INTERVJU VAJA DUJOVIĆ: Svi smo mi nečija publika

Intervju sa Vajom Dujović je prijateljski razgovor jer naše poznanstvo datira mnogo pre vremena kada su pozorišne daske i filmski studiji postali deo njenog poslovnog prostora i mnogo pre trenutka kada ju je oko kamere učinilo prepoznatljivom na ulicama Beograda i šire. Zbog toga u ovom intervjuu pitanja neće biti na "Vi", niti je njemu prethodio formalni poziv i nategnuto usklađivanje termina.

Izgovor za razgovor našli smo u dugo obećavanoj kafi. Do nje je konačno došlo u "njenoj kafani", kako ona zove lokal smešten u jednoj od vračarskih uličica. Razgovaramo o projektima koje ostavlja u 2019. godini, njenom odnosu prema glumi, ali i o svemu onome za šta nemamo priliku kada se slučajno sretnemo.

Priča naravno počinje serijom "Državni službenik" koja, ako je suditi po reakcijama publike, definitivno predstavlja jedan od projekata koji su obeležili godinu koja polako izmiče, a čiji se nastavak očekuje 2020.

"Reakcije su jako pozitivne kod velikog broja ljudi. Serija je po tematici drugačija u odnosu na sve ono što je do sada rađeno. Žanrovski je bilo ovakvih projekata, ali je tematika obrađivana uglavnom u stranim serijama. Ljudi to vole, novo im je, zanimljivo. Očekivala sam da će publika dobro reagovati jer sam se vodila tim da je i meni na prvo čitanje bilo jako zanimljivo. Nisu mi verovali da sam scenario sa više od 500 strana pročitala za dva dana. Baš mi je držao pažnju. Mislim da je kroz seriju primetan trud koji je uložila cela ekipa - od ljudi iza kamere do glumačke postave koja je fantastična."

Foto Branimir Milovanović

U "Državnom službeniku" si imala priliku da deliš kadar, između ostalog, i sa Žarkom Lauševićem. Pretpostavljam da on predstavlja jednog od tvojih glumačkih uzora iz mlađih dana...

"Dragoceno je raditi s njim. U početku je bilo jako čudno, posebno kada me je zamolio da mu, pošto radimo zajedno, ne persiram. Bilo je čudno jer je ipak reč o nekoj vrsti glumačkog autoriteta i činjenice da sebe ne vidim na njegovom nivou. Međutim, jako je dobro kada radiš sa ljudima koji nemaju trunku sujete i koji te tako jednim gestom svrstaju u isti rang sa njima. Time me je baš opustio. Kasnije sam uhvatila sebe da ja nemam tu šta posebno da igram i da je moja prirodna reakcija na njegovu igru dovoljna. Savršeno iskustvo."

Drugačija uloga

Dok se čeka nastavak "Državnog službenika", publika će imati priliku da Vaju Dujović gleda u seriji "Vojna akademija 5", čije se emitovanje očekuje početkom 2020. godine.

""Vojna akademija 5" će se emitovati posle praznika i biće prikazano 10 epizoda. Igram poručnika Radmilu Vurunu. Lik je poprilično drugačiji od svih likova koji su se do sada pojavljivali u "Vojnoj akademiji", jer je u vezi sa Specijalnom brigadom. Igrati Radmilu bilo je jako uzbudljivo i drugačije u odnosu na sve što sam do sada radila."

Na početku karijere pratila te je epoha - "Branio sam Mladu Bosnu" (Jovanka Čubrilović), "Jedne letnje noći" (Krinka)... S vremenom su došle i uloge sa savremenom tematikom. U čemu se više pronalaziš i šta ti je veći izazov da radiš?

"Glumci su nezahvalna bića. Obično teže onome što u datom trenutku ne rade i tako u krug. Međutim, činjenica je da svakom glumcu znači da se oproba u nečemu što mu nije blisko. Krenula sam sa ulogom Jovanke u "Branio sam Mladu Bosnu" i stalno ističem da će mi ta uloga biti zauvek najdraža. Verovatno jer je prva, ali i zbog činjenice da je sve u vezi s tom ulogom bilo nekako posebno. Potom se desila Krinka, a ubrzo i uloga u "Santa Marija dela Salute". U jednom trenutku sam se uplašila da me ljudi uopšte ne gledaju kao glumicu koja može da igra nešto savremeno. Suštinski me je "Državni službenik" izvukao iz tog kalupa, posle čega je došla i "Vojna
akademija 5"."

