INTERVJU ŽELJKO ĐUROVIĆ: Slike koje se gledaju iz stomaka

Od svih potraga u istoriji čovečanstva, potraga za ljubavlju je najjača. Nije svakome dato da nađe ljubav, nije svakome dato da se bavi umetnošću. Ako nađeš ljubav, ti si srećan, ako stvaraš umetnost, dao si sreću drugim ljudima. Umetnost pobuđuje pozitivne emocije, ushićuje i usrećuje. Verujem da emocije pokreću umetnost. Često se postavlja pitanje da li umetnik bira temu ili tema bira njega. Mislim da je tema odabrala mene - kaže Željko Đurović, slikar i čudesni crtač.

Majstor koji bez straha luta svetom erotike otkrivajući i sebi i posmatraču njene najdublje, najtajanstvenije predele. Erotsko koje ne prelazi u vulgarni seksizam je retko i kod nas i u svetu. Kako u slikarstvu, tako i u književnosti. Dok sam gledao Željkove slike, prizivao sam stihove Milana Komnenića iz “Mamuza za njene sapi”, kultne knjige koju je ilustrovao pre skoro trideset godina Ljuba Popović. Da je danas Komnenić živ, verujem da bi odabrao Željka Đurovića!

Vaše slike su začarane kolorističkim erotizmom, koji je vođen dubokim nalogom bića koje zna da postoji lepo.

„Sviđa mi se to ’koloristički erotizam’. Kad se govori o mojim radovima, nemoguće je izbeći priču o erotizmu. Sve što sam nacrtao i naslikao je u slavu žene i obožavanja ženskog tela, čuvajući se banalnosti i vulgarnosti, tražeći ono najlepše i najuzbudljivije. Trudim se da svoju emociju ugradim u delo i prenesem je na posmatrača. Nikad nisam naslikao mušku figuru, ako izuzmem nekoliko autoportreta. Taj svoj san i potragu za savršenstvom žene sam obavio koloritom koji je neretko predmet spora među ljubiteljima likovne umetnosti. Izaziva oduševljenje ili kritiku.

Bojom sam fasciniran od početka, bojom u svom izvornom obliku i verujem da je ona glavni pokretač pri doživljaju slike i sa drugim elementima je u čvrstoj vezi. Kolor koji ne pripada realnom svetu doprinosi da motiv postane čudnovat, izmešten iz realnosti i smešten u drugu dimenziju, sanjanu. Ti neočekivani sudari boja i način slikanja koji sam razvijao čine da slika deluje fluorescentno. Boju tretiram kvalitativno i kvantitativno tražeći u njoj svetlost i energiju. Dok slikam želim da posmatrač dobije želju da zakorači u sliku, u taj prostor i da se kreće predelima mojih snova. Moje slike se doživljavaju stomakom, ili se vole ili ne vole. Ljubav na prvi pogled.

Povezane vesti - INTERVJU SNEŽANA PETROVIĆ: Tišina haosa

Boja je erotski element slike, suprotno muževnom crtežu, koji ponekad ima nešto demonsko i surovo. Crtež je moje utočište i moja tvrđava. Dosledni sam borac za dostojanstvo crteža kao samostalne umetničke discipline, i to ne crteža kao svakodnevno beleženje, skiciranje ili dokument, već crteža kao samostalno likovno delo, manjeg ili većeg formata, koji je tretiran kao finalni umetnički proizvod. Stvarajući crtačka dela, ulažem ogromnu energiju, visoko ih vrednujem, nastojim da obnovim značaj crteža i vratim ga na likovnu scenu izjednačavajući ga sa slikom i po kreaciji i po kompletnom tretmanu, pa i po komercijalnom značaju. Volim tuš i pero. Dok crtam perom, rezanje papira i slivanje tuša u tu razderotinu me nekako asociraju na oplodnju i ljubavni čin. Strpljivo ispunjavajući svaki deo papira, uvek imamo u vidu širu zamisao -kompoziciju, tonske odnose, vrednost linije, akcente i bogatu materijalizaciju. Kao i u slici, tako i u crtežu, svet je arkadijski, mitski, sazdan isključivo na drevnom i vanvremenskom. Čini mi se da sam i u crtežu postigao sve ono za čim sam težio u slici, naravno poštujući jezik crteža.“

Erotsko se na Vašim slikama sublimiše u spiritualno.

