INTERVJU

IVAN ZLATKOVIĆ o romanu "Svak se penje prema dole“, o AI književnosti...

Ivan Zlatković rođen je 1962. godine u Nišu. Diplomirao je, specijalizirao, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Objavio je do sada sledeće knjige: "Antologija narodnih pesama o Marku Kraljeviću“ (koautorska knjiga sa Milanom Lukićem), "Povratak“ (roman), "Epska biografija Marka Kraljevića“, "Šuma“ (pesnička zbirka), "Sintetičari“ (roman), "Crno pile koje beži“ (roman), "Čestoskok“ (Antologija narodnih bezobraznih priča), "Ka poetici smeha“ (O humoru u srpskoj narodnoj prozi), "Likovi u šaljivim pripovetkama“ (Prilozi topologiji i indeksaciji likova u srpskoj usmenoj prozi), "Antologija šaljivih narodnih pripovedaka I živ i mrtav“ (roman) i "Sirotna knjiga“ (roman).

Pre nekoliko nedelja iz štampe je izašao i novi roman "Svak se penje prema dole“, a o svom novom literarnom delu, ali i književnosti danas u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnik i publicista Ivan Zlatković.

Kako biste predstavili svoj najnoviji roman "Svak se penje prema dole“?

"’Svak se penje prema dole’ predstavlja deo opusa koji se bavi Aranđelovcem i centralnom Šumadijom. To je saga o bukovičkoj kamenorezačkoj porodici, ali narativ koji je, ipak, hronotopski, prostorno i vremenski razuđen. Roman je u početku zamišljen kao kraj zavičajne trilogije, ali Aranđelovac je neiscrpna književna i umetnička tema, tako da je reč o tetralogiji ili romanu delti, sazdanom od bliskih i spojivih tema. Ovo romaneskno delo bavi se ljudima, ali i značajnim arhitektonskim i umetničkim delima grada. U središtu naracije su varoške stepenice, koje imaju posebnu simboliku. Takođe, roman je posvećen temama sećanja i zaborava, što ukazuje na višestruko značenje, kada je reč o psihologiji glavnih junaka, ali i odnosa prema onome što tvori našu ne tako daleku prošlost.“

Da li je ovo i jedna svojevrsna hronika Aranđelovca kroz prohujala vremena?

"Roman je osobena hronika ove šumadijske varoši, njenog nadaleko čuvenog parka, ruralne okoline, predstavljajući vremenski narativnu vertikalu od doba knjaza Miloša, osnivača grada, do perioda nakon Drugog svetskog rata. Delo poseduje istorijski, socijalni, politički, ali mitski i legendarni karakter. Stepenice, kao najznačajnije semantičko središte romana, predstavljaju literarni odjek i asocijaciju na Andrićeve mostove, s tim što njih odlikuje simbolika spajanja ne samo obala, u sinhronom smislu, već gornjeg i donjeg sveta, vertikalnu dimenziju suprotnosti, neba i zemlje, uzvišenog i htoničnog.“

Narativna forma romana je dosta specifična. Kako biste je Vi definisali?

"Moje najnovije delo predstavlja slojevitu kompozicionu i narativnu celinu. Roman je fragmentaran, stilski osoben zbog načina pripovedanja, funkcije jezika, strukture dijaloga, neuobičajenih grafijskih rešenja teksta. Jezik je prvenstveno kolokvijalan, ali u funkciji karakterizacije likova, imajući u vidu njihova vremenska i geografska određenja. Rečenice su lapidarne, jezgrovite, poetski ekspresivne i namah simbolične, tvoreći niz slikovitih poređenja i deskripcija. Bitan sloj jeste i folklor, ne kao oveštala scenografija, već kao podsticajno i životvorno svojstvo, koje ima ulogu estetizacije i kreativnog oblikovanja naracije. Roman je poigravanje istorijskim dokumentima, mistifikacijska konstrukcija s elementima trilera u kojoj preovlađuje imaginacija, pisan u duhu ’šumadijskog’ realizma, ’proezija’, kako je to okarakterisao pisac Igor Marojević.“

Književnica NATAŠA LESTER o romanu "Kuća na Rivijeri", o ženama u ratu...