Povezane vesti - INTERVJU IVAN ZABLAĆANSKI: Kako pobediti samog sebe

Napuštanje Akademije je na neki način predstavljalo kraj igre i početak nečega što će se zvati tvojim poslom. Koliko si do danas uspela da sačuvaš težnju za poslom?

"To varira u odnosu na to šta radiš, s kim i na koji način. Međutim, najbitnije u ovom poslu je upravo to da se igraš, jer je to njegova suština. Koliko god se mi glumci bavili ozbiljnim temama, ipak se u biti sve svodi na to da se jedan deo tebe igra nekog drugog. Jako je važno da sačuvaš dete koje je zbog toga pošlo za ovim pozivom."

Koliko je teško biti glumica u Srbiji? Glavne uloge su uglavnom pisane za muškarce...

"Taj trend nije prisutan samo u Srbiji. Kada se osvrneš i na svetsku literaturu, shvatićeš da ima mnogo manje glavnih
ženskih uloga... Biti glumica je teško svuda."

Foto Branimir Milovanović

Koliko si bila spremna na neizvesnost koju gluma nosi?

"Iskrena da budem, nisam. Mislila sam da znam kako je to i šta mogu da očekujem. Međutim, kada se zaista nađeš u situaciji da si bez posla, onda vidiš koliko je teško i koliko nemaš ideju ni gde ćeš, ni šta ćeš da radiš. Mislim da se nikada neću navići na to. Da je strah prisutan, jeste svakako... Ono što je takođe problem jeste činjenica da teško ostvaruješ rutinu jer se konstantno prebacuješ iz perioda kada imaš dosta slobodnog vremena i perioda kada sve zanemaruješ jer radiš na nekom projektu, ili više njih istovremeno."

Misliš li da je mlađoj generaciji glumaca, kojoj i sama pripadaš, teže da se glumački probiju nego što je to bilo starijim generacijama?

"Svakome je u svojoj koži najteže. Međutim, tešim se time da svakog od nas u nekom trenutku sačeka uloga koja je za njega. Njegova podela. Ono što nama predstavlja problem jeste velika konkurencija, jer ima jako puno akademija. S druge strane, ne mogu da kažem da nema posla jer se jako puno snima. U vreme mojih starijih kolega situacija je bila drugačija. Industrija filma je bila prilično moćna, bilo je ozbiljnih pozorišta, više novca se ulagalo, a godišnje se "proizvodilo" manje glumaca. Danas je drugačije, ali se
trudim da ne razmišljam o tome."

Činjenica je da se u poslednje vreme jako puno snima. Međutim, stičeš li utisak da ljudi koji stoje iza projekata osluškuju potrebe publike ili se vode time da će se ona prilagoditi svakojakom sadržaju?

"Prirodno je da kroz projekte dolazi do edukacije publike, do neke vrste prevaspitavanja i usmeravanja. Međutim, to se danas ne dešava. Publika se često opredeljuje da ide linijom manjeg otpora, za šta krivicu snose i moje kolege koje se često opredeljuju za projekte za koje znaju da će biti zabavni, rasterećujući, gledani pre svega. To nije dobro iz prostog razloga što su film, predstava, pozorište, kultura u jednoj reči, oduvek postojali da bi skrenuli pažnju i postavili pitanja u vezi sa problemima u društvu. Na kraju krajeva da bi publika imala katarzični momenat."

Povezane vesti - Publici ne treba podilaziti, treba je izazivati

Koju ulogu čekaš?

"Svi mi želimo što različitije uloge, da što više iskačemo iz kalupa. Ali kada bih morala da navedem neku, onda bi to bila Margarita iz "Majstor i Margarita". To je uloga koju bih volela da me dočeka u budućnosti."

Plaše li se glumci zasićenja publike?

"Da, ali na to ne može mnogo da se utiče. U tome i jeste problem. Danas se teško odbija uloga, posebno kada nisi nigde zaposlen. Vreme je hiperprodukcije. Ranije su starije generacije imale priliku da rastu glumački, da im karijera teče u određenom pravcu, pa da dođu do trenutka kada su dorasli ulozi Hamleta, ili Raskolnikova na prime. Nama mlađim glumcima je taj put kojim se razvijamo maglovit. Pre svega jer konstantno variramo između toga da imamo mnogo posla ili ga nemamo. Naravno, tu je prisutan i momenat društvenih mreža. Jednostavno moraš da radiš na samopromociji i neophodno je da budeš prisutan. Na žalost ili ne, popularnost te u velikom delu prodaje. Možda ne koliko i kvalitet, ali je danasnji system vrednosti kotira kao bitnu."

Koliko umetnike indisponira to što je kultura marginalizovana u našoj zemlji?