„Od svojih prvih slikarskih koraka bio sam svestan pripadnosti nekom čudnom arkadijskom, svetu fantastičnog slikarstva u kojem ne postoje vremenska i prostorna ograničenja, gde nema društveno dnevne angažovanosti i bilo kakve destrukcije. Ta likovna fantastika sa ženom i njenom erotikom je uvek u centru, silovita i neobuzdana, ostrašćena, divlja i čedna u isti mah, izražena je likovnim sredstvima koja se nikakvom zakonu neće povinovati osim unutrašnjem diktatu mojih emocija i bezgraničnom poverenju u nadahnuće i inspiraciju traženu kroz svakodnevni kontinuirani rad. Slikarstvo prestaje biti veština crtanja i slikanja i pretvara se u magiju u kojoj je iluzija uvek prisutna. Vizuelna senzacija koja postoji na mojim slikama - crtačka, koloristička i svetlosna zavodljiva na prvo gledanje, i to jeste prvi plan dela, prerasta u spiritualno tako da posmatrač gubi realni oslonac i zaranja u svet onostranog i duhovnog.

Ljudski lik, figura (u mom slučaju žena) ključni motiv je umetnosti, uvek nov i svež, uvek potreban elemenat za saznanje o svetu u kom živimo. Ja tu erotiku i čulnost žena na mojim slikama doživljavam poprilično stvarno, skoro fizički. Od potrage za ljubavlju i potrage za umetnošću ja sam napravio jednu misiju i trudim se da istrajem u toj potrazi sa istom strašću koju sam imao kada sam počinjao da ulazim u svet umetnosti.

U celom mom stvaralaštvu dominantna je telesna nadraženost, sija požudni eros zdrave ljubavi, daleko od prljavštine i trulosti savremenog sveta. Žena je ta koja stoji na izvoru i utočištu života, erotična i poželjna, plodna, rasplamsana od vatre iskušenja ili smirena talasanjem mora.

Tu toplinu Mediterana ujedinjenu sa lepotom i toplinom žene pokušavam da prenesem i posmatraču. Žena koju tražim je taj elemenat oko koje se sve vrti. Majka, žudnja, ljubav, lepota i to nikada neće prestati. Tu lepotu želim stalno da potenciram i da se lepotom i svetlošću borim protiv propasti. Želim da vizuelnom senzacijom pobedim verbalnu igru, što je nažalost u današnjoj umetnosti često obratno.“

Foto: Privatna arhiva

Voda Vašoj slici daje oreol magijskog.

„U svojoj karijeri sam se puno puta susretao sa pitanjima vode u razgovorima sa publikom i kritikom i to mi je uvek izazivalo čuđenje. Zašto? Tvrdio sam da ne slikam vodu u svom pojavnom obliku. To je bila ona prva reakcija, jer se trudim da ono podsvesno u meni ne verbalizujem i objašnjavam i svesno bežim od toga i danas.

Voda donosi život, snagu i čistoću kako na duhovnom tako i na telesnom planu. Voda je život, ali i smrt, voda je plodnost i beskrajna plovidba. A beskrajna plovidba je i umetničko putovanje.

Ja sam Mediteranac po čulnosti, erotizmu, estetizmu i svim drugim elementima i nekako mi je normalno da su žena, žensko telo, voda, sunce i kamen utisnuti u moj genetski kod. Prva erotska iskustva, toplinu i mirise osetio sam na moru. Prve crteže sam pravio u pesku i nervirao se kada ih talas izbriše, ali to nisam doživljavao kao gubitak, već kao njihovo putovanje u plava prostranstva vode i neba, s nadom da će ih neko na drugoj obali, strani, videti.

U simbolu vode sadržan je i simbol krvi koja je povezana sa suncem i vatrom, tako da sam slikajući svoje najvatrenije i plamteće slike sa ženskim figurama u levitirajućim pozama sa spiralnim lelujavim formama pod vibracijama svetlosti koje asociraju na presijavanje kroz vodu dajući im neku magiju, doživljavao da na njih posmatrač reaguje kao na podvodne motive.“

Opojno sutonsko tamno, ali i fluorescentno slikarstvo natopljeno je i dahom paganskog misticizma Slovena.

„Godinama sam razvijao sistem slikanja tako da boja bude dominantna na mojim delima, moj simbolički i slikarski kredo. Kao stvaralac sam potpuno slobodan da formiram svoj svet, svet svoje mašte koji ne mora imati nikakvih dodirnih tačaka sa objektivnom stvarnošću. Misticizam u mom radu je lično iskustvo podređen podsvesnom mehanizmu i kao takav izvan naučnog znanja i razumskih shvatanja. Ako u svom stvaralaštvu i dotaknem nešto božansko, to sigurno nije racionalno, već putem intuicije i neposrednim osećanjem.

Sve je kod Vas vilinski meko u jednom kataleptičnom stanju između sna i jave.

„Da, ja bih rekao da stojim na pragu nekih otvorenih vrata. Taj osećaj da stojim između dve realnosti na prelazu između ovog i onog sveta, između sna i jave. Osećam da sam na nekom stalnom putovanju i to me prati tokom celog života. Taj osećaj je morao da se projektuje i na kompoziciju mojih slika.