INTERVJU

Scena 03.09.2025. 19:20

Književnica NATAŠA LESTER o romanu "Kuća na Rivijeri", o ženama u ratu...

Prošlo je 15 godina od objavljivanja Vašeg romana "Sintetičari“ koji je imao velikog odjeka u javnosti i otvoreno govorio o problemima mladih sa drogom. Da li je to na neki način srpska verzija svetskog hita "Mi deca sa stanice Zoo“?

"’Sintetičari’ pripadaju prvoj fazi mog beletrističkog rada, u kojoj sam se bavio problemima urbane sadašnjice. Ta knjiga mi je draga, posvetio sam joj dosta istraživanja, sa namerom da proniknem u suštastvo posebnog sveta. Narkomanija je tema kojoj sam želeo da priđem na drugačiji način, sagledam je iz socijalne perspektive, ali i da je okarakterišem kao svojevrsni supkulturni fenomen. To nije bio pogled iz ’belog mantila’, već iz rakursa koji je pružao različite mogućnosti tumačenja, više postavljajući problemska pitanja, no nudeći uvrežene odgovore. Više nije bilo reči o crno-beloj slici, već o književnom i estetskom fenomenu sveta u svom naličju i raslojavanju. U osnovi humanistički, nepretenciozni, niti crnokritički navijački, ’Sintetičari’ su izazvali pažnju javnosti. Teško ih je porediti s primerima kultne literature kao što je ’Mi deca s kolodvora Zoo’, ’Džanki’ Vilijama Barouza, ’Ekstazi’ Irvina Velša ili romanom ’Paramparčad’ Džejmsa Freja, ali ovo je jedno od retkih dela u srpskoj književnosti koje se i po kompoziciji i strukturi na ovakav način bavi ovom temom.“

Do sada ste objavili dve stručne knjige o Marku Kraljeviću. Šta je to što je Srbe toliko definisalo i privuklo Marku Mrnjavčeviću da od njega stvore najvećeg nacionalnog junaka?

"Objavio sam ’Antologiju narodnih pesama o Marku Kraljeviću’, zajedno sa Milanom Lukićem, i ’Epsku biografiju Marka Kraljevića’, zasnovanu na tematsko-motivskoj strukturi epske i lirske poezije o njemu. Obe knjige su imale više izdanja i danas predstavljaju osnovu za proučavanje usmene legende o Marku Kraljeviću. Marko Kraljević predstavlja najznačajniji lik srpskog i balkanskog narodnog pesništva. Mnogi teoretičari su pokušavali da proniknu u uzrok njegove slave i popularnosti, navodeći najrazličitije motive, Markovu fizičku snagu, socijalne i istorijske okolnosti, psihološke i karakterne osobine, sve do mogućnosti slučajnog izbora ili negiranja bilo kakvih značajnih svojstava. Činjenica je da je Marko bio istorijska ličnost, srpski kralj, ali i turski vazal, koji je poginuo u borbi protiv hrišćana. Međutim, narod je u Marku Kraljeviću prepoznao nekog ko je bio najbliskiji njegovoj zlehudoj istorijskoj sudbi, koji je, poput grčkog Herakla, ’ceo život služio gorega od sebe’, identifikujući se i sa njegovom tragičnom žrtvom kao osobenim kultom. Sin srpskog kralja Vukašina Mrnjavčevića u usmenoj legendi nadrastao je svoju istorijsku ulogu i postao grandiozni epski lik, čija se dalja sudba oblikovala prema principima srpske, evropske i svetske tradicije, dobijajući uzorna nacionalna, viteška, mitska svojstva, postajući i sam model za stvaranje drugih epskih legendarnih likova.“

Kakvo je iskustvo bilo raditi na antologiji "Čestoskok“ i zbog čega je ona specifična?

