterano kompetentna u donošenju bilo kakvih konkretnih predloga s obzirom na to da nisam dovoljno vremena provela ovde, ali mislim da nam je u ovom trenutku regionalna koprodukcija jedna od najboljih opcija. Oduvek me je privlačio naš film, i mi s pravom možemo da se pohvalimo ostvarenjima naših izuzetno originalnih reditelja. Svi znamo ko su dobitnici velikih svetskih filmskih priznanja i treba njihova dela češće prikazivati pred publikom, a za takve prilike su idealni festivali, kroz retrospektive.
Oni su svi svojim vrhunskim radom doneli svetlost na naš prostor i u tom pravcu se treba ići dalje. Meni su neobično interesantni filmovi šezdesetih i sedamdesetih godina na kojima sam odrasla, ali vremena su drugačija i naravno u novom dobu postoje nove filmske kreacije koje odražavaju autentičnost vremena u kome smo se zatekli. Imamo veoma talentovane filmske umetnike, ovde i u inostranstvu, pogotovu u Njujorku, Londonu i Berlinu, ali prevashodno mislim da je suština uspeha u pronalaženju originalnih priča koje su prirasle srcu onima koji ih stvaraju, bilo da se odigravaju na našem tlu ili po belom svetu.“
Koliko su u svetu dokumentarni filmovi gledani u poređenju sa igranim filmovima i holivudskom produkcijom? Ko je njihova publika?
„Sasvim je očigledno da se dokumentarni film podigao na visoku lestvicu na polju gledanosti u poslednjih desetak godina, i to iz više razloga. Jedan od osnovnih, po mom mišljenju, jeste taj što postoje razne forme dokumentarnog filma, da ne govorim i o žanrovima, te recimo kroz dokumentarnu dramu na autentičan pristup određenoj temi možete da improvizujete čak i samu strukturu priče. To je i razlog zašto sam i krenula u ovu kreativnu avanturu. Dokumentarni film privlači raznovrsnu publiku zavisno od tematike, ali mislim da čak ide ruku podruku po gledanosti sa igranim filmom, makar što se tiče filmskih festivala, i predosećam da će se u budućnosti više ići ka tome da će se te dve vrste filmskog izražaja sve više doticati, čak i preplitati. Ono što sam takođe primetila jeste da je raznolika publika zainteresovana za dokumentarne priče, ali isto tako i da se sve više mlađa publika vezuje za ovu vrstu filmskog izražaja, i to mene jako raduje.“
Kako vidite evropski film i šta nedostaje našem filmu u ovom uzletu mnogih malih kinematografija?
„Evropski film ima jaku odskočnu dasku u zemljama koje podržavaju njegov razvoj. Te zemlje ne treba nabrajati, znamo i sami koliko se i gde novčanih sredstava odvaja u kulturu, prvenstveno u film. Međutim, što se tiče malih kinematografija, ja verujem da je ključ u pronalaženju i kreiranju solidnih priča sa jakim poukama koje se plasiraju na tržište uz pomoć internacionalnih koprodukcija. U poslednje vreme postoji veliko interesovanje američkih i evropskih filmskih kompanija za rad u našoj zemlji te mislim da ćemo ubrzo ponovo imati jednu solidnu i naprednu filmsku industriju, već se ozbiljno radi na tome.“
Povezane vesti - INTERVJU TEA LUKAČ: Među zaboravljenim ljudima
Sada ste u Beogradu, koje priče iz naše svakodnevice Vas inspirišu?
„Kad god boravim ovde, u mom Beogradu, prosto sam opčinjena lepotom naših reka, pogotovu u letnje doba, kada je sve procvetalo i kada vlada opuštenost na sve strane, pogotovu na gradskim ulicama. Ne propuštam šanse da posetim istorijske i kulturne zaostavštine, odlaske u Zemun ili van grada u prirodu gde crpim istinsku inspiraciju, te stalno volim da razmišljam o nedostižnim ciljevima ljudi koje prepoznajem i povezujem ih sa realnošću u kojoj se nalaze. Mislim da se u tom procesu meni samoj daje prostor da se nešto probudi i iskleše, nešto neobično i autentično.“
Šta mislite o sve brojnijim festivalima i smotrama domaćih ostvarenja? Stiče se utisak da ih je više nego kvalitetnih filmova koji se godišnje urade.
„Imala sam prilike da učestvujem na samo dva domaća festivala, Martovski i Beldoks u poslednje dve godine, sa tri filma: ’Strast’, ’Adam Fus, kroz prirodu i pejzaže’ i ’Otac Arsenije’. Uz to, ovih dana se prikazivao ’Otac Arsenije’ na Viva festivalu u Sarajevu, te nemam baš adekvatno znanje o selekciji i kvalitetu filmova na drugim festivalima, ali sam pristalica festivala i podržavam napore u njihovoj realizaciji. Što se tiče kvaliteta jednog filmskog festivala, potrebno je uvek obratiti pažnju pri selekciji sastava žirija; selektori su ti koji imaju najveću odgovornost pri postavljanju mosta između kreatora i publike i njihove ispravne odluke pri odabiranju i nagrađivanju filmova su presudne, ali uz to ne zaboravimo i samu organizaciju festivala na čijoj reputaciji se grana budućnost filmskih ostvarenja. Rado se sećam FEST-a u njegovom nastajanja i koliko je njegov ugled bio značajan za našu kulturnu scenu u svetu.“
Svet filma i glume kod nas i u svetu. Da li imate utisak da se realna umetnost na neki način povlači pred virtuelnim doživljajem i da li uopšte postoji granica?