Povezane vesti - INTERVJU MILENA GRUJIĆ: Gnevni smo jer nikog ne zanima šta imamo da kažemo

Moje slike slave život i toplinu, organske neobarokne forme, koje su zaustavljene u vremenu i prostoru, uz ženske figure u levitirajućem položaju, boja koja nije u funkciji određivanja realnosti, prerastaju u mistička i onirička iskustva zamenjujući sve realno. Boja postaje izraz mog duševnog stanja, uporište simboličke misli i emocija i glavni činilac u gradnji nadrealne slike.“

Školjke sugerišu čulnu strast koja kao oblik jedne više trezvenosti ima svoju dubinsku unutrašnju logiku.

„Školjka se povezuje sa vodom, plodnošću i ženskim polnim organom, kao i sa smrtnošću. To je ta povezanost Erosa i Tanatosa. Ne razmišljam o tome, uopšte ne razmišljam o značenju i simbolu elemenata, jer ne želim da razmišljanja narušavaju moje podsvesno funkcionisanje i prete da jedno slikarsko delo pređe u puku ilustraciju. Školjka kao elemenat i nije baš karakteristična za moje slikarstvo. Pre bih rekao da je rog taj elemenat koji se češće pojavljuje u mojim radovima. Na početku mog rada postajala je samo ženska figura u neodređenom prostoru, pejzažu duše. Vremenom se taj sadržaj slike bogatio uvođenjem flore i faune, gde se rog nametnu kao jedna dominanta i prepoznatljivost. Naravno, sve je u funkciji likovnosti i građenja slike likovnim jezikom. Pored pozitivnog simboličkog značenja, rog je veoma zanimljiv i kao forma za istraživanje, crtanje i slikanje i pruža nebrojene mogućnosti za varijacije. A školjka i rog su u sprezi kao proizvođači zvuka, praiskonskog zvuka koji obavija moje slike u jednom mitskom mediteranskom prostoru.“

Vaš neoromantizam nosi u sebi i nečeg od eteričnosti i mekoće prerafaelističke kantilene.

„Odrastao sam u sredini koja buja od biljaka i životinja, od mirisa, pune atmosfere, emocija i zvukova, i to ostavlja trag. Iz takve sredine u kojoj sam proveo 18 godina, ja sam se stvorio u velikoj urbanoj sredini u Beogradu, gde sam došao da studiram slikarstvo. Logično je da posle 20 godina života u raju nećete da se bavite nečim što nema dodirnih tačaka sa tim. Dosta rano sam, već na početku studiranja pronašao šta je to šta me ispunjava i šta želim da istražujem u svom slikarstvu. Pri prvom susretu sa fantastičnom umetnošću, našom Medialom, Bečkom školom fantastike, shvatio sam da pripadam toj porodici. Prerafaeliste sam upoznao kasnije. Njihova veza sa prirodom i odlike njihove umetnosti kao što su jasan crtež, snažan kolorit, erotični elementi, ritam zavode posmatrača i sve nekako peva. To nas povezuje. Sve to, uz jednu baroknu raspevanost, nalazi se i u mom slikarstvu. Sva ta magična sredstva u rukama slikara čarobnjaka kojim pripoveda gradeći sliku, produžava život, čini ga smislenijim, lepšim, boljim jer pored svih strahova, nesreća, iznenađenja i iskušenja život je lep i treba ga živeti i uživati u njemu.“

Foto: Privatna arhiva

U kretanju od mita do umetnosti pokazuje se da je neophodno da se umetnik oslobodi dogmatskih konstanti mitske svesti.

„Mitovi naših i drugih naroda su bitni i neotuđivi su deo istorije i savremenosti jednog naroda. Mitologija pomaže kulturama da osećaju pripadnost. Svim tim bogovima u mitovima dat je ljudski lik i samim tim su postali ljudi, ali za razliku od nas su besmrtni. Tako da baveći se ljudskim sudbinama mi dodirujemo mitove. Mitovi će uvek biti inspiracija umetnika. Ja sam imao jednu samostalnu izložbu u Švajcarskoj gde sam se bavio mitovima i legendama stare Grčke. Koliko će umetnik uspeti da prevaziđe puko ilustrovanje mita zavisi od nadahnuća i vizije samog umetnika. Ako se drži dogme, neće preći na stazu koja vodi ka umetnosti. Tu dogmu mora razbiti ne literarnom nadogradnjom, već likovnom transpozicijom.“

Kako doživljavate savremeni trenutak u srpskom slikarstvu i koliko je bitno vreme u kojem nastaju slike za njihovu adekvatnu percepciju.