"Antologija ’Čestoskok’ predstavlja zbornik bezobraznih narodnih priča koje su zapisane i van prostora Srbije. Ova knjiga proističe iz moje doktorske disertacije o humoru u narodnim pripovetkama, pri čemu je erotsko neizbežni činilac mnogih kazivanja. Mnoštvo proučene i analizirane građe, teoretskih tekstova, doprinelo je da ova antologija dobije prvenstveno naučni, ali i popularni karakter. Sem priča, ona sadrži uputni predgovor, registre tema i motiva, mesta na kojima se ljubavni čin odvija, erotskih predmeta, likova, geografskih i vremenskih odrednica gde su nastajali zapisi. Ovu antologiju osobenom čini prisustvo humora, kao nužne distance od oveštalog pornografskog, objavljivanje do tada nepoznatih zapisa iz šumadijskog kraja, identičnost i izvornost tekstova, stručni i naučni dodatak koji predstavlja osnov za moguća buduća proučavanja, kao i zanimljiv izbor, što pobuđuje interesovanje kod čitalaca i poštovalaca ovog oblika usmene kulture.“

Kako Vam izgleda današnja književna scena u Srbiji?

"Današnja književna scena u Srbiji je raznorodna. Produkcija je velika, što je dovelo do nivoa demokratičnosti u literaturi, kada sve može biti objavljeno i medijski označeno kao umetnički potencijal. U tom mnoštvu treba prepoznati ono što je istinski vredno. Često, ono što je estetski kvalitetno ostaje neprimećeno i zapretano, a mejnstrim literatura ima svoju brojnu publiku i podršku izdavača. Poezija je i dalje na rubu interesovanja, dok roman figurira kao najproduktivniji žanr. Romani su ljubavni, kriminalistički, istoriografski, kritički intonirani prema sadašnjosti, naučnofantastični. Nameću se već uobičajene ratne teme o Bosni i Hrvatskoj, koje književni žiriji posebno vrednuju i po pravilu nagrađuju. Najpoznatijim piscima dozvoljeno je da pišu i loše knjige, ili ispod nekadašnjeg renomea, dok se ostali zdušno trude da postanu predmet minimalnog interesovanja književne i umetničke javnosti. Čitalačka publika spremna je na sve, najmanje na dela estetske vrednosti, tiraži ovih knjiga su beznačajni jer urednici izdavačkih kuća razloge pronalaze u nekomercijalnosti. U ovom galimatijasu i vrtlogu treba ostati častan i dosledan poetičkim stremljenjima, s obzirom na to da je to jedini način da pisac sačuva sopstveni književni moral.“

Nedavno se pojavila vest da će biti predloženo da i književna dela koje stvori veštačka inteligencija uđu u izbor za Nobelovu nagradu za književnost. Šta mislite o tome?

"To predstavlja čin inicijacije, ali i legalizacije, jer sam ubeđen da takva dela već čitamo, a pisci ih potpisuju svojim imenom. I veštačku inteligenciju je stvorio čovek, to je književnost koja će biti javno dostupna (nazovimo je tehnoiracionalizam), s obzirom na to da će zadovoljavati potrebe dela čitalačke publike. Međutim, problem je u tome što se uloga pisca menja, on gubi suštastvenu tvoračku individualnost, književni proces se svodi na eklektički nivo prepisivača, delimično lektora i korektora teksta. Veštačka inteligencija nas uznosi u vreme kada će knjige biti posvećene samo Bogu, tehnologiji kao novom božanstvu, koja je sveprisutna, sveznajuća i jedini autoritet u koji će se verovati.“

Kako vidite budućnost literature, da li će roman kao forma potisnuti sve ostale književne žanrove?

"Ono što je najdragocenije, a to je poezija, biće čitana samo među pesnicima i posebnim zaljubljenicima u ovaj žanr. Kratka priča i pripovetka predstavljaće i nadalje most ka romanu, dok će književna kritika i esejistika biti hermetizovane i zaključane u nekolikim malotiražnim umetničkim glasilima. Roman, kao što i sami pretpostavljate, dostići će zenit. On će menjati tematsku raznovrsnost u skladu sa tržištem, odnosno potrebama i ukusom čitalačke publike. Međutim, ona književna dela, bez obzira na žanrovsko određenje, u kojima postoji damar života, emocionalnost, iskrenost, misaonost, humor, estetska dimenzija i humanistička ideja, uvek će posedovati vrednost jer, kako piše pesnikinja Marina Cvetajeva, ’savremeno je samo ono što je svevremeno’.“

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"