"Ako mislimo da opstanemo, to ne bi smelo da nas dotiče. Mislim da ovakav naš stav kulturu i održava u životu. Činjenica da uvek izmišljamo nešto novo kako bismo privukli publiku. Ne mislim samo na film i pozorište, već i na ostale kulturne delatnosti. Ipak, ne smemo da zaboravimo da smo i mi sami publika. Istina je da smo ljudi koji stvaraju nekakav sadržaj, ali smo isto tako i publika i neophodno je da upijamo od drugih. Da stalno istražujemo novi sadržaj kako bismo sutra mogli da ga podelimo sa ljudima."

Foto: Milan Ilić

Smatraš li da se glas umetnika dovoljno čuje danas i da za njegov glas, primer i stav ljudi mare?

"U današnje vreme je to dosta kompleksno jer je takvo vreme da i svojim Instagramom daješ primer drugima. Bilo da se radi o deci ili odraslima. Zbog toga mislim da utičemo i da bi tako trebalo da bude. Ljuba Bandović mi je u trenutku kada sam snimala seriju "San letenje noći" rekao "sada ulaziš u svaku kuću u Srbiji". Glumac je dužan da vodi računa o onome što je njegov stav. Sve se svodi na pitanje mudrosti umetnika, na koji način će izreći ono što misli. Najbolji primer za to je možda Glogovac. To sam shvatila tek kada je preminuo, nažalost. Na njegovom primeru sam videla kako se masa ljudi raznih slojeva društva ujedinjuje u patnji zbog njegovog odlaska. On je primer čoveka koji je svojim životom, svojim stavovima i ulogama uticao na sve sfere društva."

Jesi li samokritična?

"Jesam. Svi glumci su samokritični. Glumci obično ne vole da gledaju sebe, međutim, ja volim da vidim finalni proizvod. Da vidim da li je sve ispalo onako kako sam zamislila. Na kraju krajeva, najbitnije je ono što kaže publika, jer zbog nje se uostalom i bavimo ovim poslom. Ona je ta koja daje konačni sud."

Povezane vesti - Anica Savić Rebac – Levičarka koju palanka nije volela

Razmišljaš li o stranom tržištu?

"Volela bih da se oprobam, ali nije to lako. Pre svega zbog jezika sa kojim moraš da budeš na ti. Neophodno je da razmišljaš na stranom jeziku, nije dovoljno samo da naučiš repliku. Međutim, zašto da ne. Sve je to dragoceno iskustvo. Lepo je videti kako to izgleda u stranim produkcijama.

Osećaš li teret prezimena koje nosiš?

"Ne osećam. Prilično sam ponosna na to što smo mala filmska familija. Moraš da se boriš i da stalno postavljaš pitanje zašto si tu i da svojim ulogama daješ odgovor, odnosno dokazuješ da tu pripadaš. Ne mislim da sam morala više da se dokazujem i radim zato što mi je otac glumac. Normalno je da se dokazuješ pred sobom. Na kraju se sve svodi na kvalitet, odnosno da li ga imaš ili ne, a ne da li si nečije dete. Moje je da posedujem kvalitet i da dokažem da sam dostojna uloge. Ali taj teret nose i oni koji nemaju nikog bliskog u ovom ili bilo kom drugom poslu.

Deca su najiskrenija publika

"Igrati za decu je poseban doživljaj. Uzbuđenje koje doživiš u trenutku kada izađeš na scenu pred decom iznova raduje. Deca su toliko iskrena, ne možeš da ih prevariš. Oni se raduju sa tobom, plaše se, navijaju... Odrasla sam u dečjem pozorištu i znam koliko sam verovala u to što gledam. Prva predstava koju sam pogledala u Pozorištu "Boško Buha" bila je "Vasilisa Prekrasna", čiji sam deo postave postala 20 godina kasnije. Imamo trupu "Čiča Mičino pozorište" i bavimo se teatrom za decu. Trudimo se da te predstave izgledaju što bolje i da im pružimo deo magije. Posebno mi je ostao urezan u sećanje jedan momenat prilikom gostovanja Kotorskom festivalu. Njihova publika je izuzetno ozbiljna jer neguju kulturu dečjih predstava i već dvadesetak godina imaju festival za decu. Sećam se da smo posle jednog izvođenja doživeli ovacije publike i nikada neću zaboraviti kada je dete, dok je aplaudiralo, ustalo i vikalo: "Tata, tata hoću ispočetka". To je bilo predivno. Kada vidiš da dete želi da mu se premota, to je stvarno najlepši kompliment koji možeš da dobiješ kao glumac za decu."