„Spadam u slikare koji ne doživljavaju ’savremeni trenutak’. Savremeni trenutak treba da traje i da važi za delo dokle god ono fizički postoji. Dnevnopolitička umetnost me ne interesuje. To mi deluje kao moda, od sezone do sezone. Delo treba da komunicira sa publikom bez obzira na to kad je nastalo. Ili vas dodirne ili ste ravnodušni. Obilazeći muzeje i galerije po svetu, bio sam svedok izložbi umetnika ili celih pokreta značajnih za vreme kada su stvarali, a danas ne znače ništa, prazni, dosadni bez likovne lepote i emocija.

Sad su popularni na tržištu umetničkih dela naši umetnici koji su stvarali između dva rata. Ali šta znači ta odrednica? Znači li da su samim tim što su pripadali tom periodu svi odlični umetnici? Kao što su u doba renesanse postojali dobri i loši umetnici, tako je bilo i u međuratnom periodu, tako je i danas. Svako vreme nanovo iščitava umetničko delo. I ako se nađe ta vanvremenska kopča sa delom, onda je ono pravo.

Umetnost je kod nas skrajnuta na margini, skoro da je postala nevažna. Država malo ulaže u nju. Svaki uspeh (mada je pod znakom pitanja šta znači uspeh, to se na kraju svede pod uspešnu prodaju svojih dela na stranom tržištu) slikara na međunarodnom planu je na nivou incidenta, uz velike napore i angažovanje samog umetnika.

Povezane vesti - INTERVJU KRISTINA PIRKOVIĆ: Lakoća življenja imenuje našu površnost

Umetnici iz likovne oblasti su prepušteni čistoj tržišnoj ekonomiji. Mladim umetnicima nije lako, a ima puno dobrih mladih slikara. Ako se suprotstave ’novoj normalnosti’, nametnutom globalizmu i relativizaciji svih vrednosti putem iskrenosti, ljudskosti i pravim osobinama humanog čoveka i ostanu dosledni svojim estetskim principima, izboriće se za svoje mesto.“

Pitanje kontinuiteta stvaralaštva je ono kobno pitanje koje svakom stvaraocu visi nad glavom?

„Uvek se nešto radi, postoji taj stvaralački kontinuitet u kojem se trudim da svoju poetiku obogaćujem na planu boje i sadržaja. Trudim se da ne koračam po sigurnom tlu jer onda ste zarobljeni u zlatnom kavezu. Kada izgubite tlo pod nogama, počinju da se dešavaju zanimljive stvari.

Što se tiče samostalnog nastupanja, nemam u planu izložbe sve dok se ne nepravi određen broj slika koje bi svojim sadržajem bile bar mali pomak u mom izrazu. Sa grupnim nastupima stvari stoje drugačije, tu već ima događanja.

Projekat ’6 fantastičnih’ nastavlja svoje izlaganje. Projekat je osmislila istoričar umetnosti Maja Živanović. Izbor je pao na šest slikara: V. Dunjić, S. Aparin, Z. Velimanović, Ž. Tonšić, M. Tucović i ja smo slikari koji se poznaju i poštuju, ali nikada zajedno nismo izlagali. Bila je potrebna ženska energija da sve to osmisli i sprovede ceo projekat i to je bio pun pogodak. Na samom otvaranju izložbe u Kući legata u Beogradu bilo je 2.000 posetilaca, a izložbu je videlo više od  6.000 ljudi za dvadeset dana. Publika voli dobru sliku, glad će za njom uvek postojati i ona kao nosilac vizuelnih senzacija i ideja ne može da nestane. Posle Beograda našu izložbu je videla publika u Kragujevcu i Užicu. A kako stoje stvari, verovatno ćemo izlagati i van zemlje jer postoji interesovanje za izložbu grupe. I nastavljamo dalje. Za iduću godinu ugovorena je izložba koja će biti u Narodnom muzeju Smederevske Palanke.

Član sam već 13 godina međunarodne umetničke grupe ’Libellule“, sa sedištem u Parizu, koju je osnovao francuski slikar Lukas Kandl, i često izlažemo po evropskim gradovima. Uvek krećemo od Pariza sa salona ’Comparaisons’, koji se održava u Grand Paleu. Grupa neguje sliku, fantastično i vizionarsko slikarstvo i naše je radove u proteklom periodu videlo preko pola miliona posetilaca. To je zvaničan podatak jer se izložbe održavaju u renomiranim galerijama i muzejima. Trenutno smo u pregovorima za izložbu koja treba da se održi u Sankt Peterburgu u Rusiji. Takođe sam član i međunarodne grupe umetnika koju predvodi Liba W. Stambolion, sa kojom takođe imam izložbe u Evropi. Trenutno je jedna izložba u Beču.“