„Umetnost se transformiše non-stop i ne zaustavlja u određenim granicama. Ne verujem da se kreativnost ikada gubi, čak i kada se uradi i pogrešan projekat ili se donesu pogrešne odluke ukoliko se prati jedinstven proces u kome kvalitet nadmašuje ljudsku lenjost. Da bi se postigli vrhunski rezultati, u svemu je potrebno uključiti čitav jedan sistem vrednosti, i kroz puno napora, truda i ciljanju ka najsavršenijem uvek na kraju nešto lepo zablista.“
Da li iz Vašeg iskustva u svetu postoji taj ambis između ljudi koje uvek zanima bar nešto iz kulture i onih drugih koji su potpuno nezainteresovani, kao što je sve vidljivije na našim prostorima?
„Ako vam se svakodnevno u medijima, prvenstveno u štampi nudi šund i vi na to ne reagujete otporom, sasvim je prirodno da sam čovek gubi apetit za istinom i nema više ni volje ni vremena da se udubi u kompleksnije teme koje podstiču da razmišljamo van fioke i daju nam životnu inspiraciju, a među njima se svakako izdvajaju umetnička istraživanja. Mislim da na svim kioscima treba napraviti raspored štampe tako da se vulgarnost prekrije a lepota otkrije, a zatim tim putem ići i u ostale delove naše društvene zajednice, uključujući TV programe i sve ostalo vezano za kreiranje socijalnog identiteta.“
Povezane vesti - INTERVJU MARINA VODENIČAR: Umetnost će propasti ako bude bila samo odraz društva
Da li smo postali zavisni od svake vrste ekrana i šta 21. vek ostavlja kao svoju kulturnu tekovinu?
„Sigurno je da smo zavisnici raznih ekrana, ali ipak mislim i nadam se da će 21. vek staviti čoveka u centralnu poziciju kao kompletnu antitezu ovom novom tehnološkom haotičnom talasu. Konkretno u ovo vreme pandemije, kao i svako zahuktalo krizno vreme, svako postaje sve više svestan jačine i neophodnosti prisustva najbližih i važnosti svih ljudskih relacija, ma kako to apsurdno zvučalo.“
Na ovogodišnjem Beldoksu prikazan je Vaš film „Otac Arsenije”, koji zapravo govori o nekadašnjem životu igumana Arsenija Jovanovića, koji je svojevremeno napisao knjigu „Bog i rokenrol”. Zašto baš priča o njemu i zašto se današnja umetnost i kod nas i u svetu često inspiriše i vraća u devedesete godine?
„Igumana Arsenija sam prvi put srela 2018, posle mnogo godina, početkom juna, kada je došao u Njujork da održi jedno od svojih predavanja po istočnoj Americi. S obzirom na to da smo bili prijatelji i pripadali istom beogradskom novom talasu u mladosti, videći ga u mantiji i sa jednim sasvim novim životnim iskustvom, zamolila sam ga da sarađujemo na dokumentarnom filmu. Njegova životna priča me je apsolutno fascinirala. Iguman Arsenije je prihvatio i posle predavanja u Grčkoj pravoslavnoj crkvi u Menhetnu, počela sam da pratim njegove uticaje kroz nastupe pred publikom i značaj njegovih poruka vezanih za pravoslavlje, borbu protiv nemoralnosti, otkrivanje duhovnih puteva u borbi protiv zavisnosti. Najjači utisak na mene su ostavili njegova smirenost, skromnost, iskrenost, njegova požrtvovanost i angažovanje u obnovi Manastira Ribnice, koji je donedavno bio kompletno napušten od trenutka kada su ga Turci početkom 19. veka uništili.
Međutim, u ovom filmskom istraživanju kao i u ranijim pristupima, moj fokus je i dalje bio sveden na sam proces umetnikove kreativnosti, i gledajući da pratim razvoj u suštini jednog veoma darovitog umetnika koji je našao svoj unutrašnji mir i suštinu ličnosti predajući se božanskoj ljubavi, pokušala sam da otkrijem izvore te njegove unutrašnje potrebe i njegovu motivaciju da se poistoveti sa jednim sasvim novim načinom života, prvo kroz izolovanost a zatim kroz duhovni procvat, napuštajući uobičajen komfor savremenog čoveka.
Postavljala su se pitanja kako se iguman Arsenije razlikuje od drugih umetnika, kako postaje primer jednog duhovnog borca u ovom savremenom svetu? Samim tim želela sam da se oseti i kroz koje je sve faze prolazio u procesu lične transformacije i na koji način je uspeo da razume i na kraju krajeva da svima nama da neiscrpne odgovore o tom svom bolnom procesu. Kreativno raznovrstan i čelično istrajan u svojoj životnoj misiji, kroz svoje delo i reči, pred gledaocima iguman Arsenije otkriva misteriju prevazilaženja sopstvene samodestrukcije. Nedavno sam počela da čitam njegovu knjigu ’Zavisnik nebeske ljubavi’, u kojoj ima puno anegdota baš iz tih ranih devedesetih i ta njegova sećanja su lepa i živopisna i nenametljivo daju odgovor na pitanje zašto se vraćamo u tu nedaleku prošlost.
Svet koji mi prepoznajemo pred kraj prošlog veka, kao što je to i uobičajeno u raznim istorijskim periodima, uleteo je u jednu veliku prekretnicu, ne samo kultorološku, tehnološku, već i egzistencijalnu, i mi koji smo bili svedoci tog uzavrelog preokreta, na neki način i razumljivo, sada sa distance možemo da postavljamo svesno ili nesvesno razna pitanja vezana upravo za taj period koji nam je nagovestio sve ove jake socijalne i kulturne promene.“
Komentari
